Pčelarstvo i briga o pčelama oduvek su u našem narodu bili predmet interesovanja, nešto za čim se rado posezalo i što je predstavljalo odličan način privređivanja za porodicu. Pčela se može posmatrati i kao personifikacija čovekovih mogućnosti, koje teže oslobođenju i vode ka progresivnom delovanju u cilju promene. Grupacija pčela u jednoj košnici može da deluje kao jedinstveno biće, sa sopstvenom svešću i magijom pretvaranja polenovog praha u med.
Posmatrano kroz aršine narodne mitologije, pčelarstvo je kao nijedna druga grana privrede obavijeno velom mistike i praznoverja. Tako se ono posmatra kao dar od Boga, pa samim tim može biti produktivno samo kod neporočnih ljudi. Prema jednoj srpskoj legendi, Bog je stvorio Sunce na Preobraženje, 19. avgusta, dok je rezao svoje nebeske trmke i zbog toga je pčela starija od Sunca, pa je i najpoštovanija na Zemlji. Pčela ne sme da se ubije niti naljuti. Ona je blagoslovena pramajka.
Prema verovanju našeg naroda, nije se svako mogao baviti pčelarstvom. Onaj koji pronađe odbegli roj i stavi ga u vrškaru, imao je jedini tu privilegiju. O ovom roju se od tog trenutka brinuo bog. Ako roj prezimi, to je bio dobar znak, jer je Bog blagonaklon prema celoj porodici, ali ako roj ugine, onda u toj kući ne uspevaju pčele.
Etimologija reči pčela menjala se kroz vreme. Naši preci zvali su je bukela, pa onda bučela, dok su je Stari Sloveni nazivali bčela. Ovaj razvojni put ima i svoje logičko objašnjenje – dok pčele rade, u košnici, pletari, trnci ili drvetu, čuje se brujanje, buka, pa izgleda kao da buču. Kaže se „Buči (vri, bruji) kao u košnici“.
Pčelarstvo se kao vid zanimanja javlja još u dalekoj prošlosti, kao rezultat međusobnog delovanja čoveka i prirode. Čovek je tragao za plenom, plodovima prirode i životinjama, te je neminovno morao naići i na pčele. S obzirom na to da pčele predano čuvaju svoju teritoriju, čovek je bio prinuđen da im otima med i vosak, iz čega proizilazi da je on lovio pčele.
Prvi sačuvani artefakti koji pokazuju čovekovu potragu i vezu sa pčelama i medom, datiraju još iz paleolitskog doba, odnosno 20.000 godina unazad. Naime, reč je o crtežu na zidu pećine u Aranskoj peščari u Valensiji (Španija), na kom su prikazana dva pčelara kako se penju uz strmu stenu, dok se jedan od njih bori sa rojem pčela i drži u ruci činiju kako bi u nju stavio saće sa medom.
Običaji ponašanja bliži današnjem pčelarenju, pojavljuju se u mlađem kamenom dobu, neolitu, u kom je čovek već bio teritorijalno i klasno izdiferenciran. U ovom periodu, ljudi bi na drvo na kom su postojale pčele, ostavljali sekirom prepoznatljive oznake, kako bi pripadnici drugih klanova ili plemena znali da to drvo, tj. pčele, već imaju vlasnika. Tako se čitava stabla, današnjim rečnikom, mogu nazvati prakošnice. Vremenom, shvatili su da im nije potrebno celo drvo, te su počeli seći stabla i onaj deo u kom su bile pčele, najčešće panj, odnosili bliže kući, vodeći brigu o njima. Panj po panj, oko kuća nicali su prvi pčelinjaci.
Poštovanje i obožavanje pčela datira još od pre 6000 godina iz starog Egipta. Sačuvani simboli Egipta iz tog perioda jesu dva amblema, jedan je cvet lotosa, a drugi upravo pčela. Crteži pčele mogu se naći i na grobovima prve dinastije egipatskih faraona, na nadgrobnim spomenicima, pisanim molbama, u hramovima. Izražavajući svoju pokornost faraonu, Egipćani su u pismenim molbama crtali pčelu kao znak svoje privrženosti.
Prema nekim izvorima, pradomovina pčela je Indija, a pošto se odatle na sever i istok nisu mogle seliti zbog Himalaja, sprečene okeanom ka jugu, počele su se širiti na zapad. Prvo su krenule na Bliski istok, zatim ka severnim obalama Afrike, ka Gibraltarskom zalivu, da bi na kraju dospele do centralne Evrope. Grci su bili poznati pčelari. Na Kritu su pronađene glinene košnice i drugi predmeti koji datiraju iz 3.400 godina pre naše ere. Hipokrat, antički lekar, još je u petom veku pre naše ere prepisivao med kao lek koji pomaže kod bolesti kože, grla, kašlja, kijavice itd. Rimljani su pravili košnice od pruća, gline i drveta. Pitej, moreplovac i geograf iz Marseja, u svojim zapisima prvi spominje pčelarstvo na teritoriji severozapadne Evrope, pominjući kako Nemci i Danci koriste napitke od meda. Tako je u Danskoj, na Jitlandu, na grobu jedne žene starom preko 1500 godina pre naše ere, pronađena čaša od brezove kore sa ostacima mednog vina, za koju je kasnije analizom utvrđeno da je napravljena od smese meda i ekstrakta cveta baštenskih jagoda i lipe.
Srpski građanski zakonik iz 1844. godine u nekim svojim segmentima koji se odnose na pčelarstvo, do danas nije doživeo svoju potpunu transformaciju, iako je 1978. godine donesen novi Zakon o obligacionim odnosima. I danas se po starom Zakonu reguliše situacija u slučaju odbeglog roja pčela, po kom, ukoliko vlasnik ne pronađe odbegli roj u roku od 24 časa, on pripada onome koji ga pronađe. „Roj od tvoga preseda tvoj je, i ti imaš vlasti ustopce vijati ga, i gde god nađeš, uzeti ga. Na ako ti njega za 24 sata vijati prenebregneš, prestaje biti tvoj, i pripada kao i druga divljač onome, koji ga uhvati“, kaže se u Zakoniku iz 1844.
Pročitajte i:
