Zoran Jovanović: Stari hrast („Vukašin Conić“, Leskovac 2010 – druga nagrada)

Filed under: nagrađeni radovi,Vukašin Conić 2010 |

Ponekad, kad vam zazvoni mobilni telefon, verujem, trgnete se. Prosto osetite da ćete čuti neku vest koja će vas uznemiriti. Uzdrhtao sam, poziv je bio od mog brata.

– ej, šta radiš?

– ništa, imam gužvu na poslu, šta ima?

– ima, verova sam da bi hteo da čuješ ovo. Znaš onaj hrast, onaj veliki kod crkve?

– naravno da znam, šta s njim?

– pa, ništa, evo danas će ga seći i prodati na licitaciji.

Jeza se ponovo spustila niz leđa.

-doći ću!

Izašao sam s posla malo ranije, seo u auto i otišao u selo. Pravo do hrasta. Stao sam ispred njega i gledao ga nekih par minuta diveći se njegovoj veličini i njegovoj starosti. Gledam matorca i žao mi ga. Ove godine po prvi put nije olistao. Neke polomljene grane visile su sa njega oslanjajući se na zemlju.Niko u selu nije znao koliko je hrast bio star Stariji je od najstarijeg živog čoveka u selu, deda Mileta. Znači ima više od 90 godina. Deda Mile pamti da je hrast stariji i od njegovog pokojnog oca, znači više od 125 godina.Za taj hrast vezuje me puno lepih uspomena. puno igara sa društvom.Dok sam stajao pred njim počeli su da se okupljaju ljudi. Neki da licitiraju, drugi samo da gledaju.  Treći su govorili da ga ne treba seći, znaju na desetine priča da je neka viša sila kažnjavala ljude koji su sekli zapise. Neki su šlogirani, neki stradali u saobraćaju. Naišao je i moj drug iz detinjstva Zvonko.

– zdravo Zloćo. Majke mi, znao sam da ćeš da dođeš. Ovaj hrast je uvek bio neodvojivi deo priče o tebi. Kad god bi pričali o tebi pomenuli bi i njega. Niko nije umeo tako da se pentra po njegovoj krošnji. Bio sam siguran da ćeš doći da mu odaš poštu.

– naravno, to ne bih propustio ni za šta, na njemu sam proveo pla svog detinjstva.

Okupilo se pedesetak ljudi. Krenula je licitacija. Neću o brojkama. Nema para koje neko može da odvoji i njima plati sećanja koja me vezuju za taj hrast.Predsednik mesne zajednice, Rade  zadovoljno je trljao ruke. Cena koju je majstor Žika, stolar iz susednog sela, platio za hrast bila je iznad očekivane. Imalo je tu puno građe za obradu, biće puno ulaznih vrata, stočića za dnevne sobe, a od tanjih grana nakupiće se i prilična količina drveta za ogrev. Zvuk motorne testere naterao je nas posmatrače da se sklonimo u stranu. Štilova motorka je brektala, tvrdo drvo gušilo je njen rad, a Radoje, gorštak, doveden sa planine da se, svojim velikim iskustvom izbori sa grastom, radio je ne primećujući nikoga oko sebe. Otsekao je poveći komad drveta koji je izgledom potsećao na krišku lubenice. Njime je odredio pravac u kome će hrast pasti a potom pravilnim rezom sa druge strane sekao do prethodno zasečenog dela. Kad su se rezovi spojili hrast je krenuo ka crkvenoj livadi. Čulo se pucanje drveta a onda se stari hrast opružio pa još jednom poskočio zbog savijenih grana i na kraju se umirio Umro.

Prišao  sam mu i rukom mazeći njegovu koru tražio ožiljke ko je smo u njoj ostavljali. Nožićima smo urezivali imena devojčica u koje smo bili zaljubljeni.  Gorica…Ana….Anita…Marijana…Snežana…naravno na jednom mestu, prilično visoko urezano je i „Volim Partizan, Zloća 1984“.

Priča  je gotovo potpuna, na njemu su bile urezane se moje ljubavi. I ova, najveća, na najvišem mestu. Dok sam prstima tražio sećanja, setio sam se rupe u kojoj smo krili flašu rakije za starog poljara Mirka. Zvonko je išao pored mene gotovo mi čitajući misli. Ruka je ušla u rupu i izvukla flašu. Na dnu flaše bilo je, za prst, rakije stare oko 25 godina. Rakija iz vremena kad smo prestali da se penjemo po hrastu. Iz vremena kad smo prestali da krademo učitelj Riletovo grožđe i lubenice od baba Stojanke i deda Tileta. U to vreme prestali smo i da se rakijom zahvaljujemo poljaru Mirku što je uvek išao na drugu stranu sela da nas traži.Ubrzo, nakon našeg odrastanja, Mirko je umro a nas dvojica, seoskih mangupa, odlučili smo da mu ostavimo oproštajnu flašu, na istom mestu gde ga je čekala kad god bismo kretali „u štetu“. Niko nikada nije gurnuo ruku u tu rupu, do juče. Flaša je bila gotovo crna od prašine. Na njoj su se redom taložili prašnjavo detinjstvo osamdesetih, divlje momačko ludovanje s početka devedesetih, roditeljska sreća dvojice mangupa iz sredine devedesetih, zvuci sirena za opasnost od bombardovanja s kraja devedesetih i…na sve ovo pale su suze uspomena. Uspomena na detinjstvo, grožđe, trešnje, Mirka…i pentranje po hrastu.Da li je rakija isparila sama po sebi ili je Mirkov nemirni duh povremeno svraćao po gutljaj sećanja na bosonoge derane nikad nećemo saznati. Pogledi nam se sretoše. Nije bilo prvi put da Zvonko i ja pomislimo na istu stvar. Sa flašom u ruci otišli smo do prodavnice i zamolili Nešu, prodavca da je napuni rakijom. Hteo je da je opere. Istovremeno smo rekli:

– NE, nemoj da pereš, samo je napuni do vrha!

Napunjenu flašicu odneli smo ponovo do starog hrasta a potom i u staro seosko groblje. Malo smo se pomučili da nađemo Mirkov grob a kad smo ga pronašli na njemu smo pored spomenika ostavili i flašu. Neka mu se nađe, ko zna da li ćemo i kada ponovo da ga posetimo.

Eto, pomalo setan počeo sam o starom hrastu a završio sa rakijom i Mirkom. Oprostićete, nadam se…ne odnose vam deo srca svaki dan.

Ah, da…umalo da zaboravim. Telefon.Nekad, tako, zazvoni i donese jezu niz kičmu a nekad…

– dobar dan, molim Vas majstor Žiku.

– ja sam, izvolite.

– majstore, Zloća ovde, Miletov sin. Hteo sam da svratim do Vas i pogodimo jedan stočić za dnevnu sobu. Ako može od hrastovine, od onog hrasta što ste juče kupili.

– nema problema, batice, svrati oko šest večeras. Naći ćeš se sa Zvonkom. Reče da hoće da pogađa nešto od hrastovine  za svoju kuću.

Heh, Zvonko….i očekivao sam da će da uradi nešto slično. Jednako smo vezani za to biće.

Oprostite mi, namerno ne rekoh drvo.

* O autoru: Zoran Jovanović je osvojio drugu nagradu na konkursu Vukašin Conić. Živi i radi u Leskovcu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*