Drage komšije i sugrađani, ovo mi sigurno nećete verovati ali sve je istina, sušta istina, tako mi svega. No najpre da vam se predstavim. Ja sam Yugo Tempo tamno zelene boje i imam nepunih šesnest godina. I nisam u voznom stanju, fali mi nov akumulator a ima i još nekoliko sitnica za popraviti, i – da, istekla mi je registracija. Šta mogu kad moji vlasnici jedva kraj s krajem, znate već kakva su vremena. Ne pamtim kad su poslednji put otišli u pozorište a žive u Beogradu, ili kad su kupili neki naslov kad su knjige na jeftinoći. No, da pređemo na stvar. Moji jadi počeli su onoga dana kada se počeli da me zagledaju sumnjivi tipovi bez moralnih obzira. Nije prošlo mnogo a mojim vlasnicima naprasno počeše da pristižu vizit-kartice u poštansko sanduče, čitave gomile, a na svakoj vizitki piše isto: da su mobilni telefoni bez imena i prezima zainteresovani da kupe njihov auto, to jest mene. Ne bi oni smeli tako znam ja to dobro da oko mene stražari čopor bulterijera ošišanih na ćelavo, ali šta ću kad su ovi moji fini ljudi, ne otimaju od drugih da bi se kurčili umesto da žive svoj život. Onda jedan dan dođe komunalni policajac pa poče i on da me zagleda i to baš onako svojski, kao pravi policajac, i ja se obradovao. Super, evo vlasti, sad će da me zaštiti od onih pretećih pogleda – kad ono jok! Onaj govnar sa značkom što kao zavodi komunalni red presavio tabak pa ispisa sitnu knjigu i zalepi je onda meni na šoferku. A u sitnoj knjizi piše da mi se naređuje da se uklonim odatle, ili da me uklone moji vlasnici, i to u roku od sedam dana, u suprotnom oni, ti govnari dakle što predstavljaju vlast, doći će po mene, i ko zna kakav će mi onda biti ružan kraj. Obrazloženje? Zapravo, nema ga. U sitnoj knjizi piše samo toliko da mi nije mesto na parkingu, a ne kažu gde je. Ako kola ne traba da budu parkirana na parkingu što taj govnar ne napisa gde je kolima mesto, pitam se, da nije možda na krošnjama drveća? Ili na bilbordima gde nam se keze u facu smrdibube političari i kazuju nam šarene laže? No, dobro, neka bude kako vlast kaže. Vlast mora da se sluša i kad lupeta gluposti, kao ovo sad u mom slučaju. Moram da se maknem odavde za sedam dana, a dali mi rok žalbe čitavih petnest dana – pa kako da se žalim kad me više ne bude bilo konji jedni konjski, pitam ja njih, ali udžabe očigledno. Izgleda da su mnogo nešto ogluveli od kad su vlast, ne pamtim ih od ranije kao takve. Nema mi druge onda, ako gradski oci kažu na drvo, na drvo, ako kažu na vodu, na vodu, pa šta mi Bog da. Ma ispeću sa ja na prvu krošnju ako bude trebalo, da im učinim na volju, da se oni siti ne sekiraju što ovaj Yugić Tempo tamno zelene boje opasno narušava komunalni red, ali neka budu bar toliko ljubazni da mi malkice pomognu, koliko da mi pridrže lopovske i eto me na drvetu, to im sigurno neće teško pasti, jel’. Ispekli su oni zanat svoj političarski, još su i doktorirali na tome kako izgleda. Šalu na stranu, stvarno ne znam šta će biti sa mnom, zebem od svakog sledećeg trena. Ko zna šta me čeka koliko sutra, ako živ osvanem. Ništa dobro predosećam. Ko zna kakvoj budali mogu da padnem šaka ako ovi moji budu morali da me prodaju da ne dođu po mene oni govnari sa značkom da me odavde uklone. A moraće da me utope, nema druge. Znam kako im i je, da oka ne mogu da sklope, ali kako ja da im pognem?. Verujte mi na reč, sad mi je prvi put za ovih mojih nepunih šesnest godina žao što nisam haubica. Druga bi se onda pesma pevala. Jerbo je i više nego očigledno da ovi govnari što su se nameračili da mi dođu glave razumeju samo jezik topova!
Očajni Yugo Tempo iz vašeg komšiluka
Pročitajte i:
