Зоран Ђерић овогодишњи добитник песничке награде Ђура Јакшић

Filed under: rezultati konkursa,Srbija |

Djura JaksicТридесет и први пут  се  додељује награда „Ђура Јакшић, за најбољу песничку књигу на српском језику објављену у току претходне године у организацији Народне библиотеке Ђура Јакшић из Српске Црње. Награда ће бити уручена у оквиру 55. дана Ђуре Јакшића – Липарских вечери, који ће се одржати ове  године од 3 до 8. јуна  у Српској Црњи. Добитнику припада новчани износ у динарској противвредности од 1000 евра, као и диплома.

Награди Ђура Јакшић, као једној од најугледнијих награда за савремену српску поезију, доприноси и дело савремених песника којима је претходних година припало ово признање од Љубомира Симовића, Рајка Петрова Нога,  Војислава Деспотова, Новице Тадића, Радмиле Лазић,  Милана Ненадића до Душка Новаковића, Матије Бећковића и Цере Михаиловића…

На четвртој седници, одржаној 24. маја 2016. године, жири  у саставу: Милан Мицић, Милош Латиновић и Јован Зивлак – председник, након разматрања наслова који су уврштени у ужи избор ( Љубивоје Ршумовић: Земља хода земљом, Културни центар Новог Сада; Зоран Ђерић: Чарнок, Графомаркетинг, Нови Сад; Даница Вукићевић, Док је сунца и месеца, Културни центар, Нови Сад; Владимир Стојнић, реверб, Културни центар, Нови Сад и Ранка Пеулић, Кажем гласно, Арт принт/ Клуб књижевника и преводилаца, Бања Лука), донео је једногласну одлуку да награду Ђура Јакшић додели

ЗОРАНУ ЂЕРИЋУ, за књигу песма  ЧАРНОК, Графомаркетинг, Нови Сад, 2015.

Зоран Ђерић, рођен 1960. у Бачком Добром Пољу. У Новом Саду живи од 1979. године. Дипломирао, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, есеје и научне студије из области књижевности, позоришта и филма. Преводи са више словенских језика. Главни и одговорни уредник часописа за позоришну уметност, Сцена.

Објавио је песничке књиге – Талог (Нови Сад, 1983), Зглоб (Нови Сад, 1985), Унутрашња обележја (Нови Сад, 1990), Сестра. Књига о инцесту (Сремски Карловци, 1992), Одушак. Химноде (Нови Сад, 1994), Voglio dimenticare tutto (изабране песме, на италијанском језику, Бари 2001), Аз бо виде. Азбучне молитве (Нови Сад, 2002), књигу изабраних и нових песама, Наталожено (Нови Сад, 2007), Блато. Документарне песме (Нови Сад, 2011), 3: У возовима европске класе / У дугим затвореним композицијама / У диму и пепелу, поема-студија (Нови Сад, 2011).

Ћерић је објавио књигу критика, уз песнички избор – Ватрено крштење (Суботица, Сремски Карловци, 1995); као и дневник путовања – Море и мраморје (Сремски Карловци, 2000).

Ђерић је аутор и више научних монографија из области књижевности  – Анђели носталгије. Поезија Данила Киша и Владимира Набокова (Бања Лука, 2000), Данило Киш: ружа-песник (Нови Сад, 2001), Песник и његова сенка. Есеји о српској поезији XX века (Бања Лука, 2005), као и већег броја монографија које се баве драматургијом, драмском књижевношћу, филмом, луткарством, и позориштем уопште.

Превео је више пољских и руских аутора, посебно песника и приредио неколико антологија  емигрантске пољске и руске поезије.

Поезија му је превођена на енглески, француски, руски, пољски, мађарски, бугарски, словеначки и македонски језик. Објављивана у периодици и антологијама у земљи и иностранству. Учествовао на међународним књижевним (песничким) фестивалима у Русији, Пољској, Мађарској, Бугарској и Србији.

Победник је Фестивала поезије младих у Врбасу 1982. године. Добитник награде „Млада Струга“ 1983. године, потом „Печата вароши сремскокарловачке“, као и  награде „Павле Марковић Адамов“. Добитник награде Друштва књижевника Војводине за превод године (2005), као и награде ДКВ за књигу године, Поетика бездомности (2015).

Ђерић је афирмисани песник. Његов рукопис је препознатљив  са посебним развијањем наративних својстава песничког текста. При том он не развија фабулативна својства поезије него више она која његове текстове приближавају научном, есејистичком дискурсу. Отуда његова поезија чини се нема ритмичко – мелодијски замах, нема карактер уобичајене озвучености у српској поезији. Код Ђерића све је утишано, под окриљем аргументацијског развијања, приповедних каталога и евокација, али и са рефлексивним одбљесцима реалног живота, разних типова цитирања или субјективизација појединих реалних догађаја или увида које сучељава са друштвеним појава.

И најновија Ђерићева књига се не удаљава од поменутих карактеристика. Наративна, прозна и непатетична она тематизује археолошко налазиште из млађег гвозденог доба Чарнок у околини Бачког Доброг Поља. Све песме организоване су по истом принципу, имају по тридесет стихова и уазбучене су, попут византијско – словенских азбучних молитви. Песама, такође, има тридесет, додате су им још једна пролошка и две завршне, једна посвећена налазишту Чарнок а друга посвећена промишљању ауторовог порекла и извесних биографских момената.

Песник ову књигу одређују  као азбучне завичајне молитве, али у суштинском смислу ближе везе са овим жанром не постоје, осим поменутих формалних. Граматика ових песама није молитвена, нема ни божије личности која би била  у средишту пажње молитеља или писаца, као шта нема ни првог ни другог лица, ни светог тона којом се одликује молитва у разговору са божанским бићем.

Каталог који организује песник има необичну логику, он евоцира посвећеност појавама попут дома, бездомности, фибуле, облака, растиња трагикомедије, ценовника, части, ватре, штрике  … попут  Борхесовог каталога где се случај представља као логос чије принципе не можемо да разумемо, али имамо уверење да  је све засновано  на смислу вишег реда. Тако се код Ђерића сучељавају ћивот и маска, изгубљеност и поплава, увирање и растиње итд.  Песник даје интерпретацију света као појаве где виши ред открива међузависност оног што нам као такво може изгледати као провизориј. Та песничка субверзија у суштини и није атак на логику живота, који нам свакодневно у различитим модалитетима представља постојање као сусрет најразличитијих појава, остваривање најневероватнијих веза или у психолошкој или материјалној равни преплитање различитих и неспојивих времена.

Поезија је тако уметност која кроз фрагментацију, претапање, деконструкцију, деграматикализацију смисла открива оно што не можемо срести код уређених и систематизованих форми мишљења и знања. Ћерић такву улогу песништва суверено демонстрира. Прожимајући њена знања у разним облицима тривијализација животних ситуација, песник не одустаје од иронизације патоса мишљења које пародира  знање, као нпр. Џаба сте, по кафанама, галамили до зоре/ Шта је са светом који сте спасавали.

Ова књига игра на карту песништва које је изгубило свој ауратски сјај, своју светост патоса, али у сталном одрицању тога патоса она налази разлоге да у игри са логикама живота, са иронизацијом метода знања или представа мњења, себе заснује као уметност релативизација, као молитву без врховног бића где је човек супуштен испод облака на земљу незнања и на тло ствари које нас не могу спасити: Све несреће које могу да нас задесе, излазе из Пандорине пластичне кесе…

Такво људско постојање, као свест о нашим животима као игре са илузијма, дубоко прожима поезију овог просвећеног и разложног певања и умећа.

 

Жири ће уручити награду   3. јуна 2016. године у Српској Црњи.

Жири награде Ђура Јакшић у саставу:

Милан Мицић,

Милош Латиновић,

Јован Зивлак, председник

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*