Маја Настић: Фарса Крмећи кас Александра Поповића

Filed under: nauka,Srbija |

index

Већ на самом почетку, приликом првог читалачког додира са делом Крмећи кас Александра Поповића, видимо да је пред нама фарса необичног карактера и још необичнијег наслова – и поднаслова Фарса с пологом у 5 појава. Даљим прегледом текста уочавамо наслове горе поменутих појава: Купусник, Типа на типи, Теј, Крпигуз, Тица, а писац нас упознаје и са ликовима фарсе: Милевом, српском Коломбином, Тодором, српским Арлекином и Одором, такође српским Арлекином. Радња се догађа туда-свуда. Видљиво је одступање од традиционалног концепта драмског писања текста, и то нам писац још с почетка фарсе назначава, па отуда ова фарса нема пролог, већ полог[1], који „анимира“ даљи ток приповедања, које је као што ћемо приказати у наставку рада оличење савременог приступа драмској књижевности и потврда тезе Слободана Селенића[2] да трећи период савремене српске драме управо почиње појавом Александра Поповића и траје од 1965. до 1976. године. Селенић поима А. Поповића као најаутентичнију личност послератне драмске књижевности, која уноси промене у драмско приповедање, поготово тиме што доводи у питање основне норме Аристотелове драматургије – распоређеност драме у шест делова, а они су: прича, карактери, мисли, говор, музичка композиција и позоришни апарат. Код Поповића не остаје ништа од Аристотеловске поетике драме, према мишљењу Селенића, а језик је тај који у драмама овог писца тријумфује над свим аспектима класичне драме. Такав је случај и са фарсом Крмећи кас, која је исприповедана антиаристотеловском поетиком, у маниру осталих Поповићевих драма. Полог се одиграва у освитку зоре, а у њему нам главни актери предочавају оквирну садржину фарсе – два брата и оба Тодора, Србина, имају једног коња да поделе између себе, једну ленту и једну жену, а управо та подела је извор свих неслога према њиховим речима. „Полог“ причи о подели коња и ленте између два брата, Поповић је свакако пронашао у народној књижевности, тачније у песми Диоба Јакшића[3], у којој браћа Јакшићи – Дмитар и Стефан деле очевину, а сукобљавају се око врана коња и сива сокола. Поповић уноси иновације у окосницу сукоба два Тодора, јер се они осим коња и птице, који су симболи јунаштва, сукобљавају и око љубе – Милеве, која наизменично обојици браће поклања љубав. Управо то одступање од традиционалне приче о Јакшићима, којем Поповић доприноси уносећи и сукоб око жене у раскол између два брата, приказује степен искривљености породичне заједнице, јер се у њој ништа више не цени, као што ћемо видети у наставку рада, а материјално и телесно задовољство руше свако друго начело.

            Прва појава Купусник одиграва се за видела, дакле време дешавања је померено у односу на време Полога, које је у освитку зоре. Тодор захтева од Милеве да припреми храну, а она би да направи купусник, што не прихватају браћа и то покреће расправу главних актера. Храна не представља симбол породичне топлине, већ је у случају јунака фарсе она само агенс за чулност и еротичност коју буди у два брата, па се они удварају Милеви у наставку Купусника, а она све то као жена која не цени много морална начела прихвата, уз речи ја немам срца да одбијем човеку кад ме тако лепо пита!…[4] Комичност коју аутор остварује оваквим Милевиним одговором на удварања је сирова, обилује грубим шалама, и управо представља пишчево виђење света и људских односа у искривљеном огледалу[5]. Прва појава поред нагонских начела живљења, као јединих меродавних за живот ове необичне породице, доноси и Одоров исказ о народном фолклору, који можемо тумачити као аутопоетику писца: Није, верујте!… имам само мале слабости према нашем народном фолклору…[6] Поповић колико год да се удаљава својим стваралаштвом од традиционалне слике света, он управо у традицији проналази „полог“ за своје књижевно стварање, па тако у Крмећем касу, али и у другим својим делима највише у домену језика видимо његов однос према традицији[7]. Наиме, Поповић уноси у своја дела – у говор својих јунака мноштво народних пословица, изрека, поређења, али у новом руху, у којем су традиционалне форме помешане са урбаним говором, па тако су чести искази формулисани на следећи начин: А, ти Милева!… пристави за паузу нешто блаже!… ко за болесника!… да не буде гњетаво!…[8]

У наставку прве појаве, Милева препричава свој сан, који можемо схватити као пародију јунаштва два Тодора, пошто Одор у сну јаше крмка, уместо коња, ударајући крмећи кас дуж булевара. Након тога, долази до Тодорове смрти, али тренутне, јер убрзо оживаљава и тиме се затвара прва појава. Смрт као коначна категорија не постоји, ништа није дефинитивно за Поповићеве јунаке, чак ни смрт, а непрестане промене и непостојање устаљеног поретка основни су модел  људског понашања. 

Типа на типи је друга појава Крмећег каса са радњом која је померена од освитка зоре из Купусника, до матина – времена од сванућа до поднева; забаве, преподневне или подневне седељке.[9] Управо је подневна забава, заједничака слава два Тодора, којој је одзвонило према речима јунака. Присутна је алузија писца на савремено време, у којем доминира тежак материјални моменат, па Одора, дугови, режија и кредити чине неспособним за живот и прославу славе, услед чега једно пуни, друго зјапи…а то се по српски каже: Типа на типи…[10] Како за Тодора смрт не представља препреку за даљи живот, тако и за Одора у наставку фарсе немогућност прославе славе, не значи и немогућност прављења подневне прославе – матина, па он предлаже Тодору, уз Милевину подршку: Прослава, коњаниче! Заиста, прослава! На то смо заборавили!![11]. На прослави не постоји закон сродства, на снази је уживање у храни и еротичности. Милева након чашице црњака постаје неверна, према мишљењу Одора, а сходоно томе оба Тодора би желела да је поседују, а њено расположење најбоље илуструје песма коју пева својој лутки:

Моја је женица

птичица селица,

стално мјења дом!…[12]

Трећа појава Теј одиграва се након матина, с наоблачењем у поподневним часовима, а започиње нападом Одорове љубоморе, којем не годи интимност Милеве и Тодора. Милева, као искусна жена, за све има одговор, „не да на себе“, итекако зна да одбрани своју индивидуу, па тако не признаје да флертује са Тодором. Породица као темељ нормалног живота, у потпуности креће са урушавањем, Одор жели да очерупа брата уз помоћ такве, неморалне жене. Свестан је и сам њене неморалности, али потребан му је савезник. Поповић нам Одора приказује и као традиционалног, породичног човека који жели да обезбеди својој породици нормалне потребштине: …Није сад време да се тера луксуз… Прво се треба раздужити… Друго: треба за зиму обезбедити огрев!… Треће: повећати сточни фонд. Четврто: обезбедити довољне количине брашна и раног поврћа. Пето – и тако редом!…[13]Али начин на који он жели да дође до бољег живота није у складу са начелима породичног човека, и то је управо Поповић маестрално изнео својом фарсом, ту непрестану осцилацију између постојања неких традиционалних вредности, као што је брак, слава, постојање мушке главе с једне стране, али с друге стране преовладава примат неморала, блуда, нерада, уопште тешке материјалне ситуације човека који је заглибио у раље живота и који је заборавио сва начела, управо због материјализма, који је обавијен над животима дезорјентисаних Тодора, Одора и Милеве. Ти људи не верују више ни у шта, сами су на свету, а само черупањем једни друге доводе до привидног напретка. Милеву, такође као и друга два лика у фарси, писац у пар наврата прикаже у другачијем светлу, које асоцира на традиционалне кодексе понашања, па тако у Теју, она неодољиво подсети на Анђу из песме Диоба Јакшића која жели да помири завађену браћу, када каже Одору: Пресвиснућеш од муке, али не за ону твоју половину раге, већ што ти ни отпола није дао памети да се латиш чега било!… па да то братоубилачко натеривање престане![14] Али убрзо након овог искреног исказа своје јунакиње, Поповић је одмах враћа у реалност и првобитну ситуацију черупања зарад материјалног опстанка, услед којег је Милева саучесник у тровању свога девера, а не противник неделу као Анђа из песме Диоба Јакшића. Наиме, Милева нуди Тодору разне врсте чајева, да би га најзад отровала чајем од брустеја. Тодор умире – Сурва се са коња јунак… ничице паде у траву!… али, по други пут оживљава и каже: Памти, па врати![15] Као што смо назначили, смрт као коначна категорија не постоји, Поповићев јунак је поново жив, а свет у којем не постоји ниједан закон тријумфује. Свог саучесника у злочину – жену Милеву, Одор окривљује истичући да је она једини кривац за тровање Тодора. У овој тачки конфликта главних јунака, приметно је да их ни недела не држе на окупу, која су им неопходна за егзистенцију, већ мисао о појединачном опстанку, као што видимо у случају Одора, који издаје своју жену, не би ли задобио наклоност брата којег је такође издао. Видимо да Поповићеви јунаци функционишу кроз колотечину блуда, греха и издаје, непрестано низајући нове преступе.

Четврта појава Крпигуз бива смештена у смирај дана, пратећи време претходних појава које започињу Пологом од освитка зоре, затим сванућем, преподневом и касним  подневом у трећој појави. Читалац стиче утисак да ће се радња фарсе завршити за двадесет четри часа – од изласка до заласка сунца, у складу са Аристотеловом поетиком драмског јединства радње, времена и места[16], међутим Поповић неће остати доследан јединству времена, иако је деловало тако, па завршну појаву Тица, смешта у позну јесен.  Милева на почетку појаве пева тужну песму свог живота, наводно је посвећује својој лутки, али ти стихови заправо говоре о безизлазности из ситуације коју јој је живот доделио:

Ти си лепа Oly,

ли – ли – ли!…

Ти немаш никог…

Твој живот није добар…

Ти си луцкаста…

Ти не можеш више…

Ти не можеш више бити сама

тако лепа, тако лепа… тако лепа…[17]

 

Поповић на овом месту веома искрено и реално осликава сензуалну страну Милеве, која је у суштини свога бића ништа друго до рањиво и усамљено створење, свесно своје усамљености, па је ламент над њеном лутком, заправо ламент над протраћеним животом. Код мушких ликова у фарси нема посредног признања о узалудности живота, већ постоје само неке назнаке – жеље за бољим животом.[18] Милева након уводне песме, наставља да јадикује над судбином, жели да се устабили, а не да буде час са овим, час са оним Тодором. Затим у маниру осталих јунака фарсе, Милева убрзо мења понашање од изразито сензибилног до крајње бесног става преплављеног мржњом према мушкарцима: …мушкарци су незахвални… пси су много бољи од мушкараца!… пси никад не могу да увреде жену као што могу мушкарци… псе треба волети!…; мачке су много боље од мушкараца… мачке никада не могу да увреде жену као што могу мушкарци… мачке треба волети!…; птице су много боље од мушкараца… птице никада не могу да увреде жену као што могу мушкарци… птице треба волети!…[19] Реакција Одора на Милевино незадовољство мушкарцима је: она тражи длаку у јајету[20] , а мушкарци не могу да буду идеални, а поврх свега брат је један према његовом мишљењу, а Милева је на хиљаде[21];  дакле Поповић односе главних актера фарсе на тренутке представља  у опозицијама  мушко:женско[22], услед којих обе стране заступају своје интресе, и труде се за сопствени опстанак, па је отуда Милева изразито модеран женски лик, који оштро критикује мушки пол, а ипак у бити свог бића негује традиционалне погледе на свет, жели љубав и сигурност, али као што смо већ навели околности су те које њу, а и друга два јунака фарсе, чине људима „наоштреним на живот“.

            Завршна појава фарсе Тица, као што смо назначили, одиграва се у позну јесен, а окосницу ове појаве чини птица, коју браћа најпре желе да поклоне Милеви, како би се искупили за своје лоше понашање. Птица је пуњена, али се временом распала, па је потребно да се однесе на штоповање. Птицом која је пуњена, Поповић пародира сокола из народне песме Диоба Јакшића, који је симбол јунаштва, а пошто у фарси нема јунака, тако нема ни праве птице, већ пуњене, која приличи пародичним јунацима – српским Арлекинима Тодору и Одору. Осим тога, у завршној појави Крмећег каса, присутне су и алузије на Поповићево тамновање на Голом отоку[23], које је писац према речима Петра Марјановића[24] често помињао у разговорима, али никада није износио разлоге због којих је био утамничен. Наиме, у Одоровом исказу …Ја сам једна крпа, слабић, уштва, покварењак… једном речју: ђубре!… А такви су и сви моји!… отац ми није ништа бољи!… и њега би требало поткачити!…. ја ћу први гласати да се он уцмека!… и редовно ћу вам пријављивати све што сам чуо прислушкујући под туђим прозорима… А у мом је интересу да и мене добро избукењате!… да вам после љубим стопе куд прођете…[25] видимо изјаву директне жртве тадашњих погрешних политичких убеђења, која су диктирала живот кроз изопачену стварност.

Милева, Одор и Тодор пред сам крај фарсе беспомоћни над немаштином у коју су запали, заборављају на препирку око поделе коња, птице и љубе, и на то ко ће извући већу корист и почињу да играју коло. Посао око размештања миндерлука, одлажу за други дан и настављају са игром уз тактове песме тандрчак – тандрчак – вретено…, коју једногласно певају сво троје. Заједничком игром и весељем Поповић затвара фарсу о животу ове необичне породице, која ипак остаје заједно на крају, иако се на тренутке чинило да ће свако отићи својим путем. Они не помињу своје грешке, просто су прешли преко њих, покајање, као ни смрт, светост брака и сродства за Поповићеве јунаке не постоји. Милева, Тодор и Одор не увиђају тамне стране својих поступака и безбрижно настављају даље да живе у свету у којем не доминира ниједан традиционални аспект породичног живота. Поповић не критикује такав начин живота, већ нам реално дочарава стање свести једне необичне породице, али и изопаченост друштва у којем таква породица егзистира. Завладало је свеопште лудило, систем вредности не постоји, сви су под неком врстом присмотре, то су неке од порука које Александар Поповић шаље фарсом Крмећи кас. Човек је постао безосећајно створење, којем је глупост уобичајени манир понашања, а нажалост не видимо када ће томе доћи крај и да ли ће уопште ствари кренути на боље, већ жмуримо и настављамо даље, уз игру. То је коначна мисао ове фарсе, коју можемо протумачити и као Поповићево разочарање над животом уопште, али и као универзалну поруку о томе колика је важност породице, и до којих размера самоуништења човек долази ако не поштује основне постулате традиционалног породичног живота, као што видимо у случају два брата и њихове заједничке љубе у фарси Крмећи кас.

 

 

 


[1]Кокошка не носи у гнездо без полога, а то је јаје које се полаже да анимира кокошку да снесе…Преузето из: Александар Поповић, Чарапа од сто петљи, Просвета – Београд , 1967, стр. 175.

[2]Слободан Селенић, Савремена српска драма, предговор књизи Антологија савремене српске драме, Српска књижевна задруга, Београд 1977, LVII – LXV. 

[3]Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме II, приредила Радмила Пешић, Београд – Просвета,1998, стр. 244 – 245.

[4]Александар Поповић, Чарапа од сто петљи, Просвета – Београд , 1967, стр. 181.

[5]Речниккњижевних термина, Нолит – Београд, 1985, стр. 202 – 203. Поповић  у својој фарси доноси основне карактеристике фарсе, које су према дефиницији: жива радња, неочекиване измене ситуација, карикатурално виђење света и људских односа, који владају у њему.

[6]Александар Поповић, Чарапа од сто петљи, Просвета – Београд , 1967, стр. 183.

[7]Љиљана Пешикан – Љуштановић, Употреба сабље димискије – ресемантизација фолклорних форми у раним фарсама Александра Поповића. Научни сасатанак слависта у Вукове дане, 10 – 14. 09. 2003, Београд – Нови Сад, бр. 33/2, Београд  2004, стр. 265 – 275.

[8]Александар Поповић, Чарапа од сто петљи, Просвета – Београд , 1967, стр. 177.

[9]Милан  Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета – Београд, 1980, стр. 542.

[10]Александар Поповић, Чарапа од сто петљи, Просвета – Београд , 1967, стр. 195.

[11]Наведено дело, стр. 196.

[12]Наведено дело, стр. 198.

[13]Наведено дело, стр. 207.

[14]Наведено дело, стр. 208.

[15]Наведено дело, стр. 221 – 222.

[16]Речниккњижевних термина, Нолит – Београд, 1985, стр. 136 – 137.

[17]Александар Поповић, Чарапа од сто петљи, Просвета – Београд , 1967, стр. 223.

[18]Видети фусноту број 13.

[19]Александар Поповић, Чарапа од сто петљи, Просвета – Београд , 1967, стр. 224 – 225.

[20]Наведено дело, стр. 225.

[21]ТОДОР: То се по нашем каже: крпигуз… крсти га правим именом! ; (Наведено дело, стр. 226).

[22]Мирјана Миочиновић, Предговор у књизи Александар Поповић, Изабране драме, Нолит – Београд, 1987, стр. 5 – 29.

[23]Љиљана Пешикан – Љуштановић, Крмећи кас Александра Поповића. Фарса као ресемантизација древне приче. Театрон. Часопис за позоришну уметност, бр. 132, јесен 2005, стр. 13 – 20.

[24]Петар Марјановић, Српски драмски писци 20. века, Матица српска – Факултет драмских уметности – Акедемија уметности, Нови Сад – Београд, 1997, стр. 207 – 222.

[25]Александар Поповић, Чарапа од сто петљи, Просвета – Београд , 1967, стр. 233.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*