Zaglupljivanje dece – kolumna Vladimira Bulatovića

Filed under: kolumne,region,Vladimir Bulatović Buči |

Sećam se da nije bilo dana u školi a da nastavnica nije izbacila sa časa mog drugara iz klupe Slavomira Đokovića. Valjda zato što je Slavomir bio šaljivdžija, a nastavnica nikako nije volela takve. Ona je insistirala na „gvozdenoj disciplini“, dok je Slavomir stalno iz naše druge klupe „dobacivao“ šale na koje smo se mi ostali naravno slatko smejali.

Jedanput je na nastavnicin komentar da „ništa ne slušamo i da će nam svima podeliti kečeve u dnevnike“, kazao da je to „zbog toga što nam je dosadno na nastavi“ i da se on „slaže da treba dati keca, ali njoj, nastavnici, jer dosadno predaje“, imitirajući usput njeno uporno čačkanje nosa domalim prstom. Svi smo nakon toga prasnuli u smeh, a Slavomir je po običaju morao da prošeta do hodnika da se druži sa ukrasnim fikusima.

Sutradan mu se u školi pojavio i otac, čika Raka, mrgodan i proćelav čovek sa visokim pritiskom. Krišom sam posmatrao kroz vrata od kabineta razgovor njega i naše nastavnice. Nastavnica je mirno govorila o tome „kako je Slavomir najgori učenik kojeg je ikada imala u svojoj profesionalnoj karijeri i da ako nastavi sa takvim ponašanjem ne ginu mu ulica i loše društvo“. Slušajući je čika Raka je mršteči pućio usta i sitno i ravnomerno klimao glavom ne gledajući u svog sina koji je sa strane, oborenog pogleda, zurio u pod.

Sledećeg dana Slavomir je na časovima ćutao kao zaliven. Primetio sam da se stalno nešto vrti po stolici i da puše i stenje, kao da ga boli dok sedi. Čak je i jaknu stavio na stolicu ne bi li mu bilo mekše i ugodnije za sedenje.

Kada sam došao kući majka me je pitala da li se družim sa Slavomirom Đokovićem. Odgovorio sam joj da, pored toga što sedimo zajedno u klupi, on mi je i jedan od najboljih drugara. Majka mi je zatim kazala da se držim dalje od njega jer je čula da mu se deda ubio a da mu je majka psihički obolela, mada je upotrebila izraz „poludela“. Veoma slikovito mi je ispričala kako je Slavomirov deda samoubistvo počinio tako što je pucao sebi u usta sačmarom. Za njegovu ćerku, Slavomirovu majku, kazala mi je da je spavala sa mnogo muškaraca, uglavnom pijana i drogirana, a pokatkad i hipnotisana, i da je Slavomir zapravo „kopile“.

Nije mi bilo najjasnije šta imaju veze Slavomirov deda i njegova majka sa našim druženjem. Ali, sledećeg dana nisam progovorio ni reč sa Slavomirom, malo zbog toga što mi je majka zapretila prutom, a malo zbog toga što je Slavomir imao tamnu mrlju ispod oka i rasečenu usnu. „Možda ga je luda majka tukla!“, pomislio sam, ali nisam imao hrabrosti da pitam druga odakle mu modrice.

Pored svega toga nastavnica nas je sledećeg časa odvojila. Njega je prebacila u zadnju klupu a pokraj mene je stavila Saru, debeljuškastu i masnu devojčicu čija torba je mirisala na zapaljenu gumu. Htedoh da se pobunim i kažem kako neću da sedim pored Sare i njene smrdljive torbe, ali sam naravno ćutao. Umesto mene Slavomir je kazao: „Neću u zadnju klupu, bolje mi je na hodniku!“ Zaprepaštena nastavnica mu je ispunila želju i kazala mu da dođe sutra sa ocem u školu.

Za ručkom sam ispričao svojim roditeljima šta se dogodilo u školi i da više ne sedim sa Slavomirom u klupi. Majka je samo kazala da „nije zadovoljna kakvo su joj meso prodali u prodavnici“, dok je tata ćutao i mljackao žilavo parče od buta.

Potom par dana Slavomir nije dolazio u školu. Zato se valjda u učionici nije čula ni muva u letu. Nastavnica je predavala, a mi smo uglavnom razmišljali šta je sa našim omiljenim drugarom.

Jednog jutra, na drugom času, konačno se pojavio Slavomir. U školu ga je dovela njegova „luda“ majka. Modrica ispod oka mu je bila manja ali je i dalje sedeo sa mukom na stolici. Preventive radi nastavnica ga je izbacivala svakog dana sa po nekog časa, i to uglavnom sa onih časova koji su tražili potpunu tišinu i punu pažnju od nas učenika. Slavomir bi pokatkad dobacio nešto, ali ne kao šaljivu dosetku, već više kao nerazumno mrmljanje sebi u bradu. Povremeno su se čuli i duboki uzdasi iz zadnje klupe, koji su me podsećali na mog strica koji je svaki put slično uzdisao dok se igrajući šah sa mojim ocem suočavao sa mat pozicijom.

Vremnom Slavomir Đoković je u potpunosti prestao da „dobacuje“ šale, ali je redovno duboko uzdisao i nešto mrmljao u zadnjoj klupi, zbog čega ga je nastavnica sve manje izbacivala sa časova, dok jednog trenutka, slično nama deci, nije zaboravila na njegovo postojanje…

Nakon mnogo vremena sretoh društvo iz osnovne škole. Prošlo je punih sedamnaest godina od mature. Bilo je to spontano okupljanje nas desetak. To veče smo pili, šalili se, prisećali se dogodovština sa ekskurzija, sa velikih odmora, sa fudbalskih turnira… Ja sam najbolje od svih zapamtio prezimena drugara i drugarica koji nisu bili to veče sa nama. Setio sam se gotovo svakog imena i prezimena, u kojoj klupi je ko sedeo, kako je ko izgledao, da li je napustio odeljenje ili je ostao sa nama do kraja školovanja, kako su mu izgledali roditelji i tome slično.

Društvo iz osnovne škole mi se te večari iskreno divilo. Međutim, kao i niko drugi iz društva nikako nisam mogao da se setim imena i prezimena učenika koji je u prva tri razreda sedeo pokraj mene u klupi. Koliko god da sam se upinjao njegovo ime mi nije dolazilo pameti. Tih dana Nole baš beše osvajao teniske turnire, pa je bilo reči i o njemu. Neko reče: „Jeste li videli samo kako igra Đoković?“ Istog trena pred očima mi bljesnu slika i puno ime i prezime mog drugara, Slavomira Đokovića!

Te večeri ispričao sam društvu svoje sećanje na njega, baš kao što sam i vama. Ali nažalost, niko sem mene nije mogao da se seti Slavomira Đokovića. Njega smo svi zaboravili baš kao što se zaboravljaju komplikovane matematičke operacije i godine bitaka kojima su nas uporno zaglupljivali kroz celo naše školovanje…

O autoru: Objavio knjigu priča Izmišljeno ali istinito (2010) Uređuje rubriku Rezultati i književno – satirični blog BUČIJEVA RADIONICA http://buchijevaradionica.blogspot.com/

One Response to Zaglupljivanje dece – kolumna Vladimira Bulatovića

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*