Dok sam raščišćavao krš sa svog radnog stola, u rukama mi se stvorio jedan dvd nepoznate mi sadržine. Ne znam ni kad ni kako ni zašto se tu našao kad mu tu nije mesto, niti kojom se čarolijom tu stvorio. Takve stvari su me oduvek izluđivale pa rešim da mu se osvetim zbog tog nestašluka. Zviznem ga u čeljusti kompjutera, i onda, kada sam video šta je po sredi, prisetim se da mi je neko, stvarno se ne sećam ko, onomad doturio snimak tv-duela Svetislava Basare i Aleksandra Vučića. Obojicu, dakako, ne treba naročito predstavljati, obavešteni smo ljudi. Naljutim se onda kako sam mogao na tako nešto da zaboravim pa sednem, namestim se udobno i, nećete mi verovati, odgledam emisiju od početka do kraja. Bukvalno ne trepnuvši, toliko je bila zanimljiva. Jednom sam samo izašao u klonju, dok su bile reklame, ali to nije važno. Važno je, dakako, ono što je moglo da se vidi, a videlo se kako se njih dvojica nagornjavaju siti i (samo)zadovoljni, na radost i opštu sreću višemilionskog auditorijuma, bespoštedno arčeći svoju reputaciju dostojnu svake hvale, iz petnih žila se upinjući da jedan drugom ništa ne kažu, jerbo ono što nije upamćeno kao da nije ni kazano. U najmanju ruku, dakle, krajnje nedostojno i nimalo nalik nekima iz naše ne tako davne prošlosti, pogodili ste reč je Borisavu Mihajloviću Mihizu i Slobodanu Peneziću Krcunu, toj dvojici velikana koji su se nagornjavali ko živ ko mrtav u vreme kada je reč još imala neko značenje, kako je već bilo zabeleženo u znamenitim Mihizovim Autobiografijijama o drugima, drugi deo. Poređenje je umesno, priznaćete, i u jednom i u drugom slučaju reč je o sučeljavanju viteza duha sa britkom sabljom vladajuće politike i ideologije, u neku ruku plemića i imperatora, Voltera i Napolena, ako baš hoćete. Elem, hoću reći, istorija se još jednom pred našim očima tako ponovila kao farsa, i to u svom najotužnijem izdanju. Šta možemo, valjda je tako bilo suđeno. Eto, to sam hteo da vam kažem, a sad odoh. – Alo! Čekaj malo! Kakav si bre to nezahvalnik: pa šta ćeš više od emisije koja je slučajno zalutala u krš na tvom radnom stolu? – Što ćutite, zašto mi to ne kažete? Hajde, recite slobodno! Ne ujedam.
Pročitajte i:
