Vojin Desančić: tri nagrađene priče („Vojislav Despotov“ 2011 – treće mesto)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Vojislav Despotov 2011 |

Priča o devojčici koja je plakala krv

Iza veličanstvenih planina Istog, tih kamenih okova malog naroda Statika, stajali su davno, u sobi pod zemljom, starac po imenu Hadrijan i devojčica koja je plakala krv. Devojčica je retko pričala. Devojčica je više volela da gleda nebo, posebno je uživala u čarima duge. Devojčica je jako volela boje na tmurnom  nebu iznad planina Istog. Devojčica je retko viđala dugu. Devojčica je često plakala krv. Pričalo se među narodom da je ova čudna devojčica došla iz daleka, ploveći srebrnim veslima po oštrim talasima sreće. Ona je bila ta koja lebdi i o kojoj se ne sme znati.

Starac Hadrijan je imao sive oči. Nikad ništa u njima nije držao. Gomila istog sivila, svakog dana. Starac Hadrijan nije voleo decu. On je, s druge strane, bio jako radoznao. Voleo je da zna šta se dešava među bubama na naličju lišća, voleo je da zna kad leptir napušta jorgovan, kad se misao lansira u kosmos, kad se ledenice tope. Ta saznanja uglavnom je primao sa prekorom. Starac Hadrijan je bio prek čovek.

Jednog dana, u sobi pod zemljom sijalo je narandžasto svetlo. Kuvari nade ni tog dana nisu dobro prošli u nabavci. Nova roba je prilično skupa, a kuvari nade ne vole mnogo da se odriču. Ovako je sigurnije. Po svemu sudeći, Statici su i tog dana imali isti ručak kao i svakog dana. Nije im to smetalo. Bilo je onih koji su to čak zdušno pozdravljali. Starac Hadrijan je bio jedan od njih. On je mnogo voleo pitu mrtvila. Uživao je u njoj svakog dana svog dugog i sigurnog života. Voleo je da obilazi sobe pod zemljom i drži sve na oku. Sve je obično bilo baš onako kako njemu odgovara. Međutim, tog dana se dogodilo nešto što nije viđao svaki dan.

Sijalo je narandžasto svetlo u sobi pod zemljom. Soba nije imala nameštaja, samo prašine, koja je odmarala svoja kljusa na hladnim stenama ispod antičkih koraka statičkih sandala. Statici su mnogo voleli antiku. U ćošku sobe, okrenuta ka zidu, stajala je devojčica koja je plakala krv. Jecala je tiho, a iz njenih krupnih, stidljivih očiju, niz obraze se slivala krv. Nije ništa govorila. Starac Hadrijan, videvši čudnu priliku u ćošku sobe, bez nameštaja, sa prašinom i narandžastim svetlom, poprimi namrgođen izraz na svom izboranom licu.

„Devojko, ko si ti i šta ovde radiš?“ – starac je povisio ton.

Ostao je bez odgovora. Jecanje je prestalo. Čulo se kloparanje muva na zidovima od sluzi. Sekunde su proticale bolesno sporo. Iznad sobe sa narandžastim svetlom, nebo je bilo tmurno i to je bila najvažnija stvar u zemlji Statika.

„Da li me razumeš devojčice?“ – nestrpljivo prosikta starac Hadrijan.

Odogovora nije bilo. Staklene igle komaraca spuštale su se i zarivale pod kožu. Pravili su zasedu na kamenom grobu, negde u njivama i bregovima zemlje Statika. To Staticima i nije baš odgovaralo, ali komarce i njihove igle i nije baš bilo briga za to.

Videvši da će ostati bez onoga što želi, starac Hadrijan se dogega do devojčice i okrenu je ka sebi. Devojčica ga je gledala svojim krupnih, tužnim, zakrvavljenim očima. Starac Hadrijan nije ovo gledao sa odobravanjem.

„Ovde ti nije mesto. Odgovori mi ko si. Ti ovde ne pripadaš. Ko si ti? Šta predstavljaš?“ – reče starac Hadrijan slušajući čudan zvuk brujanja  bušilica kroz hladan lepljivi kamen planina Istog. Starac Hadrijan je znao da je to samo čudan osećaj u njegovim ušima, ništa što bi moglo biti stvarno. Pripisao je to sunačanici. Juče se sunce pojavilo čak tri puta!

Devojčica preplašeno odgovori:“Ja sam samo dete.“

„Samo dete? Šta radiš ovde i zašto plačeš?“ – upita starac Hadrijan.

„Čekam na pticu koja treba da donese zastavu.“

„O kakvoj ptici pričaš? Dobro znaš da u zemlji Statika ptice nisu dobrodošle.“

„ O ptici koja je veoma stara. O ptici-pesnici. O ptici koja menja. To je lepa ptica.“

„Lepa ili ne, ovde je ne želimo. Ali to je ptica, zašto je čekaš pod zemljom?“

„Ne sviđa mi se nebo napolju. Jako je tmurno. Već dugo nisam videla dugu.“

Starac Hadrijan ostade zatečen. Čula se sluz koja je kapala sa zida sobe koja je sad već polako poprimila narandžastu boju svetla.

„Ti devojčice ne znaš šta pričaš! Nebo u zemlji Statika oduvek je takvo! Mi volimo naše nebo. Mnogo truda smo uložili šijući ga iglama sigurnosti i koncem nepromenjivosti. Mislim da je vreme da odeš odavde. Ovo nije mesto za tebe.“

Devojčica je zaćutala i gledala u stene hladnog znoja ispod sebe. Kapljica krvi polako je rominjala ka njenom obrazu.

„Zašto plačeš? Kako to da plačeš krv? Ti ovde ne pripadaš!“ – reče starac Hadrijan.

Devojčica obrisa krv sa lica i pogleda starca svojim dubokim, prodornim pogledom.

„Plačem, zato što sam tužna.“

„Zbog čega si tužna?“ – nervozno upita starac Hadrijan.

„Zbog svojih prijatelja.“ – odgovori devojčica.

„Tvoji prijatelji? Šta je sa njima? Gde su oni sada?“ – probudi se radoznalost u starcu.

„Oni su sada mrtvi. Neke od mojih prijatelja nikad nisam ni upoznala. Neki od mojih prijatelja još stoje na nogama, ali su ipak mrtvi. Krv koju ja plačem, to je njihova krv. Ja ne dozvoljavam da njihova krv nestane u pukotinama ovih hladnih stena zaborava.“

Starac Hadrijan se osloni na svoj štap i prozbori nestrpljivo: „Žao mi je zbog tvojih prijatelja, ali tebi stvarno ovde nije mesto!“

Devojčica se široko osmehnu. U njenom osmehu plutao je kosmos. Snaga bušilica koje se zarivaju u planinu drhtala je oko nje. Sve je drhtalo, cela vasiona. Devojčica koja je plakala krv se smejala. To je izgledalo lepo. Na nebu iznad planina Istog, nazirao se komadić duge zarobljen u samrtnoj postelji od oblaka.
“Zašto se smeješ? Da li je sada nešto smešno? Ti ovde doista ne pripadaš!“ – reče starac Hadrijan ljutito.

„Smejem se jer sam srećna.“

„Zbog čega si srećna?“

„Zbog svojih prijatelja.“ – odgovori devojčica uz osmeh.

„Tvoji prijatelji? Zar nisu mrtvi?“

„ Da oni su sada mrtvi. Njihova tela su mrtva, ali njihove pesnice nisu. Njihove ideje nisu. Njihovi mozgovi od srebra i dalje žive. Njihova srca od bakra i dalje žive! Njihova srca su točkovi bronzanog doba! Njihova srca su prve reči na feničanskim pergamentima! Njihova srca, njihove reči, one su snaga, one su život. Oni jesu mrtvi, ali njihov život je živ! Življi je i od vas i od ovih štedljivih kuvara nade i od čitavog naroda Statika. Življi je i od mene. Ja samo prenosim njegovu živost kroz moje suze od krvi. Oni su pali, oni su prolili krv, oni su zagrizli smrt, oni su podarili život, oni su doneli dugu. Zato sam srećna.“ – odgovori devojčica tiho.

Tišina je gulila sluz sa zidova u sobi ispod zemlje. Narandžasto svetlo je pulsiralo. Narandžasto svetlo je postalo jarko crveno. Starcu Hadrijanu se na trenutak učini zvezda pred očima. Starac Hadrijan je to pripisao nervozi i znoju. Gusenice su uspuzale na njegov znoj. Gusenice su večno ostale u njegovom znoju.

„Devojčice, tebi ovde nije mesto. Ti ovde ne pripadaš.“

Devojčica se polako okrenula ka zidu.

 Nakon ovog razgovora sa starcem Hadrijanom, devojčica je otišla izvan kamenih okova planina Istog. Otišla je i napustila narod Statika. Statici su ostali isti. Svakog dana starac Hadrijan je obilazio podzemlje odaje. Svakog dana su kuvari nade imali neuspešan pazar. Svakog dana, nebo je bilo tmurno. Svakog dana, staklene igle komaraca spuštale su se i zarivale pod kožu. Svakoga dana to i nije mnogo prijalo Staticima, ali za to komarce i staklene igle i nije bilo baš mnogo briga. Neki Statici tvrde da su viđali devojčicu koja je plakala krv. Oni tvrde, da je stajala pod nebom, čežnjivo gledajući u visinu. Molila je za komadić duge. U ruci je držala mrtvu pticu sa trobojkom vezanom oko noge. U očima su joj sijale suze. Statici su često pričali deci legende o devojčici koja je plakala krv. Dok se nebo mračilo nad planinama Istog, skrivajući zamisao o komadiću duge duboko u utrobi svojih oblaka, deci se i nisu mnogo svidele legende o devojčici koja je plakala krv.

 Lešinar

Vreli trenuci ranog prepodneva krckali su nepobedivi pesak nigerijske pustinje. Vetar je odavno umro na ovim poljima smrti. Ljudi ratuju. Sve je tiho. U vazduhu se oseti prašina i vrućina. Oblaci nose krčag vode. Nebo mrzi zemlju ispod sebe. Drži oblake kao pse, na lancu. Ni kap života ne daje smrti ispod sebe. Nebo i mržnja sebično se vezuju u idealno.

Dole, daleko ispod oblaka, u očima usamljenog lešinara ukazuju se dve tamne prilike. Crn devojčurak sa sestricom u naručju. Devojčica je kratko ošišana, žmuri i svaki atom svoje snage usmerava na hod. Hodati sa bebom u rukama je teško, naročito ako nemate više od dvadeset kila. Pesak guta, hrani se dušama nesrećnih. Tamo ratuju, tamo je njen grad, njena kuća u plamenu, njeni roditelji u krvi, njeni snovi u grobu. Rukama jače steže sestricu od godinu dana. Mala nije jela već neko vreme. Pesak je sit i zadovoljan, ali nikad na odmet nije još malo. Rat je sit i zadovoljan, ali nikad na odmet nije još malo. Samo još malo krvi, još koja smrt, svejedno nikome ne znači.

Lešinar se obrušava na pesak koji čeka. Lešinar, miran i strpljiv, vodnjikavih očiju. Jedina spona između zemlje i neba, ljubavi i mržnje, smrti i života. Još samo malo i plen će biti u njegovim kandžama. Samo strpljivo. Nije im još dugo ostalo.

Devojčica sasvim polako spušta sestru na pesak, koji je užaren od uzbuđenja. Biće krvi i to će prijati. Potpuno klonula, pada na pesak. Njena nerazvijena rebra jezivo vire ispod izmučene kože. Biće krvi. Oči su joj i dalje vlažne. Silno želi da nastavi, da se bori. Nema gde, nema kako. Menjala bi svu svoju volju za jednu kap vode, jedan zalogaj hleba. Menjala bi život svoje sestre za parče mesa. Hvata se za glavu i počinje da plače. Sasvim nečujno, iznemoglo. Misli koje su tako crne, to nije u njenoj glavi, to ne misli mozak, to misli stomak, tako nešto nikad ne bi pomislila. Istina je. Slično i ljudima, njenim zemljacima, koji iza nje ratuju. Istina je zaboravljena reč na nekom sumerskom kamenu. Istina se poriče, istina se skriva, istina stoji nekoliko metara od devojčice i njene sestre zamotane u belu krpu ukradenu iz pekare blizu njihove kuće, blizu pepela. Istina ima krila i vodnjikave oči. Istina će da boli, o da. Na svu sreću, to devojčice neće osetiti. Pesak će osetiti. Pesak će konačno dobiti osvežavajuće kupanje. Krvava kupka. To je sad u modi, na nekoliko desetina kilometara od ovog prizora, ceo grad se kupa u krvi. Zemlja voli kosti, čeka da budu deo nje. Mora da je mnogo srećna u svoj toj gomili smrti. Oblaci se ne pomeraju. Kapi koje drže daleko su od zemlje.

Devojčica u agoniji sluša sestru koja plače, na izmaku snage. Pogled joj pada na pticu u blizini. Lešinar se prebacuje sa noge na nogu, sasvim miran, sasvim srećan. U maloj crnkinji više nema osećanja. Gomila slika joj proleće kroz glavu. Mladići sa garavim puškama u rukama trče kroz oblake  prašine, tenkovi koji krckaju po kostima njenih komšija, po prijateljima s kojima se igrala u svom detinjstvu, po detinjstvu koje nije ni imala, po krvavim leševima njenih roditelja. Slika širom otvorenih očiju njene majke, očiju ispunjenih užasom i smrću. Možda je za kratak trenutak devojčica videla poslednji kas ljubavi u tim mrtvim očima. Teško je misliti. Toplo je. Kratak dašak vetra. Njena lutka je verovatno izgorela. Volela je da se igra sa tom lutkom. Bila je krpena i šarena. Sigurno je pepeo. Volela je da zamišlja da je ta lutka njena poznata prijateljica, manekenka iz neke daleke zemlje, gde ljudi jedu grožđe i smeju se gledajući televizor. Gledajući komedije i dosadne reklame za super usisivače. Ona gleda creva svoje majke koja se vuku po tananim kolenima njenog oca. Oči joj se sklapaju. Nemoćna. Ne može da trepne. Sve teže udiše vazduh. Plač bebe je zatihnuo. Ne čuje se disanje. Divnu tišinu smrti preseca drhtaj krila lešinara.

Ptica se sasvim polako primiče devojčicama. Gleda izbliza svoj plen. Gleda izbliza tugu i mučenje. U vodnjikavim očima odraz devojčice kojoj poslednja suza klizi na ono što bi trebali da budu obrazi. Poslednji put devojčica vidi svoju mrtvu sestru. Na licu male crnkinje se vide misli. Poslednje misli. Teško je misliti. Mislila je da će uspeti. Da će spasiti svoju sestru od gnjilih kandži rata. Od ljudi koji gaze po njima. Nepravedno je što će završiti na ovaj način. Sada je već svesna. Pomirila se. Istina uvek dođe na kraju. Kaje se. Lutku je trebala očešljati pred smrt. Nije lepo izgoreti neuredan. Imala je tako lepu crvenu haljinicu sa žutim šarama i plavim krugovima. Lešinar prilazi njenom licu. Kljun dodiruje njeno čelo. Oči su mu vodnjikave i crne. Smrt sa krilima. Anđeo smrti. Devojčica mirno pogleda u vodnjikave oči i slabašno se nasmeje. Potom sklopi oči i prepusti telo mržnji.

Ptica zaleprša krilima. Pesak guta. Ljudi umiru na ulicama, od metkova, od bombi, granati, noževa, gladi, smrti, vatre. Istina umire sa njima. Pravda je umrla odavno. Dok se lešinar dizao u vazduh i svojim crnim, vodnjikavim očima posmatrao dve tamne sestre iz visine, prve kapi iz krčaga na oblacima pale su na užareni pesak.

  Međuprostor

Do đavola vi i vaš međuprostor. Krhotine 90-ih. Plastične flaše u parku, mravi, Žeželjev most, geleri u kupatilu. Spakujte svoje stvari i idite u svoj međuprostor. Izdavanje stana, studenti, kirija, vozovi. Prosjaci se savili do zemlje kao gume. Prosto čovek da pomisli da su iz nekog stripa.

 U pravu su. Omladina jeste hendikepirana. Zavarena za puste parkove, zarđale ponike, vrhove zgrada, jogurt od 12 dinara, puštaju život da prođe pored njih. Sede, klupe, narandžasto. Jeftino pivo, vino iz tetrapaka. Da li imamo šanse? Noćno šetanje pored škole, zagrljeni, vole se. Tužno. Nema prostora. Plastične cevi, ogrev, oganj, špiritus. Skerletni bakarni zmajevi iznad glava. Bum. Nema prostora. Završavamo u krematorijumu. Peć, vatra, zmajevi, pepeo. E tako to ide. Hajde sa mnom, na krovove, da gledamo panoramu. Ringišpili, zmajevi. Virus. Sramota, nema šanse. Lubrikant nas odaje. Lubrikant nas spaja.

 Savršena buka. Prosjaci-gume zure u mene, oči krvave, usta suva, stomaci krvavi, kupatila krvava, seno krvavo. Dajem jednom osam dinara. To mi je ostalo od bureka sa mesom i šabačkog jogurta sa malom koncentracijom mlečne masti. Sumorno jutro, oni spavaju, oni što su u pravu, što su nas zavarili. Ali su u pravu. Mrtva tišina.

 London, Pjongjang, Džakarta, Buenos Ajres, Čikago, Adis Abeba. Tu je tetka Vida pravila brodiće od papira i spuštala ih u kanal, da plove. Baš u tom kanalu levo. Jednom je tu jedan moj drug upao kad je pokušao da preskoči. Bio je mokar. Smejao sam se, a i on se smejao, ali u stvari nije bilo toliko smešno. Znate kako je to kad se deca smeju, samo zbog toga što se to od njih očekuje, a ne zato što je nešto stvarno smešno? Grizla me je savest kad sam išao u muzej, a o tome nisam obavestio mamu. Oprostila bi ona meni, ali svejedno. Imaginarni prijatelji. I odrasli imaju imaginarne prijatelje. Ali kad odrasteš to je glupo. Kad si mali, onda je ok. Pretpostavljam.

 Može i da ti klingliće. Čeprkanje po leševima. Sjaj u očima kad vidim raspadnuto telo, adrenalin se pumpa, crvi, krmelj.

 Ideja o stripu nije tako loša. Treba se dobro organizovati. Eto, recimo, ti ćeš da crtaš, ti ćeš da pišeš tekst, ti ćeš da kradeš hartiju iz fotokopirnice na uglu, ja ću da smislim imena. Mada, mislim da imena nisu važna. Onda ja neću ništa da radim. Ja ću da sedim i da kontrolišem. Vežite pojaseve, uzlećemo. Vidite kako strip napreduje? Sve to mojom zaslugom. Nema prostora. Letimo na zapad? Nije da vas optužujem gospodine, ali pogrešili ste kurs. Koordinate vam nisu uredno dostavljene. Potkrala se greška. Zašto su vaše instrument-table natopljene toplom čokoladom? Zapad je kao čokolada? Ne bih da vas kritikujem gospodine, ali vi ste strašno netoleranti.

 I treba da me se plaše.

 Lenjiri, merenje, nebitno. Odgovora nema, vraćamo se primitivnim korenima, misticizam, paganizam. Ovako nema prostora. Nabavio sam krst i stavio iznad kreveta. Osećam se kao deo stada. Super je, nemam muka, ne moram da mislim o svim problemima, gumi, gelerima, glečerima, gemovima, gestikulaciji. Sutra neću kupiti burek, pa ću imati para za zvonce. Da budem kao i svi u stadu.

 Ja biram čistilište. Svejedno će na kraju da dođe armija sajber-pank metli koje će da očiste naša raspadnuta tela sa asfalta. Do tada ću se nervirati zbog običnih stvari. Na primer kad mi ispadne peškir u kupatilu. Virus. Nema prostora. Zmajevi neka nam prave društvo na krovovima, sve dok nam ova panorama ne dosadi. Tada ćemo da završimo strip, u kome nema mesta za zmajeve. Kondukteri su rigorozni što se tiče mitskih bića, naročito na putu ka međuprostoru.

Vojin Desančić je iz Rume. Osvojio je treće mesto na Drugom međunarodnom festivalu poezije i kratke priče „Vojislav Despotović“ u konkurenciji kratke priče u kategoriji do 30 godina. Već nekoliko godina piše pesme i kratke priče, ali ovo mu je prvi zapaženiji rezultat na konkursima na kojima je učestvovao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*