Zašto Bukovski?

Filed under: kolumne,Predrag Milojević,region |

bukovskiPovodom dvadesetogodišnjice smrti velikog američkog pesnika i pripovedača

Piše: Predrag Milojević

Rasprostranjen manir u našem društvu je da se u svakom pojedincu posmatra najpre ono najekstremnije ili najbanalnije. Ima jedna naša književnica pripovetku o čoveku iz malog crnogorskog grada, izuzetno značajnom u svakom pogledu za to mesto, a meštani ga pamte po tome što je izmislio mašinu za ljušćenje krompira. Ne čudi onda zašto se i veliki pisac poput Čarlsa Bukovskog posmatra isključivo kao neko čije je najveće distignuće što je život proveo jednostavno pijančeći po barovima Los Anđelesa ili deleći bedne hotelske sobice sa prostitutkama. Ono što je osnova dela Bukovskog prečesto se zanemaruje. Uzgred se smatra da je Bukovski učinio veliki uticaj na razne generacije srpskih pisaca; i ovo se može podvesti pod gore navedenu primedbu – ako i ima tog uticaja, on se uglavnom ne dotiče onog ključnog u njegovom delu.

Charles-Bukowski-Locked-in-t

Za popularizaciju dela Bukovskog u Srbiji najzaslužniji je svakako Flavio Rigonat, urednik izdavačke kuće LOM, koji je preveo većinu njegovih knjiga i uredio više antologija i zbornika. Takođe, korak dalje otišlo se priređivanjem četvorotomne antologije poezije Bukovskog, koja najbolje reprezentuje književno delo ovog pisca, samim tim što donosi njegov drugačiji izraz od njegovih proznih radova, koji i jesu upravo najveći krivac za stereotipna tumačenja. Drugi veliki korak po pitanju upoznavanja Bukovskog jeste objavljivanje knjige „Odlomci iz vinom isflekane beležnice“ koju je preveo Nebojša Todorović, a objavila izdavačka kuća Algoritam (Beograd, 2010), čiji je urednik Veso Ivanišević, a radi se o knjizi kratkih priča i eseja koje je u raznim periodima života pisao Čarls Bukovski.

bukovski 3Bukovskog najpre vredi čitati jer je protiv onoga što naziva „stoleće urođenog mrtvila“; njegova poezija nastoji da razori učmalo društveno tkivo, a ne da se utopi u sliku modernog društva ili da se zlopati sa mitomanijom američkog sna. Treba jasno reći – poezija je njegovo oružje za borbu koju vodi, i ona je idealna upravo kad je borbena, iako je to davno zaboravljeni manir dobrih pesnika. Naravno, drugog pesnika ovo ne mora da se tiče, jer svako mora da uspostavi sopstveni poetički izraz; niko na ovom svetu ne duguje ništa nekome drugome na ovom svetu i niko nikoga ne može naterati da nešto napiše? U tom „uspostavljanju poetike“, međutim, pomoći će pravilno sagledavanje dela drugih pisaca. Da li je za razumevanje dela Bukovskog potrebno i poznavanje njegove biografije? Nije ključno pitanje u svakom slučaju, ali čitajući podatke o piscu i paraleleno njegove knjige ili eseje, vidite da se mnogi opisi poklapaju. Bio sam gladan, kaže Bukovski, i vreme sam provodio u biblioteci, pokušavajući da nađem spas od životinjskog poriva sugrađana, koji su u stanju da menjaju gume na automobilu po celi dan ili da učine takvu glupost kakva je kandidovanje za kongres. Opisuje kako su dosadni losanđeleski skupovi pesnika (koje su to pičke, bejbi!), kako je to jedno mrtvilo u kome se ništa ne događa, i kako piju čaj i jedu keksiće, kako časopisi objavljuju samo priče „o mrvtacu koji je postao dovoljno sigurna i bezopasna tema da se o njemu priča“. Ni reči o stvarnom životu na ulici, klupama u parku, besmislenosti življenja. Šta još o američkoj poeziji kaže Č.B.? „Svi pričaju o poeziji, a niko ništa ne radi po tom pitanju… generalno, previše se zajebavamo sa tradicijom… nema ni petoro ljudi u celoj zemlji koji umeju da napišu četiri dobra stiha… cela igra i dalje pripada pičkicama i blejačima u zvezde…“  Da li ova priča zvuči poznato i da li se može uporediti sa književnom i svakom drugom slikom Srbije?

A šta je recept, po njemu:

„…Život me je oblikovao, a ja sam oblikovao šta sam mogao. Nosio sam zaklano june na ramenu, koje je pre minut bilo živo (priča o tom događaju je objavljena u antologiji od 39 kratkih priča „Tako mrtvi vole“ u izdanju LOM-a – prim. P.M.), molio sam se pred monitorima na hipodromu, bauljao sam po uličicama pijan, bio sam redar, bio sam vozač kamiona… poezija mora da se uzdigne, da se ispravi… kad pesnike zovu pičkicama, možete li kriviti siledžije iz školskog dvorišta… na prvom mestu, ukinite pretplatu na Kenjon rivju i dođite u Ole, gde napisano morate da čitate sa četiri oka i da se smejete jer ne znamo gramatiku…“

Ali, oprezno, jer:

„…Pisac se ne postaje tučnjavom i pijančenjem…“

Buk-kissing-typewriter-1024x789

Snaga Starog pokvarenjaka je u njegovom shvatanju sveta. Nisam voleo čitanje poezije, kaže misleći na književne večeri na kojima je učestvovao, ali to je bio način da se preživi i bio je mali ustupak u poređenju sa pljačkom prodavnice pića. Ili, opisuje u jednoj kratkoj priči kako je ležao u bolnici gotovo na samrti, a već posle dve nedelje istovarao nekakve kutije i opijao se. Čovek je već rođen da bude poražen, veli dalje, a ne da bude pobednik. Pisci pokušavaju da se pojave u što više časopisa, to postaje pre takmičenje u objavljivanju nego u stvaranju. Ne možete da pišete a da ne živite, a stalno pisanje nije život. Kada te previše bezvrednih ljudi okupira, moraš biti okrutan kao i oni, moraš da ih izbaciš na ulicu. Nije ljudski trpeti mrtve, to samo uvećava njihovo mrtvilo koje ostavljaju za sobom kada odu.

Oni koji Bukovskog posmatraju samo kao barsku mušicu, treba da znaju da je on više puta ustajao protiv društvenih nepravdi u svojoj zemlji, da je držao niz predavanja studentima, govorio o potrebi za iskrenom društvenom revolucijom, kritikovao američke intelektualce jer ratove dele na dobre i loše. Ne treba zaboraviti ni vreme u kome je živeo, a to su sredina i druga polovina XX veka; tako, opisuje i mitinge američkih komunista, govori o „lovu na veštice“ i kritikuje sve koji su popustili pred Mekartijevom komisijom. Govori da promena vlasti u revoluciji nije cilj, kao i da vrhunac mišljenja nije kako da se uništi jedna vlast, već kako stvoriti bolju. Revolucionarima poručuje: da li ću moći da pišem antivladine članke i kada vi preuzmete vlast? Zbog sličnih stavova, FBI je vodio istragu protiv njega.

bukowski_tina_ewingBez Čarlsa Bukovskog nam ne bio dostupan uvid u ceo jedan svet skrajnutih ljudi američkog kapitalizma, ljudi koji žive u mračnim ulicama i prolazima, ljudi koji su underclass i koji ne stignu za života da budu rangirani na lestvicama napredovanja u kompanijama. Ne, oni su se predali, digli ruke od borbe koju će ionako izgubiti i ta predaja je za Bukovskog veličanstvena, ona je ono što u američkom društvu vredi. On je glas gubitnika, onog mora ljudi koje se ne uključuje u društvene tokove, već ordinira po kaljuzi dna života, konjskim trkama, jeftinim hotelima i krčmama. Upravo tu i leži apsurd, jer dok siromašna društva jugoistoka Evrope, među kojima i naše, teže idealima američkog sna, književnu slavu stekao je upravo čovek koji je javno kritikovao i ismevao takav ideal, nazivajući njegove poklonike robovima.

Pa, zato Bukovski.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*