Jasmina Bobovac iz Valjeva osvojila je prvu nagradu u kategoriji proze na Šestom međunarodnom književnom konkursu „Sokobanjski cvetnik 2026“, za priču „Pedeset Mitrovdana“. Konkurs je raspisalo Udruženje književnika „Stojan Živadinović“ iz Sokobanje; stiglo je 500 prijava, a rezultati su objavljeni 11. septembra 2026.
Педесет Митровдана
Збијали су шале на њен рачун преко плотова, говорећи да Роса сади воћњак за птице селице, јер своје деце нема. Сваког Митровдана, док су домаћини по селу пекли ракију, Роса би пребацила излизану мушку торбу преко рамена, узела ашов чија је дршка давно потамнела од зноја, и кренула уз брдо. Пратио ју је лавеж сеоских паса и шапат комшиница које су са прозора испраћале њен погрбљени ход. На падини, изнад напуштених сеоских имања, она би сатима копала земљу, како би у хладну и тврду иловачу спустила само једну, танку садницу јасена.
Када би завршила, дуго би чистила блато са опанака пре него што би закорачила назад на сеоски друм. Људи су пролазили поред ње са коњским запрегама, касније са тракторима, довикујући јој у пролазу да ливаду троши на коров. Роса је само ћутала, поправљала црну мараму на глави и вукла празан ашов за собом.
Нису знали да је пре тачно педесет година, баш на Митровдан, на том истом брду стајао Војин. Тог дана испраћали су га у војску. Обећао је да ће се вратити у пролеће, када олиста јасен подно брда, и да ће је тада запросити. Оца није питала ни за шта. У пролеће су вратили његове ствари.
Росу су убрзо удали у друго село. Провела је тридесет година у туђој кући, перући судове, хранећи туђу стоку и палећи свеће за душе онима које су јој други одабрали. Огњиште је било топло, али је кућа за њу остала хладна. Када је муж умро, а родбина почела да се расправља око поделе имовине, Роса је спаковала своју дрвену шкрињу, вратила се у стару породичну колибу на крају села и први пут после три деценије поново узела ашов у руке.
Сваког осмог новембра ту је ницало по једно стабло. Прве године засадила је три јасена на самом дну падине, тамо где је земља била најмекша. Следећих десет година ишла је све више узбрдо, бирајући места где је камен избијао на површину. Док су комшије крчиле своје шуме за огрев и куповале тракторе, њено јасење је расло. Милоје је још тада, као млад домаћин, говорио њеном оцу како ће им багрење и коров са Росиног плаца прећи у њиве. Покушавали су два пута да јој преору међу, али би Роса наредног јутра стала на саму линију, са ашовом укопаним испред себе, и стајала тако док трактор не би окренуо назад.
Роса је старила спорије од дрвећа. Руке су јој постале чворновате попут коре, а леђа савијена. Већ је тешко прелазила преко потока који је делио село од падине, али би сваке јесени куповала по једну садницу, плаћајући је новцем од продатих јаја и сира.
Те године зима је поранила. Снег се лепио за гране старог јасења. Роса је стајала на прагу, стежући промрзлим прстима дршку ашова, када је преко плота викнуо комшија Милоје:
— А бре, Росо, докле ћеш више да мучиш и себе и ту земљу? Педесет година вучеш то грање уз брдо. Нити је воће да га береш, нити је храст да га сечеш за грађу. Поједе те самоћа, жено, а ти садиш јасење за вукове!
Роса се полако окрете.
— Свако сади оно што му недостаје, Милоје. Ти садиш кукуруз да нахраниш стоку, а ја садим оно што ме држи у животу.
— Па што баш јасен, и што баш тамо на падини где ништа не рађа? — прекрсти се Милоје, палећи цигарету.
— Рађа, Милоје, рађа… Само ти то не видиш.
Окрете леђа и пође узбрдо. Снег јој је упадао у опанке, а ветар је шибао мршаво тело кроз танак капут. То је био њен последњи Митровдан. Сутрадан су је нашли у колиби, под старом војничком кабаницом коју је чувала на дну шкриње. Ашов је остао забијен у земљу на врху брда, поред последње, незасађене саднице којој је корен већ почео да мрзне на ваздуху.
Месец дана касније, у село је стигао Милојев унук, инжењер, са апаратима и дроном да премери дедовину за продају. Село је већ било полупразно, куће су се затварале, а плацеви су нуђени у бесцење. Милоје је стајао поред њега на прагу, пушећи и гунђајући како је Росина дивља шума заузела пола погледа и како ће купац тражити да се све то посече пре него што исплати новац.
— Чекај, деда, погледај ово — рече младић одједном, загледан у екран таблета на коме је дрон исцртавао мапу терена из птичје перспективе.
— Шта да гледам? Бабља посла, насадила дрвеће наопако.
— Није наопако, деда… Погледај како су стабла распоређена. Оне старе крошње са доње стране и ове млађе на врху… заједно чине савршене линије. Са висине, ова шума исписује огромно, правилно слово В.
Милоје испусти цигару.
— Војин… — шапну старац.
Јасенова шума шумела је на ветру.
O autorki
Jasmina Bobovac (1963, Valjevo), nakon završene Valjevske gimnazije, studirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a profesionalnu karijeru gradila kao novinarka i spikerka na Radio Valjevu i Radiju Patak, saradnica štampanih medija i u marketing menadžmentu. Roman „Kako si?“ (2025), izabran na konkursu Opštine Tivat, objavljen je i na engleskom kao „How Are You?“, a promocije romana održane su u Tivtu, Valjevu i Novom Sadu, dok je beogradska promocija zakazana za 13. oktobar 2026. u Kući Đure Jakšića. Priča „Voda u boci“ uvrštena je u Zbornik međunarodnog konkursa „Lapis Histriae“ za 2026. godinu. Za priču „Pedeset Mitrovdana“ osvojila je prvu nagradu na međunarodnom konkursu „Sokobanjski cvetnik“ 2026. godine. Živi i stvara u Valjevu.
Rubrika „Nagrađeni radovi“: ako ste nagrađeni ili pohvaljeni na konkursu, pošaljite nam pesmu, priču ili dramu na nagradjeniradovi@gmail.com, uz naziv konkursa i vrstu priznanja.