Неговани песничи израз мр Луке Крстића у збирци песама ,,Кад липе замиришу’’ само је потврдио оно што смо одавно знали о трагачу ,,мириса тишине’’, који је, да делимици парафразиремо његове стихиве ,,сањао доброту на извору свих вода’’.
Простор песниковог интересовања уоквирен је у пет поглавља: ,,Кад липе замиришу’’, ,,Рањени звездама’’, ,,Кад речи заћуте’’, ,,Ноћас су звезде мртве’’ и ,,А у зеницама дуга’’.
Песничку збирку мр Крстић, истински зналац наше литературе и талетовани песник, посветио је својој породици, а током читаве ,,игре одабраних речи’’ као да се осећа снажан мирис тишине и неодољиве пролазности, јер ,,промичу дани као сенке’’, а песник је ,,заноћио у самоћи’’, јер ,,бесмртни су плодови смрти’’.
Песник воли живот, воли људе и зато у ,,Црном сунцу’’, песми која отвара ,,поглед који кружи светом’’, посвећену Радославу Шушулићу, одсикава ту снажну потребу да покаже како његова, али и мисао свих који најбоље говоре ћуте јер ,,реч им је у тишини’’, док ,,река њише беле багремове сна’’ и зато песник, не случајно, пита песника ,,хоћеш покривач од цветова љубичица’’ и док траје наша упитаност следи смисленост песниковог бола, јер ,,с крилима птица вратио си се/ из посете мртвима’’.
Професор Лука Крстић, на моменте изузатно надахнути песник – нарочито у стиховима из првог поглавља (,,Кад липе замиришу’’) – као да је сањао доброту на извору свих вода, док је сагнут и жедан угледао у извору своје празне очи, јер о једном лептиру који му је на руку слетео, па узлетео, а о њему ништа не зна ,,а тако бих волео/ да ме је он од некуд знао/ или је лептир/ само шара/ пролећног ветра’’.
Управо у песми ,,Лептир је шара пролећног ветра’’ професор Крстић даје поруку живота: ,,Пожелим да као лептир/ дан проведем/ без туге и знања/ без трунке свести/ у ноћ да слетим.’’
Како је песник често био ,,пред вратима песме’’, данима чека кишу да напише песму, јер жели (а ко то не бих хтео) да му песма буде жива, ,,да је лепа у души/ као песма Јесењина/ о керуши’’.
За песника је прошло време тихо, нечујно ,,а ми одједном/ схватимо/ да се нисмо научили/ живети’’.
То је та песникова сенка живота, тај снажни мирис песникове тишине који се родио можда баш у марту када је из закаснелог снега извирио жути цвет, јер – бележимо можда понајбоље стихове радозналог песника: ,,На мој прозор заостала је сенка/ која ме је читавог лета/ скривала.’’
Песник зачудном снагом ,,шета изгубљеним путевима’’, јер жели да осети како се смењује дан ,,и како се ствара/ боја меда’’, јер су за песника ,,човек или звезда/ од исте грађе је њихов немир’’. Зато нас засигурно и не чуди што он, песник, поручује да ,,као ветар/свет обиђи’’, можда и зато што, како сликовито пева ,,црни човек нема ништа/ он носи тврди камен у грудима/ и лагану птицу у сну’’.
Док читам песме професора Крстића као да – крадем његов стих – ,,осетим изненада мирис јагода’’ и то, како би песник запевао ,,усред расцветаног биља’’ док ,,тужне речи/ дописују своју победу/ болом’’.
То је тај снажни видокруг мириса тишине туге, јер ,,изненадна лоша реч/ одрони нешто у мени’’, а као доказ самозаборава и несталности осећа се превареним у времену у коме се понављају приче и зато не броји године јер је заноћио у самоћи.
Песник жели да је насамо, да га нема, јер се рађа слика ,,често сам зрно/ мало и непотребно/ које клија/ на тлу од камане’’. Он покушава да у сну лека нађе, ,,да неко заборављено време/ проговори’’, а зато би требало – читамо песникомву мисао разастрту на отвореном простору: ,,Заборављеним путевима/ крени/ и потражи своје трагове’’, јер ,,примичу дани као сенке’’.
Песник ће у поглављу ,,Рањене звезде’’ заиста дотакнути ,,тамне капљице кише’’, а ту наилаимо једно од могућих одгонетки људске среће и несреће: ,,У тишини сам закопао/ две-три тешке речи/ да ме не би будиле’’.
Он у данима јесени залив тражи, не зна где је побегао њен глас, јер оно што ће бити ,,у мутни прозор се слива’’, док у краткој, једној од понајбољих песама ,,Лето без тебе’’ поручује: ,,Ноћ без тебе/ само мој усамљени/ сан/ само твоје око/ плава шљива/ извор моје песме’’.
По песничким порукама, по уметничким дометима стихови из поглавља ,,Кад речи заћуте’’, донекле имају другачију боју ,,мириса тишине’’, што се можда најбоље види из песме по којој је и само пголавље наденуло име: ,,Док зурим у сенку залуталог стиха,/ мимо мене тече празнина што јечи,/ знам, тишина плава, све ће да залечи!’’ Готово све песме професора Крстића, као и песме свих талентовнаих песника, траже пажљиво читање, јер ,,нада наду рађа и кад је беспуће’’.
По порукама потресне, по уметничким вредностима нешто слабије су песме посвећене – рату! Песник пева о Тањи, која је страдала, а сада би била девојка, о небу где плове галије моћника, о птицама које више не умиру певајући. Ту је и сурово истинита ,,Прича о Славку’’ где је опевана ,,драма у драми’’, јер ,,шест месеци није видео сина’’, а онда ,,чусмо мукли јаук/ затим дође и шапат/ Славку погинуо син’’.
Коначно, песме из циклуса ,,А у зеницама дуга’’ посвећене власотиначким сликарима део су нежне галерије стихова о уметницима поред реке, ,,на кеју уздисаја’’, који ,,одслушкују ноћни говор, јер, како прелепо уочава песник: ,,У души песма/ на платну/ живот’’. За песника ,,у небеској шуми/ сенке се узалудно/ траже/ до првих петлова’’. Ту је та песникова тајна трајања, јер ,,слика осматра шуму/ као време’’, а за њега су ,,ликовњаци пуни/ духа/ уз чашицу пића/ то су јахачи ветра’’.
Изузетно успешну песничку књигу професор Лука Крстић завршава подсећањем на лепоту реке која је урамила бескрај времена: ,,А Власина ту увек/ у вечитом плетиву/ дана и ноћи’’.
Аутор ,,Године маслачка’’ и бројних песма које су се појавиле у угледним листовима, часописима и заједничким збиркама, новом песничком књигом показао је не само раскошни одавно показани песнички таленат, него је унео нове, свеже метафоре и с правом се уврстио у ред признатих песника не само родног Власотинца, него и југа Србије.
Pročitajte i:
