Zoran Škiljević: Čuvajte se!

Filed under: kolumne,region,Zoran Škijević |

pinoceDajte mi bilo koji stih bilo kog pesnika i naći ću dovoljno razloga da ga streljam!

– da, dobro ste pročitali, upravo tako je govorio jedan neviđeni zlikovac, Pinočeov general, čije generalije ovom priikom nećemo pominjati. I pri tom se nije zadržao samo na rećima, već je, na nesreću, nejednom sproveo u delo to svoje, malo je reći, kriminalno obećanje, štaviše kad god mu se za to bila ukazala prilika. Drugim rečima, tako se taj, slobodno možemo reći, serijski ubica pesnika, razmetao tom svojom «lucidnom» sposobnošću kreatvnog čitanja poezije, kakvom bi se zbilja malo ko (normalan) mogao pohvaliti. Krasnog li dara, da ti se smuči život – šta drugo da kažemo? Neke ljude bolje je ne učiti da čitaju, ali nećemo sad o tome.

Davnih dana sam čuo za taj slučaj za svaku osudu i evo zapamtio sve u vezi s tim, pa nešto mislim, da umeju pesnici da bubecaju koješta, umeju, bezmalo kao i mi prozaisti, a i ne samo da umeju već to i hoće, da idu uz onu stvar režimu, to ponajviše, reklo bi se da ih to naročito čini srećnim. Moram tu da pomenem, i neka mi to ne bude zamereno, i neke od onih nadobudnih i raskalašnih, i, nadasve, lucidnih poeta, onih što čim izgube veru u poredak sveta, što je češće slučaj, ili u ljubav, što je takođe slučaj, ne libe da prizovu u pomoć bogove rata, mamuzaju krilate konje i jurišaju na neprijateljske vojske gde god bile, pa makar i nebile nigde drugo doli u njihovim (ludim) glavama. Kakvu oni imaju neverovatnu sreću što kod nas, izgleda, samo pesnici čitaju poeziju. No mene, zapravo, više čudi nešto drugo; hoću reći nešto vrlo kreativno mi je palo na pamet, otud i ovi redovi.

Naime, biće da je taj opskurni Pinočeov generalisimus zapravo bio promašio profesiju, tako mi se nešto čini – glupo je ubijati pesnike, zar ne? O sumanutosti takvog čina da i ne govorimo. Sa takvim talentom za čitanje poezije, kakav mu podarien, bolje da je postao književni kritičar, ili nešto slično tome. Gde to ide da general razmišlja kreativo, to ne piše u pravilu službe niti jedne armije na ovom svetu, to vam potpisujem; toga nema ni u paklu pa šta će onda na zemlji, kad malo bolje razmislim. Zato ja kažem za tog seronju generala da je promašio profesiju. Zato, mislim ja, bolje da je postao recimo urednik; urednik u nekoj izdavačkoj kući najbolje. Jerbo mi se nekako samo nametnulo poređenje sa ovima što vedre i oblače u našoj izdavačkoj industriji. Mi pisci bez objavljenog dela to najbolje znamo. Šta god da napišemo i kako god da napišemo, oni kažu ne valja i ne valja, pišite ponovo, sve dok ne pogodite nerv naše ćudljive, brižljivo, pod našom dirigentskom palicom, odnegovane čitalačke publike – i mi, šta ćemo, podvijemo rep pa pišemo ponovo i ponovo, i oni u tome što mi napišemo opet otkriju nešto čega u našem rukopisu zapravo nema. Nešto što ni u snu nismo ni pomislili da tu piše iako piše baš onako kako smo napisali, ali oni pročitali kako ne treba, i kraj. Objaviće naše remek-delo malo morgen; žali bože što smo stukli onoliku ‘artiju. Naučila ta gospoda da čita na svoj način, pa to ti je. A da ih odvratite od te sulude navike da izvode zaključke kreativno, ili, možda, da ih razuverite, da ih pritisnete argumentima pa da uvide da njihov sud baš i nije toliko kreativan kao što oni misle da jeste, to ni ne pokušavajte, jerbo skupo će vas koštati. Ko njima udari po taštini, prcao je ježa u leđa. Kod njih prednost, po pravilu, imaju oni čija dela ne iziskuju krativno tumačenje kao naša, i utoliko gore po nas koji ne vladamo jezikom estrade i ne podvlačimo se pod kožu prostoti, nego krk metaforu na metaforu pa nam onda ovi spočitavaju svašta, kreativno tražeći dlaku u jajetu. I nemojte se onda čuditi mojoj drskosti, tome što ih poredim sa onim ubicom, Pinočeovim generalom, kakve su mi muke zadali, dobro su i prošli. I to samo zato što sam danas dobre volje, verujte. Inače…

Ipak, radi istine, moram reći još nešto; to naprosto ne mogu da prećutim, i onda neću više da vas davim. A to im, u najmanju ruku, može biti uzeto kao olakšavajuća okolnost. Za razliku od onog Pinočeovog skota, oni još nisu došli na ideju da ubijaju. Ali za sad, dragi prijatelji. Za sad. Nemojmo se zavaravati, ne zna se šta nosi dan šta nosi noć. Ne bih bio ovako veseo da noćas opet nisam sanjao vešala. Čuvajte se!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*