Bilo je to jednog sučanog majskog popodneva, kao stvorenog za razbibrigu. Udobno zavaljen u naslonjaču, sedeo sam na terasi i bacao umorne poglede ka obližnjem, utihlom i opustelom parkiću gde ni ptičice nije bilo, i sigurno bih uskoro i zakunjao da me najednom nije spopalo teško i preteško pitanje: Da li je moguće da jedan osrednji pisac kao što sam ja napiše remek-delo? Pa još i da to remek-delo bude roman! Iz čista mira, dakle, obrušilo se na mene kao sa neba i nikako da me ostavi na miru, sa očitom namerom da mi upropasti ovako lep dan.
Čudnog li pitanja, neko će reći. Blago li je onom kome se posrećilo da se bavi takvim koještarijama. Ali meni samo takve stvari i padaju na pamet! Tako mi je Bog dao, i, verujte mi na reč, to me ne žalosti baš ni najmanje. Uostalom, verovatno ne bi ni vas da ste na mom mestu. No, da se, ipak, vratimo pitanju.
Moguće je – to da jedan osrednji pisac kao što sam ja napiše remek-delo – zašto da ne? – kazalo mi se u najmanju ruku kao nedvosmislen odgovor. Zar neki kojima je to pošlo za rukom nisu ovenačani Nobelovim i drugim prestižnim nagradama? Ninovu i druge domaće nagrade da i ne pominjemo! Treba samo imati pravu priču, ubojitu, ako je to ikako moguće, a sa dobrim zapletom obavezno, od onih koje drži pažnju a pronicljivije čitaoce teraju na razmišljanje, onda poznavati tajne zanata, suptilnu veštinu pripovedanja prvenstveno, držati se proverenog klišea da rečima bude tesno a mislima prostrano; učiniti likove živim, tako da, i ne pitajući za vaše dopuštenje, skakuću sa stranice na stranicu; kao i neposlušnim, da neće da se vrate na svoja mesta i kada knjiga bude sklopljena; pa onda rečitost i jasnoća izraza, stilska ujednačenost i bogatstvo slike: kad zaronite u priču da vam tlo izmiče ispod nogu a kroz svest promiču Bahove fuge i Mocartove arije…
Mog iznenađenja kada sam shvatio da mi sve to što se traži savršeno ide naruku, što će reći da me još malo šta deli od toliko željene književne slave. Odnosno – i to mi je svakog časa postajalo sve više jasno, takoreći, lebdelo mi je pred očima – da moje remek-delo zapravo čeka na mene: da čeka da se za dobrobit umetnosti moja malenkost konačno smilostivi da ljudski zagreje stolicu i pusti mašti na volju.
Ali, avaj, kao da mi je upravo tog časa proradio mozak, onda se tek dosetih zašto ja, u stvari, toliko oklevam da se latim pera; ima, evo, čitava godina kako redak nisam napisao. Po ko zna koji put, naime, pokazalo se da je onaj što je u nama i upravlja našim postupcima neuporedivo pametniji od nas – pošto mi je konačno došlo iz dupeta u glavu da mi za remek-delo nedostaje zapravo ono glavno, ono najvažnije, ono zbog čega svaki takav biser biva zlatnim slovima upisan u baštinu čovečanstva! A to je šta drugo do prava priča, neka od onih sa dobrim zapletom, koje drže pažnju i…
I, kada malo bolje razmislim, ispada da je bilo bolje da nisam ni izlazio na terasu, i onako žive duše nije bilo napolju pa nisam imao s kim ni pogled da razmenim. Ili da sam bar onog kritičnog trenutka bio malkice razboritiji i zanemario to zaumno pitanje, što da mi žulja mozak kad za tim nema preke potrebe. Mogao sam lepo da ga pustim da prođe pored mene i da ode kod nekog drugog da njemu dosađuje. Osrednjih pisaca, ovakvih kao ja, pa i blesavijih od mene, ima koliko ti Bog hoće. Hoću reći, možda bi najbolje bilo da sam, kao i sav normalan svet, ovo šašavo popodne junački prespavao. Zar ne?
Pročitajte i:
