Vreme 1048: Nimalo naivno klepetanje

Filed under: polemika u hdp,polemike,region |

Nimalo naivno klepetanje
teofil pančić

Kako je Miljenko Jergović postao „četnik“, i to baš zahvaljujući „Vremenu“, i kako je zla „beogradska čaršija“ postala mesto u kojem se ne može uspeti bez hvaljenja Draže Mihailovića

Skromne i samozatajne ljude sve što se događa nekome drugom podseti na nešto što se dogodilo njima; ni ja nisam izuzetak. Elem, bilo je to negde prošle godine, prelazio sam raskrsnicu ulice Maršala Tita/Srpskih vladara/Kralja Milana sa ulicom Kralja Milutina/Kralja Milutina/Kralja Milutina; bilo je zeleno za pešake, spokojno sam gazio po zebrinim rebrima, i našao se sučelice na zeleno svetlo čekajućem automobilu čiji je vozač, gle, najedared izvio glavu kroz prozor i zaurlao: „Ustašo, marš iz Beograda!“. Osvrnuo sam se okolo da vidim da se nije zombi u obličju Ante Pavelića odnekud stvorio tu, na zebri, ama jok: bio sam sâm. Dakle, bilo je upućeno meni.

Tjah, nije mi bilo prvi put, a kanda ni poslednji, da me neko, iz ko zna kojeg sociopatskog poriva, namerno pobrka sa pripadnikom hrvatske kvislinško-zločinačke formacije iz Drugog svetskog rata; obično to, u nekom smrdljivom zapećku sajber-prostora, rade anonimni internet-komentatori, taj nesumnjivo najniži i najbedniji oblik postojanja u poznatom kosmosu, no ponekad mi se to dešava i na ulici, takorekuć fejs-tu-fejs.

Nije da se nešto žalim i kukumavčim; tamo gde čak i izabranog predsednika Srbije javno nazivaju ustašom, tamo je sve stvarno i sve je moguće. Više me zanima jedan veličanstven paranormalan fenomen: nije li pomalo neobično da danas ima više ustaša u Beogradu nego u Zagrebu, baš kao što, videćemo, i četnici danas bolje uspevaju u zoni Jelačić placa nego Kalenićevog pijaca? Kako je to moguće? Pa, lepo: ustaša i četnik u ovom „diskursu“ nisu ono što izvorno jesu, bilo u svojoj istorijski premijernoj verziji iz Drugog svetskog rata ili savremenijoj, reprizno-mutantnoj varijanti iz devedesetih, nego su samo najjači, najotrovniji i najpoganiji ideološki diskvalifikativi upereni ka najozloglašenijim „unutrašnjim podrivačima“ malograđanskog, ćiftinskog nacionalističkog konsenzusa.

Pre nekoliko godina Miljenko je Jergović, sećam se, napisao zanimljiv tekst o tome s kakvim se sve bizarnim, ali bogme nekad i – blago rečeno – veoma neugodnim reakcijama na svoj lik i delo susretao na zagrebačkim ulicama, a i šire. Da li je nekada zaradio i uličnu etiketu „četnika“? Nemojte ni sumnjati: to kanda ide u rok službe.

Pa dobro, sve dovde – sve pet. Mislim, niko te ne tera da čačkaš mečku i suprotstavljaš se krvožednim nagonima svetine i bezmernoj niskosti i podlosti onih koji lepo žive od toga što je huškaju; dakle, budi sad i ustaša u Beogradu i četnik u Zagrebu, istrpi, ko ti je kriv. Prava nevolja nastaje kada ova vrsta poganog, radikalnog i potencijalno nimalo bezopasnog difamacijsko-diskvalifikatorskog jezika uđe u mejnstrim, u legitiman javni prostor, štaviše, kada dođe iz usta koja ne pripadaju nekakvoj ekstremističkoj margini. Miljenku se Jergoviću nedavno desilo nešto slično: književni kritičar, leksikograf i predsednik Hrvatskog društva pisaca Velimir Visković proglasio ga je jedinim – najblaže rečeno – simpatizerom četništva u Hrvata. A kao potporu tome naveo ništa manje nego deo iz intervjua pisca „Sarajevskog Marlbora“ – Vremenu. Dakako, biti „simpatizer četnika“ u poratnoj Hrvatskoj, treba li uopšte napominjati, znatno je pogibeljnije nego biti simpatizer svinjetine u svetom šiitskom gradu Komu. Znajući i sam da mu tvrdnja zvuči bizarno i tanušno čak i za unapred zahvalne uši hrvatskih desničara kojima se obraćao (u „Vijencu“, časopisu Matice Hrvatske), Velimir V. još je i pojasnio – to jest, motivacijski „podebljao“ svoj fiktivni književni lik koji iz nejasnih razloga ima isto ime i prezime kao i stvarni pisac Jergović Miljenko – kako taj kvarni Jergović, eto, hvali Dražu Mihailovića i četnike ne bi li se dodvorio onoj po zlu poznatoj „beogradskoj čaršiji“. U kojoj, poznato je Viskoviću, ne možeš postati Neko i Nešto ako ne napišeš bar dve-tri „Ravnogorske čitanke“. Plus odu Kalabiću, mladome majoru. Ili to beše Đurišić?

DOMOLJUBNO SUDIŠTE: Malo mi je mrsko da razlažem šta je sve i grešno i pogrešno u Viskovićevim rečima jer je – baš sve takvo. Ono što ovom slučaju „prijavljivanja“ Jergovića javnom domoljubnom sudištu u permanentnom zasedanju dodaje začin perverznosti činjenica je da denuncijacija – a ona jeste baš to, nezavisno od inicijalne Viskovićeve namere, za koju (hoću da) verujem da nije bila takva – dolazi odakle ne bi smela da dođe. I baš to je ono što srozava ionako dronjave ostatke elementarnog, ne više ni profesionalnog, nego bazično ljudskog osećanja… hm, ma ne čak ni za meru nego za… ono što se nipošto, nikada i nikome ne sme činiti.

Kad god se desi neka slična zvizdarija u živopisnom javnom prostoru u južnih Slovena, setim se one Harmsove opaske glede (ne samo) spisateljskih paklenih nadgornjavanja: „sve fini ljudi, samo nikako da uhvate korena“. Evo, i ovde vrvi od finih ljudi. Fini ljudi brane Jergovića, a opet, i oni iz vrha Hrvatskog društva pisaca, koji implicitno brane Viskovića, nije da nisu fini. Dalje, Jergović je vodeći pisac svoje generacije, o njemu već ionako „sve znate“, a bogme neću kriti od vas ni to da mi je taj čovek prijatelj – zbog toga sam se već nadobijao packi od svakakvih bezveznjaka, ali nadam se da to ipak još nije ilegalno. Znam, međutim, i Viskovića: imali smo neke manje, sasvim korektne saradnje, a čovek je inače ljubazan, prijazan i pametan. Fin, takoreći. To jest, dok mu ne spomenete Jergovića. Šalu na stranu, Velimir Visković odavno je poznat i srpskoj intelektualnoj javnosti kao odmeren i pouzdan tumač savremene književnosti. Nije nikada bio nikakav nacionalista i šovinista – da je tako hteo da prosperira, valjda ne bi čekao 2011: ratnih devedesetih je mogao da zablista u Tuđmaniji. ali nije; dobro, ne kažem da je baš ginuo u prvim redovima antituđmanističkih barikada, ali se nije ni brukao.

ODAPETA STRELA: U pitanju, dakle, nije principijelno neizbežni sudar nepomirljivih svetova, nego (očigledno obostrana) lična netrpeljivost prilično komplikovane anamneze, i to među ljudima, kamoli među piscima, nije ništa neobično, ali zastrašuje način na koji je ona kroz Viskovićeve reči mutirala u neku vrstu potmule legitimizacije linča. Pa dobro, da li ja verujem da bi Visković zaista želeo da se Jergoviću zaista desi Nešto Ružno? Ne, ne verujem. Možda sam naivan, a možda sam samo trezven, tek: ne verujem. Ali ono što Visković kao da ne želi da shvati, ustrajavajući na svojoj upravo slaboumnoj bezobraštini, jeste da to više nije ni važno: strela je odapeta, što bi rekli oni bradati humanisti u Teheranu.

Ima tu još nešto što ne sme ostati nepomenuto. Neobično kako je „Beograd“ postradao kao kolateralna šteta Viskovićevog obračuna s Jergovićem, bivajući predstavljen kroz najgori mogući nacionalistički stereotip. Ne zato što Visković „tako misli“ (zna on predobro da nije tako) nego zato što mu je tako bilo zgodno, za potporu suvislo neodbranjivog difamatorskog ispada. Dakle, stavljam ime tog grada pod navodnike jer se očigledno radi o fiktivnom mestu, koje sa postojećim deli samo ime. U tom Viskovićevom „Beogradu“, sve sa njegovom grozomornom Čaršijom, moguće je talambasati ode četnicima i četništvu – baš preko Vremena. Pa jašta, poznato je da je Vreme neka vrsta gibaničarske Biblije. A jasno je da Jergović i želi i mora da se udvara četnicima, jer mu knjige objavljuje Rende, sa edicijama prepunim četnika podlo maskiranih u pankere, Hrvate, Bošnjake, bitnike, homoseksualce, anarhiste i tome slične. Plus Biblioteka XX vek vojvode Ivana Čolovića, koji decenijama pečata sve četničke klasike, od Edgara Morena, preko Ludviga Gica do Slavoja Žižeka (au, taj što je tek bradat!). A kad treba da promoviše svoje knjige u Beogradu, Jergović to obično čini kod Borke Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju. A tamo, zna se, ne možeš ni priviriti ako nisi bar član Centralne otadžbinske uprave.

Desilo se da je nekako baš ovih dana Slobodan Blagojević, govoreći o umeću polemike, podsetio na reči Vladimira Dvornikovića kako većina naših polemika ostaje na nivou osobne difamacije – „prikači kome kakvu kantu, da klepeće za njim…“. To što je Visković prikačio Jergoviću da klepeće za njim baš i nije tako obična kanta: više liči na tempiranu bombu, za koju se samo možeš nadati da je prethodno ostala bez eksplozivnog punjenja. Ali niko ne bi bio rad da to prvi isproba na svojoj koži.

Izvor: http://www.vreme.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*