Gore iznad vremena
na pašnjacima od vode
od kremena odvojena
polako umire ptica,
a tako liči na zvezdu,
u njoj stotine lica,
žive i umiru,
umiru i žive,
u okovima slobode
i ljudi
što poput magle
guše vatru kojoj se dive
i čekaju da ih pepeo ponovo zatrpa,
A ubijajući nju ubijaju sebe,
daleko od zemlje život se rađa,
noktima mrtvu koru grebe
da ugleda svetlost što pod njom se krije
da popije rosu,
srebrnu suzu onog što ga stvori,
a ostavi cvet da od žeđi umre,
da mirisom svojim ne obasja šume,
Šume što rastu tamo usred mraka
il’ mrak njima kroz korenje teče
upijen iz zemlje gde leži telo vatre,
prah na sebe što više ne liči,
a reč k’o opelo u daljine beži,
kao slepi putnik u nekoj tuđoj priči.
Leleci njeni prate ga u stopu,
kao psi kroz visoke trave jure
za plenom, vidno uplašenim,
al’ šta bude kad’ promene se strane,
kada vatre ustuknu pred stenom,
kad’ lovine počnu da se brane.
Šta bude kad more podivlja,
svojim besom kad’ počne da se hrani,
želi se podići al dalje mu ne da
oko oaze nepregledna pustinja,
kavez što oko njega skova senka bleda
rečima slobode od užarenog gvožđa.
Rečima slobode od užarenog gvožđa
ratovi se vode za krv što se hladi,
ratovi se vode jer se sklopi savez.
A sloboda ljudstvom zaprljana
sama sebi granice postavlja
što ih može preći samo usnio putnik
koji umesto koraka za sobom ostavlja reči
što u sebi nose vatru lažnog sunca
da nad njima ko ptica zloslutnik
govori, a oni kažu bunca.
Iz hladne stene izlije se plamen,
uništi tamu za sebe što sagradi stena,
i kad’ vreme za sve druge stane,
a oni čekaju kraj večnosti da dođe
taj plamen mu stvori nove dane
i tek sada pokaza svu snagu
ta lavina reči što s’ plamenom se diže,
što pred sobom sve prepreke nosi,
ide gore, stremi prema nebu
uprkos vremenu i toj hladnoj rosi
nastavlja da zivi.
Uprkos onima što hteše da je gase
jer plašiše se u njoj da sagore,
ne znajuć’ da večnost plamen njen pruža,
nastaviše zbog trna da se bore
protiv vatre u laticama ruža.
Ali oni k’o da su od dima
nestaju na rubu vremena
i njihov lik poput odjeka
jedva se čuje,
na kraju utihne
i više ih nema,
kao da nikad’ ih ni bilo nije,
njihove senke umiru sa njima,
a ona nastavlja da zivi.
A sa druge strane utehe,
tamo gde rastu laži u grehu ogrezle,
tu se kriju prave istine,
u korenju tih istih laži,
a šta laž od istine deli,
ko tu razliku pravi,
možda smo svi mi laž,
Reč između Vatre i Vode,
iz Vatre nastala,
u Vatri rođena,
o Vodi maštala
al je nije probala,
ka Vodi krenula,
al je zastala
jer se setila
da Vatri pripada.
Vatru je ljubila,
Vatra je ubila,
od Vatre umrla,
u Vatre nestala,
iz Vatre nebu otišla,
s’ neba se Vatri vratila,
k’o Vatra oživela
iz sopstvenog pepela.
Vatru je volela,
Vatra je proklela,
Vatra opekla,
Vatra izlečila,
jednom je i ona Vatra bila,
jednu je istinu ta Vatra sakrila
da l’ Vatra gori u večnosti,
tiho se gasi, pepeo postaje,
il možda večnost gori u Vatri,
na kraju večnosti da l’ Vatra ostaje?