Aleksandra Drakulić: Dva dana bez Marte
(Biljana Milovanović: Dva dana bez Marte, Matična biblioteka „Svetozar Marković“, Istok- Zapad, Zaječar, 2007.)
Zbirka pripovedaka Dva dana bez Marte Biljane Milovanović (prva objavljena knjiga u ediciji Istok-Zapad za 2007. godinu ; članovi žirija: Gojko Božović, Tihomir Brajović i Saša Jelenković) sadrži trinaest pripovedaka koje su već objavljene u književnoj periodici: Dva dana bez Marte (Majdan), Fatalni završetak problematične ljubavne priče (sajt za fantastiku), Motorista (Sveske), Gutač vatre (Braničevo), Drvo (Koraci), Oluja (Koraci), Ležao je na krevetu, šaka skrštenih na grudima (Koraci), Koan od priče (Braničevo), Jabuka (Koraci), Empatija (Književni magazin), U podzemnoj železnici (Treći trg–časopis za književnost i Mons aureus), Rupe u pamćenju
(Letopis Matice srpske). Objedinjuje ih tema ljubavi i traganja za srećom. Većina likova ovih pripovedaka san o sreći kao neki lični mit nosi u sebi i pronosi životom sameravajući ono što im se dešava u stvarnosti sa tim snom. Iako je u ovim pripovetkama uglavnom tek nagoveštena ili je prošla, ljubav u njima suštinski živi u nekoliko inverznih oblika – kroz razdvojenost, odricanje i minus-prisustvo. Tako će glavni junak naslovne pripovetke najintenzivnije proživeti dva dana sa ženom koju voli upravo u njenom odsustvu, iščekujući njen povratak od „tetke Misterije“, ubrzo saznavši da se iza tih poseta krije ljubavno neverstvo.
Ovo su samo neki od razloga izuzetne komunikativnosti ove zbirke čiji se duhovni i emocionalni svet usložnjava u skladu s tim koliko smo kao čitaoci u stanju da dosegnemo njihovu prefinjenost i tananost. Izuzetna pripovedna dinamika koja se postiže izmenom pripovedanja u 1. i 3. licu, smenjivanjem autorskih pripovedača koji su u nekim pripovetkama u muškom, a u drugima u ženskom rodu. Mnoštvo književnih citata i reminiscencija iz drugih umetnosti koji otkrivaju kulturnu tradiciju autora, simbolizacija pejzaža, mitologizacija stvarnosti, ali u izvesnoj meri i satiričan odnos prema antičkim, nacionalnim i ličnim mitovima i njihovo novo čitanje, ponovno proživljavanje i dekompozicija arhetipskih slika u savremenom dobu čine ovu zbirku jedinstvenom i vrednom pažnje savremenog čitaoca.
Upotrebom aptronima kojima su markirane i na izvestan načini predodređene sudbine pojedinih junaka sugeriše se da likove suštinski određuju njihove osobine, a ne imena koja nose.
Neke od ovih pripovedaka spadaju u one „kojima je teško izmisliti kraj“, s obzirom na niz neočekivanih situacija i naglih preokreta, pa tako one ostaju nedovršene pružajući mogućnost čitaocu da ih dogradi. Neočekivanost postupaka pojedinih likova u izvesnoj meri se razjašnjava u čestim retrospektivnim deonicama. Likovi u svim pripovetkama predodređeni su ljubavlju, čak i kad naoko poriču njen značaj. Tako će junak pripovetke Fatlni završetak problematične ljubavne priče uzalud pokušavati da svojoj priči sastavi „efektan kraj koji bi svojom idejom i alegorijom podigao vrednost cele priče, a ljubavna tematika bi dobila tek marginalnu ulogu“. Međutim, „razapet između ljubavi prema pisanju i ljubavi prema ženi“, na kraju preuzima identitet svog književnog junaka, srednjovekovnog viteza, dok je njegova ljubav zahvaljujući disketi sa „srećnim završetkom za problematične priče“ sreću pronašla sa drugim njegovim književnim junakom protiv čije sa smrti u priči godinama uspešno borila ostavljajući pripovetku glavnog junaka nedovršenom. Tako se u istu ravan dovodi život pripovedača i njegovih književnih junaka, a neočekivanost ovog postupka i poigravanje procesom književnog stvaranja čine ovaj književni eksperiment izuzetno atraktivnim.
Kad ljubav prođe, kao u pripoveci Oluja, poznate reči gube svoja značenja, a neizgovorene reči ostavljaju „u nama trag paljevine“. Pripovetke Drvo, Oluja, i Ležao je na krevetu, šaka skrštenih na grudima celine su male trilogije, u kojoj se saobražavaju ženski i muški ugao gledanja na ljubav koja je prošla, ali koja opstaje i u oluji i u tišini u kojima je osluškuju njihovi junaci.
Pripovetka Jabuka govori o ljubavi između roditelja i dece. Građena je na kontrastu između sitnica koje preostanu iz nekadašnjeg srećnog života i vezuju se za toplinu doma, i činjenice da su preostale samo krhotine nekadašnje porodične topline, a da je punoću porodičnog života zamenilo otuđenje.
U priči Par na ironičan način govori se o pokušaju žene da sačuva makar privid bračne harmonije. Glavna junakinja je do samozatajivanja u stanju da preuzima muževljevu perspektivu iako kod njega time proizvodi sasvim suprotan efekat – on se sve više zatvara. Sličnu bezuspešnu potragu za mestom u životu čoveka s kojim živi (i njegovog sina) vodi i junakinja pripovetke Emptatija koja u jedno sasvim obično jutro pognuta odlazi iz njegove kuće na posao „trudeći se da izbegne blato i bare“.
„Zaista je bitno“, reći će pripovedač Koana od priče, inspirisanog delom Davida Albaharija i posvećenog njemu, „pod kakvim svetlom se posmatra žena. Ova je bila okružena mrakom“. U ovoj pripoveci glavni junak učestvuje u pripremama svoje ljubavi za odlazak slažući se s tim da „ljubav zahteva slobodu“ „sve dok je ona nije zatražila za sebe“ i otišla istog jutra kada je pokušao zaustaviti vereničkim prstenom. Njemu je ostavila samo mogućnost da je priziva u snovima i da se bezuspešno bori sa pokušajem da ponovo zažmuri pred vratima pred kojima predugo stoji „ne dotičući bravu“. U epilogu ove priče saznajemo da ona predstavlja izvesnu vrstu žanrovskog eksperimenta kojim se dokazuje „kako koan može biti shvaćen kao priča“.
Sličan eksperiment predstavlja i priča U podzemnoj železnici. Njega je autor pokušao da napravi „iskoristivši trenutak u kome je slučajno uključio TV (baš kada junak gazi po glavama ljudi kako bi stigao do svoje voljene) – prepisujući ga , na svoj način, sa TV-ekrana u književni tekst“.
U Motoristi i Gutaču vatre čija je radnja smeštena u Grčkoj govori se o strpljivom i pomnom traganju za ljubavlju. Zahvaljujući ljubavi koja joj se događa iznenada, na neočekivanom mestu, junakinja Motoriste „običnu bolničku sobu“ u svojoj mašti pretvara u „dom“ izvrćući apsurdne situacije u ovom prostoru u kojem je nesrećni slučaj povezao povređenog mladića koji je pao s motora, starca koji je stradao na njivi i dečaka, ratnog siročeta sa Kosova u čijoj se pratnji našla kao prevodilac u dečijem kampu. U toj izvrnutoj perspektivi junakinja vidi jedini put ka ostvarenju svoje nemoguće ljubavi: „ako nas je, u tom času, gledao Gospod s nebesa, u njegovim očima mora da smo izgledali sasvim normalni“. Segmenti života junakinje koja pripoveda u 1. licu jednine prepliću se sa scenama iz njene književne, i šire umetničke tradicije, čije segmente prepoznaje, i sameravaju se sa ličnom pričom. Ova pripovetka, koja za moto ima citat iz „Hasanaginice“, svojevrstan je dijalog sa patrijarhalnom tradicijom u kome se problematizuje stid Hasanaginice koji je sprečava da poseti bolesnog Hasan-agu (stid oseti i junakinja koja je vaspitana izvan patrijarhalnog koncepta).
Pripovetka Gutač vatre, uz korišćenje elemenata fanastike, ispričana je na podlozi mita o Heliosu i Featonu. Svakodnevica junakinje protkana je motivima iz mitologije koji se, uz ponegde ironičan prizvuk, prepliću sa prizorima iz stvarnog života. Priča ima moto iz Biblije i govori o snazi ljubavi koja sve zasenjuje, o njenoj fatalnoj predodređenosti na koju se ne može uticati ni razumom, ni mudrošću. Likovi u ovoj pripoveci bore se sa svojim maskama, sa potrebom da se izmeste u „providnu cev“ kako bi sagledali svoj život, naglim izmenama svetlosti i tame, nesreće i sreće, a svoju hrabrost potvrđuju time koliko su u stanju da sanjaju san koji donosi leto. Jer ono „donosi jedinu istinitu sliku, koju mi, iz nemoći, pokušavamo da zamažemo ozbiljnim poslovima, utešnom sintagmom koja zamenjuje: „žalosno preživljavanje“.
U priči Rupe u pamćenju koja govori o tri susreta nazvanim Idila, Uspon i Maska, prepliću se realnost i snoviđenja, i u tom prožimanju u kome se vidi da „vreme ponekad baš ništa ne znači“ demaskira se suština odnosa bivšeg para.
Morfološko bogatstvo zbirke Dva dana bez Marte ostvaruje se unošenjem različitih književnih žanrova u pripovedačko tkivo. Dinamika se postiže u sazvučju mitova, epske poezije, mnogobrojnih citata iz književnih dela, pisama, lirskih snoviđenja i savremenog pripovedačkog glasa i to je još jedno od obeležja ove zbirke koje na kraju treba posebno istaknuti.
* Tekst je objavljen u časopisu za književnost u kulturu Mons Aureus, 25-26/2009 , Smederevo, glavni urednik Dragan Mrdaković
Pročitajte i:
