Nekad …
Smatram da je mator svako ko ima preko dvadeset godina. Moja baka kuva najbolju kafu. Posluži mi je u najmanjoj šolji, a ja je srčem čitavo jutro. Ne bojim se da je pijem, jer od bakine kafe ne izrasta rep. Najveću radost mi pruža skakanje po barama.
Ljubav, to je onaj dan, kad smo se gledali pored reke. Podelio je sa mnom sve, čak i svoje vaške.
Hrabrost, to je kad skineš onu ogromnu sasušenu krastu sa kolena u roku od tri sekunde.
Bol, to je kad pojedeš pola tepsije pite sa višnjama, pa te posle muči stomak.
Bojim se ljudi koji nose akt-tašne. Oni se nikada ne smeju. Volela bih da ih zagolicam.
Bila sam najmanja u svom društvu i jedva sam čekala da odrastem, do one tačke kada fizička veličina postaje nebitna, naspram veličine koju nosim u sebi.
Sada …
Imam trideset i dve, smatram da sam u najboljim godinama. Pijem samo kafu bez kofeina, najčešće u žurbi, na putu do posla. Najviše mrzim kada novim cipelama zgazim u baru.
Nemam vremena za ljubav. Ne razmišljam o bolu. Smatram da je hrabar moj šef, koji mi nikada ne daje slobodan dan. Nosim akt-tašnu i više ne umem ni da odglumim osmeh.
Odrasla sam i to je najgora odluka koju sam donela u životu!
Tijana Banović je rođena 1986. godine u Kruševcu. Apsolvent je srpske književnosti i jezika. Prva kratka priča joj je objavljena u zborniku „O malim i velikim stvarima“, izdavačka kuća Alma, 2012. godine. Osvojila je drugu nagradu za kratku priču, u kategoriji do trideset godina na Četvrtom međunarodnom festivalu poezije i kratke priče „Stanislav Preprek“. Saradnik je „Wannabe magazina“ i portala „Pozdrav suncu“. Završava svoj prvi roman. Živi i radi u Beogradu.