Nema dana da bar jednom ne prođem pokraj onog veselog šumarka u Šumicama gde je uvek živo kao u košnici; inače jednog jedinog u ovom delu grada. Bog ga blagoslovio u ime svih nas što živimo tu u okolini i volimo zelenilo. Tako je bogme već čitavih deset leta, otkad sam poselednji put promenio adresu. I tako sam i danas, lep i pametan, prošao tom stazicom, pored šumarka, i zabezeknuo se. Imao sam šta da vidim – pravo niotkud iznikao novi bilbord! Takoreći preko noći. I to tamo gde ga nikad bilo nije. I to kakav bilbord – strašan bilbord. Najmoderniji. Sa pokretnim slikama što se vrte u krug.
Gledao sam i čudom se čudio. Glavom i bradom Vuk Drašković daje nam na znanje da je rastočio svoju epsku dušu na dvesta i kusur stranica svog novog romana, Via Romana. A tu je i njegov neizbežni osmeh – prava Đokonda u violentnom gorštačkom izdanju! Bez sve šale. Čas se smeje, čas bi da zaplače; pa onda: niti se smeje niti plače; i – i smeje se i plače… Bradata Đokonda Vuk. Zavitlava nas odozgo. Smejulji se, u stvari, za sve pare, a nama se plače. Mislim, nekima od nas. Tako mi je to izgledalo. Onda Via Romana najednom nestade a pojavi se druga slika. Rekao bih lepša od one prve. I nema Đokonde Vuka na slici, nego neki junak na konju što se propinje tamo kao da ima nešto protiv mene i hoće da me zgazi. Iz čista mira, takoreći. Ali cvrc! Poenta nije u tome, brzo sam uklavirio. Već nam se to daje na znanje da je ovaj naš velikan što dlaku menja ali ćud nikada rastočio svoju epsku dušu na dvesta i kusur stranica svog još novijeg romana, Isusovi memori. Njegovog novog bestselera, u to nema sumnje. Kao što nema sumnje ni da im tu nije mesto, ni Vuku ni Đokondi ni bibordu, a ni onom junaku na konju što me odozgo mrko gleda, iz neke daleke prošlosti koja smo što nije oživela. Dakle, neka se tornjaju odatle, što pre to bolje. Bar što se mene tiče.
Bog s tobom čoveče, reći će neko, pa gde će Vuk nego u šumu? Neće valjda u poslastičarnicu? Ne tiče me se gde će, neka se kliberi tamo gde se i dosad kliberio. Ispred Francuske 7, recimo, ili, još bolje, neka šarmira dokone beograđanke kad zapiče po Terazijama pa na Kalemegdan, da kradu bogu dane. Šta će ovde bilbord da nam kvari pejzaž. I kakve su to knjige, na kraju krajeva, što nam se odatle preporučiju, sad ih vidiš sad ih ne vidiš!?
Davnih osamdesetih prošlog veka, u ta sretna vremena, išli smo brat i ja svakog bogovetnog avgusta sa roditeljima u Hercegovinu, da pomognemo đedu oko kosidbe. Tek smo se bili zamomčili, što se kaže, pa umesto na more, prc tamo u nedođiju, i udri otkos za otkosom po onom božijem zvizdanu, dok ti kičma ne otpadne. Ili to ili da plastimo za ženskom čeljadi, pa da nam se smeju svi vršnjaci iz sela dok se ne uguše. Mi, beogradski mangaši, da se izložimo njihovom podsmehu – nikad! Toliko nismo blesavi. Zato ta letovanja ne mogu da zaboravim. Dok sam živ.
A dobro sam upamtio i još nešto. Zato mi i pada na um da zborim o ovome. Tamo sam, naime, čuo kako se nedeljom, kada gatačka momčadija i ženskadija izađe na sjelo, pevalo da se prolamalo gorama:
«Puče puška sa Slivalja,
Vuk Drašković piše knjigu kako valja…»
Vuk je onda bio veliki kao planina, kao Volujak bezmalo. Ili kao Maglić. I nije se onda čuditi tome, da se o njemu tako pevalo. Jerbo da piše, bezbeli da piše, nema se tu šta reć; da to što piše valja, bezbeli da valja, i tu se nema šta reć. Kao piscu mu na daleko nema ravna. Ali u kakvoj su tesnoj vezi puška i knjiga, kako stoji u pesmi, to mi nikako ne ide u glavu, još od onda. Kako je narodni stihoklepac uspeo da poveže to dvoje, vrag bi ga znao. «U rukama Mandušića Vuka svaka puša biće ubojita..» «More puče puška negde u planini…» «Kupio sam prsten, kupio sam pušku, jedno od ta dva baciću u reku…» Zna se kako treba da se peva – a ovo puška i knjiga ruku podruku baš ne ide. Dođe mi nekako rogobatno. Kao da je neko pobrkao lončiće. (Ajde prangija i knjiga, pa još i nekako, ali puška!?…) Mora da to ima neke veze sa našom traumatičnom, nebeskom prošlošću, pomišljao sam. Ili sa našim pustimedaprođem mentalitetom? Jedno od toga mora biti. Sto posto. Neka kvaka tu mora da postoji. Mada, ako malo bolje mućnemo tintarom, možda i ne mora. Možda je stihoklepac samo imao bujnu maštu? Ili bi, whu not, odgovor možda najpre trebalo potražiti među koricama Vukovih romana, pa i ovih novijeg datuma, gde krv ne pliva po koricama, jadi ih neznali?
Premda… Ostavimo se sad stihova. Stihoklepci su oduvek bili, jesu i biće čuđenje u svetu. U jednoj ruci imati krst, u drugoj mač – to, dakako, nije odveć strano našem poimanju sveta. U jednoj ruci držati pucu a u drugoj knjigu: biti nešto kao intelektualac-razbojnik zapravo. Dehumanizovana pamet koja se ne osvrće za sobom i ne priznaje neuspeh. Nije li to, možda, paradigma čoveka modernog doba? Ono što je sad in i čemu se – po svaku cenu! – treba prikloniti? Dok je vreme. Dok puca ne ponenestane. Onda ćemo svi koračati smelo, uzdignuta čela, sa prstom na obaraču – pa ko koga knjigom, ko koga kuršumom. Svakome prema zasluzi. I kako se već kome bude prohtelo. I onda – neka nas sačuva Bog!…
Sve u svemu, dakle, odgovor na ta pitanja ne znam. Naročito na ovo drugo, ovo koje se tiče svih nas. Mogu samo ovako da nagađam unedogled, dok ne pobenavim načisto. Valjda će ih vreme doneti, kao pravedni, nepogrešivi sudija. Ostaje mi samo da se tome nadam – i da, ipak, uprkos svemu, nastavim da teram po svom, kako sam naučio. Pa kako mi bude, kao pokornom slugi svoje džangrizave, neumoljive savesti. A čast i slast neka podele drugi. Neka im je Bogom prosto.
I ovo još da kažem. Na kosidbu više ne idem. Đed je odavno već otišao svojim putem; od našeg tamošnjeg ognjišta ništa nije ostalo. A po gatačkim selima ne čuje se više pesma. Umukla je, jerbo tamo nema više ko da peva. Puške su, kako se bar nadamo, zauvek odsvirale svoje, a i te knjige i dođavola s njima!
Neka o njima sude čitaoci. I neka ih je što više. I neka se rađaju u miru i tišini. Kao zora na praznoj pučini.
Pročitajte i:
