Ženska odeća do 1830:
Osnovni odevni predmet bila je duga, dinarska košulja koja je nošena u kombinaciji sa jelekom, prednjom pregačom na pruge i zubunom – vrsta dugog prsluka, najčešće od sukna, bez rukava. Za vreme zime preko ovoga nosila se ’aljina, koja je bila od sukna, otvorena s preda i imala je rukave.
Oglavlje i frizura su bili pokazatelji bračnog statusa žene. Devojke bi kosu uplitale u dve pletenice, koje bi im dok su još mlade, padale niz leđa. Kada bi stasale za udaju, pletenice bi obavijale oko glave u vidu venca. Devojke bi najčešće išle gologlave (nisu nosile oglavlje), a za praznike bi kosu ukrašavale cvećem, metalnim novcem, trakicama i slično.
U oblasti Kosmaja, Kolubare, Kačera i Gruže, devojke koje su stasale za udaju nosile bi oglavlje koje se nazivalo ćelepuš – plitka, crvena kapa od sukna, kupastog oblika. U pitanju je fenomen dugog trajanja jer je nošana sve do polovine XIX veka.
Kada devojka postane nevesta, ćelepuš bi zamenila nevestinskim oglavljem – smiljevac. Ovu kapu je pravila nevesta, sa svojim drugaricama uz pevanje ritualnih pesama. Svaki element na kapi je imao simboličko značenje. Kapa se sastojala od nanizanog novca – mogla je imati i do 300 novčića, a mogla je da ima i zlatnike. Prisustvo novca je imalo jasnu funkciju. Ukazivala je na socio-ekonomski status neveste. Gornji deo kape je bio ukrašavan raznim biljem (bosiljkom, nanom, majčinom dušicom i slično), koje je imalo svoje mesto u narodnoj religiji Srba. Bosliljak je smatran moćnim apotropejskim sredstvom, ali ipak je na kapi dominiralo cveće-smilje. Ono je smatrano devičanskim cvećem koje ukazuje i na devičanski status buduće mlade. Na samom vrhu kape se nalazilo paunovo perje. Verovalo se da oko na perju može da odvrati i zaštiti mladu od urokljivaca. Pored toga, posedovanje paunovog perja je ukazivalo na viši socio-ekonomski status. Siromašnije neveste bi, umesto paunovog perja, nosile perje ćurana ili kokoši. Na krajevima kape su stajali i praporci –jer se veruje da zli demoni beže od buke . Sa zadnje strane kape nalazio se duvak – peškir od tankog, belog platna. On je imao praktičnu funkciju, držao je kapu da ne padne s glave.
Nevesta bi nakon večanja još 40 dana, svakodnevno, nosila Smiljevac, a nakon toga, sve dok ne zatrudni, samo nedeljnom i praznicima. Nakon toga, kapa se rasformira, a novac se čuva kao porodična dragocenost – ponekad se koristio za dekoraciju nekih drugih predemeta, a ponekad bi se ustupao siromašnijim devojkama za njihovo venčanje.
Kada prođe godina od večanja, nevesta dobija status udate žene i obavezno nosi oglavlje udate žene – Konđa.
To je oglavlje koje se sastoji iz dva dela. Prvi deo je plitak, drveni podmetač koji se stavlja na samo teme. Preko njega se stavlja marama od običnog platna –ubradača, savijena po dijagonali čija sva tri kraja slobodno padaju. Da bi se sakrio drveni podmetač, stavlja se dekorativna traka od pliša ili svile-kumaš. Mesto nošenja drvnog podmetača ukazivalo je na regionalnu pripadnost. U Šumadiji se nosila visoko na temenu, pri čemu je gotovo ceo prednji deo glave ostajao neprikriven.
Sama odeća je bila skromna. Nošeni su opanci od neštovljene kože, domaće izrade.
- Ženska odeća od 1830- 1875:
Odeća se poprilično transformiše u odnosu na raniji kostim. Preprliću se uticaji nošnje panonskog tipa iz Vojvodine i orijentalnog uticaja. Ona je proizvod domaće radinosti, a polovinom XIX veka doživljava svoj vrhunac u esteskom razvoju.
Uticaj iz Vojvodine ugledao se u promeni tipa košulje. Žene su nosile panonski tip košulje, ali je bila do zemlje dugačka. Posebnu odliku košulji su davali rukavi, dikretno ukrašeni vezom i nabrani iznad laktova koji su se zvonasto širili do šaka. Žene su nosile dve pregače – prednju i zadnju – što je karakteristika starijeg tipa panonske nošnje. Dve pregače nose devojke koje su stasale za udaju i udate žene. Razlikovale su se po stilskim karakteristikama. Prednja pregača je bila šira i ukrašena šarama (stubovi sa ružama), a zadnja je bila uža i imala je ornamentiku samo na donjoj ivici. Žene nose i jelek, koji se sada pravi od sukna ili pliša. Ukrašavan je orijentalnom ornamentikom. Uz sve ovo obavezno je nošen i zubun. Šumadijski zubun moga je biti ukrašen različitim vrstama veza.
Zimi su žene nosile Pamuklije koje su proistekle iz orijentalnog načina odevanja. U pitanju su pamučni odevni predmeti, postavljeni su i ispunjeni pamukom, a potom štepani što ima daje karakteristične pruge po površini. Pamuklije su rađene ručno. Nošene su dvojake pamuklije: sa i bez rukava. Kada su imale rukave, prednja strana je bila na preklop – pešev.
Od polovine XIX veka Ćelepuš zamenjuje Fes koji je visine 5 cm, izrađen od crvene čoje. Obavezno je bio dekorisan svilenim, crnim kićankama, a mogao je biti dekorisan i vezom, gajtanom, metalnim novčićima, tepelucima– vrsta okrugle pločice koja je pričvršćivala gornju površinu fesa. Oko fesa su devojke obmotavale pletenice. Neveste su i dalje nosile Smiljevac, a udate žene Konđu i dve pregače.
U ovaj fazi dolazi do promene opanaka. Naime, oni su sada proizvod zanatske radinosti. Izrađuju se sa prepletom i imaju karakterističan šiljak s prednje strane. Obuća je mogla da sugeriše ekonomski status- bogatije predstavnice su nosile i gradsku obuću kao što su Jemenije, vrsta plitkih crvenih cipela. Dobile ime po Jemenu gde su se i proizvodile.
- Ø Ženska odeća od 1785-1914:
U ovoj fazi, tik pred sticanje nezavisnosti, dolazi do velikog uticaja srpskog građanskog kostima, ali i zapadne mode. Glavna promena ogleda se u pojavi suknje. Suknja u ovaj fazi je jednostavna, vunena i jednobojna – Vunjara. Nastaje po ugledu na gradsku nošnju i isprva su je prihvatale devojke. Pojava suknje je istisnula zadnju pregaču, ali i zubun. Dužina suknje i način ukrašavanja su varirali u zavisnosti od mode. Za ovu fazu, karakteristična je bordura od kupovne tkanine i ukrašavala se floralnim motivima, koji počev od ove faze postaju karakteristika šumadijske nošnje.
Ostali odevni elementi se pojednostavljuju i tipiziraju. Košulja se sve više kroji po uzoru na gradsku košulju. Jelek se isključivo pravi od pliša i ukrašava gajtanima. Dolazi do promene na nivou pregače – one se uklapaju sa bordurom na suknji i čarapama, koje su u ovaj fazi vunene sa utkanim floralnim ornamentima.
Na nivou oglavlja dolazi do radikalnih promena. Izbacuju se komplikovana oglavlja i sve se pojednostavljuje. Devojke nose slobodnije frizure, po uzoru na gradske. Seku šiške i talasasto oblikuju kosu iza ušiju. Kosa se kolmovala. Što se tiče statusa neveste, već od 1860. Smiljevac prestaje da se nosi. Njega zamenjuje fes koji dobija nove elemente – venčić i veo – po ugledu na gradsku nevestu. Udate žene i dalje nose Konđu, ali paralelno s njom počinju da nose fes sa tepelukom. Da bi se razlikovale od devojaka, udate žene su nosile Bareš – dekrativna traka od pliša ili svile koja je mogla biti ukrašena vezom i koja se postavljala oko pletenice.
U ovoj fazi nošeni su opanci zanatske izrade, međitim pod uticajem mode pored opanaka imućnije devojke i žene nosile su Štiflete- duboke cipele na šniranje sa malom štiklom.
Krajem 1880ih godina preko odela neveste u šumadijsku žensku nošnju ulaze elementi srpskog građanskog kostima.
To je predstavljao specifičan odabir orijentalnih odevnih predmeta. Potom, specifičnu kombinaciju tih predmeta i njihovu dalju stilizaciju shodno normama zapadne mode. Elementi tog kostima bili su fes sa tepelukom, karakteristična haljina sa srcolikim otvorom oko grudi – Fistan. Otvor se popunjavao marama, preklopljenim na grudima. Oko struka se ovlaš privezivao pojas sa dugim resama – Bajader. Uz sve to nošena je jakna zvonastih rukava – Libada. Ti elementi su uneseni u seoski kostim. Bili su nošeni prilikom venčanja, praznika, vašara i drugih svečanih prilika. Žene iz Šumadije su se čak sahranjivale u ovom kostimu. Ubacivanje delova građanskog kostima predstavljalo je težnju seoskih žena da se približe ženama iz grada, koje su iz njohove perspektive bile kulturno superiornije. Služio je za isticanje socio-ekonomskog statusa.
Pored fiksiranog srpskog građanskog kostima usvajani su i mnogi modni elementi kao što su frizure, suncobrani, krojevi bluza i suknji. Ove promene su bile očite i domaća štampa je vrlo oštro reagovala. Strahovalo se za nacionalnu ekonomiju – zbog opadanja proizvodnje vlakna i vune i sve većeg uvoza iz inostranstva, za gubljenje nacionalnog identiteta. Uvođenje delova srpske građanske nošnje i evropske mode je dovođeno u vezu sa slomom tradicionalnih moralnih normi.
- Ženska odeća između dva svetska rata:
Preko košulje, koja se na laktovima vezivala crvenim trakama, nosio se jelek od pliša i kratka suknja sa karakterističnom šarom ’’u kocke“, odnosno kare dezena. Suknja se nosila u kombinaciji sa pregačom sa izvezenim floralnim elementima. Devojke su išle gologlave ili su pak nosile kupovne marame kvadratnog oblika, savije po dijagonali i vezivane ispod brade. Kad su u pitanju neveste one nose samo venčić i veo. Udate žene počinju da se zabrađuju, najčešće belim maramama, koje nose ispod brade.
izvor Danijela Velimirović
Ema Stevanović
Pročitajte i:
