Dana 25.novembra 2011. u 19 sati u Kući Đure Jakšića u Skadarliji, svojevrsnom „svetilištu reči“, održaće se promocija novih knjiga Maja Danilovića. Po prvi put, beogradskoj publici autor će predstaviti knjige pesama: „Od glagola biti… o životu i koječemu“ i „Voli me pjesniče… kao u pjesmi, kao u snu“. Knjige su se pojavile u izdanju „Đuro Salaj AD- Književni klub Crnjanski“ – najstarijeg književnog kluba na Balkanu. Recenzenti su: Tomislav Milošević, književnik iz Beograda i Sabahudin Hadžialić, književnik i publicista iz Sarajeva. Osvrte na knjige su napisali: Miodrag Kostić-Kole, književnik; Vasa Radovanović, književnik; Arči Milosavljević, novinar i publicista, Darko Habazin, pesnik i poetesa Ljiljana Crnić.
Stihove iz pomenutih knjiga će govoriti: Mira Đurđević, glumica; Miško Rakočević, glumac i autor uz muzičku pratnju Miroslava Ćosovića, pijanino i Stefana Milekića, gitara. Moderator večeri je Željko Danilović-Puco
Pročitajte i:
4 comments
Mučno je i tegobno iznova videti i potvrditi ko sve u današnje vreme sebe smatra piscem, tj. pesnikom. Sinoćno predstavljanje autorovih knjiga je bilo ništa drugo do patetična, melodramatična i pretenciozna samopromocija. Iz pozadine su dopirali prozaični stihovi i jeftina rima. Ne znaš da li da zaplačeš ili da se smeješ dok posmatraš gomilu „mrtvih“ ljudi (recenzenata, kritičara, nazovi prijatelja, itd.) koji jedni druge veličaju u stilu „ja tebi serdare, ti meni vojvodo!“. I sam autor je dovoljno drzak da za sebe smatra, uz podršku „svojih“, da je baš on taj koji treba da uđe u antologiju srpske poezije i da jednog dana bude zastupljen i u čitankama. Naročit utisak na mene je ostavila izvesna u vesti već pomenuta glumica koja je prilikom svakog čitanja autorove „poezije“ doživljavala slomove koji su karakteristični za emotivno labilne osobe. Tužan je bio taj cirkus i parada kiča! „Napuderisani“ pajac je prikaz unutrašnje groteske.
Svi koji su zainteresovani da i sami pogledaju neke od autorovih „nastupa“ dovoljno je da njegovo ime i prezime ukucaju na You Tube-u.
Autor pređašnjih redova, ne smogaše snage, a ni drčnosti, premda u samom tekstu pokušava takvim da se predstavi, da se ljudski potpiše i tim činom uđe iz domena tračarenja u ozbiljnu kritiku. I ja, kao „prozvanik“ ozbiljno bih se zabrinuo nad njegovim lamentom.
Ovako, ostaje samo da se zamislim, zbog čega to nije uradio? Da li zbog toga što u ličnom kontaktu sa mnom afirmiše moju poeziju, kao i samu promociju iste, ili moguće, što bi ga književna publika „razotkrila“ kao nekog ko nema ni ljudske, ni autorske težine da opservira o poetskim stvarima.
Obzirom da je meni savršeno jasno o kome se radi, napomenuću da je isti, za promociju moje prethodne knjige rekao „kako je jedna od dve najbolje kojoj je prisustvovao, ako ne i najbolja“.
Možda se istom učinilo patetičnim, što je poezija uspela na jednom mestu okupiti preko dve stotine poklonika / Kuća Đure Jakšića je bila prepuna, a organizatoru promocije je neprijatno, jer preko pedeset ljudi nije moglo ni do ulaza /. Patetičnim, jer anonimni potpisnik „šuplje“ kritike , na predstavljanju svojih knjiga ima više učesnika na podijumu, nego poetskih znatiželjnika. Ako on za dve stotine ljudi misli da su članovi moje porodice, nazovi prijatelji, recenzenti i kritičari, i kako ih on proglasi „mrtvim“ dušama, moraću ga razočarati, jer su promociji prisustvovali književni stvaraoci, čak iz inostranstva – Nemačke, Holandije, Italije, Hrvatske, BiH, i članovi književnih klubova iz cele Srbije.
Siguran sam da je „potpisnikova“ familija dosta brojna, obzirom da je iz Crne Gore, i da je indikativno što čak ih na promocijama svojih knjiga ne okupi. Verovatno, uživa njihovu bezrezervnu podršku u svom književnom stvaralaštvu, pa u njemu prepoznaju najveće pero posle, ili uz, Njegoša.
Naravno da je dozvoljeno da svako može imati svoj sud o nečemu, pa tako i da „ni serdar ni vojvoda“ smatra za moju poeziju da je „prozaična i jeftina“. Ali ne može da nipodaštva drugačije mišljenje i doživljaj preko dve stotine prisutnih. 1 : 200, ali time već ulazimo u statistiku i udaljavamo se od poezije.
Kaže „anonimni“ gospodin Kritičar, da nije znao da li da se smeje ili da zaplače. Mislim da je to više „figurativno“, pošto su mi prisutni, iz njegovog bližeg okruženja, prijavili da je bio stalno na ivici plača. Žao mi je, prijatelju što ne orosi koji, možda bi ti bilo lakše. Čudi me da nisi ovaj patetični skup napustio pre kraja. Nije ti bilo potrebno da odslušaš sve za ovako slabo argumentovan osvrt, mogao si ti i bolje, čak i da se na pomenutoj promociji nisi ni pojavio.
I nešto oko pomenutog samoproklamovanja. Kada neko publikuje dve knjige, valjda je red i da ih predstavi. Pa logično i ljude koji su se potrudili da iste pročitaju u rukopisu. A njih je bilo preko desetoro. Književnici i književni stvaraoci iz Beograda, Sarajeva… Nisu zvučna imena ili pripadnici establišmenta, književne birokratije koja „tezgari“ sa recenzijama, više ljudi do čijeg mišljenja mi stalo. Verovatno je patetično zvučalo što su pojedine moje pesme proglasili antologijskim. Ti bi da im oduzmeš to pravo. Može, ako se potpišeš.
Melodramatično može biti i to što je navedeno, da su moje pesme u ovoj godini nagrađene i pohvaljene dvadeset pet puta, U Srbiji, BiH, Hrvatskoj, Bugarskoj, Poljskoj… Možda sam propustio priliku da ih sve pojedinačno nabrojim. Ako ništa, zbog one suze, što ti se ne dade. Ili činjenica da sam objavljen u preko 100 zbornika, četiri Antologije, što sam medijski prisutan u „Politici“, RTS, RTV PINKU, „Oslobođenju“, i drugim medijima. Zato što sam u godinu i po objavio pet knjiga. Zaista, promocija knjiga nije odgovarajuće mesto da se takve stvari napomenu.
Moram se ograditi od konstatcije „vlastite samopromocije“. Ne smatram za sebe da u poeziju unosim nešto revolucionarno, nemam ja više u sebi mladalačke drčnosti i adrenalina, bez koje išta epohalno može. Ali sam, debelo, svestan činjenice, da u svojoj poeziji imam jak lični pečat, na kraju krajeva, prepoznat od književnih autoriteta i poetske Srbije, a i šire, tako da, ukoliko nisi vladao tom informacijom, ja sam sinonim za pune sale književne publike..
Moglo bi se pomisliti da sam kivan na tebe, što si se usudio izneti svoj stav /stav se vezuje uz ličnost, imenom i prezimenom/ Ali nisam, veruj na reč. Znam ja da ono gore nisi napisao ti, već to progovara tvoja pesnička sujeta. Ti bi to bolje i manje patetično.
Majo, nažalost, moram da se složim sa osim što ni serdar, ni vojvoda nije. Da raščistimo odmah, nisam neki književni kritičar, niti sam pisac sa zvučnim imenom, niti sam izdao svoju knjigu, niti ću verovatno ikada izdati. Ali sam kada sam odgledao nekoliko snimaka (Aida, Vozio voz, U mome oku iskra bestidna) i moram da ti kažem da su ove pesme, da ne sudim o ostatku, prepune klišea. Nemam ništa protiv klišea, u smislu njihove istinitosti, ali ja zaista sumnjam u poentu poetskih konkursa, ako si osvojio 25 nagrada ove godine zahvaljujući ovakvoj poeziji i mnogobrojnim klišeima, kao sastavnim delom. Sve zvuči prilično neskladno, i nije mi za rimu. Lično rimi ne dajem prednost, i mislim da je potrebno neverovatno vladanje rečima i dubljim slojevima pisanja da bi se koristila rima, pa zato i mislim da bi trebalo da se oprobaš bez rime, batališ izvikanih fraza i ostalih zavrzlama. Žao mi je ako moji komentari zvuče ružno, ali su zaista samo iskreni osvrt na tvoju poeziju…
@Majo, ti moraš da otrpiš javnu kritiku kada si se već dao u javne ličnosti. A to što si razvio teoriju zavere konkretne osobe iz crnogorskog lobija skovanu protiv tebe, to je već prostor gde treba ozbiljno da zastaneš, da se zamisliš i da razmisliš. Stvari su jednostavne. Smatram da tvoja poezija za sada nema nikakvu umetničku vrednost i to je sve. Zakopaj ispod površine po sopstvenim dubinama i izbaci iz sebe ono što imaš, a to uključuje i one delove koji su ti manje dopadljivi i prihvatljivi kod tebe samog. Prestani da koketiraš sa publikom i da se dodvoravaš potencijalnim čitaocima. I zapamti, dobra poezija se ne zasniva na mladalačkoj drčnosti i adrenalinu, ali ni na patetici srednjih godina nad kojom setno uzdišu ucveljene tetke. U današnje vreme, zastupljenost u medijima govori samo to da si politički korektan. Dobra poezija i politička korektnost su u obrnutoj srazmeri.
Žao mi je ako na moje komentare gledaš kao neprijateljske, jer ti i ja se ne poznajemo. Zamisli da ti je na ulici prišao neko i rekao ti ovo što si pročitao do sada. Da li bi te i tada zanimalo ime i prezime ili bi to postalo nebitno, odnosno koji deo tebe bi zapravo bio pogođen i šta bi iz tebe progovorilo? Pretoči npr. to u pesmu, bez rime i bez patosa. Svako dobro i brusi nedovršene delove.
Comments are closed.