Završen konkurs za 2 najbolje kritike Tasićevog romana o bombardovanju Srbije (SRJ) 1999. godine
OBRAZLOŽENJE:
Da krenemo od početka. Konkurs za dve najbolje kritike knjige ,,Pod senkama Jestonije“ Dragog Tasića zahtevao je (okvirno i podrazumevajući) sledeće propozicione aktivnosti. Naime, tražila se najbolja (prispela) kritika ,,koja argumentovano predstavlja mane i bezvrednosti knjige“ – ,,sa eventualnim ukazivanjem na zapažene odlike“. Ponoviću – ,,eventualnim“. Dakle, da to prevedemo na naš lep srpski jezik –tražila se najbolja negativna kritika, dakle kritika koja dokazanim i pokazanim menijem postupaka ili jednim od njih – negativno ocenjuje konkretnozadati roman. Nije se zahtevalo ništa specijalno već samo ono što bi po prirodi stvari trebalo sačinjavati svaku iole ozbiljnu kritiku. S druge strane, druga, po novčanom iznosu i konkursnom rangu – jednaka nagrada, jeste za najbolju pozitivnu književnu kritiku romana, odnosno kritiku koja na pozitivan način i sa pozitivnim ocenama argumentišući ,,afirmiše vrednosti romana“ (sa mogućim ukazivanjima na mane). Kritika u kojoj preovladjuju negativne ocene (ili je takva u potpunosti) ili pak suprotno – pozitivna. Mnogi od prijavljenih kandidata to nisu shvatili. Ili, naprosto, nisu želeli da shvate. O tome govori i činjenica da je od šest pristiglih kritika do 1.oktobra 2013.g. samo jedna negativna. A čak i od ostalih pet neke i nisu pozitivne kritike već samo prepričavaju radnju romana, ili, u ređem slučaju, pojedine njegove aspekte u malom. Ili obrazlažu likove romana bez njihove funkcionalizacije u veću strukturnu ili neku drugu celinu. Ili se to čini delom, neumreženo i polunaučno.
Da se vratim pristiglim radovima. Većina radova a čak, rekao bih, i svi radovi svojom većinom, PREPRIČAVAJU roman ,,Pod senkama Jestonije“. Često nema kritičkog suda. Strašno je da nema kritičkog suda bar jednog ako ne dva-tri u pojedinim radovima. Da ne spominjem to da bi pored tumačenja bar nekoliko kritičkih sudova trebalo biti prisutno. Valjda je, pobogu ljudi, to imanentno književnim kritičarima, a što im i samo ime govori, da kri-ti-ku-ju! Da iznose negativne ili/i pozitivne stavove potkrepljene argumentima, dokazima i naučnom osnovom tumačenja, analize, proučavanja. Pogrešno je mišljenje da se jedno delo može naučno izučiti a da dovede do rezultata koji su samo rezultati bez ikakvog konačnog ishoda u smislu kvaliteta, ocene i procene vrednosti.
S obzirom da mi je kao književnom sudiji povereno da odaberem ,,dve najbolje“ kritike – po ,,jednu koja argumentovano predstavlja mane i bezvrednosti knjige“ i onu drugu – pozitivnoafirmišuću, čudan utisak ostavila je na mene činjenica da se mladi studenti ili profesori književnosti nisu opredelili da napišu negativnu kritiku. Iz čiste verovatnoće da osvoje nagradu. Da sam na njihovom mestu – ja bih tako postupio – bez dvoumljenja – iz čistog proračuna verovatnoće. Jer veća je verovatnoća po logici stvari da će većina odmah pojuriti da napiše afirmišuću kritiku ne bi li se dodvorila delu ili piscu iako ni od jednog ni od drugog ne zavisi ishod konkursa već od književnog žirioca – izabranog sudije. No, dobro. Sledeća stvar koju sam već spomenuo ali nije zgoreg još jednom je ta da od radova koji nisu preovlađivajućenegativni – od preostalih pet – ima radova koji nisu čak ni pozitivno afirmišući (jedan čak u celosti je neutralan i prepričan) već pretežno prepričavaju romanesknu fabulu ili pobrojavaju osobine likova bez uvida u strukturu skupa njihovih funkcija u delu.
Dužina radova se kreće od dve stranice do više od deset stranica, gotovo petnaest. No, jednu stvar morate znati: Niti rad od par stranica zaslužuje ovoliku novčanu nagradu (kakvu ne dodeljuju ni pojedine kulturne institucije i centri) niti, isto tako, predugački radovi sa malo suštine i analize a mnogo prepričavanja i dopisivanja fabule mogu i trebaju garantovati sigurnu nagradu ili veći kvalitet.
DOBITNICI:
Jedina književna kritika koja je negativna (koja nije afirmišuća u pozitivnom smislu), koja dakle sadrži negativne ocene po knjigu jeste kritika Nataše Marković iz Novog Sada – kritika ,,Hronika jednog stradanja“. Njen rad je sasvim pristojnog kvaliteta
(uvek može bolje), međutim, čak i da njen rad nije visokog kvaliteta ona bi osvojila nagradu jer je jedina poslala rad sa negativnom afirmacijom romana ,,Pod senkama Jestonije“ – negativnu kritiku i time ispunila jednu od dve propozicije konkursa koji je raspisan za dve nagrade – za najbolju negativnu kritiku i za najbolju pozitivnu. Takođe, što je samo kvalitet više, Markovićeva je iznela 7-8 negativnih kritičkih ocena – sudova:
- ,,Dijalozi su kratki, neceloviti, pa čitalac ima osećaj uskraćenosti pri pokušaju da odgonetne dublje slojeve likova i njihovu psihološku strukturu.“
- ,,Sam našin vođenja radnje je nevešt, sa jednog se događaja brzo prelazi na drugi.“
- ,,Sa druge strane, uočljivo je preopširno izveštavanje o svetskoj političkoj sceni, kojoj se ne vidi jasna svrha u tekstu. (Ispravka: ,,kome“ a ne ,,kojoj“)
- ,,Takođe, pojedine piščeve unutartekstovne intervencije, kao ona na početku romana pri upoznavanju Gavrilovog lika i njegov slojevitosti su suvišne.“
- ,,Grub, sirov jezik, nemarno postavljen stih, mutne pesničke slike, njihova nedokučivost i nerazgovetnost zbunjuju čitaoce.“
- ,,Naivna retoričnost i njena neskrivena patetika prevazilaze patos kojim se htelo da opeva stradanje pojedinca, naroda i države.“
- ,,Često nailazimo na te pasuse koji koče radnju i skreću pažnju sa njenog toka.“
- ,,Sam paralelizam, kao nosilac strukture teksta, drugom svojom polovinom se nalazi u odlomcima epa, postavljenih između proznih celina. Iako je, idejno, takva konstrukcija legitimna, u samom romanu ovi poetski momenti nisu ispunili punu funkciju.“
Čestitamo Nataša! Tvojih su 400 evra.
Biće od tebe kritičar! A i profesor – već si apsolvent književnosti. * Samo se ne nadaj poslu ubrzo.
Što se tiče najbolje afirmišuće kritike (pozitivne) bilo je zaista teško odrediti najbolju iliti pobednika utoliko i samim tim što su radovi pretežno prepričavajući a manje tumačenje književnog dela. I ne samo to. Nedostaje kritički stav, sud, tačnije više sudova, stavova (makar i pozitivnih) sa jasnom argumentacijom, dokazima itd. Neko će reći ima dokaza i argumentacije u vidu citata. Sama hvala jednog dela nije pozitivna kritika. Treba pokazati šta je ono to novo donelo, ako je donelo. Dugo sam se razmišljao šta da radim sa vama pozitivcima. Šalu na stranu, među preostalim radovima (pet) nema nijedne ozbiljne pozitivnoafirmišuće kritike, mada ima radova koji se za jedan nivo izdvajaju. Zato će nagradu od 400 evra za najbolju pozitivnu i argumentovanu kritiku romana ,,Pod senkama Jestonije“ podeliti tri rada/ kritičara. S obzirom na činjenicu da nema pozitivne kritike koja je dovoljno razrađena a koja nije prepričavajuća i pride hvala-do-hvale. Dobitnici druge od dve postojeće nagrade su u delovima:
Tamara Nikolić – 130 evra
Brankica Bogdanović – 130 evra
Marko Mirković – 130 evra
Raspisivač konkursa, književnik Dragi Tasić, uplatiće 2. novembra 2013. g. novčani iznos dobitnicima nagrada. ,,Pisac (Dragi Tasić) se ovim putem zahvaljuje svim učesnicima za izuzetan trud, uložen da se svestrano predstavi njegovo književno delo – posvećeno tragičnoj sudbini srspkog naroda 1990-2000.godine. One koji nisu pobednici konkursa a učestvovali su na istom pisac će nagraditi primerkom njegovog ,,životnog dela“ – epa od 5544 stiha o krvožednom raspadu SFRJ – kapitalne knjige ,,Jestonija“ u tvrdom povezu. Zahvalan je i Konkursima Regiona što su uspešno ostvarili ovaj, pomalo neuobičajen konkurs pisca.“
Nažalost, rad Mirjane Dragičević iako je najduži i prelazi deset stranica – jeste prepričavanje (iako dobro, suvislo i tačno), a rad Ljiljane Tadić iako se izdvaja nad ostalim radovima naučnim diskursom i terminima nije postavljen na čvrste osnove, pomešan je i izmešan, čini se u brzini. Prvi rad na skali od 5 do 10 ocenjen je sa 9, ostali pobednici sa 8, a poslednja dva pomenuta rada ocenom 7(-).
Književni sudija – žirioc
Miloš Ristić
Kruševac, oktobar 2013. g.
- U daljem tekstu možete pročitati svih šest kritika romana ,,Pod senkama Jestonije“ sa konkursa za dve najbolje kritike na račun istog:
Marijana Dragičević
ПОД СЕНКАМА ЈЕСТОНИЈЕ
УВОД
Књига „Под сенкама Јестоније“ је поетско – литерарно дело које обједињује људске судбине, страхове, надања и жеље смештене у лику дуалне личности затртог песника, бившег историчара и његове породице. У рату са новим вредностима и старим понорима страдања они покушавају да, осмисливши трунку своје истине, оживе јалову реалност која се надвила над њих. Приповедач Стеван, Гаврило или можда сам Сивац, неоспорни пратилац, онај који поставља безразложна питања и нуди безвредне дефиниције којима покушава да раскринка историјску репризу неправде дајући јој, заједно са Стеваном, људско лице, лице Јестоније згажено окрутним маршем нових „Атлантида“, новог надчовека за кога је „бог умро“ и прије Ничеа и који се из историјске баруштине поново уздигао и загосподарио светом.
Аутор кроз приказ једне породице покушава да опише сву дубину страдања, све последице које се заборављају у штурим историјским, ратним издањима и све страхове, надања и стрепње обичног, малог, човека који покушава да свој складни живот прилагоди рату, страдању и породици.
У оваквим романима преовладавају две основне тематике. Прва је јунак радње, мала личност коју живот претвара у хероја и која се издиже из околине, док је друга култ отпора или слободе. У овом делу као и у многим пре њега та два основна мотива постоје, али осим њих аутор је под „сенке Јестоније“ уметнуо један, за Србе основни мотив – породицу. Стеван и Гаврило представљају основне актере приче, они су ти који у бескрају страдања траже дубину постојања и у понорима смрти траже рађање новог живота. Њихов поглед сеже иза сивила које се надвило над мрачне деведесете; они виде светло, победу, слободу која је далека, бледа, недосањана, али долази, враћа се. У једној обичној породици аутор је нашао све актере рата – страх, љутњу, бол, свађу, наду и рађање. Нашао је он и смрт и мржњу али њима није нарушио актере приче. Смрт је свакако основна тема сваког рата па није ни било потребе да се радња базира на њој. Јестонска радња је сасвим другачија, она описује срж друштва које је измучено, стављено пред преки суд и пред одлуку – борба или предаја. У тим стварима чак ниједна складна породица не може да нађе компромис, на тренутке пуца, удаљава се и чека, чека да види коначан резултат, па да резимира. То представља основни мотив који се креће кроз радњу романа, минијатурни приказ друштва које полако изједа само себе, што се у годинама након бомбардовања и догађа. Стеван је јака личност која је документовала сва страдања свог народа а ипак болује и на крају радње полако нестаје. Свестан је он да је његова мала оаза победила али и да је победник онај чије идеје живе и да свака победа не значи слободу. Свестан је националне подељености, губитка територије и милиона живих мртваца који лелујају равницама Србије и пењући се на узвисине тмурним погледом траже свој изгубљени живот и будућност са идеалом, идеалом који им је украден – СЛОБОДОМ.
АТЛАНТИДИ
Надчовек, хумано назван глобализација, тај спој европског лукавства, америчке окрутности који је обогаћен германском упорношћу узео је лице „Милосрдног анђела“ и огњеним мачем покуцао на врата Југославије и растуривши њихово јединство бацио „Балканиде“ у своје „хумано“ ропство.
Тај, како га аутор назива Блеров и Клинтонов рат, постао је нешто више, постао је светски рат, злочин против малог народа који је на раскрсници путева увек крвљу писао границе које су, неки моћнији, пером прецртавали и брисали.
Амерички авиони са француским ракетама, помоћу немачких носача, талијанских лука и македонског неба уједињени у крилатицу НАТО, без одобрења УН-а, 78 дана су ломили вољу последњих Балканида који су били ван домашаја њихове глобалистичке чељусти. Срби, одвећ пркосни и несвесни ситуације у којој се налазе, са пркосом су посматрали гомилање челичних киборга на својим границама и без уступака се позивали на конвенције које су ти исти киборзи писали за друге.
Историчар Гаврило постаје свестан да ће рат који долази бити дуготрајан и да ће светски центри моћи покушати да за сва времена смире Балкан и ставе га под своју робовласничку шапу. Ту Гаврило отпочиње свој први јестонски рат, вербални, душебрижни рат са својом породицом која је под утицајем „савезничке“ пропаганде и верује да ће рат бити краткотрајан и да је основни циљ Слободан Милошевић који је по њиховом мишљењу основни узрок страдања Срба у претходној деценији. Гаврило, довољно искусан и стабилан, суздржава се већих сукоба, чува мир породице, мир који ће бити кључан гарант њиховог опстанка и дубоко у себи претражује историјске епилоге разочаран у своју околину која се савршено уклапа у Гандијеву максиму – Историја нас учи да нас ничему није научила.
Гаврило зна каква војна сила напада његову земљу, свестан је да ће његов тихи сапутник, онај који се буди у мрачним ноћима, наћи начин да испише своје виђење историје и да тиме да допринос у одбрани, одбрани истине; за остале одбране они имају превише бременитих година. Гаврило у ведрим јутрима гледа у небо, размишља о размерама страдања и труди се да не чује коментаре чланова породице који би да га увуку у расправу и промене његово мишљење.
Свестан је Гаврило да су „челична крила“ страних плаћеника спремна, да су крстићи на мапама уцртани и да почиње велики рат, највећи рат његовог живота. Гаврило и његово друго наличје Стеван у последњих десет година видели су размере хуманих агресора, видели су колоне Крајишких избеглица, хиљаде мртвих у БиХ, безразложно просипање уранијума по немоћном народу и знају да се зло поново уздигло из историјске баруштине спремно да загосподари светом, богатије за чувену Стаљинову реченицу – Смрт једног је трагедија, смрт милиона је статистика.
РОЛЕТНЕ СПУШТЕНЕ, ОТВОРЕНИ ПРОЗОРИ
Чудна је та земља стављена под име Јестонија, чудна као Мирослав, онај који јој је кумовао и који је постао једна од жртава лудила Балканида. Чудни страхови урезани су под крошње небеса која су до сад чувала малу плаву оазу а из којих ће сваког тренутка „силни оклопници“ да сеју смрт и гасе наду.
Гаврило прати окупљање војске на границама, војске која је спремна да овери грешке Балканида и оствари своје злосутне претње. Збуњеност преовладава Гавриловом породицом; немих лица у болном грчу и без речи које би преплашиле унуку Тању, која дечијим очима тек почиње да осваја и упознаје свет, немирна породица дочекује дуго најављиваног „Милосрдног анђела“ који, нимало случајно, именом подсећа на оног Милешевског симбола српске културне баштине.
Тај кошмар којег Гаврило већ деценију прати а Стеван бележи кроз стихове сада се приближио и надвисио над њих. Први пут, свестан је Гаврило, нестајаће комади њихових живота, успомене, драги људи, незаборавна места а можда и они сами. Преплашени старац сакупља последње атоме снаге да делује смислено и храбро у овим неизвесним тренуцима, да својим примером смири укућане и охлади главе чија би паника изазвала додатне проблеме. Стеван се сећа својих стихова из раних деведесетих и свестан је да се и његова породица сврстала у јестонске редове, да са остатком народа чекају пресуду света и да се надају што бржем и безболнијем крају (сукоба).
Светла се гасе, прозори отварају а измучена земља улази у рат, несвесно, неочекивано, као да су се њени становници надали да су сирене непосредне ваздушне опасности само тестиране. Пролећу први авиони, бомбе разарају градове суверене земље која је нападнута мимо конвенција УН-а и без оправданог разлога. Породица на окупу испред телевизије дочекује јутро слушајући о првим страдањима са неверицом. Кратки неповезани разговори и нова расправа Гаврила и Вељка, оца и сина који имају различите ставове. Вељко прекорева очеву реторику сматрајући је безвредном максимом која се причала претходну деценију и која је постала бреме његове генерације која је жигосана да живи под опсадом, а сада им се покушава ускратити и живот, све због, мисли Вељко, слабовидности и охолости председника државе који је вуче у пропаст.
Светла су угашена, Србија је у мраку а НАТО ипак погађа мете; ако „случајно“ промаши војни објекат и одузме десетине живота цивила на телевизији се појави потпарол Шеј који убеди свет да су то само „колатералне штеточине“.
Историчар Гаврило успева да на тренутке ућутка своје друго, занесењачко лице и отпочиње сасвим другачији вербални рат са Вељком разочаран новим генерацијама које су спремне да жртвују слободу због сигурности и прихватају пораз као једину опцију, унапред осудивши себе за грехе Балкана. Олга и снаха Милица покушавају да утишају буктињу која се јавља међу посвађаним генерацијама и постављају питање – колико ће рат да траје? Гаврило је јасан – рат који се дуго припрема не завршава се брзо!
Гаврилов јестонски рат који води са сином, а свестан је и са остатком породице која не жели да му противречи, је за њега тежак задатак; са сваком изговореном речи он покушава да ублажи своје ставове, да не изазове бурне реакције, да и у свађи сачува јединство породице. Гаврило осећа пулс ратних бубњева, пулс који је обележио српску историју, а сада се, мисли он, не чује од буке авиона и медијске пропаганде нових Гебелса која је затровала нове генерације.
У тренуцима расправе Гаврило је приморан да прећути, немоћан да каже неизрециво, да у најгорим данима почне да велича славу слободе и разматра могућност победе.
Немоћан је због Олге, своје савременице која је са годинама научила да воли Гаврила, са сумњом посматра Стевана и из њихових мисли избацује Сивца који их непрестано оспорава тврдећи да рат није за песнике и занесењаке него за реалисте те да они својим помешаним стварностима урушавају и угрожавају породицу.
Немоћан је Гаврило да Вељку, који ће, можда већ сутра, у колонама смрти марширати и чувати границе, прича о патриотизму као највећем идеалу вреднијем и од живота.
Немоћни су и укућани да уђу и да до краја истерају расправу а да притом не увреде старца који је у позним годинама спреман да узме пушку, брани земљу, а свестан је да представља терет својој породици и да је његов животни допринос слободи и истини знање које он деценијама сакупља а његова дуална личност Стеван записује кроз епове страдања и бола.
Све расправе се губе при помисли на унуку која захтева неку веселу причу и пажњу породице која у њој види наду будућих дана и свој највећи страх. Породичне приче се надовезују, Тања неће осетити страдање; Гаврилов глас дрхти док гледа унуку чија будућност не зависи од њих док смирена Олга наставља причу и прекида вербални породични рат.
ГАВРИЛОВИ ДАНИ И СТЕВАНОВЕ НОЋИ
Док корача у сунцем окупаном дворишту Гаврило покушава да заборави звукове сирена и мучне слике страдања срећан што има могућност да још једном прошета између стабала крај којих је проводио године и за која га вежу успомене понајвише са светом који у тим данима подсећа на Југославију; стар је, изнемогао и уморан од дуготрајне борбе са болешћу, а ипак у њему пламти она праисконска буктиња пркоса и он покушава да устане, одупре се и још једном на својим ногама, чврсто усправљен, погледа своје небо, обреже своје воћке, убере плодове са њих и оде на починак.
Кћерка Надица, студент који због бомбардовања пропушта испите у тим данима, подсећа на Гаврила док са дозом револта у себи одлази на ноћне концерте, свесно излажући своје тело као мету бомбардерима, са оцем дискутује о могућности престанка бомбардовања, уверена да ће свет чути вапаје њих младих и свих оних који пуне европске тргове шаљући пароле подршке напаћеном народу који се ненадано нашао под светском окупацијом.
Гаврило на питања о рату одговара умерено и оптимистично како би његове речи унеле мир у укућане, а сам је престрављен намерама окупатора који су његову „малу Југославију“ поставили на светско чистилиште. Гаврило са Шејових усана чита лажи које су потребне алијанси да оправда војни неуспех; њихов план од седам дана бомбардовања и копнена агресија бледе пред фанатичном дозом домољубља које показују војници у борби са Албанцима и најсавременијим НАТО авионима које обарају прастаром Југо – совјетском технологијом. Али Гаврило осећа страх и истину да је њихова домовина кап кише у пустињи препуној крвожедних светских лидера који зарад скривања својих грехова измишљају разлоге и уништавају животе милиона недужних становника.
Вељко небројено пута сугерише да је основни кривац „милосрдне акције“ Милошевић који из добро заштићених склоништа наређује безусловну борбу; Гаврило прихвата чињеницу да су деведесете створили национални лидери који су издали властиту земљу али грех по њему лежи и на глобалистичким вођама слободног робовласничког капитализма, на онима који су затровали Балканиде и даровали им оружје.
У Гаврилу се крије сва снага реалности Јестоније. Не занемаривши глобалне аспекте аутор је причу приближио и кроз лик Гаврила дао јој је људску линију, препуну страхова и очајања а ипак толико снажну, непоколебљиву и довољно моћну да пробије димне завесе лажи и да кроз ћелију друштва опише глобалне разлоге рата.
Не бежећи од главних разлога Гаврило их наводи кроз себи својствен монолог прећутаних мисли у којима покушава да нађе оправдање за своје ставове који су толико удаљени од његове околине и лутају пространством историје тражећи свој смисао постојања.
Пада ноћ, светла се гасе, сирене оглашавају опасност, НАТО авиони под плаштом мрака уништавају град за градом а Гаврило се ковитла, нестаје под светлом у библиотеци.
Надвијен над нејасним рукописима буди се Стеван.
Годинама вешто скриван рат између два наличја једне особе у тренутку престаје, док Стеван почиње да чита странице на којима у виду стихова оживљава Гаврилова историја, враћају се сва страдања, понори прошлости док песник изгубљен у реалности почиње да уписује нове димензије страдања.
Гаврилово друго лице, песник Стеван, је занесењак који упија историју и интерпретира је на себи својствен начин пишући реченице епа за који се плаши да је само њему схватљив. Стеван не види историју препуну победа, пораза и ловором овенчаних тријумфалних капија. Он види колоне избеглица, распаднуте лешеве у необележеним гробовима крајпуташима, запаљену земљу која је наквашена крвљу и реке које носе животе ка понору.
Његови наизглед небулозни стихови својеврстан су фактографски запис турбулентних година у којима су се вадила стара национална оружја а нове границе се цртале и крвљу прецртавале широм „брдовитог Балкана“.
Сивац (нечиста стварност) се рађа сваки пут када Стеван покуша да нађе сврху својим стиховима уверавајући га да за њих није време и тражећи од њега да нестане и своје постојање препусти Гаврилу који деценијама брине о породици. Стеван, и сам скептичан и разочаран својим стиховима који су са годинама изгубили поетску вредност, страхује да неће довршити свој еп, своју Одисеју која се родила док су Атлантиди израњали из заборава и да ће његова борба остати заувек скривен рукопис у дубоким ладицама.
Стеван замишља будућност свог народа. Надограђујући Гаврилово знање он себе посматра као непотребног актера историјске репризе која се небројено пута поновила а коју он поново записује. Еп Јестонија подсећа на огњем спаљено дрво чије годове, знамење старости и живота, мало ко може да растумачи. Песме посвећене малим, најмањим, обичним пролазницима који творе ратове и чије се жртве сврставају у статистику, Стеванов су дуг свима који немају снаге и могућности да напишу своју причу и да нас упозоре да рат не односи само животе оних који одлазе у вечна пространства. Стеван набраја милионе изгубљених живих а већ умрлих који лелујају пространствима Балкана тражећи натраг трунку живота коју им је одузео рат („Марсова појава пета“). Он се присећа свих пораза, мржње која се слива са окрвављених комшијских ножева и сад већ магловитог јединства у несврстаној Југославији и пита се која је истина, да ли је зло наметнуто или је деценијама тињало у нама и чекало да неко запали осветнички пожар страдања.
Са годинама Стеван и Гаврило су навикли да се уважавају и смењују. Дубином ноћи господари Стеван који над својим стиховима празни душу и остварује основни циљ свог постојања. Стихове које Стеван повезује са годинама, актерима и које пакује у целину страдања, достојну зида плача, са првим сунчевим зрацима замењује смерни старац Гаврило препун бриге за своју породицу и отаџбину.
На тренутке Гаврило застане, препусти се бескрају мисли и изгубивши се у њиховим дубинама пробуди Стевана који покушава да кроз штуре цитате Јестоније нађе пут до Олге и њених мисли које су читав живот везане за Гаврила који, мисли она, на тренутке губи разум.
Олга је чврсти ослонац, трачак наде за подељеног старца чије се личности надају да ће их бар она разумети. Она, задужена да у породичним расправама прави паузу немоћна да се сврста и одабере страну и у овом рату две подељене стварности исте особе, има улогу судије који треба да пружи смисао постојања сваке од њих.
Жена историчара и скривеног песника, мајка и бака, чврсто је убеђена да макар својим ћутањем и невољним климањем главом сачува последњи, најважнији идеал у данима када остали изумиру у њеном народу. Њен циљ је да сачува породицу, окупи је и да буде струна која повезује различите ставове, довољно еластична да упије вишак емоција и да у кључним тренуцима насмеје унуку, а снаху охрабри пред порођај у данима када рађање не представља ништа мањи подвиг од победе у рату.
Она је једина која примећује ковитлање у ваздуху и повремено рађање Стевана сваки пут када разговор крене у смеру објашњења. Она зна да је Гаврилу потребан Стеван, залуђени песник који не мрзи и који опомиње и моли за милост док се Гаврило бори да истраје и победи своје злокобне сумње.
Слушајући од кћерке приче о ентузијазму младих који неустрашиво пркосе агресору, Гаврило се присећа своје младости, незаборавних дана које је у свом Бору проводио са Максом Дешаном, Французом, искреним пријатељем и занесењаком који је туговао над судбином своје нације која губи идентитет и величао Титову Југославију коју је сматрао последњим уточиштем слободног света.
Гаврило тада није схватао Максове речи које га сада погађају и отварају му очи; он тек сада постаје свестан основног разлога рушења земље коју је народ из пепела уздигао до бесмртности.
Деценијама након њиховог првог сусрета, пријатељ из раних седамдесетих није заборавио свог истомишљеника и кроз челичну ограду ембарга доставио му је писмо, незадовољан што његова Француска пристаје да удружено са другим западним земљама бомбардује Србе у Босни и Херцеховини. Гаврило, немоћан да пријатељу растумачи разлоге страдања, беспомоћно је постављао питање – зашто? Као и увек, одговор је остао негде у ваздуху. Закон и злочин два су лица света, они су закон, ми злочинци који треба да се казне, кроз стихове је резоновао Стеван разлоге бескрајног лудила које прекрива његову земљу.
Породица увежбава стратегију евакуације у случају бомбардовања, а Гаврило се присећа стратегије његовог сина из студентских дана која га неодољиво подсећа на распад старе Југославије. Станкова вила је подсећала на државу која је настала на заслугама прошлих времена и коју полако расипају охоли приучени студенти и нови револуционари који су као и станари виле позвали Станка на заседање кућног савета у његовој кући са циљем да смање минималну станарину, баш као што су крајем осамдесетих изроди система, полтрони и дисиденти којима није ваљала самоуправна слободна земља објавили манифест слободе и спас из ропства социјализма увукавши народ у беспуће рата и криминала.
ЗАШТО БАШ МОСТОВИ
Гаврило са сетом слуша Олгу која преноси последњу вест. Мост њихове младости, Новосадски, Жежељев мост од пренапрегнутог челика више не постоји. Гаврило се присећа безбрижних дана када је са Олгом опијен љубављу прелазио симболом Новог Сада. Он сада више не постоји, јада се Олга и констатује да и када се обнови никада више неће бити онако величанствен, енергичан и Жежељев. Гаврило данима слуша о рушењу мостова и тражи разлоге. Шеј је јасан, смањити маневрисање српској војсци, али постоји у мостовима и неки други елемент. Оставити државу без споне и могућности да се крочи на другу обалу, основни је циљ окупатора који су рачунали на историјске српске поделе, а занемарили су ратну историју народа кога само невоља може да приближи и уједини.
Аутор примећује психолошке игрице агресора који су прије општег бомбардовања свих циљева у држави покушали да рушењем спона унесу панику међу браниоце и пониште ефекат заједничке одбране. Циљ НАТО пропаганде је објаснити народу да се градови бране сами, да помоћ не стиже и да је предаја једини услов.
Мостови су симболи људске маштовитости, они су ти који обуздавају моћ великих река и који пркосећи гравитацији стоје као симболи јединства градитеља који на њиховим обалама проналазе истомишљенике и животне пријатеље.
Пренапрегнути челик лежи на дну Дунава, лежи и стотине мостова из разних периода. Држава је испресецана, одсечена и уништена, али не одустаје, борба се наставља. Ускоро ће мај.
Да би себи растумачио историју у коју и сам Гаврило почиње да сумња, он се присећа прошлости своје породице која је вековима робовала и слагала каменчиће историје како би они, њихови потомци, од њих једнога дана сазидали слободу.
Присећа се Гаврило прича о деди Милану који је у запрежним колима одведен у смрт немоћан да тадашњем окупатору понуди нешто вредније од властитог живота. Осећа Гаврило стари занос времена, у мислима прелистава историјске књиге тражећи разлоге патње његовог народа који је изгледа кажњен само због своје наивности.
ЈЕСТОНСКИ АНЂЕО
Искривљени лик Милешевског анђела на корицама ратне Јестоније симбол је безобзирних крволочних агресора који су газећи истину наумили да загосподаре светом. Анђео чије је смирено, безгрешно, налик дечијем, лице дигитално прерађено у осветољубиво, љутито лице савршен је приказ дешавања. Поглед на Србе је замагљен, вештачки изобличен и народ који се борио за истину и наду је демонизован. Анђео освете је, мисли Стеван, једина реалност народа на издисају, народа који у тунелима прошлости тражи будућност и на смрт одговара стварањем живота. Стихови скривени иза корица Јестоније, нада се Стеван, детаљан је приказ страдања и истине која је изронила из бића једног човека који је, у немогућности да снагом свог емпиријског знања упакује ратна дешавања у процес који има сврху и оправдање, кроз испреплетене стихове пронашао начин тумачења реалности.
КРАЈ
Стихови јестонског епа су атипично књижевно дело које одсуством риме и неповезаним мотивима подсећа на истргнуте делове једне целине која је изгубљена у контексту. Кратки записи прошлости, увезани метафорама и синонимима ипак поседују свеобухватну дубину. Њихов значај посматран књижевним критичким оком има мањи смисао него у случају када се они сликовито тумаче као годови времена на дрвету живота.
Сам аутор именом књиге „Под сенкама Јестоније“ пружио је целовит одговор будућим тумачима књиге. Она је запис фрагмената састављен под једну крошњу, целина која се надовезује на историју, целина која произилази из времена; уздиже се и прожима то време спонама своје поетске спознаје стварности. Поделивши актера, аутор је успио да, кроз два наизглед надовезана начина, објасни догађаје који су се дешавали током бомбардовања, као и оне који су допринели његовом почетку.
Кроз лик историчара Гаврила аутор је на строг хронолошки начин поредао догађаје, пронашао кривце и жртве, и у породичној целини приче пронашао истакнуте догађаје и актере који су послужили као узорак на коме је саградио историјску базу сукоба на Балкану, базу која је небројено пута испричана и коју је аутор по сваку цену хтео да занемари и исприча причу на другачији начин, живот и дело обичне породице која пролази ток радње, а не бива истакнута, крунисана ни уздигнута од стране аутора.
Са друге стране аутор је супротставио песника Стевана, друго лице историчара Гаврила. Стеван се бави узроцима, он осветљава ситнице вешто маскиране крупним баналним историјским приказима, ситнице које представљају недостајуће коцкице које употпуњују причу.
Стеван се бави и последицама страдања. Кроз велике победе и трагичне поразе он прати трагове умирућих, обесправљених и заборављених оловних војника који су исписали историју, а којима је историја, сем неких сабирних споменика, даровала заборав.
Гаврилов мотив је живот, његова основна мисија је спас породице док се Стеван бави трагичним моментима који су оцрнили стварност, уништили сетву живота и посејали смрт.
Бомбардовање се ближи крају као и Стеванова књига коју у последњим данима завршава и јавност представља под ауторским псеудонимом. Први пут заклоњен од погледа, слуша како стихове његовог епа изговарају млади нараштаји заједно са низом књижевних дела. Аутор сам себи проналази последњи алиби, Јестонија је књижевно дело.
Његова мисија је окончана; Гаврило, који се нудио војној јединици, није прихваћен, али је Стеванов рукопис борба достојна старца који у позним годинама једино са мудрошћу и оштроумним закључцима може да допринесе борби за слободу.
Гаврилу се рађа и друга унука; поред свих опасности рађа се живот, нада. Сирене још небројено пута оглашавају опасност док медији сабирају димензије масакра.
Преговори се интезивирају, Милошевић попушта, сирене се гасе. Бомбардовање је окончано.
Свака страна из свог контекста проглашава победу; војска напушта Косово предводећи нове колоне мртваца које се сливају у централну Србију. Стеван се разболео. Ова како је аутор назива „јестонска болест“ је несхватљив епилог чврстог карактерног старца који је уградио године и непроспаване ноћи у писање епа о истини. Шта је узрок ове болести? Да ли аутор сматра да је Стеван испунио сврху свога постојања или је смрт логичан завршетак личности која је трагала за њеним узроцима.
Стеван је написао књигу која је светионик који ће будућим генерацијама осветлити и растумачити тунеле прошлости. Он полако нестаје, замишља последње стихове, помешане клетве и благослове. Пише дуг отимачима Косова и умире у свом наличју, остављајући Гаврила да растумачи разлоге његове болести. А разлози су исписани кроз стихове, као нит се провлаче стиховима који вапе за њиховим разумевањем. Стеван је у њих уградио године и све немире који су га пратили, а на крају, кад је књига довршена, он је нестао. Нестао је због немогућности да прихвати победу као пораз, због немогућности да у недоглед наставља причу о малим дивовима које живот оставља на ратиштима да као страшила цртају време људског лудила.
Немоћан је Стеван био да обухвати све размере страдања који ће тек у годинама након бомбардовања изаћи на светлост дана. Дотадашњи ратови су убијали његове сународнике, личне странце које је судбина довела на странице његове Јестоније док је садашњи рат убио народ који је са њим изгубио дио идентитета и могућност да се одупре Атлантидима који су под плаштом демократије донели глобализацију, ново ропство у које су коначно упрегли све изданке Балканида.
6. oktobar 2013.
Ljiljana Tadić:
Poezija i obitelj – most tragičnog prevazilaženja
Diskurzivnost ratne tematike u literaturi podrazumijeva ne samo i prvenstveno ratno iskustvo nego i mogućnost perceptivnosti povijesnih instanci, kontekstualizaciju i pozicioniranost identiteta subjekta koji se zatekao u tom i takvom ratnom okruženju. Ratna književnost (kao uostalom i antiratna) uvijek inicijalizira i upućuje na društvenu angažiranost: politiziranu, ideologiziranu, sociologiziranu… a (anti)ratna proza upisuje u svom literarnom žanru osobne priče, zatim „tuđe“ priče, kolektivne, povijesne… Ratni romani stoga su ispisani prostor konceptualizacije rata, žrtve u njemu, gubitaka i poraza a što je i etičko globalno pitanje.
Roman Dragog Tasića „Pod senkama Jestonije“ upisuje takvu vrstu ratne tematike u kojem je kulisa radnje ratna tematika. U ovome radu će se, sa strukturalističko-hermeneutičkog stajališta, pokušati približiti tekstu i proanalizirati priča koja liotarovskom teorijom rascjepljuje velike a formira male priče te na taj način obrazlaže i estetsko-literariziranu varijabilnost teksta.
Izravnim suočenjem s radnjom i ratnom tematikom (početak rata – početak romana i obratno) u tekstu čitatelj uviđa da su nestanak struje u Gavrilovu domu, mrak i slutnja crna, tamna naslutiti napad na zemlju. Priča počinje u obiteljskom ambijentu, uspješne i ugledne obitelji, priča koja kroji strah pred najezdom mogućeg bombardiranja, tjeskobu i sagledavanje posljedica ali i misao o besmislu i besmislenosti rata i ratovanja. Besmisao se ne mijenja kroz povijest, ostaje upisana esencijalnost u pojedincu, u zajednici:
„Sivac razroko gleda Stevana koji misli da se nije promenila životinjska suština čoveka. Umesto da stvara, čovek ždere srodnike koji se uzalud otimaju. (…) ‘Nije vreme za tvoja pesnička uzbuđenja. Ne upoređuj ovu napast sa jestonskom napašću. Ovu treba da preživi tvoja porodica’.“
Obitelj je ovdje okosnica kojoj se tijekom radnje u romanu narator vraća a počeo je od nje. U tom polasku je pitanje smisla svih dešavanja u ovozemaljskom postojanju… Roman u svojoj slojevitosti sadrži i tekst u tekstu. Naime, narator u svoju priču unosi citate, ulomke i stihove iz rukopisa Stevana Ćirkovića, rukopis, „Jestonija, Balkanidi i Atlantidi, Ep o izgubljenoj savesti“. Ovaj alegorični sloj teksta uprizoruje bunt naratora, sve ono što ga traumatski-okolnosno okružuje: skloništa, bezbjedniji boravak ljudi, strah i nevjerica, mediokritetizam, politički propusti, građansko oglušavanje na bitno… Na taj način pred percipijentom je žanrovska kompaktnost, skoro cijeli jedan ep i roman umreženi i isprepleteni tematskom jedinstvenošću. Gavrilo, protagonist romana prepoznaje i na svoj način tumači disktinktivnost smjene ideologija, uništenje i kraj birokratskoga komunizma te „jagmu i pohlepu za vlašću“. U romanu, NATO je napadatelj, leglo zapadnog projekta njemačkog i američkog savezništva o potčinjavanju balkanskih naroda i ta klintonovština ogromna je smrknuta ptičurina koja radikalno ide k cilju. Gavrilovo i Stevanovo umovanje, umovanje podvojenog u ličnosti, kontinuirano je propitivanje subjektivnsoti, trivijalnosti ili pak pristrasnosti u vezi s ovom temom no uvijek u skladu s misli da nevolju malih naroda tumače veliki pjesnici… Strukturalističko propitivanje ovdje postavlja i jedno otvoreno pitanje: ako se strukturalne razine tumačenja književnog teksta, ovdje romana, suobliče s međusobnom tematsko – motivskom, artističko – leksemskom i kontekstualno – teorijskom fluidnošću, onda je riječ o proznom tekstu koji ispunjava svoj kritičko-povijesni cilj. No, europska rapsodija je u ničeanskoj volji za moći, u prestižnoj volji globalizacije. Obitelj je ipak utočište u kojoj se nalazi traženi mir, potpora, Gavrilo u Olgi prepoznaje tu snagu, u svojoj djeci.
Smjena ideologije pogađa i tu zajednicu, ne samo pojedinca i ne samo globalni kolektiv. Nostalgija prohujalog vremena, žrtve i besmislenost ratovanja:
„Pišući Jestoniju u vreme raspada Jugoslavije devedesetih godina Stevan je, kao i istoričar Gavrilo, bio protiv rasturanja Titove Jugoslavije. Bila je ugledna država, u kojoj je pola veka bio svedok njenog uspona i vladavine proklamovane socijalističke demokratije. Gavrila je posle Tita porazio dolazak zapadnog talasa višepartijske demokratije.“
Taj povijesni moment subjektivno podsjeća ne samo na jednu ideologiju nego i na egzistencijalno-socijalni profil minule Jugoslavije, političko-nacionalni, društveno-kuluralni… Hermeneutički propitati ovaj segment znači posvetiti se i nadasve poći od i jedino od samoga teksta, isključujući svaki biografski element a što je, kada je ratna i antiratna proza u pitanju, veoma teško. I zahtjevno. Gavrilov patriotizam racionalno sagledava misao o tom vremenu, istina, emotivno i duboko potresno. Sjećajući se tog prošlog društveno-povijesnog perioda, Gavrilo neprestano preispituje identitarni poredak likova u romanu (Olga, Nadica, Milica, Tanja…) Noći u skloništima, zapanjenost i strah koji pohode čovjeka te ga pokušaju poraziti…
Početak pisanja poezije rođena je nada, artistička ljepota pred kojom autor zanijemi. Ona je zapravo i bijeg ali i lijek za Gavrila. Upravo će ga poezija spasiti, oždržati, poezija i za koju nije ni znao kakve ljepote i tame ima, i dok narator nije prepoznao Stevanovu sklonost prema pisanju… Profesor u mirovini nastoji pronaći izlaz iz tog ništavila besmisla, alogike, bez pretjeranog obrazlaganja ali sva ta razumno-racionalna prosudba i misao govore o stabilnoj i razumnoj osobi. Majčina briga nad ranjenom djevojkom teška je i bolna slika u romanu, čitatelj se suočava s tom velikom boli i u momentu kad dvije majke shvate da su obje majke:
„ (…) odjednom je shvatila da su uz njih obe majke. Zaplakala je jedva mičući zavojima uvijenu glavu. Osetila je da su eksplozije stale i da bolesnici ćute, zagledani u sestre ranjene par dana ranije nato-igricama.“
Roman završava optimističnom slikom unatoč mnogim činjenicama koje upućuju na suprotno. Naime, rođenje Miličine bebe u romanu ima alegorijsko značenje: ne samo nada nego i podaren smisao, smisao za lijepo koje se unatoč mnogim stvarima događa, itekako… Kraj rata simbolično je predstavljen poispadalim stranicama Stevanove Hilandarske povelje. Pokraj kontejnera. Gubitak za državu, povrijeđeni i izranjavani patriotizam, no… kako je sve u životu ravnoteža, pobjeda je u obitelji, novom životu… pobjeda nevidljiva ali najljepša kolajna… novi život!
Nataša Marković
HRONIKA JEDNOG STRADANJA
Na granici Istoka i Zapada, Balkan je područje trvenja, razlika i razmeđa između kultura, vera i običaja. Kao beleg kroz decenije i vekove na istorijskom polju takođe nosi još sveže rane velikih razaranja i besmislenih ratova.
Kada se živi u takvom podneblju, prosto je neizbežno odupreti se odjecima istorijskih događanja koja, poput ponornice, pronalazeći put kroz brdovito tlo, postaju delom krvotoka čoveka i prožimaju njegovo biće. Taj čovek, koji oseća damare prošlosti u sopstvu, genetski je predodređen da mrzi nepravdu, da jače no drugi oseća patnju bližnjega, da se bori prkosom i ponosom.
Noseći u grudima snažan dualizam osećanja beskraja i besmisla postojanja, utisnute u duši kao pismo i glavu sa istog novčića, taj se čovek, na ulasku u 21. vek, našao pred zastrašujućom slikom ratnih razaranja. Tako raspolućen, glavni lik romana ʺPod senkama Jestonijeʺ nas uvodi u svakodnevicu rata. Gavrilo (Stevan (Sivac)), penzionisani istoričar, je glava porodice, njen čvrst oslonac. Njegova žena Olga, ulogom u životu Majka, upravo tu stabilnost i razboritost očekuje od svog supružnika. Međutim, ubrzo saznajemo da Gavrilo u svojoj ličnosti krije i drugačiji psihološki entitet. Njegov unutarnji glas, Stevan, ili kako ga pripovedač definiše, ʺpesnička labilnostʺ, je poetski beg iz bolnog stanja u realnosti. Pratimo li Gavrilov lik kroz roman, vidimo da se, pritisnuti stvarnošću, njegovi ideali stavljaju na probu i menjaju, pa čak i ruše kad su podvrgnuti ispitu stvarnosti. S početka, glavni junak je nepokolebljiv u svom besu i osećaju nepravde: on se kategorički vodi mišlju da njegova otadžbina ne treba da poklekne pod silom jačega. Prkos i vitalnost tog stava se oglušuju i na argumente koje mu svakodnevno upućuju članovi porodice i prijatelji. Iz njega progovara Stevan, kao duh predaka, i poziva svetsku pravdu da zaustavi nasilje nad narodom koji je već izmučen ratovima. Gavrilo se bori da zadrži prisebnost, ali kako vreme prolazi, Stevanov uticaj jača i zamagljuje trezveni pogled na zbivanja. Primarni osećaj besa sada zamenjuje osećaj nemoći. Glavni junak sada strepi nad sudbinom svoje dece i svog naroda. Tako veliki duševni nemir i sveprožimajuća tuga je morala ojačati unutarnji glas, probuditi iskonski bol taložen u genima generacijama unazad. Iz tog bola se rađa Stevan, koji svojom potrebom da zavapi i progovori odvlači Gavrila među spise u biblioteku. Skriveni poeta izlazi na svetlost dana, da, kao ranjena zver, razbaca neartikulisane stihove u obimnu epopeju o ljudskom stradanju. To delo u svojim redovima nosi svu grubost i neuglađenost lišenu uzvišenog pesničkog izraza. U nju je pretočena sirova realnost i još stvarniji, nezadrživi bol. Ono što utišava Stevanov glas je i čudnovat stav mladih generacija, oličenih u Nadici i Veljku. Njihova mladost traži život i napredak, šansu za sreću i uspeh. Njihove oči su uprte u budućnost i nadu. Pritisak tog i takvog očekivanja od života koji tek počinje savlađuje Gavrilove stoičke stavove i pretvara ih u zablude. Istrošeni i izmoreni slikama stradanja, oslepljeni scenama tragičnih medijskih izveštaja, Olga i Gavrilo, na vest o rođenju unuke izlaze iz svojih čaura i ostavljaju Stevana da se suoči sa svojom nečistom savešću, Sivcem.
Raslojavanje glavnog junaka na više unutarnjih identiteta je možda i najznačajnija simbolička slika. Stevan je Gavrilu bio potreban kao jedini način da kanališe osnovni nagon ka trajanju i stvaranju. Takođe, taj oslobođeni unutarnji glas je i pribežište, put koji se otvorio kako bi se moglo podneti sopstveno postojanje u rugobnoj stvarnosti, u životu koji je zaustavljen.
Ipak, Stevan na kraju ostaje napušten i tako naslućujemo da se Gavrilo odrekao pesnika u sebi. ʺJestonijaʺ i Stevan se rastaju i od Sivca, nastavljajući svoje imaginarno trajanje oslobođeni i pomireni u epilogu. Sam pripovedač zaključuje: ʺTi si moj greh, a greh stoji kao mrlja na savesti grešnika. A savest se ne može čistiti.ʺ
Stilski gledano, ovo prozno delo- roman, možemo nazvati i hronikom, koja prema definiciji označava ʺroman sa istorijskom tematikom u kojem je pripovedanje organizovano u hronološkom redosleduʺ.*
Radnja prati zbivanja u Boru i Jagodini tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Sama struktura romana je jasna i razumljiva. Putem paralelizma koji je dosledno sproveden u celom delu, smenjuju se prozni tekst i odlomci iz epopeje (koja je poetska dopuna šturom i oskudnom pripovedanju). Sam način vođenja radnje je nevešt, sa jednog se događaja brzo prelazi na drugi. Dijalozi su kratki, neceloviti, pa čitalac ima osećaj uskraćenosti pri pokušaju da odgonetne dublje slojeve likova i njihovu psihološku strukturu. To se naročito odnosi na likove Nadice i Olge, koje, kao nosioci ženskog principa, nisu kao likovi zaokružene i celovite. Sa druge strane, uočljivo je preopširno izveštavanje o svetskoj političkoj sceni, kojoj se ne vidi jasna svrha u tekstu. Često nailazimo na te pasuse koji koče radnju i skreću pažnju sa njenog toka. Sam paralelizam, kao nosilac strukture teksta, drugom svojom polovinom se nalazi u odlomcima epa, postavljenih između proznih celina. Iako je, idejno, takva konstrukcija legitimna, u samom romanu ovi poetski momenti nisu ispunili punu funkciju. Grub, sirov jezik, nemarno postavljen stih, mutne pesničke slike, njihova nedokučivost i nerazgovetnost zbunjuju čitaoce. Naivna retoričnost i njena neskrivena patetika prevazilaze patos kojim se htelo da opeva stradanje pojedinca, naroda i države.
Takođe, pojedine piščeve unutartekstovne intervencije, kao ona na početku romana pri upoznavanju Gavrilovog lika i njegove slojevitosti su suvišne. Isto tako, i piščeva objašnjenja o postojanju stvarnog epa van okvira imaginarnog sveta dela takođe ruše strukturne činioce romana. Ovi su elementi gradivno tkivo fikcije i kao takvi treba da postoje u delu, nezavisno od realnih vantekstovnih okolnosti, čak i kada je u pitanju hronika.
Čitaocu je jasno iz kojih je pobuda i pod kojim okolnostima ovo delo nastalo. Pisac, kao ni glavni junak, ni u jednom trenu razaranja nije pomislio da napusti rodno tlo.
Ta ideja stiocizma, pesničkog idealizma je i danas očita u tekstu. Epilog romana je dat u stihovima, što nagoveštava da Stevan, iako odsutan iz Gavrilovog života, nastavlja da traje mimo njega.Može se zaključiti da nas pisac navodi na misao da su ideali neuništivi, baš kao i poezija, kao i sve što je nastalo i rodilo se iz velikih osećanja koja prevazilaze čovekovu moć poimanja. Stvaranje, kao jedini beg iz sivila dana, u ovom je delu postalo činilac opstanka, i tako nadraslo sva rušenja i obesmišljavanja ljudskog trajanja.
Тамара Николић
Књижевна критика романа „Под сенкама Јестоније“ Драгог Тасића
Ово књижевно дело сагледано у целини ставља велики печат на нашу прошлост, садашњост, као и на нашу будућност. Да се неке ствари никад не забораве. Бол, страх, смрт, јединство унутар самих породица и њихов раздор проузрокован тешким теретом рата. Бомбардовање Србије од стране НАТО-а је веома комплексна тема и њено интерпретирање у књижевно дело је веома сложено али нашем писцу је ипак пошто за руком. Дело прати породицу историчара Гаврила, односно, песника Стевана кроз рат. Приказује њихову реакцију на бомбардовање и њихово измењено понашање. Страх као нормална појава у таквој ситуацији доводи до промене њиховог односа, породица која је била сталожена, пуна љубави и подршке наилази на неразумевање међу члановима исте. Долази до сукоба између мужа и жене, оца и деце, мајке и деце. Генерацијски јаз указује на различитост размишљања о рату, његовом трајању као и разлозима због чега је започет. Гаврило сматра да Србија не треба да се преда, док његов син Вељко мисли супротно, да треба дати Косово и да се живи у миру, то доводи до сукоба мишљења. Отац као старији члан породице и васпитаван у нека друга времена воли отаџбину и жели да она буде сачувана, док син вођен неким другим вредностима нема тај осећај и само жели мир. Олга, Гаврилова жена, пак све разматра са мајчинске стране и на прво место ставља безбедност своје деце. Надица, ћерка Гаврилова и Олгина, веома млада девојка има потпуно другачије гледиште о тој теми од свих укућана. Она је борбена, поносна и неустрашива или се бар у почетку тако чини. Приклања се братовљевим ставовима. У овом делу књиге веома добро приказани су најразличитији ставови о рату условљени годинама и животним искуством ликова. Међутим постоји још један сукоб мишљења, између Гаврила и Стевана. Гаврило је историчар, док је Стеван писац. Различити ставови о рату потичу из различитости њихових професија. Гаврилов став је прилично јасан, отаџбину треба бранити свим силама, рат је само још један у низу тестова њихове оданости према земљи. Док Стеван у рату види само бол, тугу, страх и смрт недужних. Рат носи своје бреме породица се раздваја, Вељко, Милица-жена му и њихова ћерка Тања одлазе у село док други део породице остаје у Бору. То раздвајање највише брига доноси Олги која стрепи за своју децу, поготово за Вељка који може бити мобилисан. Гаврило такође брине али то не показује, мора да буде јак због Олге. Милица је у поодмаклој трудноћи и плаши се за бебу због загађења уранијумом све то уноси додатни немир у породицу, како сачувати недужно биће од страхова и страдања. Овај део романа нам показује да рат може да раздвоји породицу физички, али у срцима никако. Стеван објављује ратну Јестонију, она је спевана на приредби, коначно види да је вредело труда иако је имао велике унутрашње дилеме око ње. Шта се дешава када се сруши мост? Страх се повећава. Ако посматрамо страх као појединачну појаву уочићемо да се свако различито носи са страхом, неко као Олга која је видно потресена и забринута и од толике бриге нема времена да се труди да прикрије страх, неко као Гаврило који не показује страх јер жели да заштити своју породицу, а неко као Стеван који свој страх претаче у стихове и тако иза себе оставља траг који је неизбрисив. Међутим ако страх посматрамо као колективну националну појаву приметићемо да исти зближава људе. Људи се осећају сигурније када су у окружењу породице, познаника и пријатеља. Осећају да нису сами у свом страху и да су заједно јачи, заштићенији од зла које их је задесило и проузроковало осећај страха.
Стеван се спрема да се добровољно пријави војсци, да помогне одбрани своје земље. Међутим у томе га спречава Мића Поповић, резервни капетан српске војске, говорећи му да немају шта старци да траже у војсци, да су они своје одслужили. Успева да га одврати од добровољног пријављивања у војску. Јестонски анђео је на корицама Стеванове Ратне Јестоније, он је приказ свега лошег. Без спокоја у очима, намрштен, љут на људе који су заборавили Бога и шта значи бити човек, веома добро описује Стеванове стихове. Ако се осврнемо на крај романа који је на мене оставио највећи утисак видећемо да се крајем рата и Стевановом смрћу затвара једно поглавље, не само књиге, већ и живота. Симбол смрти означава крај и спокој у неком бољем свету тако преноси значење и на рат, крај рата значи мир.
Ликови:
Гаврило/Стеван – историчар/писац
Олга – жена Гаврилова, радница у руднику, у пензији
Вељко – син Гаврилов и Олгин, адвокат
Милица – Вељкова жена, дечији лекар
Тања – кћер Вељкова и Миличина
Надица – кћер Гаврилова и Олгина, студент права
Гаврило, односно Стеван, је веома комплексан лик наиме његова унутрашња борба између историчара Гаврила који рат посматра као историју а његове жртве као број и писца Стевана који рат посматра кроз слику бола, патње, страха и смрти. У роману је веома добро приказана његова унутрашња борба, неслагање у размишљању сопствене две личности и различитој процени вредности. Стеван све претаче у стихове јер жели да подели са другима своја осећања у погледу рата, док Гаврило ниподаштава његов труд. Говори да је Јестонија обична лаж, да није песмичко дело. Покушава да поколеба Стевана. Стеван има још један проблем, страх да га породица као писца неће схватити, да ће му се смејати и оспоравати Јестонију као његово дело. Међутим када је Јестонија одштампана он схвата да је итекако прихваћен од стране породице. Његов син је Јестонију назвао књигом што њему много значи. А када чује своје стихове на приредби онда добија највећу сатисфакцију о своме делу и схвата да је било вредно труда. Гаврило је добар муж и отац, веома привржен својој породици и одан својим пријатељима.
Олга је лик који је оличење породичне жене, она се брине о свом мужу, сину, снаји, кћерки, унукама. Стално зове децу у село да види како су, брине да јој не мобилишу сина и да трудна снаја буде добро као и беба, она је отелотворење патријархалне жене.
Вељко је из млађе генерације, не схвата ставове свог оца и има сопствено мишљење о рату. За рат криви искључиво председника, сматра да је бесмислено гинути због територије кад знаш да си слабији. Вељко веома брине за породицу, ћерку и трудну жену, као и за оца и мајку.
Милица је забринута за трудноћу и нема времена да мисли ни на шта друго, она је посвећена супруга и мајка Тањи.
Надица је млада девојка, студенткиња која не преза ни од чега, забринута за своје студије и што време не проводи на факултету. Она сматра да зло вреба свуда, па зашто онда не би била тамо где треба и учила већ се крије код родитеља.
Тумачење романа:
Ако роман посматрамо стилски он је написан тако да свако може да га разуме, било да га чита неко ко савршено познаје књижевност или пак неко ко први пут чита књигу. Јасно приказане слике рата и његових последица дозвољавају читаоцу да се стави у позицију писца и погледа на свет његовим очима. Опис породице коју пратимо кроз роман описан је веома јасно тако да свако може увидети промене које рат носи са собом, да се могу увидети понашања чланова породице међусобно и са другим породицама.
Ако пак роман тумачимо са психолошке и социјалне стране, он је веома значајан јер се кроз исти развијају многи психички процеси. Гаврилова и Стеванова унутрашња борба, Олгина борба са страхом за породицу, Миличина борба са страхом за бебу, и на крају али борба свих људи са ратом. Како опстати, како заштити своју земљу и своју породицу, све су то питања која нам намеће ова књига. Мислим да ова књига доводи до уздизања свести на виши ниво, отвара читаоцу очи и износи све оно о чему се ћути. Страх, бол, смрт. Одржава прошлост у животу, учи нас како да пребродимо новонастале ситуације и како да живимо са оним што се већ десило. Да никад не заборавимо како нам је било и како нам тек може бити. Познато је да страх и бол зближавају људе, тако да ће и ова књига зближити све који разумеју њену поруку и туђи бол.
Brankica Bogdanović Ćašina:
Mir je zvezda padalica…
Rat je stvarnost našega sveta i počeo je još na Nebu kada je Mihailo Arhanđel izbacio Satanu i njegove sledbenike. Zlo je kada je napadačko-osvajački, a nužda, nevolja, drama i tragedija kada je odbrambeni.
Govoreći o ratu kao stanju organizovanog kolektivnog sukoba koje karakteriše neodređeno trajanje – kao tema, uvek je bio i ostaje izazov, ne samo za pisce sa naših prostora već i šire. Neki rat opisuju iz ugla posmatrača, neki su i sami učesnici, dok je manji broj onih koji će imati za glavni lik – heroja. Otuda se i u našoj književnosti, iznova i iznova pojavljuju naslovi dela, koja neposredno ili posredno govore upravo o oružanim sukobima koji se, kako u daljoj, tako i bližoj prošlosti, uvek opravdano dešavaju ili su se dešavali. Na Balkanu nažalost, skoro svako pokolenje ima svoj rat, bilo javni bilo tajni, direktni fizički ili duhovni, duševni ili psihološki. Posle rata 1991-1995. na teritoriji Jgoslavije, nakon četiri godine ponovilo se u trajanju od 78 dana, krvoproliće.
Delo Pod senkama Jestonije, Dragog Tasića sublimira ta dva događaja u neobičnu formu, preplićući stihove epa Jestonija pesnika Stevana Ćirkovića, sa pričom glavnog junaka romana, Gavrila. Upoznajemo ga kao istoričara u penziji, uljudnog, predanog supruga, brižnog oca i dedu, koji je pod stare dane zatečen zlom. Ono što njegova porodica doživljava i preživljava u dane bombardovanja, manje-više oslikava svaku srpsku porodicu iz onog (ne)vremena.
Vidimo na početku priče da, kada je zlo u pitanju, uvek je prvo osećanje utehe – neverica. Da se to neće dogoditi. Kada se ipak, obistine pretnje, nastupaju strah, zbunjenost, panika, razočaranje, neizvesnost kao najopasniji protivnik, jer ne radi se tog trenutka samo o Gavrilovom životu, nego pre svega o životu njegove dece, za koju postoji strah da ne zauzmu grobove ostarelima, da ih ne odnese besmisao. Ona su najjači motiv za ponovno uspostavljanje razboritosti, mira i snage kojom se odupire i kojom će se odupirati za sve vreme bombardovanja, iako pati zbog lične nemoći koja ga vodi u uzaludnost života.
Lik Olge, Gavrilove supruge, u romanu je nešto poput glasa razuma. Na jednom mestu pisac kaže da žene u ratovima obavljaju gori posao – strahuju za opstanak porodice. Vidna je dirljiva veza koja postoji u njihovom braku, koja osim poštovanja nosi u sebi i ljubav, uprkos godinama. Olga ne govori često o onome o čemu razmišlja, ali je uvek tu kada zatreba: da ohrabri, probudi, uputi kao svetionik rečima da teritorija domovine nije važnija od krvi koja je čini. Iako ne prihvata Stevanovu priču, koji piše poeziju banalnih i nemoćnih protesta, ona ipak sluša o pesničkom patriotizmu svog supruga. Realno prihvata ono što se dešava, govoreći kako lošoj stvarnosti se mora odoleti, ukoliko ona ne može da se izbegne ili popravi.
Gavrilova deca oslikavaju generaciju koja, jer je neiskusna, ima nadu i dovoljno optimizma da sve neće biti tako crno. Mladi, pupoljci na pločniku, prkose izlaganjem svojih tela sa targetima, na Trgovima uz muzičke koncerte, koji se održavaju pod vazdušnom opasnošću. Veruju da postoji logično rešenje koje se izjednačuje sa Olginim mišljenjem da vlada treba da spašava narod, a ne da ga vuče u poraz, da se pokori sili, da ne uvećava stradanja i patnje koje su počele. Jednog trenutka, sin kaže ocu: Ostario si, vreme te pregazilo. I dok Gavrilo ispunjen gorčinom, mučen nesanicama, razmišlja o događajima iz I Svetskog rata, Bosne… poput onoga koga zmija ujede i guštera se plaši, Nadica pomišlja jednom prilikom da je zaboravila da stavi naočare za sunce u torbu za evakuaciju. Da je mladost uvek ista, pokazuju nam reči iz Stevanovog umišljenog razgovora sa svojim drugom koga odavno nema: U vreme kada smo bili mladi i umni, kroz nas je hujala promaja.
Gavrilo pomno i sa strahom prati vesti o bombardovanjima, štetama, žrtvama. Ti izveštaji su kao potka za ćilim sačinjen od informacija i osećanja koja se u njemu naizmenično javljaju. S jedne strane, prećutno se slaže sa stavom svoje dece, dok s druge strane njegova osećanja prema zločiniocima koji izvršavaju plan Plemeniti anđeo, ne miruju. Ipak, u te suvoparne izveštaje, koji nisu ništa drugo do činjenice, utkani su i lirski momenti koji kao tek iznikla pšenica, čine ćilim mekanim: sunce otvara martovski dan, noćna vedrina, škripave melodije, zatalasani vinogradi, behari su napustili bašte… Sasvim je jasno da je ovde u pitanju Stevanov uticaj, njegova sveprisutnost, koliko i Gavrilova.
Vidimo da se svako bori sa strahovima na svoj način: Gavrilo razmenjuje mišljenja sa svojom rodbinom, prijateljima, školskim drugovima, ne zapostavlja radove u dvorištu, i neopravdano pomišlja kako je suvišna klada, koja ne zna šta da čini. Olga, pored osnovnih kućnih poslova, bavi se i pletenjem, deca u krugu svojih poznanika i prijatelja pokušavaju da ohrabre jedni druge, spremaju ispite, pokušavaju da razmene informacije putem interneta… Zanimljiva je prisutnost sestara izbeglica iz Bosne koje dele sobu sa Nadicom, Gavrilovom kćerkom, kao što je prisutan i Stevan, Gavrilov dvojnik, pisac ratne Jestonije. A, sestre su svedoci Jestonije.
Stevanova Jestonija je podsetnik i opomena pokolenjima.
Zadivljujuća činjenica su Stevanova odvažnost i upornost. Ako pomislimo da Homerova Ilijada, koja govori o Trojanskom ratu, ima oko petnaest i po hiljada stihova, onda činjenica da Stevanova Jestonija ima preko pet i po hiljada stihova, treba da nam izazove veliko poštovanje i divljenje prema njenom stvaraocu, ne samo zbog obima, već i iz razloga što je Stevan smatrao patriotskim epom o savesti izgubljenoj u besmislu ratova. Pisao je, da bi se odvojio od socijalnog haosa nerazuma, stojeći jadno uz narod koji je patio. Sam naziv, kako saznajemo od Stevana, inspirisan je stihom iz Morskih strofi njegovog prijatelja, Miroslava Čudnog. Na koricama je izopačeno lice Belog anđela, koje upotpunjava smisao, cilj, osudu i opomenu koja je ispisana u stihovima. Jestonija je moja pokolebana vera u svetsku ispravnost, misli neznani Stevan, zato je i bezbožna.
Čitajući odlomke pevanja koji su utkani u roman Pod senkama Jestonije, nailazimo na stihove Ratujemo da se mirimo, ratuju nas i mire, kada je Stevanova prva pomisao posle početka bombardovanja 1999.god., poređenje sa ratom koji je započeo 1991.god. Jestonija je trebalo da pruži srpskoj javnosti podršku u protivljenju bezumlju sile, da bude protest protiv nestanka Jugoslavije, da zrači osudom nepravde i zločina, ali javnost se oglušila o njeno postojanje. Kako u veku kada se epovi ne pišu, epom ikoga probuditi? Stevan se obratio i Matici Srpskoj. Koristi proročanstva Enrika Josifa, uglednog kompozitora i pedagoga, koji je vrlo često srpski narod poredio sa jevrejskim, ostavljajući za sobom krilaticu da su Srbi nebeski narod. Piše povelju manastiru Hilandaru po kojoj Srbi odbijaju napad monstruma zbog čega se on vraća u svoju atlantsku jazbinu. Vidimo na kraju, pri oproštaju Stevana od svoje nečiste savesti, Sivca, da su neke stranice poispadale iz rukopisa, ležale na tlu pored kontejnera. Čak i za vreme poetskih dana u Boru, kada je jedno veče bilo posvećeno Jestoniji, Stevan nam saopštava kako oni kojima je knjiga bila dostavljena nisu došli. Samo je Patrijarh Pavle pismom odgovorio pesniku. Poezija protesta se, kako je rat odmicao, pretvarala u poeziju gneva. Otud se stiče utisak da je Stevan žurio da zabeleži stihove u ponekim pevanjima, pa su oni nepotpuni, pomalo nejasni ili nedorečeni, ili kako sam kaže: suvi govor, prozne beleške, novinski članci, kletve sa tribine gneva. Dosadni su, a dosada isključuje privlačnost i uzvišenost. Kao da su pesnici otkrili pogrešan aršin istorije kojim se mere ratovi i masovne nesreće.
Povremeno se pojavljuje Sivac, Stevanova nečista savest, koji ga podseća da porodici u ratu nije potreban pesnik. Upozorava ga i prati. Kori ga što nije na frontu, pitajući se ko ga sprečava, da li vojna birokratija ili Olga, koja veruje da bi njen čovek stradao pre nego što bi stigao na Kosovo. Njih dvojica se opraštaju jedan od drugog kada se bombardovanje završilo. Stevan mu se obraća rečima da je on, Sivac, njegov greh, koji stoji kao mrlja na savesti grešnika.
Ostoja je pesnikov skriven lik, koga srećemo samo jednom kada kori Srbiju.
Pesnik kao da nam se ispoveda, govoreći nam kako je u Jestoniju ugradio bolna zbivanja, patnje i suze koje nikoga neće ni žalostiti, ali ni radovati. Kao sin opšte ljudske umnosti, razočaran, kaže da je ona trebalo biti slika sveta u kojoj se mogu videti vrednosti kakve su narod, sloboda, nacija, država, čast, dostojanstvo, pravo, pravda i najviše međunarodno pravo, dignuto iznad svih država i naroda. Oprašta se od nje, od svog bolnog odjeka, ne znajući da li je ona zanos otrgnut od skuta, stvorenje ili živi hir.
Ako je Jestonija teški pečat jednog vremena koji je izliven od metaka, Pod senkama Jestonije, njegov je rikošet.
Bez obzira što je mir zvezda padalica, niko, pa ni rat ne može zaustaviti život i lepote koje donosi sa sobom. Rođenje Aleksandre, Gavrilove druge unuke, jedan je od najlepših događaja koji prkosi svemu. To je nada u budućnost, prilika da se greške isprave ili bar ne ponove.
Pored toga, neophodna kao so, ljubav – svima dostupna, iako je neki po sopstvenom izboru ne upotrebljavaju, opstaje i nudi se nesebično. Jer, ljubav je onakva kakve su nam duše. Jedni će u svemu tražiti mane i nalaziti nedostatke. Lako će naučiti kako, zašto i šta mrzeti. A, drugi će uporno pokušavati da savladaju lekcije o ljubavi. One su najteže, jer su najjednostavnije.
Učimo kroz Senke Jestonije od Olge i Gavrila, da je ljubav ta koja drži ravnotežu i najvažniji je oslonac u teškim trenucima kojima život obiluje.
Vidi li ona, ljubav njegova, kakvo je večeras nebo, kao u leto nad Moravom…
Da, sigurna sam da vidi…
Марко Мирковић:
Јестонија, сведок бесмислене ратне прошлости и мрачне будућности
Рат та мучна бесмисао људског живота прође и оде али за њом остају лешеви, напаћени људи и песме као искрени сведоци ратног бесмисла. Књига Драгог Тасића говори о рату али је рат само контекст у коме се преиспитују односи у породици, сукоб генерација, ратна пропаганда, жртве , а из прошлости, садашњости и будућности рађа се „Јестонија“ као слика трагедије Срба и отимања Косова.
Примећујемо на почетку да је Драги Тасић веома сликовит и драматичан писац. Тако да би се по овом делу могла снимити дирљива ратна прича. Вредност не лежи само у сликама већ у истини. А истина лежи у скоро свакој изговореној речи ликова и у разним ситуацијама. Присутно је велико искуство и познавање функционисања велике светске силе и свега онога о чему се ћути у излажираним независним медијама у режији потплаћених опозиционих партија. Истина боли и то је једини реални разлог због чега је мало људи обратило пажњу на ово значајно дело. Ликови су чини се плански уплетени у овај ратни контекст, они проговарају гласом хиљаде људи који су преживели рат из њихових говора се назиру истине. Али пошто су само смртни људи из њих говори и бура емоција, немоћ , страх али и стихови као истинито сведочанство о трагедији. Стихове које је Гаврилов песнички дух Стеван писао у време ратова су стихови истине и из њих ће потећи крв када буду сведочили о бесмислу рата. Стихови се често појављују да трагично прикажу неку чињеницу коју износе ликови у делу кроз које говори сам писац. Може се рећи да се на појединим местима јављају сувишно, јер су чињенице довољно јасне и трагичне а поједини ликови довољно психолошки и емоционално притиснути да живо осликају трагедију. Али с друге стране то је ипак Стеваново виђење света и трагедије то је Гаврилов песнички дух који се изражава кроз стихове зато је његова присутност оправдана.
Шта нам то открива ово дело што многи нису знали, зашто се о њему данас мало говори?
Овај роман је прст у оку свима који су издали своју земљу за шаку америчких долара.Треба говорити отворено али не треба ни претеривати, у истини се не може претерати. Кроз ликове и ситуације ослањајући се на конкретне историјске и медијске чињенице писац нам пружа истину. Сазнајемо све оно у шта смо сумњали али нисмо веровали докле може да досегне људска злоба. Америка је решила да постане главна водећа сила, иако су многи сматрали па чак и Гаврило лик у делу да Србија неће бити нападнута. Напад је почео како Стеван писац велике „Јестоније“ сматра још крахом Југославије, када се једна држава пуна братског народа америчком посејаном мржњом између браће распала.Тада је Гаврилов песнички дух Стеван написао прву „Јестонију“ о страдању људи, наравно није је објавио. Од тада је Америка желела да заведе ред у свим државама чланицама некада снажне Југославије, зато је послала своје људе, српске издајице, Стеван за њих каже „ Вукодлаци сишли са планина“, да је покраду и осиромаше. Али оно што им је највише сметало јесу српски корени Косово, а и молба сепаратистичког вође Тачија коме је Косово било потребно. Зато је Америка решила да због Слободана Милошевића који се инати и не пристаје на њихове услове казни цео српски народ. Писац истиче и да тако профитирају трговци оружија а амерички војници испробавају нову војну технологију. Данас о томе не говори само ова књига већ многе истакнуте филозофске личности. Главни вођа овог рата је манипулатор лутка којом управљају лобисти трговаца оружијем. Како Стеван истиче једним својим стихом „Бил Адолф“, дакле Бил Клинтон који жели да буде нови Хитлер и присвоји свет. У таквом злобном подухвату му помаже америчка секретарка Мадлен Олбрајт жена која иако провела у Београду један део живота решила је да се Србима освети на најболнији начин, отимањем Косова зарад личне користи. Она је послала ултиматум Србима који Срби нису могли да прихвате. Бомбардовање је настављено. Читајући дело можемо сазнати и колика је била умешаност медија у рат. Америчка власт је потрошила велики новац на пропаганду о рату. Срби у свету нису били омражен народ, али после медијске ратне пропаганде на људе се другачије гледало. Слике које је слао си- ен – ен сатанизовале су српски народ а о нашем болу и патњи говорили су да је то колатерална штета „ Милосрдног Анђела“. Руси су били наша једина нада али они нису помогли јер су и они и половина Европе били под утицајем како Стеван у стиху каже „ Гнусобе“ која покушава да завлада светом без обзира на последице. Та „ Гнусоба“ ће после уништења освајања Србије покушати да завлада и источним земљама. Ипак и „ Гнусоба“ се плаши, њихов конгрес није одобрио напад копненим путем јер је српски народ вековима страдао али и побеђивао у копненим борбама, американци би били побеђени уз обостране жртве, говори историчар Гаврило. Нису нас баш сви у том рату нападали иако су нас нападали они са којима смо били пријатељи. Француз Макс велики Гаврилов пријатељ пати због тога што је његова земља умешана у нападе. Деца и људи ће бити затровани сиромашним уранијумом умираће вековима а да тога нису ни свесни.Труднице у време рата у чије име говори Вељкова супруга Милица се оправдано боје каква ће деца израсти осољена уранијумом. Нашу земљу протестима подржавају људи у скоро свим земљама, и у оним земљама које над нама бацају бомбе има оних који се не слажу и шаљу своје гласове подршке. Лондонски лорд Џенкинс је дао оставку у дому Лордова из револта. Овај податак нас враћа у чињенице из Српско – Турског рата када је читава Европа била уз Србију, када је лично пуковник Рајевски допутовао из Русије, када је о Србији писао Виктор Иго, а Толстој слао поруке подршке. На исти начин сада и немачки књижевник Петар Хандке протестује на тргу са београђанима. И на крају сазнајемо да је пораз ипак морао да дође, држава је американизована али ту се наше страдање не завршава. Подсећамо се и разотривамо још једну веома важну чињеницу о којој говоре и данашња дешавања и на коју ова књига онако зналачки тешко приметљиво али храбро указује, да је Хашки трибунал основан као суд за кажњавање Срба због њиховог ината, сви остали ће бити пуштени на слободу само ће наше вође остати тамо, као Слободан Милошевић до своје смрти. Примећују се и пророчки најављују протести који су после рата настали. Омладина је незадовољна што се кроз ликове Гаврилове деце Надице и Вељка сагледава. Они презиру Слободана Милошевића и сматрају да треба да оде са власти. Зато ће настати велики протести и Србија ће коначно бити американизована, јер је омладина заборавила на историјску чињеницу да Срби смрћу Мурата нису добили ништа осим патњи и бола. И од најгорег вође има гори како кажу у српском народу. Ето шта нам ова занимљива и надасве истинита књига говори што се може поткрепити и многим историјским чињеницама које су спремне да посведоче. Али сведочаноство трагедије су стихови „Јестонијe“ која никад не треба да се забораве. Оно са чим се можда не би требало сложити а то је да излаза нема. Пред сам завршетак романа примећујемо нихилистичке ставове код песника Стевана да спаса нема. Свака власт жели да отима и све су вође слепе. Ови песимистички ставови никако нису охрабрујући. Није све тако црно, јавно мнење ће се једном пробудити из своје успаваности ни један светски систем није вечно владао па неће ни овај само је питање времена ко ће то мењати и ко доживети, али треба бити оптимиста и наћи излаз из безизлазне ситуације. На крају романа се сусрећемо са стиховима које су једини остали да леже на улици истргнути из Стеванове Хиландарске повеље коју није желео да објави јер је схватио да су његови стихови ништавни. Преварио се, песма „ Дуг отимача Косова“ нам слика ситуацију у којој сада живимо која је наступила после рата и траје и трајаће до побуне јавног мнења које неће опростити демагошке лажи манипулатора, плаћеника и издајица који су продали своје Косово.
Није важно казнити кривце сада је већ можда и касно за то али морамо знати истину јер ако је ми заборавимо како ће је наша деца памтити. Зато из прошлости, садашњости намењена будућности израња „Јестонија“ као сведочанство о бесмислу рата у коме је нестало много људи у коме смо изгубили своју сигурност, и остао је једино дуг отимача Косова које ћемо тешко повратити. „Јестонија“ ће као сенка својим стиховима стајати над поступцима сваког потомка јер је људски опраштати али је и зверски заборављати оне који су животе положили бранећи отаџбину или били само колатерална штета у време „Милосрдног Анђела“ .
Kraj
2013.
Produkcija:
Dragi Tasić
Miloš Ristić
Tehnička realizacija:
Predrag Milojević
konkursiregiona.net
Pročitajte i:
1 comment
Hvala gospodi Tasiću i Ristiću na ukazanoj prilici da svoje književene analize i zapažanja o romanu predstavimo u svojim radovima.
Naravno, hvala i na nagradi!
Srdačan pozdrav!
Comments are closed.