Preuzeto sa sajta Krusevac online:
Pre nekoliko dana u Internet prostoru svoje mesto je pronašao novi blog sa interesantnim pričama. Piše ga jedan naš sugrađanin pod pseudonimom Stanislav Pena…
U opisu na njegovoj fan stranici na Fesbuku stoji:
„Dr Stanislav Pena je filmski i muzički kritičar čiji tekstovi nastoje da pomire i objasne široke kulturne i društvene oblasti. Nosi žute Ray Ban Wayfarer naočare i mnogi tvrde da liči na Džimija Stjuarta. Živi i radi u Beogradu.“
Upravo ovde na Kruševac online, možete pročitati jednu od njegovih priča, pa ukoliko vam se svidi ostale potražite na sledećem linku: http://stanislavpena.wordpress.com/2012/05/14/kako-nisam-uhvatio-sunce/
Kako (ni)sam uhvatio Sunce
Jedna od prvih stvari koje pamtim jeste jedan vreo dan sredinom osamdesetih. Nisam imao više od tri godine, oko mene su bili rođaci, danas uglavnom mrtvi, ovako ili onako, i peli smo se uz brdo.
Dan je bio vreo, Sunce je zalazilo i ja sam gledao u crveni disk koji pada iza brda. Tad mi se činilo da je Sunce tu, da samo treba malo da potrčim i da mogu da ga uhvatim i stavim u džep. Trčao sam, pun poleta, zemlja me je bolela, bilo je vruće, bilo mi je muka, ali sam bio rešen da uhvatim Sunce. Što sam više trčao, napor je bio sve veći, Sunce sve dalje, znoj i mučnina sve lepljiviji.
Tada nisam znao da je sve to tek deo kazne za sebičnu želju koju sam tad poželeo.
Pure qualcuno ti disfiorerà,
bocca di sorgiva.
Qualcuno che non lo saprà,
un pescatore di spugne,
avrà questa perla rara.
Dvadesetak godina kasnije, stajao sam na istom tom brdu sa tobom. Bilo je proleće, sve je mirisalo na neizvesnost i na večnost, bila je noć i ti i ja smo stajali ispod punog aprilskog meseca, držeći se za ruke i prisećajući se onog prvog susreta, nekoliko života ranije.
Ljubila si me, pričala mi, a ja sam, opijen, bio siguran da sam konačno uspeo da uhvatim ono Sunce koje mi je izmaklo na istom tom mestu godinama ranije.
Ubedjen u to, verovao sam ti. Verovao sam ti i kad si rekla da krenemo preko livade, da je lepsi pogled sa druge strane. Verovao sam ti kad si mi rekla da tu postoji staza i onda smo tražili tu stazu kroz gustu travu, i potpuno se isprljali, i naravno, nismo je našli. Nema veze, verovao sam ti, iako sam znao, iako mi je sve – sem tebe – govorilo da nema te staze kojom ćeš ti da nas odvedeš bilo gde.
A onda si nestala, isto kao i ja nekoliko života ranije. Tražio sam te, trčao, gledao ispod svakog kamena, nikako svestan da je Sunce pobeglo još jednom i da ne mogu da ga uhvatim. Nikad.
Morao sam da platim za svoju ludost još jednom. Morala si i ti.
Ipak, ja znam sada i zašto nisam mogao da uhvatim Sunce, ni prvi ni drugi put. Zato što sam gledao u pogrešnom pravcu, zato što nisam znao da moram da nađem Sunce u sebi.
Ne znam gde si ti, ne znam ni šta sada znaš, ali sigurno nećeš znati da su ove reči baš o tebi i baš o meni.
…κλαίνε κλαίνε κι οι καμπάνες της Αγιάς Σοφιάς…
Pročitajte i:
1 comment
Vrlo interesantna priča, odličan blog…
Comments are closed.