Zoran Škiljević: Naglavačke

Filed under: kolumne,Srbija,Zoran Škijević |

naopakoProbudilo me je zvono na ulaznim vratima. Onako krmeljav i bunovan pogledam na sat, tek je prošlo šest a ja ustajem obično malo posle osam. Ko je navalio u ovo doba sve mu jebem, ako nastavi ovako probudiće celi zgradu! Nisam imao kud, ustanem, otvorim.

Dva pandura gledaju u mene kao telad. Gledam i ja njih isto tako, blagoteleći. Za razliku od mene, oni su bili u uniformama, full opremljeni, kao da idu da razbijaju demonstracije, a ja samo u gaćama i majici. Srećom da moja ljubav jutros ustaje rano, od sve muke pomislih, inače prespavala bi kod mene i evo bruke, kako sam blesav, garant bih ustao da im otvorim kao od majke rođen. Da, to ne rekoh, bili su obojica krupni i ružni a ja nisam ni jedno ni drugo.

Da li si ti taj i taj, pitaju me. Jesam, odgovorim. E, pa onda dobro kad jesi, oblači se, ideš s nama. A, gde to idem s vama? U policijsku stanicu. A što? Da se malo propitamo. Zašto da se propitujemo kad ništa nisam skrivio? To ti raspravi sa našim šefovima,  oni misle da jesi. To se nas ne tiče.

Pa, šta ima vas da se tiče, mene se tiče?!

Hajde sad, polazi!

Polazi, šta čekaš?!

Moram baš odmah? A da vi odete a ja da dođem malo kasnije…

Ovaj nas bre zeza za sve pare mamicu mu njegovu…

Zapretiše mi onda pendrecima i jedan i drugi. Polazi već jednom ili primenjujemo silu!!!

Nije mi se skakalo sa trećeg sprata pa nisam imao izbora, obučem se i pođem s njima. U smrdljivu maricu pa u još smrdljiviju policijsku stanicu. Nikad nisam bio na na jednom ni na drugom mestu. Lažem. Bio sam u policiji nekoliko puta, kao i sav pošten svet, radi administrativnih formalnosti.

Dođosmo. Odvedoše me u suteren i smestiše me na neku prepotopsku klupicu, pa odoše. Onda dođoše neki drugi. U civilu. Njih je dvojica a ja sam. Vele da su nekakvi inspektori. Jedan viši a drugi valjda niži. Nisu mi stavili lisice, a nisam primetio ni sprave za mučenje. Odvrnuli su zato do daske muziku sa radija, neki odvratni turbo-folk. Prođe mi jeza niz kičmu: to je zato, pomislio sam, da se ne čuje kad ovi ludaci počnu da me tuku.

Prepostavljam da ne znaš zašto si ovde?

Prvi se oglasio onaj viši po čenu, rekao bih, izgledao mi je nekako malo manje bistar od onog drugog. I u panduraciji, dakako, važe isti kadrovski principi kao i svuda u društvu, nije narodna milicija mimo sveta. Što si veći šupak i čankoliz, veće su ti šanse da napraviš karijeru.

Dobro pretpostavljate, odgovorim. Ne znam zašto sam ovde.

Ne znaš, ili samo kažeš da ne znaš?

Ne znam. A u čemu je razlika ako, recimo, samo kažem da ne znam?

Okuražim se ja malo, pa počnem da se pravim pametan.

Zapravo i nema razlike. Svi vi koji ste sa druge strane zakona ionako ne znate ništa drugo doli da lažete kao lopovi. Kao ne znate zašto ste ovde. Kurac ne znate! Svi lažu pa i ti lažeš. I šta ćemo sad? Da te mlatimo ovde kao životinju ili ćeš, ako si imalo pametan, lepo da sve da priznaš pa da se rastanemo kao ljudi?

Ni deset minuta nisam bio tamo a gad je već počeo da mi ide na nerve. Kako bih mi zavukao aplauz u njokalicu, ne pitajte.

A šta to, moliću lepo, ima da priznam kad ništa nisam skrivio?

Tačno sam znao šta ćeš da kežeš. Svi bre serete jedno isto kao da vas je sve jedan ćaća pravio! Ništa nisam uradio! Ništa nisam skrivio! A ko onda krade po Beogradu maimice vam se nabutkam? Moj ćaća!

Čudne li budale?

Molim?

Ništa nisam rekao.

I bolje što nisi. Svi bre samo lažete. Razlika je samo u tome što to neki rade gluplje a neki pametnije. A ti lažeš baš onako lažovski,  ni glupo ni pametno, nego baš lažovski! Hajde, lepo sve priznaj da ti ne vadimo reči iz usta! Boleće.

Kako da priznam kad nemam pojma šta treba da priznam?

A nemaš jel’? reče onda pa baci ispred mene nešto nalik na novčanik a nije novčanik već futrola za dokumente boje preska.

Šta je, pojela maca jezik? dodade onda cinično, kao prava žandarska funjara.

Govna jedna! U trenutku sam shvatio zašto su me tu doveli. Prepoznao sam futrolu za dokumente koju sam pre neki dan podigao ugledavši je na ulici, nešto je bilo virilo iz nje, ispostaviće se vozačka dozvola. Osvrnuo sam se oko sebe i sa moje leve strane spazio, svega nekoliko koraka udaljenu, prodavnicu pića. Divno, pomislim, pređem onda tih nekoliko koraka, uđem unutra i  kažem prodavcu šta sam upravo pronašao na ulici i on mi se ljubazno zahvali rekavši da će se potruditi da vozačku vrati vlasniku. Novopazarska 56., pa to je dvadesetak metara odavde, ništa ne brinite, dodade još. U zdravlje onda, rekoh i odoh odatle ponosno. Proviđenje je htelo da učinim jedno bogougodno delo, pa makar zato i ne bio nagrađen sa najviše instance.

Znao sam da lažeš čim sam te ugledao! Govori! Hoću da čujem sve od A do Š!…

Ovaj je stvarno glup k’o ćuskija. Ja lažova nikad ne bih terao da govori.

E, pa dobro, kažem onda. Ovako je bilo, i ispričam im sve što sam i vama već rekao.

Vrte oni glavom, ne veruju.

Priznaj, ubićemo te od batina!

Ubite me, nemam šta da priznam.

Kako nemaš? Ukrao si čoveku celu platu i sad se praviš lud! Kako bi bilo da ja tebi ukradem celu platu, a?

Pojma nemam o kakvoj plati govorite, po stoti put vam kažem da sam tu futrolu našao na ulici!

Ma da, kako da ne? Ako ti nisi ko je onda zdipio pare, samo su tvoji otisci pronađeni, drugih nema. A kako drugih nema jedin logičan zaključak je koji? Da si ti ta lopuža koja je poplašila  parice. Zato pevaj!

Stvarno tu budalu više nisam mogao ni da da slušam ni da gledam.

Ja sam samo izvršio svoju građansku dužnost i briga me za  otiske. Neću više da gubim vreme s vama. Zovite mi advokata. Dok ne dođe advokat ćutaću kao zaliven. A vi, gospodo, na nekom drugom trenirajte vašu žandarsku logiku!

Tako sam im rekao, a oni se samo zgledaše.

Ma, vidi ti malog kako se uskopistio, još će ovde i da nam drži lekcije! E, nećeš ga vala majci! Drži ga, da ga prvo ja oplavim!

Krenu onda ono govedo na mene ali onaj drugi istrča preda nj pa ga zaustavi, barem trista puta sam manje-više takvu istu scenu već video na filmu.

Pusti me da mu ja pokažem, on će meni da preti advokatom! i dalje je galamio onaj bizon ali nije na mene ostavio neki utisak. Očajno loša gluma, da umreš.

Jebaću mu ja mamicu! opet će on.

Šta reče? zabezeknem se ja.

Jebaću ti mamicu! ponovi on.

Ma jebaću ja tebi i mamicu i taticu! izderem se ja.

Pravo da kažem, ne znam šta mi je bilo, odnekud sam bio nakupio hrabrost, ili građansku kuraž, šta god, pa onda nastavim tiradu. Opalio sam redom po svim smrdibubama političarima kojih sam se setio jerbo svi oni imaju neke veze sa murjom, a ni onaj džukac mi nije ostajao dužan. Lajavo je to bože sačuvaj, ništa manje nego ja (da je malo pismeniji, da nije žandar mogao bi komotno da bude pisac).

Ja njemu Vučića, on meni Vučića. Ja njemu Tomu, on meni Tomu. Ja njemu Stefanovića, on meni Stefanovića. Ja njemu Tadića, on meni Tadića. Ja njemu Dačića, on meni Dačića. Ja njemu Pajtića, on meni Pajtića. Ja njemu Vulina, on meni Vulina. Ja njemu Borka, on meni ko ti je bre taj Borko? Kako ko, pa Stefanović, kažem mu ja. Koji bre Stefanović, šta sereš? kaže on. Stefanović se ne zove Borko nego Nebojša koliko ja znam. Ma ne znaš ti ništa! Shvatim ja u čemu je vic pa probam da mu objasnim. Nebojša Stefanović je ministar, a Borko…

Ma je l’ ti to mene zajebavaš?!

Zajapurio se kao da je trčao maraton.

Stavi mu lisice, vodimo ga kod istražnog, reče onda onom drugom. Ako ga dohvatim ubiću ga k’o zeca.

Šta ćemo tamo? upita ovaj.

Da beremo ljubičice!

Reče onaj fijuk pa sede za sto. Besno onda ugura jedan list papaira u pisaću mašinu i otkuca nešto dok smo se nas dvojica, onaj niži inspektor i ja, nemo gledali i čudili šta budala radi.

Bode on po onoj mašini, ni krivoj ni dužnoj, a ja se mislim pedest posto da glumi, pedest da ne glumi.

Gotovo! Idemo!

Lepo ja rekoh da njemu ide pisanje od ruke…

I odosmo mi onda. Opet u smrdljivu maricu pa pravac kod istražnog sudije.

Mi tamo kad ono istražni sudija žensko. A gde su žene tu su i nesporazumi, tu nema greke, tako mi govori moje sjajno iskustvo sa ženama na položaju. Pomozite mi sad malo, kako se ono kaže sudija u ženskom rodu, s akcentom na rodnu ravnopravnost? Da li je pravilno sudijka, sudijica, ili možda sudijnica? Ma, nije ni važno, na kraju krajeva. Neka bije, neka bije sudijnica, recimo, pa makar bilo naopako. Pa makar mi jezički čistunci što tvrdo drže do evropskih standarda rekli da sam nepismen, boli me ćoše. I ovi skotovi što na pravdi boga hoće da me ćorkiraju kažu da sam lopov pa ništa, ja znam da nisam i videćemo na kraju balade čija će biti pobeda a čija će biti goveda. Bog pravde će svakako pokazati šta drugo nego pravdu. Kad tad.

Dakle, sudijnica je omalana plavuša, srednjih godina, lepuškasta; daj bože da je i pametna koliko je lepa, molio sam se. Šta sam drugo mogao? One pizde ni advokata mi nisu dale, kako ću sad sam da se branim, njih je troje a ja jedan. Jedan ali vredan, doduše. Hm.

Bogme nije ih troje nego četvoro ako ja dobro vidim. Tu je i ženskolika ćuftica, pretpostavljam zapisničar, maše rukama suši lak za nokte i mrsko me gleda, pojela bi me najradije jerbo će vrednica uskoro morati da upotrebi prstiće.

A tu je i ono crno na belo što je onaj mamlaz, izgleda, dobro nakrečio da mi zaprži čorbu. Otkad smo došli, sudijnica ga ne ispušta iz ruku. Malko čita pa me malko pogledne, onako ispod oka, ženski lukavo. Biće da joj je sve jasno. Barem koliko i meni.

Nakašlja se onda po učini nekoliko pokreta obrvama. Sad sam gotov, pomislih, ovo ne slutu na dobro.

Okrivljeni ste da ste vređali predsednika vlade, predsednika države i najmanje jednog ministra, šta imate na to da kažete? obratila mi se onda strogo zvanično.

Šta da kažem, ništa ne kažem, odgovorim ja istim tonom.

Ne može to tako, nećemo se ovde igrati. Nije ovo policija, ovo je sud. Da li ste vređali državne zvaničnike ili niste?

Jesam, kažem ja.

Jeste? ozari se ona kao da je dobila zgoditak na lutriji.

Dakle, priznajete?

Malo bolje sam je pogledao, i sve mi je više ličila na neku zagorelu babuskaru koju ni štapom ne bih dotakao pa da je jedina na svetu. Prava zloća. Čudovište sa sparušenim ženskim atributima, sparušenim od čežnje dakako.

Eto, priznajem! Vređao sam državne zvaničnike isto kao što ih je vređao i ovaj ovde, pa pokažem rukom na onog gada. Ništa nisam rekao što i on nije ponovio!

Mooolim? izbeči se ona. Pa se zagleda u onog soma.

Da li je to tačno? upita ga.

Nije, gospođo sudija.

Što lažeš?, suknem ja. Hoćeš da ponovim pred sudijom sve što si rekao?

Ne! Ne! To što sam rekao puj pike ne važi, gospođo sudija, ja sam to govorio da bih isprovocirao ovog delikventa ovde da izvši krivično delo… Gospođo sudija, ja to nisam ozbiljno mislio, samo sam hteo da ga nasankam…

Čekaj! Stani! Hoćeš da kažeš da si podsticao okrivljenog na izvršenje krivičnog dela? Ako sam dobro razumela, a mislim da jesam, stvari tako stoje.

Bogme je ova sudijica i lepa, nije samo pametna.

Ne verujte mu ništa, gopođo sudija, taj samo laže i psuje premjera i predesdnika, a još je i lopuža, gospođo sudija, znate zašto smo ga uhapsili…

Ja lažem? Ajmo na poligraf iz ovih stopa, čik ako smeš!  Pa da vidimo čija je pobeda a čija su goveda!

Nije da ja tu sad prizivam sentimentalnost u pomoć, to nije moj fazon, ali stvarno mi je bilo žao sudijnice. Iskreno žao. Od sve muke žena se bila uhvatila za glavu. O moj bože! zavapila je, jednom pa još jednom glasnije: O moj bože!

Pogled mi onda mahinalno pređe na onu ćufticu. Ne lezi vraže,  kako je bila prestala da maše rukama, oglasio se budilnik. Zvonio je iz sve snage. Kao da poziva u rat.

Šta je sad ovo?! Buđenje, magarčino, eto šta je. Protrljam oči, pogledam na sat, tačno je sedam. Ne znam zašto, ali sat je zvonio čitav sat ranije. Šta se ovo, do đavola, dešava? zapitam se pa se onda prekrstim.

Bože, kakav je ovo bio lud san? Pametni ljudi sanjaju gole cice a ja se zamlaćujem sa kojekavim budalama koje hoće da me hapse ni krivog ni dužnog. Kakav blam. Strašan blam. Prosto ne mogu da dođem sebi. Navraga, sinoć kap alkohola nisam popio, onda znači da tu nisu čista posla…

Tek pošto sam ustao na noge lagane i onako u gaćicama i majici izašao na terasu, na svež vazduh, počelo je da mi se razdanjuje u glavi. Brzo mi je, potom, postalo jasno i zašto je sat zvonio ranije.

Moram danas u murju da izvadim novu ličnu kartu pošto su me razbojnici onomad opelješili u dvadesetšestici, kada sam se vraćao sa šljake, i sad nemam ni jedan jedini faking važeći biometrijski dokument. Ako danas to ne uradim, sutra neću moći da podignem platicu, i šta ću onda?

Otud, dakle, taj glupi san. U snovima je sve naglavačke u odnosu na javu. Premda sam onu futrolu boje peska, iz koje viri vozačka, onomad stvarno bio našao u Novopazarskoj, odneo je u prodavnicu pića i predao prodavcu a on mi obećao da će se potruditi da je vrati vlasniku.

Nema šta, crno mi se piše. Kad danas počnu da me šetaju od šaltera do šaltera, da mi poturaju pod nos gomile glupavih formulara, da čekam najpre u jednom redu pa onda u drugom redu i u ko zna koliko još redova unedogled, pa da se službenici istrasaju na mene jedan po jedan kao što su naučili, a ja imam tanak fitilj i ko zna na šta to može da izađe. Možda je bolje da me uhapse čim se tamo pojavim, za svaku eventualnost, mogli bismo onda da se pogodimo kao ljudi: neka mi prišiju šta god hoće i neka mi odrape jedno šest meseci uslovno u zamenu za nove faking biometrijske dokumente. To je sto puta bolje nego da rizikujem da mi tamo padne roletna pa da raspizdim nekog i da mu razbijem njonju a za to ću šipak da prođem sa uslovom, za to mi ne gine najmanje faking godinu dana u Padinskoj Skeli. Džaba mi onda i poligraf i druge trice i kučine…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*