Zoran Škiljević: Eurekaaaa…

Filed under: kolumne,region,Zoran Škijević |
IF

IF

Jednog jutra, zapravo nije bilo jutro već sam cik zore, probudio se Baltazar iz carstva snova i kriknuo kao manijak: „Eurekaaaaaaaaaa!“ I umalo nije razbudio pola komšiluka. Bilo je to, za nevolju, baš onako kako smo viđali da se radni narod budi u horor filmovima, pa je Baltazaru preostalo samo da sanja da će mu taj gaf brzo biti oprošten.

Da je Baltazar neki genije pronalazač pa u redu, ali nije, već, tako da kažemo, sasvim običan čovek, pa u najmanju ruku beše čudno da se iz čista mira tako oglasi kad mu vreme nije. Da li ga to neke teške brige more pa im je, makar ovako, u snu, stao u kraj? Ili mu, može biti, neki crni vrag radi o glavi? Šta god da je u pitanju, šteta je napravljena i to nepovratno. Zato,  nećemo da nagađamo, nećemo ni da ga korimo ni da ga osuđujemo, nego hajde da vidimo šta je to ovu dobričinu od čoveka nateralo da uznemiri pola varoši, a te večeri tako je lepo bio zaspao, kao beba?

Spavao je naš junak i sanjao. Onda mu je u neko doba došao u san niko drugi do princ nebeske vojske, sveti arhangel Mihajlo, i možete misliti, naložio mu da na onom pešačkom prelazu gde ga pre neko veče umalo nije pokosila pijana budala proletevši tuda crnim metalik pajerom kao da su mu Alfonso i Raikonen za petama – u znak zahvalnosti podigne spomenik Fortuni! Ne baš nešto grandiozno, ali da bude kakav takav spomenik; to bi bilo pošteno, jer da ne beše nje da mu u poslednjem trenutku pritekne u pomoć, onaj ludak bi ga lišio života. Ne rekosmo, to je ona zebra kojim se iz pravca Narodnog pozorišta stiže na Trg Slobode, do spomenika čestitome knezu Mihailu Obrenoviću, tj. „kod konja“, vekovima unazad omiljenog sastajalište mladih i zaljubljenih.

I pošto je ispustio onako jeziv krik, Baltazar se na trenutak našao u čudu (ruku na srce ko ne bi na njegovom mestu), a onda se prisetio da mu se pre nekih desetak godina desilo nešto u dlaku isto, što sve i kad bi hteo ne bi mogao da zaboravi. Da mu se usred najslađeg sna javio sveti Đorđe glavom i bradom, i, anđeoski se osmehijući, šapnuo mu da neizostavno ode na premjeru filma Gospodar prstenova koja je tih dana gromoglasno bila najavljivana. Ostavivši ga tako, usred noći, načisto sluđenog, ne kazavši mu šta ga to tamo tako epohalno očekuje. Ali, hajde, majčin sine, stisni petlju pa ne poslušaj zapovest sa tako visokog mesta, pa makar je i sanjao. (Kad ti sveti Đorđe nešto kaže, to je isto kao da ti je Bog rekao. A Bog je, kao što znamo, ljubav. Pre svega ljubav, pa onda sve drugo.) Otišao je na premjeru filma i tamo upoznao bajnu, neodoljivu Alis, po majci Brazilku a po ocu naše gore list, koja se baš tih dana smucala po Beogradu, nakratko prekinuvši studijsko putovanje po Evropi. Sa njom je potom proveo svojih najluđih sedam dana i noći, pri svakoj pomisli na nju i sad ga žmarci podilaze.

Znao je Baltazar dobro da je u našem vilajetu opštenje između dva sveta odavno već postalo stvar folklora. Kao i da se onirička i naša životna stvarnost neraskidivo prepliću, bodreći i uzdižući jedna drugu. Ali, takvi smo ti mi – od svakog govna znamo da napravimo senzaciju. Naprosto, ne može da se živi od čedesa kojim mediji od nas prave idiote. Te ovde se dogodilo ovo, onde se dogodilo ono… Cvrc malo! Evo, nešto mi sad baš pade na pamet, svojevremno u javnosti se dosta zborilo o tome kako se jednoj našoj spisateljici u svetlom trenutku inspiracije javila Sveta Petka lično i izdeklamovala u pero čitav roman, od prvog do poslednjeg slova. Kao i da je žiri za dodelu Ninove nagrade stoga bio na velikim mukama, jerbo su mu praktično ruke bile vazane – i to takav sveznajući žiri, možete li to da zamislite? Trebalo je nagraditi roman, ali kako uručiti nagradu koautoru svetoj Paraskevi? Nagrada je, kao što znamo, izostala, ali je zato narod potrčao kao blesav i razgrabio svih četrnaest izdanja odštampanih te godine. Pokazavši tako svu svoju stupidnost, kako uglas lanuše nadobudni kolumnisti iz miudre branše spisateljske, sram ih bilo, ružeći tako narod umesto da od srca čestitaju koleginici. I to njihovo preseravanje, recimo i to, našem Baltazaru je užasno išlo na ganglije, i to ne samo zato što i njemu malo, malo pa se javi neki svetac, naprosto reč je o nečemu drugom, kud i kamo važnijem: naime, premda Baltazar nije od onih što drže do toga da su u borbi za prestiž i slavu sva sredstva dozvoljena, smatrao je on – a, bogme, i ja delim njegovo mišljenje – da svako ko danas prevari Srbina da pročita roman, zaslužuje svako priznanje! Pa i više od toga.

Kud će, šta će tako obeznanjen, Baltazar je protrljao oči i uvidevši da mu nema druge, pošto je sa snom mogao samo da se pozdravi, ustao je, odgegao se onda nekako do kuhinje, popio čašu vode i pristavio lonče za kafu.

I dok je grad još uveliko spavao, srkao je svoj omiljeni napitak pokušavajući da osmisli kako da udesi to sa spomenikom, niti je vajar, niti je zidar, a povrh svega još treba i izaći na kraj sa lenjom i oholom prestoničkom birokratijom. A opet, nije se šaliti sa princom nebeske vojske i njegovim svetim zapovestima. No, iako još malkice bunovnom, ipak mu je nekako pošlo za rukom da razradi plan akcije, čak i u najkraćim crtama da to baci na papir, tačnije u svoj crni kožni rokovnik, najdraži poklon koji je ikad dobio, a dobio ga je naravno od neodoljive Alis, koja je posle silnih pustolovina po Evropi našla svoju sreću na drugom kraju sveta, u postojbini kengura, dalekoj Australiji. Potom se vratio u krevet da otkunja još malo, i onako, budući da je nedelja, dan za razbribrigu, nije znao šta će sa sobom.

Probudio se vidno raspoložen negde iza podneva, zevnuo dva-triput, obukao se i, pošto je sjurio u sebe još jedan lonac kafe, sav važan uputio se u centar grada, ka prostorijama gradske uprave. U inat svemu preći će s reči na dela, pa kud puklo da puklo, rešio je, i ne sanjajući šta ga tamo čeka. Duplo golo na kvadrat! Jerbo gradska uprava ne radi nedeljom, a neš nesretni junak se toga dosetio tek kad je poljubio zamandaljena vrata tog mrskog zdanja.

Iz svoje kože se ne može – nasmejao se Baltazar i opsovao nešto sebi u bradu a onda se najkraćim putem stuštio do obližnje pijace da pazari nešto zeleniša i koju voćkicu; ima u tom kraju i nekoliko slatkih malih radnjica koje bi valjalo obići, možda mu zapadne za oko neka egzotična đakonija pa mu to ulepša dan. Samo uzgred budi rečeno, premda smeštena usred boemske četvrti, gde u čoporima nadiru strani turisti i ugledne zvanice, poput brojnih drugih pijaca u našem gradu, i ova, ka kojoj se naš junak beše uputio, uporno je odolevala naletima epoha, iz daleka neodoljivo podsećajući na vašar u nekoj azijskoj nedođiji gde su sva čuda moguća, pa i to da koliko na sledećem koraku natrčite recimo na doktora Indijanu Džonsa u akciji i nađete se obaljeni u prašinu. Ali jok. Ubio je naš junak čitav sat, tako reći, udžabe, ne našavši čak ni  krompir koji liči na sebe, a kamoli nešto drugo.

Ostatak dana proveo je Baltazar presipajući iz šupljeg u prazno, rešavajući ukrštenice i bleseći u TV, a naredne noći oka nije sklopio, jedva čekajući da svane.

Zato sutradan. Obukavši se u svečano, dakle doteran i glanc izbrijan, evo ga gde lep i pametan sa smeškom ulazi u zgradu Gradske uprave. Držimo mu palčeve.

– Tražim urbaniste, ako takvih ovde ima!

– Izvolite. Drugi sprat, hodnik pravo, prva vrata levo, soba 23. Možete i liftom ako hoćete.

– Hoću naravno.

Prateći dobijene smernice, Baltazar je iz lifta grunuo pravo, u prazan hodnik, gde žive duše nije bilo; ljubičasto cveće opojnog mirisa, nalik na Olijander, vešto aranžirano u nekih dvedesetak žardinjera, smeškalo se u znak dobrodošlice nezvanom posetiocu. Kako je već naučio kod birokrata se ulazi bez kucanja ili se čeka unedogled. Naravno, izabrao je ovo prvo.

Urabanisti su ga dočekali sa uvažavanjem, saslušali njegov zahtev, ali, sve u svemu, nije se baš slavno proveo. Sa njima tako prepotentnim i uobraženim, kakve ih je Bog dao, i inače nije lako izaći na kraj, a šta tek možete da očekujete ako im prezentujete tako šašav naum poput ovog Baltazorovog, da hoćete da zidate spomenik nasred ulice? Na njegovu jednu oni su stotinu i jednu. Ideja je dobra, rekoše, ali nije po propisima i ne može! A konji jedni nikako da se udube u problem, jadao se naš junak.

Onda ga bratski  posavetovaše:

– Idi kod gradskog menadžera pa ako ti ovaj odobri, zidaj šta god hoćeš, slobodno postavi i tursko kupatilo i Keopsovu piramidu nasred Terazija, ako ti je po volji. Doći ćemo na svečano otvaranje.

– Recite to onima koji su vas tako lepo vospitali, koze jedne konjske! – suknuo je Baltazar ne mogavši da se obuzda. – Ja hoću da podignem samo jedan mali ljupki spomenik sreći! I po Božjim i po ljudskim aršinima na to imam pravo i niko mi ga ne neće oduzeti pa nećete ni vi. Uostalom ja sam došao samo da se sa vama, kao ljudima od struke, posavetujem kako da cela stvar bude valjano izvedena, kako se to sad kaže, uklopljena u ambijentalnu celinu, jerbo ne želim da narušim estetsku delikatnost prestonice. Nisam došao da od vas tražim dopuštenje. Ne treba mi. Postaviću spomenik koliko sutra, crkli dabogda!

Na kraju ga ovi otpraviše da ide u tri lepe šargarepe, ako mu ustreba daće mu i preporuku za umobolnicu, a on im otpozdravi da se nose u tri pizde strinine i materine, pa tresnu vratima da se čulo bezmalo do pola Šumadije.

Dakle, na redu je audijencija kod gradskog menadžera! Pa, dobro – procedio je kroz zube – ako tako mora, neka bude.

Naredne dve nedelje izgubiće naš junak čekajući da se ta vucibatina na visokom položaju konačno smilostivi da ga primi. Nećete verovati, predan svome naumu, spartanski disciplinovano dolazio je svakog jutra u isto vreme, između sedam i trideset i osam časova, i kucao na tapacirana vrata te etablirane bitange, za svaki slučaj, da proveri da li je došao na pravo mesto, i vraćao se kući kasno popodne neobavljena posla. Takvoj njegovoj posvećenosti, iskreno govoreći, nismo se nadali. Mi nepristrasni posmatrači, obični smrtnici; no, pitanje je šta princ nebeske vojske misli o tome – ako u međuvremenu nije zaboravio šta je  zapovedio našem junaku.

Čekaonica ispred kabineta prvog operativca prestonice –  iliti gradskog tata-mate, kako ga je krstio Baltazar, bila je veličine igrališta za mali golf i obično bi primila malo više gostiju nego što je predviđeno za tu svrhu, pa su svi njeni nimalo zanemarjivi resursi stavljeni u funkciju. Klupe krcate, podovi zauzeti, sedelo se na aparatima za gašenje požara i na kantama za smeće; ko dođe posle osam časova morao bi da čeka na stepenicama da neko odustane, pa da – Hop! uskoči na njegovo mesto. Svako je imao svoj razlog zašto je tu i nećemo sad ulaziti u to čija je muka preča, jer koliko god bi se trudili da o tome zucnemo nešto razborito ili u najboljoj nameri ponudimo iole merodavan sud, na kraju bismo pouzdano morali da dignemo ruke od ćorava posla, jerbo evo ti bede za vratom pa beri kožu na šiljak: svakome je svoj krst najteži i šlus, nema pogađanja. Zaludu je Baltazar utrošio silno vreme ubeđujući sapatnike, one naročito koji su bili raspoloženi da svoju nevolju istaknu u prvi plan ne bi li se neko sažalio na njih pa im ustupi svoje mesto u redu, da gradski tata-mata nije nadležan za njihov slučaj, da najpre treba otići na noge zaštitniku građana, pa povereniku ovom ili onom, pa ako niko od njih ništa ne uradi, tek onda doći ovde – verglali su oni i dalje naglas svaki svoju muku bezmalo epskih razmera, jednako čekajući da im se sreća osmehne.

Svejedan, kao prikovan za svoje mesto u redu, nosio je svoj broj na reveru kao orden, pa je posle dve nedelje Baltazar dogurao do visoko plasiranog stodevedesetsedmog mesta i ako stvari budu išle tim tempom, u najboljem slučaju mogao bi da dođe na red negde oko Svetog Nikole. Dakle, za bezmalo četiri meseca! Pa šta – mislio je u sebi Baltazar – zar se ne kaže: ko čeka taj dočeka. Mada mu je kroz podsvest odzvanjalo da je hiljadu puta delotvornije ono: Pokucaj, i otvoriće ti se! Na ta vrata koja spomenik znače. Jeste, kucao je on svakog jutra, kako maločas rekosmo, da proveri da li je došao na pravo mesto, ali kako da uđe preko reda a da ga ovi što mu dahću za vratom živog ne oderu?

Jednoga dana, dok je strpljivo čekao u redu, Baltazara je počela da tišti bešika. Bilo je negde oko dva popodne, njegovi sapatnici su već zapišali pola zgrade, pa mu se nije mililo da ide do toaleta, ali morao je. Bolje to nego bruka. Kada više nije mogao da izdrži, zatrčao se i kao tane ufurao u muški klozet. Njegov uzdah olakšanja probudio bi i mečke iz zimskog sna. Onda je nekim čudom omašio hodnik i obreo se u drugom toaletu, i to, vidi čuda, nabasao glavom i bradom na gradskog tata-matu koji je posle obavljene nužde upravo otresao mačora. Tačno da ne poveruje čovek svojim očima. A ovaj se tako prepao od Baltazara da su mu pantalone ispale iz ruku i skliznule na pod. Ali, političar je to, uspeo je na najbolji način da iskoristi dramsku pauzu koja je usledila. Pribrao se malo a onda izustio:

– Videste li ovo čudo, gospodine, spadoše mi pantalone iz čista mira. To je sigurno dobar znak?… Ah, izvin’te. Izvin’te, nisam mislio ništa sprem vas, nego bulaznim tek onako.

Brže-bolje uredio je onda svoju toaletu, oprao ručice, i videvši da Baltazar ne mrda s mesta upitao ga šta on traži tu, u njegovim privatnim prostorijama. Ako je došao po nečijoj preporuci, zašto nije ušao u kabinet, pa ga tamo sačekao kao čovek? Nije valjda tolika preša? Đavola nije. Ne gubeći vreme, naš junak mu onda, jedva dočekavši priliku, u dve reči opeva svoje nevolje sa tupavim urbanistima i predoči mu, potom, svoju ingenioznu zamisao da podigne spomenik Fortuni.

Nećete verovati, ali upalilo mu je. Ovaj se najpre zamislio na tren, pa se onda široko osmehnuo i iskolačio oči kao da je kroz njegovu svest upravo prostrujalo jedno: „Eureka!“ Uzeo je potom Baltazara za ručicu kao neko detence i bukvalno ga odvukao u svoje reprezentativne odaje.

Njegov menadžerski kabinet bio je poslednja reč glamura i ekstravagancije, sav u staklu i ogledalima, pa je Baltazar video sebe kloniranog u bezmalo četrnaest primeraka. To je podmukla birokratska taktika za zbunjivanje protivnika, pomislio je.

Pomislio je onda i ovo: Bog te video, čime se sve oni služe! Mi venemo tamo čekajući a oni napravili tajni prolaz, ovaj mufljuz može da šmugne napolje kad god hoće a da to ne bude primećeno. Jesmo budale, nemam reči!

Ljubazno su ga dočekale sekretarica i šefica kabineta. Obe mlađane, naočite crnke i obe, da izvinite na izrazu, nedojebane, sudeći bar po njihovim promiskuitetnim pogledima, o romantičnom uvijanju bokova nalik na indijanski ples i da ne govorimo. Zaskočile su ga sa dvadeset sedam vrsta kafe i isto tolikom brojem fensi koktela i drugih bućkuriša i osvežavajućih napitaka, pa nek gospodin  izvoli. Odlučio se za đus, ovo drugo što su nabrojale nije znao šta je pa nije hteo da rizikuje.

Pošto sedoše jedan preko puta drugog, kao stari prijatelji, domaćin prvi uze reč.

– Hm, spomenik sreći? Zanimljivo. Vrlo zanimljivo. Nećeš mi verovati, prikane, ali i meni je nešto slično palo na pamet kada smo dobili na prošlim izborima. Bez sve šale, ozbiljno sam razmišljao o tome, ali znaš kako je, problemi, obaveze, porodica, ženske, i začas ti ode pamet na drugu stranu. No, tu smo gde smo, hajde sad da vidimo kako da to napravimo, taj tvoj spomenik. Tvoje ideje i moja logistička podrška, ako nastupe združenim snagama, ko zna gde će nam biti kraj.  A, šta kažeš?

– Ništa. Ja samo hoću da podignem mali, malecni spomeničić, bez velike pompe i udaranja u talambase. Da se na pošten način odužim svom dobrotvoru, boginji sreće, pošto mi je u jednom kritičnom trenutku spasla glavu.

– Hajde, ne budi tako skroman, prikane. Evo, moji se već uveliko spremaju za nove izbore, bila bi zbilja dobra fora podignuti spomenik sreći, toga se stvarno niko još nije dosetio. A i mudrica si ti, znaš, ima ta tvoja ideja, bogme, golem marketinški kapacitet. Znaš šta bi to mojima značilo, u političkom smislu razume se, ako bi sve to u vezi spomenika bilo predstavljeno kao građanska inicijativa – bezmalo kao premija na lutriji. Stvar je u tome što će mnogi, a naročito one bene iz provincije, pomisliti da spomenik podižu zahvalni sugrađani da nam se na simboličan način oduže jerbo se u našoj prestonici lepo i dostojanstveno živi – pa bi u to ime mogli da nam udele i koji glasić više. Pustimo sad to što nam, kao društvu, baš i ne cvetaju ruže, naročito od kako mi ovde vedrimo i oblačimo.

– Molim?!

– Znam ja dobro našeg čoveka, veruj mi da hoće. Glasaće kao hipnotisani. Tvoje je samo da se peziš pred kamerama i mi ćemo da obavimo sve ostalo. I što je važnije od svega, spomenik će u dlaku biti izrađen prema tvojoj zamisli, a neće te koštati ni cvonjka. U poverenju, moja koalicija će sve to napraviti o svom trošku, imamo mi izdašne sponzore koji uvek priskoče kad treba. Zato: nakrivi kapu, prikane, došao si na pravu adresu. I ništa ne brigaj. Evo ruke!

Brže-bolje, ispruži tata-mata svoju desnicu ka Baltazaru, ali ona ostade da visi u vazduhu.

Kako je ružan i glup, pa još i ćelav, pomisli Baltazar gledajući u njega ikilačenih očiju, kao u beznadežnog glumca amatera koji je upravo uprskao važnu ulogu koja mu je poverena. Ma vidi ti to! Ja sam bre za njega marka, ja sam za njega i Tarzan i Herkules i Miloš Obilić i Marlon Brando i Bred Pit… A on ovde sa mnom zbija šale, hoće da me uradi kao ovcu, da me provoza svojim politikanskim trokolicama i prevede žednog preko vode. E, neće da može! Ne dam ja svoj ponos, ne dam ja svoje dostojanstvo, sve ono što sam krvavo sticao tolike godine. Ne prodajem se ja toj vašljivoj gamadi. Jok bre! Neka nađu drugu budalu pa neka se sprdaju s njim. Mrš more!

– Ali ja, gospodine moj, nemam ništa sa politikom. Ja samo hoću da podignem jedan mali, malecni spomeničić…

– Pa, to ti sve vreme i govorim! Ti ćeš i da ga podigneš, neću valjda ja, a mi ćemo samo malo da poguramo celu stvar. I šta je tu problem?

Ovaj je stvarno gluplji od mene a pravi se neviđeno pametan. Takvi šupci su zbilja najgori, naročito ako se oslanjaju na autoritet funkcije – pomisli Baltazar. Od takvih treba bežeti. Glavom bez obzira.

– Šta je tu problem? Ništa nije problem i sve je problem! Eto. Neću da sa prljam sa vama političarima, ukakićete mi sreću!

– Moolim???!

– Moli boga za zdravlje, kretenčino! Znam ja kakvi ste vi balegari i lopurde. Svi vi poilitičari. Ko se vašem dobru nada, život mu prođe u veselju…

– A, tako znači?!

– Tako i šlus!

– A za koji si klinac onda ovde dolazio, volino?!

– Da me poljubiš u dupe. Eto zato!

Zajapureni kao pevci, skočiše onda obojica na noge lagane, očito s istom namerom, da opamete jedan drugog bez imalo pardona ili respekta, nego – zviz! Bum! Tras! Kako znaš i umeš. Nogom u mošnice. Šakom među rogove. Udri skota – nije to ga majka rodila – dok jadničak sve svezde ne prebroji.

Ruku na srce, i treba ih razumeti: zbilja nema ništa gore nego kad ti se bukvalno ispred očiju rasprši san koji samo što nije počeo da se pretače u stvarnost; dobio si krila i poleteo, na sedmom si nebu, a onda ti ga neko najednom zavuče, štono kažu, do balčaka, pa ljosneš dole u prašinu, da ti se svi smeju i da te zapišavaju kao strvinu. To je neoprostiv greh i kod nas bar nije običaj da se preko takvih stvari prelazi olako, bogme za to može i glavom da se plati, premda, ako ćemo pošteno, teže telesne povrede dođu nekako kao prava mera.

– Marš napolje! – zarežao je nakostrešeni tata-mata,  isturene vilice i zakrvavljenih očiju, najednom uzevši obličje bulterijera . – I da te moje oči nikad više ne vide!

– Ha, ha, ha… – videvši tog kenjca u do suza komičnom horor izdanju, isceri mu se u lice naš junak, pa doli još malo ulja na vatru. – Takvim huljama kao što si ti ni stotinu spomenika neće pomoći da dobiju izbore! Ni sama Fortuna lično!

– Kuš baksuze! Ako te ja dohvatim, ni fleka od tebe neće da ostane!!!

– Kuš ti, barabo! Ako ti sad žuljnem jednu roditeljsku, mirisaćeš ljubičice na Mesecu!

Ustremiše se onda jedan na drugog kao dva kobca i dohvatiše se za guše svom silinom. Polete perje po kancelariji; ko će koga pre da pridavi. No, utom se, kao poručena, stvori odnekud tata-matina telesna garda, oba telohranitelja, vozač i pi-ar, a za njima i one dve uspijuše iz kabineta. Žustri i bodri, i spremni na sve, uvidevši da je vrag odneo šalu, uskočiše brže-bolje na bojno polje, da spasu što se spasti može. Ali…

Šta ovi klošari misle: Da sam ja sisao veslo? – pomisli utom Baltazar. Evo im ga na! Potom munjevitom brzinom izvede lukav taktički manevar, zbilja za svako čestitanje, pa nije bilo potrebe za nasiljem.

Naime, ugledavši kako ovi utrčavaju unutra kao kaomandosi, Baltazar manirom pravog lisca, velikog igrača kadrog za velika dela, odgurnu dalje od sebe ono „smrdljivo birokratsko govno od menadžera“, i onda tetatralno, ni najmanje ne pridajući značaja brojčano nadmoćnom neprijatelju, prodefilovao pored njih raširenih krila hodajući na prstićima kao balerina, bezmalo kao da jezdi po crvenom tepihu (onom crvenom tepihu kojim se stiže pravo u predvorje večnosti) – i sa provokativnim, pobedničkim smeškom reče  „Zbogom“ toj odvratnoj, nemuštoj armiji „napirlitane gamadi“, ispraćen režanjem i mrskim pogledima.

– Provokator! Takve treba po kratkom postupku… – crven kao bulka, histerisao je uvređeni gradski tata-mata pre nego što će se svom težinom strovaliti u fotelju kao da se rastaje od života.

No, ne brigajmo za njega, takvima uvek ima ko da se nađe pri ruci i, ako ustreba, da ih uteši od glave do pete. Da vidimo kud se deo onaj mučenik Baltazar i da li mu je još u glavi spomenik.

Naš junak se onda ponovo našao u sred one nesrećne  čekaonice.  I, ne lezi vraže, svojom smušenom pojavom zabio je prst u oko onoj bratiji izgubljenih u svemiru što čame tamo kao izgubljeni slučajevi.

Čim se pojavio, nastao je krš i lom. Skočiše svi kao opareni da mu svojeručno razlupaju njokalicu, zato što se preko reda, kao funjara, na kvarno, i bez imalo pardona ušunjao u sveti  menadžerov ofis i, najverovatnije, oposlio tamo sve što mu je trebalo, i tako ih sve redom napravio konjinama. Svoju, tako reći, dojučerašnju sabraću i sapatnike. No, Baltazar je i dalje bio u svom filmu. Ni najmanje se ne obazirući na njihovo džaftanje, niti mareći za opasnost koja mu se primicala sa svih strana, čak ni kad ga je hiljadu ruku obalilo u prašinu da mu izmeni lični opis: ne, on jednostavno nije više mogao da se suzdrži da ne prasne u smeh pod dejstvom utiska o svom veličanstvenom trijumfu nad onom osionom birokratskom dabigluperdom i njegovim strapima, ološu kakav samo naš  balkanski čemer i jad mogu da izrode, i nema tih batina na ovom svetu koje bi mogle da mu pokvare taj trenutak radosti.

Batine je ipak dobio, i to prostojne, hajde da kažemo.  Mora da zato nije mogao da se priseti koja ga je od one dve nalickane gadure zapičila nogom u zadnjicu za uspomenu i dugo sećanje, kada je napuštao ofis. Ali, prisetiće se on već: možda mu se bude kazalo samo kad petlovi oglase da je vreme za ustajanje, pa mu bude malko bistrija glava.

Kaobajagi bistrija! Tog jutra, zapravo nije bilo jutro već sam cik zore, ono njegovo gromko „Eurekaaaaaaa!“ beše izostalo. Probudio se Baltazar sav ugruvan, jedva umakavši točkovima pomahnitalog pajera, psujući budalčini za volanom sve po spisku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*