Prljavi matori prosjak sedi na pločniku. Kosa mu je ulepljena, a kaput pocepan. Mlada žena prolazi pored i spušta novčanicu od dvadeset dinara u kartonsku kutiju. Prosjak je zahvalan. „Hvala“. Dva klinca spuštaju neku sitninu i smeju se. „Hvala“. Stariji čovek sa štapom, gleda u novčanik kroz debela stakla svojih naočara kako bi našao deset dinara koje daje prosjaku. „Hvala“. Mnogo ljudi prolazi tuda svakog dana. Neki se sažale, neki jednostavno prođu. Onaj koji nema ništa, zahvalan je za svaku sitnicu koju dobije.
Uglađeni mladi ministar izlazi iz kola. Kosa mu je zalizana, a odelo ispeglano. Povlači poslednji dim i baca opusak na put. Primetivši prosjaka, prebira po novčaniku i u sebi računa. Zastaje pored kartonske kutije, saginje se i uzima trideset dinara. Toliko mu fali za cigare, jer zna da u trafici nemaju da mu rasitne krupne novčanice. Uostalom, posao mu je da raspolaže narodnim parama. Nastavlja par koraka napred. Zastane da malo razmisli i obrati se prosjaku: „Kako se kaže?“. Prljavi starac tužno obori pogled na pločnik i izusti: „Hvala“.