Zoran Škiljević: Glavom bez obzira

Filed under: kolumne,region,Srbija,Zoran Škijević |

speakers-cornerNe, nije ovo bio san, ovo se stvarno dogodilo. I svaki put kada pomislim na to, a to neretko biva i više nego jednom dnevno,  ne bude mi dobro. Dođe mi da zaplačem. Zato je možda najbolje, skontao sam, da se nekome poverim, recimo vama, dragi prijatelji, možda se tako oslobodim ove proklete more što se nafrkestila na mene kao smrt na babu, preteći da me načisto istera iz pameti.

A sve je počelo krajnje bezazleno. Onih dana kada je to prokleto uklapanje u svetske trendove navrat nanos i na svoju ruku postalo hit i u našem vilajetu. Nismo morali da se zalepimo baš za sve što dolazi iz velikog sveta, jel’, mogli smo nešto i da preskočimo, ali moramo mi da budemo veći katolici od pape šta god da je u pitanju, pa to ti je. Niko nam, dakle, nije kriv: sami smo pali, sami se ubili. Samo mi je mrsko kad čujem zlobnike iz belog sveta kako seire videla žaba da se konji potkivaju… i te stvari. Usta im se zavrat iskrenula, toliko mogu da im poručim. Kao da mi i sami ne znamo gde smo sve zasrali.

Elem, ugledavši se na pametne Engleze tako se i mi Srbi eto dosetismo da skalamitimo nešto kao Hajd park, ne da bismo tamo lajali na zvezde i mlatili praznu slamu, to možemo gde hoćemo, već da bi imalo gde i koja pametna da se rekne javno, a ne samo po kuloarima. Na televiziji se to, kao što ja dobro poznato, ne može ama ni slučajno, a u novinama bože sačuvaj. Šta nam je onda preostalo nego da za tako plemenitu ideju žrtvujemo jednu klupicu i delić parka, pa ko misli, ili, što je češće slučaj, umisli da ima šta da kaže što već nismo čuli, neka izvoli. Publike neće manjkati, a za ostalo ćemo da vidimo.

Bez mnogo pompe prešlo se onda na realizaciju i naš Hajd parkić brzo je postao zborno mesto neshvćenih i nesnađenih, nekima za brigu, a nekima za razbibrigu.

Proviđenje je htelo da za tako plemenitu stvar bude određen onaj veliki park što se nalazi tačno preko puta zgrade republičkog Parlamenta, sa bistrim pogledom na Gradsku kuću i Predsedničke dvore, i ima sve neophodne sadržaje za odmor i razonodu, a nadaleko se već pročuo po divljanju kućnih ljubimčadi i njihovih obesnih sopstvenika, od kojih, po mom skromnom sudu, ubedljiva većina naprosto vapi za hospitalizacijom. Leti, kad ono pripeće božji zvizdan, zbog velikog hlada tu ume da bude iznimno ugodan boravak, pa zna da vrvi od naroda kao da se tu nešto deli džabe. Zli jezici govore da u oštroj konkurenciji lepo uređenih gradskih parkova ovaj nije slučajno izabran: radi harmoničnog jedinstva suprotnosti ponajviše, imajući u vidu razmere mentalnih dometa uvaženih narodnih tribuna što u okolnim institucijama povazdan presipaju iz šupljeg u prazno kad ne gledaju kuda sunce ide, i ne slažu narodnu muku na svojim bankovnim računima.

Usred parka, tamo gde se naročito s proleća najintenzivnije širi, to jest meša miris pokošene trave sa isparenjem psećeg izmeta svih rasa, pedigrea, boja i veličina, elem, tu ima naročita, sveže ofarbana klupica, na koju bi se ispeo sretnik na koga je došao red da grune i etar šta ima, i odatle su se neumorno, a naročito za lepih dana i vikendom, orile besede, grmele i kletve i molitve, ali su i vrcali stihovi, i ružila vlast, i tako to… I – ponajviše – prizivao svaki đavo.

Dugo sam se dvoumio i premišljao da li da se jednom i ja tu nacrtam. Ali ne kao posmatrač, već da se ispenjem na tu čuvenu klupicu i da grunem odatle sve šta mi je na pameti pa kud puklo da puklo, to bar ništa ne boli. Naprotiv. Učene glave kažu da je to najbolje za katarzu. Jerbo me je neko vreme već saletala neka đavolska potreba da se iskažem u svom najboljem svetlu, i kao mudrac i kao revolucionar i kao propovednik istovremeno, zapravo, u neku ruku moglo bi se reći, kao nekakva sofisticirana varijanta mesije. Modernog mesije, hajde da kažemo. Tako sam u brojnim trenucima nadahnuća sebe video. I ta me je zaumna težnja  toliko pritiskala iznutra da sam se pribojao da pod teretom te balasti neću još dugo izdržati da ne prsnem po svim šavovima. Morate me razumeti: kada vam se ukaže sijaset sjajnih, izuzetnih, neponovljivih prilika da se oprobate kao javni delatnik, pa svaku uprskate, to ne može proći nekažnjeno, obično ostanu vidljivi tragovi na duši, ako ne bude težih posledica. I, da ne dužim više, na kraju se ja, ipak, nekako odlučim da se ispenjem na klupicu. Pa šta mi bog da.

Beše subota, dan lep kao ijedan drugi koji pamtim. Grad se kupao u blagorodnom majskom suncu a narod izmileo vani da ne propusti nešto od te lepote i da se sit naužuva, pa šiba ka centru grada u buljucima. Ako, pomislim ja, idu kao da znaju šta ih  čeka, da sam im spremio predstavu za pamćenja. Tako sam ohol bio. To tek vidim sad, sa ove distance, zato sam i prošao tako kako sam prošao. I neka mi to bude za nauk.  I ne samo meni, moliću lepo.

Bilo je blizu podne, iz iskustva sam znao da je u parku u to vreme najveselije i da, budući da se tih dana u političkom i društvenom životu ništa epohalno nije događalo, okolo klupice pouzdano neće biti niti jedne uštve novinarske ni za lek, a to mi je baš odgovaralo. I, ne oklevajući ni tren,  dadoh se u akciju.

Prišunjao sam se najpre do ivice parka, osmotrio onda malo i nalevo i nadesno, da izvidim situaciju, pa nastavio dalje, mic po mic. Nije bilo druge: umuvah se onda u gužvanjac i, nećete mi verovati, preko reda, ne mareći za grdnje i psovke, čak sam se drznuo u par navrata i lakat da upotrebim, stigoh tako i do klupice. Onda napravih mali predah, da saberem misli.  Samo da me ne uhvati trema, ponavljao sam u sebi. Onda sam nekoliko puta udahnuo duboko što sam više mogao, i više nego svestan da sam, takoreći, na korak od slave – i ispentrao se konačno na tron. Kao pravi besednik.

Moje sreće u tom trenutku, ne možete to ni da zamislite! Nemam šta da krijem, okuražilo me je to s kojom lakoćom mi je pošlo za rukom da se domogem prestola, pa obuhvatih masu pogledom kao da sam u najmanju ruku predsednički kandidat. Bilo je brat bratu dve, ako ne i čitave tri hiljade duša. Onda sam zažmurio da me ništa ne bi ometalo – jerbo ipak ja nisam profesionalni govornik. Naročito mi je, moram priznati, išla na ganglije larma onih trideset i kusur faca ojađenih mojim, kako rekoše, neopevanim bezobrazlukom, sad su kao oni na redu i ova će drskost skupo da me košta. Bili su nedigli dreku gore nego dečurlija kad im kakav namćor probuši loptu da bi s mirom mogao da spava. Dobro de, htedoh da im kažem, evo ja ću samo reč-dve dok se vi ne dogovorite ko je sad na redu od vas tridesetak, ako se ikad i dogovorite. Ali odustadoh. Zašto da uludo trošim dragoceno vreme, bolje da se skoncentrišem na «materiju».

Elem, onda je nepokolebljivi Ja, sa jasnim ciljem u glavi, ni najmenje se ne obazirući na njihovo kevtanje, zaverglao unapred pripremljenu govoranciju, do tančina naučenu i nebrojeno puta oprobanu pred ogledalom. Šta da kažem, verglao je taj nepokolebljivi Ja da je sve pucalo. Dakle…

– Čujte i počujte, gospodo, imam nešto važno da vam kažem! Štošta se, naime, i u nama i oko nas zbrkalo i poremetilo, i nije da toga nismo svesni, ali iz nekog razloga pravimo se kao da to i ne primećujemo, kao da se nekome drugom radi o glavi a ne nama! Evo o čemu je reč, počujte pa sami prosudite.

Započeh ja, tako, svoju govoranciju, hoteći sve u jednom dahu da kažem ako  ikako mogu.

– Umesto da nam svaki dan bude pesma a svaka noć arija, kako dragi Bog zapoveda, šta mi to radimo, pitam vas? – Skapavamo načisto sluđeni, pritisnuti šizofrenim teretom svakodnevice! Vodimo predvidljiv, unapred skockan život podređen surovim korporativnim principima profita, programirani gore od  mašina,  i, kao mahniti, tako potpaljujemo već zapaljen fitilj koji samo što nije do kraja izgoreo. Da samo što nije bilo BUM! – i odosmo dovraga, jerbo sedimo na buretu baruta. I tako iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan… Kurobecamo se da možemo tako unedogled,  tobože ne znajući gde su nam granice, i ne pitajući se kolika je cena kojom to plaćamo: da pod plaštom paradigmi savremnog i modernog, čiji su aduti sve drugo samo ne ono što je u granicama razuma, na izvol’te konjukturi pomodnih trendova lansiranih da nam se podvuku pod kožu i isisaju poslednje damare pameti, zapravo bezglavo jurišamo ka sopstvenoj propasti!

Dobro sam se bio zalaufao, pa tu napravih dramsku pauzu da uhvatim malo vazduha. Potom nastavih istim tempom.

– Primerice, gospodo, pitamo li se možda može li naš emotivni život da se ukalupi u korporativne principe kompanija  kojima smo se zakleli na vernost do groba? – Očigledno da ne može.  I može li se ikako toj stranputici stati na put? Zar smo toliko zaslepljeni  i zaglupljeni  pa ne primećujemo da  na drage nam osobe, rod rođeni, poznanike i prijatelje, sve više gledamo na isti način kako na nas gledaju naši pretpostvljeni: kao na igračke čiji je jedina misija na ovom svetu da svakoga dana ispune svoju normu! I u njihovom merkantilnom maniru, kao klonirane žalosne prikaze njih samih, odmeravamo sve što nam se nađe u vidnom polju, jerbo sve mora biti procenjeno prema paradigmi koristi, tom pogubnom principu svih principa današnjice. Eto, budite iskreni pa recite koliko ste se puta zapitali šta će nam ovaj ili onaj roćko, prijatelj, poznanik, ako na njega, iz ovog ili iz onog razloga, u nekoj prilici, ili, pak, neprilici, ne možemo da računamo? Ni najmanje, pri tom, ne vodeći računa o tome gde je mesto sentimentima a gde je mesto računici. Odvajkada je bilo da ne idu babe i žabe zajedno, ne? Pa kako je onda došlo do toga da pobrkamo lončiće pitam vas? Hajde, guknite, što ste se ućutali? Ako ne mislite da ne govorim razborito, recite…

Dobro de, imam ja još što-šta da vam kažem, ne predajem se ja tako lako – kažem potom samome sebi, pa opet nastavim.

– Svet spoljašnjeg zagospodario je svetom unutrašnjeg života i ne da mu da dođe do vazduha. Sfera profita definitivno je izvojevala pobedu i zagospodarila sferom emocija. To je tačno kao jedan i jedan su dva, i to je, reći ćete, danas svakome jasno – no, pitanje je, braćo čudna, i sesetre još čudnije,  šta ćemo sad? I kako ćemo dalje? Na kraju će još ispasti da onaj bavarski vetropir i pivopija Karl Marks nije bio baš tako blesav kako zli jezici smatraju, kada je govorio o upotrebnoj vrednosti ljudskih bića kao o pogubnom imperativu vremena. Ali, kao što vidimo, to vreme nikako da prođe, štaviše, kao da sa nama tera šegu, svakim danom je, čini se, sve gore i gore. A ceh, bez izuzetka, mora da se plati, nema povlašćenih. Stoga vas pitam: Zar vam se ne čini da je krajnje vreme da nešto preduzmemo, jerbo nam nema boljitka dok na ljutu ranu ne privijemo ljutu travku?! Da ne srljamo više u propast! Da ne damo da nam život izmiče!…

Onda je opet počelo da mi ponestaje daha ali i da mi se pomalo manta u glavi, pa pomislim: kada sam ovako, na otvorenoj sceni, što bi se reklo, tako duboko ušao u meso našoj svekolikoj nesreći, pre bih se samoubio na licu mesta nego što bih dozvolio da me omete neka tako banalna okolnost, pa da ne reknem do kraja sve što sam bio naumio i još ponešto mi je na duši. Te nastavim, i dalje žmureći, da drobim u etar kao sumanut.

– Nadam se da smo se razumeli? I o čemu još hoćete da govorimo, gospodo? Hajde recite! Hoćemo li koju reč o prevarantu životu koji svakoga dana iz rukava izvuče nekog keca? Ili o pravdi i krivdi? O plesu smrti i nejadnakosti među ljudima? O fejzbuku?  Ili o blesavluku političara? O arčenju seksualnosti na svirep i podmukao način, a najčešće iz koristoljublja? O miru u svetu, ili o suživotu vrline i prostakluka? O nepodniošljivoj lakoći postojnja, o čemu je tako znalački pisao Milan Kundera – obavezno pročitatajte! O inflaciji pameti i osiromašenju duha?… – Dobro, u redu stvar. Nećete o tome čim ništa ne govorite. A da kažemo koju o altruizmu i empatiji? – Opet ništa, ćutite. Pa o čemu onda hoćete da govorimo, majku li vam vašu? O rijaliti sponzorušama?… Dobro, dobro, razumeli smo se. Razumni smo ljudi jel’. Onda toliko od mene za danas. Čuli ste kako izgleda naše bitisanje mojim očima viđeno. Koješta bi se tu još moglo pridodati, ali neka ostane nešto i za drugi put. Svakakvih priča i pričica o našem posrnuću i begu u ništavilo i sam se sit i presit i nagledao i naslušao, kao i vi, uostalom: ovo, međutim, što pokušavam da vam saopštim, vidite to i sami, nisu samo puke reči – poziv je na revoluciju! Da spasemo danas što se spasti može. Zato na ljutu ranu ljutu travku, gospodo! Što pre tim bolje! Za mnoge od nas, a naročito za ovu mlađariju svega željnih očiju, sutra već može biti prekasno!

Odguslah ja tako svoje srećan i zadovoljan što sam konačno olakšao dušu, ali i što ni na jednom jedinom mestu nisam zapeo, a što je, nastranu sad to šta je otišlo u etar, priznaćete, bilo za svaku pohvalu. Uprkos tome što su reakcije izostale, što niko ni «a» ne reče. Kao da sam govorio zidovima. Onaj silan svet koji me je dočekao u parku kao da je u zemlju bio propao. Da ga nije možda pojeo stid, pomislim. Nemoguće da nisu shvatili šta je ovaj pisac hteo da kaže. Ili da me nisu razumeli? Pa, majku mu, nisam govorio na kineskom!

No ubrzo i to bi razjašnjeno. Na moju nesreću, moram priznati.

Kada sam otvorio oči, imao sam šta da vidim – prazan park! Nigde živog stvora da mi makar opsuje nešto, ako ništa drugo. Oko mene je odzvanjala ona ravnodušna tišina velegrada koja ubija u mozak. Onda ugledah kola hitne pomoći kako mi se vrtoglavom brzinom približavaju – i, avaj!, kud ću šta ću, pobegoh odatle glavom bez obzira. Da negde na sigurnom potražim spas od samoga sebe. Ako nije prekasno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*