Posle opsežnih, hvale vrednih priprema, u velikoj, svečanoj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca, upriličeno je književno veče pompezno najavljivano kao literarni događaj decenije. Prema serioznoj zamisli organizatora, novoosnovanog Društva za negovanje humanih odnosa među ljudima „Podvižnik“, predviđeno je da ukrste pera brojne slavom ovenčane literate iz zemlje i rasejanja, voljne da da sa publikom željnom lepe reči podele svoja razmišljanja O LJUBAVI PREMA BLIŽNJIMA. I sve to uz nesebičnu potporu brojnih naših spisateljskih udruženja i asocijacija, a nije izostao ni blagoslov ovdašnje nam Crkve. A palo je i obaćanje da će u najkraćem mogućem roku biti objavljen i zbornik sa autorizovanim prilozima učesnika ove nesvakidašnje književne manifestacije.
Šta reći, odziv je bio i više nego fantastičan. U zakazano vreme i na zakazanom mestu okupilo se bezmalo stotinak literata svih profila, od romansijera i poeta do teoretičara, kritičara i dramskih pisaca; i onih u zrelim godinama, i onih u najboljim godinama, ali i onih čije vreme tek dolazi. Razumljivo, učešće na ovakvom jednom skupu bilo je i pitanje prestiža.
Naravno da ovakva fešta nije mogla da prođe bez lovaca na skalpove do zuba naoružanih kamerama i diktafonima.
I, dakako, sve bi bilo u najboljem redu, baš onako kako se samo poželeti može, da nije trebalo ugostiti toliko zvanica a zna se kako su umetnici, a pogotovu pisci, ranjivi kada im neko opali po sujeti ili kredibilitetu. I kako znaju da se uskopiste ako se osete pogođeni i najmanjom nepažnjom u prisustvu kolega i drugih viđenih zvanica. No, bukvalno polomivši se oko gostiju, što je, po prirodi stvari, moralo obilovati komičnim scenama od kojih se uštogljenoj gospodi, a bilo je naravno i takvih, dizala kosa na glavi – organizatoru je ipak pošlo za rukom da spase obraz.
Dakle, kada je posle početnog nesnalaženja svim zvanicama bilo ugođeno po meri, i kada je napokon dogovoreno kojim redosledom će izlaziti za govornicu, i kada je predsednik organizacionog odbora, a to je bio niko drugi do počasni predsednik već pomenutog društva za negovanje već pomenutih stvari (bez čije malenkosti već pola veka ne može da prođe niti jedna kulturna ili kakva druga javna manifestacija u prestonici), napamet naučio svih sedamnaest gusto kucanih stranica svog pozdravnog govora – konačno je sve bilo spremno za početak ove fešte.
Međutim – Ah, to neizbežno i zloslutno „međutim“! – uprkos svim, rekosmo već, doista hvale vrednim naporima organizatora, i svoj bodrosti i prilježnosti prisutnih literata, ovaj gromopucatelno najavljivani spektakl doživeo je neviđeni fijasko. Naime, kada su svi skupa, književnici, uprava Društva i zlosrećni organizacioni odbor, stupili u salu, dočekao ih je hladan tuš. Nisu imali kome da se obrate, jer publike u sali nije bilo.
Možda će doći nekom drugom prilikom, nikad se ne zna.
Pročitajte i:
