U mojoj duši kafana postoji.
U njoj piju Tuge, Praštanja, i lopovi.
Za šankom stoje Neke Davne Ljubavi,
Uvek piju na veresiju i često se sa Savešću pobiju,
pa se onako pijani po kafani teturaju
dok ih ne najure Razuma drotovi.
U mojoj duši kafana je prepuna.
Ne toče se fina pića i jeftin se duvan dimi.
Gosti su uvek isti i odlaze pred zoru.
Uvek neko zaboravi šešir ili kišobran jer gužva je velika.
Nema znakova za “zatvoreno“ i“ ne psima i mačkama“…
Kafana u mojoj duši uvek svakog primi.
U kafani konobari zabušavaju.
Prošle Godine i Prijateljstva služe se sami.
Nazdravljaju i piju iz teških, velikih čaša.
Negde iza ponoći dolazi grupica Dragih Ljudi.
Uvek su glasni i piju na račun kuće.
I stoje u uglu kraj tamburaša.
Neću kafanu da renoviram.
Zidovi su ispucali i malo tu i tamo prokišnjava.
Vrata su teška, i brava teško se zaključava.
Ma svi koji mi znače ovde svraćaju…
Opa…neko mi se, kanda napio!
Moja Ljubav!
Neka ga za stolom, nek se naspava.