Vladimir Bulatović – Buči „Svet opere“ (Bal u Elemiru, Sremčevi dani 2010. treća nagrada)

Filed under: Bal u Elemiru 2010,nagrađeni radovi |

„Kada bi mi Bog došao u posetu, nekog hladnog, jesenjeg dana i pitao me šta bih hteo da budem u sledećem životu, ja bih mu odgovorio, umotan u ćebe i sa nogama uronjenim u lavor vrele vode, da želim opet da budem glumac, ali da ne glumim više nikada  bedne, žalosne i nesretne ljude, ljude koji su se od sopstvene pakosti ugušili i ucrvljali, već da glumim srećne, bezazlene i naivne ljude, ljude koji se raduju sitnicama, npr. tome što je krava donela na svet zdravo i lepo tele!”

Glasom punim emocije govori nekada moj omiljeni glumac (pamtim ga iz omiljene mi porodične serije), dok sedi za šankom i ispija ko zna koji po redu vinjak. Društvo mu prave dva gluvonema druga koji zure svako u svoju tačku, kucajući se povremeno i nazdravljajući jedan drugome pomoću jezika gluvonemih.

Pratim ih pogledom iz separea u restoranu pozorišta. Plafonsko osvetljenje obasjava glumčevo  ćelavo teme, dok mu dubok i hrapav glas bruji po restoranu kao kakav bumbar. Ona dvojica pored njega u nekoj drugoj situaciji poslužili bi mu kao modeli po kojima bi stvarao svoju ulogu, a sada su mu publika. Doduše gluva, ali njemu nije ni bitno da li ga neko sluša jer važno je da može nekome da „obrće” ture, i da „obrću” njemu ture.

Došao sam na sastanak sa maestrom Lovričom. Namerno sam poranio dvadeset minuta kako bih mogao da posmatram ljude u restoranu, uglavnom glumce i pevače, ali i razne boeme, svetske probisvete, koji dolaze ovde kako bi se našli sa nekim prijateljima koji, najčešće, što je veoma zagonetno, ne govore naš jezik, ali su elegantno obučeni, imaju intelektualno držanje, i ne čačkaju nos dok sede sami za stolom.

Prišao mi je kelner, plavokosi gospodin bez jednog oka, sa povezom preko glave poput gusara, upitavši me šta ću da popijem. Naručio sam kafu i bacio pogled na njegovu pločicu sa imenom okačenu o rever, pisalo je: gospodin Prčivragović.

Zavalio sam se u udobnu fotelju „snimajući“ enterijer restorana. Po zidovima  su visile crno- bele fotografije, uokvirene zlatnim ramom, svedočeći o bogatoj istoriji pozorišta. Glumci i pevači, našminkani, sa perikama na glavama „uhvaćeni“ u trenutku umetničkog zanosa, igraju i žive nečiji tuđi život, obasjani reflektorima pozornice i obožavani od svoje verne publike.

Eno i fotografije na kojoj je ovaj glumac što sedi za šankom. Na fotografiji  drži u zagrljaju prelepu, mladu, meni nepoznatu glumicu, sa ogromnim umetkom za kosu na glavi. Njene senzualne usne balgo dodiruju njegove veštačke brkove. Skrećem pogled ka glumcu za šankom: njegove modre usne pripijene su uz čašicu vinjaka, pa zatim izgovaraju „ Kelner, još tri, na moje ime!“

Pojavio se i maestro Lovrič, poranivši deset minuta. U svakoj prilici je nosio leptir mašnu, na teget košulju, uz karirani sako. Gusta, seda kosa i brada beli kao decembarski sneg, preplanuo ten, pravo, vojničko držanje i čvrst stisak ruke.  Pozdravili smo se kao dva srdačna  i stara prijatelja, mada sam bio mlađi od njega pedesetak godina.

Zahvaljujući maestru brzo sam ušao u veći deo operskog programa, prativši na klaviru, uz maestrovo vođstvo, mnoge vrsne operske pevače. Često je govorio: „Vraški dobro mladiću, biće od Vas nešto!“  Hvalio me je da „osećam” pevača i da znam kada treba da „poguram”, a kada treba da sačekam. Da znam da odsviram ono što je bitno, a ono što nije bitno da izostavim tako da se ne primeti da fali.

Najavio sam mu prethodnog dana da bih voleo da ga upoznam sa svojom verenicom Jelenom. Ona je operska pevačica. Želela bi da peva na Velikoj sceni pa sam smatrao da je Lovrič prava osoba da mi pomogne. Maestro je čitav život radio sa operskim pevačima i dirigovao je po čitavom svetu. U pozorištu je bio živa legenda, i neosporan autoritet. Bio je poznat po „gvozdenoj disciplini” na svojim probama, kao i po tome da je iz pevača uvek izvlačio ono najviše, pa su i osrednji pevači uspevali da se istaknu.

Jedan je od onih ljudi sa kojima vam je uvek prijatno i u čijem društvu prosto čeznete da sedite. Znao je da vam laska, ali tako da to uopšte ne izgleda kao laskanje već kao iskren kompliment. Na taj način on bi vas „kupovao”, pošto je dobro znao da ga tako sledeći put nećete odbiti za neku stvar njemu veoma bitnu.

Govorio je( kasnije sam utvrdio ta je to činio svakome sa kim se poznavao), kako je veoma počastvovan vašim društvom i kako ste „redak biser” među morem neiskrenih i dvoličnih ljudi, i kako baš vama želi da kaže nešto u poverenju.

Voleo je da prepričava anegdote vezane za pevače. Priču bi počinjao  tako što bi skinuo svoje tanke naočare, pročačkao  uho drškom,  izvadio svilenu, kariranu maramicu iz zadnjeg džepa svojih pantalona, i obrisao zamagljena stakla od naočara. Zatim bi vratio naočare na glavu i srednjim prstom ruke ih „nalegao” na svoj nos, velik i pomodreo, kao patlidžan. Pogledao bi vas ispod naočara, pljesnuo rukama kao da stresa mrve sa njih, i zatim bi počeo da govori glasom tako tankim i umilnim da bi i najtvrđe srce raznežio.

Započeli smo razgovor tako što je prepričavao najnoviju anegdotu iz pozorišta. Glavni akter priče je bila izvesna operska pevačica Irina koja je ostala „bez glasa” dva dana pred predstavu Kavalerija Rustikana.

Irina je  gospođa u zrelim godinama. Svojim fizičkim izgledom ona potvrđuje sve predstave običnih ljudi o izgledu operskih pevačica. Prvo što čovek kod nje primeti jesu ogromne i okrugle, poput najveće lubenice u bašti, grudi! Svesna tog svog kvaliteta, ona  često nosi pastelne rolke koje joj prijanjaju uz njeno ogromno i gojazno telo. Međutim,  svoj „višak kilograma” ona nosi na takav način da bivate ubeđeni da žena u njenim godinama baš tako i treba da izgleda, i da vam se još i dopadne takav izgled!

Gotovo uvek nosi duboke, kožne čizme, koje joj zatežu listove na nogama, pa kada gazi hodnicima pozorišta zvuk koji prave njeni koraci podsećaju na koračanje oficira Gestapoa, baš kao u našim starim partizanskim filmovima. Kažu oni koji su imali prilike da vide njene noge da su to dve „šunke”, bez jasnih kontura listova, kolena i butina.

Elem, maestro mi je ispričao kako se Irina žalila jednom svom kolegi kako ima problem sa glasom, najverovatnije zbog pogrešne pevačke tehnike i forsiranja  na probama. Pitala ga je, gotovo šapatom, da li zna kako da povrati glas. On joj je odgovorio da  pred svaku predstavu, i pred svaku probu, proguta po tri zrna kafe. Naravno, postupak valja ponoviti i pred spavanje, kao i ujutru na prazan želudac. Ali pošto se loša tehnika ne može preko noći ispraviti, on joj je predložio,da odmah posle predstave, dok ne bude kasno, ugradi specijalne keramičke pločice u ždrelo! Rekao joj je da je to hit sada u svetu, i da ne košta puno, a i neke pevačice iz našeg pozorišta su isto učinile, ali ne sme da joj kaže njihova imena zbog poštovanja privatnosti. Rezime cele priče je bio taj da je maestro ujutru sreo najmanje petnestak pevača iz hora kako grickaju zrna od kafe, dok je Irina otkazala generalnu probu jer se „predozirala” od kofeina!

Takođe, ispričao mi je i njegovu omiljenu anegdotu, o pevaču, baritonu, koji se po pozorištu hvalio kako je u životnoj formi, i kako nije pevao nikada kao tada. Ali, kako je ugledao svoje ime u podeli za predstavu tako je počelo nešto da ga grebucka u grlu, pa mu se poverio kako bi možda bilo pametno da odloži predstavu jer se ne oseća baš najbolje. Naravno, sledećeg dana celo pozorište je brujalo o najnovijem hitu, a nesrećni bariton je odlučio da se neko vreme ne pojavljuje u pozorištu.

Zanevši se u razgovoru sa maestrom nisam ni primetio da je prošlo skoro sat vremena od kako smo počeli razgovor. Za naš sto priđoše neki meni nepoznati ljudi pa se pozdraviše sa maestrom radujući se što ga vide posle mnogo vremena. Maestro ih je upoznao sa mnom, a ja sam im mahinalno i nervozno pružio ruku zaboravivši momentalno njihova imena koja su mi ljubazno kazali. Razmišljao sam o Jeleni koja je po običaju kasnila.  Pošto su se maestrovi prijatelji udaljili od našeg stola izvinuh mu se zbog Jeleninog kašnjenja, a on mi reče da ne brinem jer „sve žene kasne”, a posebno operske pevačice. To me je podsetilo na njegov savet koji mi je kazao jednom prilikom, pošto sam mu rekao da mi je Jelena verenica: „Kada oženiš opersku pevačicu u brak unosiš najčešće dve stvari,  njenu sujetu i njenu uštirkanu pudlicu!” Bio je skoro u pravu pošto je Jelena pored prve stvari imala i malog francuskog buldoga koga sam šetao svako jutro i veče.

Jelenu poznajem još iz srednje muzičke škole. Pošto sam diplomirao na Muzičkoj Akademiji dobio sam posao korepetitora u muzičkoj školi. Još na prvom času sam primetio plavokosu devojku, belog, skoro prozirnog tena, koja ima držanje kao kakva „ledena princeza”. Jelena je tada bila četvrti razred u srednjoj muzičkoj školi. Uglavnom je ćutala i smešila se misteriozno, dovodeći me u iskušenje da često mislim o njoj posle časa i zamišljam sebe kao njenog momka. Problem je bio taj što je bila još maloletna pa je moje udvaranje bilo vrlo neodređeno. Po prirodi vrlo stidljiv, trudio sam se da izgledam i ponašam se kao neki „opasan“ tip,  pokušavajući da ostavim utisak na nju. Stalno sam je prekidao u pevanju i pokazivao joj mesta na koja treba da obrati pažnju. Zapravo, ona je sve pevala besprekorno čisto i tačno,  divnim lirskim sopranom. Moje primedbe nisu imale nikakvu praktičnu primenu već su bile izraz mojih neuspelih pokušaja da skrenem njenu pažnju na sebe. Nije se bunila već bi me samo izignorisala i nastavila da peva poput anđela! Čak sam pokušao i da budem neprijatan tako što sam coktao i šmrktao, ili duvao nos u maramicu za vreme njenog pevanja. Međutim, ona je bila i ostala hladna, potpuno nezainteresovana za mene. Do kraja njene srednje škole ja sam za nju ostao objekat koji svira klavir, i kome se obraća persirajući, i samo kada je obaveza natera na to.

Prvi nagoveštaj njenog „otopljavanja” desio se na jednom takmičenju za pevače. Jelena je tada već bila druga godina na Akademiji. Nisam je video od srednje škole, dakle pune dve godine. Njen profesor me je zamolio da joj budem korepetitor.

Jelena je već tada bila prava lepotica, lice joj se isprofilisalo, dajući joj otmenost, pa je njena urođena hladnoća dobila je još više na izražaju. Plava kosa, sva u dugačkim loknama, poput suncem obasjanih morskih talasa, padala joj je na njene jedre i bele grudi. Pogled njenih plavih očiju bi zaledio svakog ko pokuša da joj se udvara, bez razlike. Znajući za zamke koje krije, rešio sam da se držim ravnodušan.

Imali smo jednu probu pred takmičenje. Pošto sam je otpratio sve kompozicije, prišla mi je nagnuvši se na klavir, pokazujući mi pritom svoje zanosne obline koje su virile ispod haljine. Obratila mi se  ne persirajući mi, prvi put u životu! Tog trenutka su se sve davno sputane emocije u meni  razbuktale poput nezadržive lave koju nisam mogao da kontrolišem. Opet sam više od svega u životu želeo da bude moja devojka!

Kazala mi je da je vrlo zadovoljna mojim sviranjem i da se raduje našoj saradnji. Nesvesno je rukom pipala svoje uvo, pokazujući mi otvoren dlan. Pošto sam jednom prilikom pročitao knjigu o znakovima tela, gde navedeni pokret znači da se dama interesuje za muškarca, poput kakvog proroka sam bio ubeđen u našu zajedničku budućnost.

Pošto je osvojila prvu nagradu na takmičenju, posle objavljivanja rezultata, „obesila” mi se oko vrata, darivajući mi poljupce, dozvoljavajući mi da mirišem njen beli, i mirisni vrat i da gutam njene plave lokne. Bio sam van sebe sa samo jednim ciljem u životu: da osvojim prelepu Jelenu!

Vremenom se pokazalo da je najlakša stvar bila osvojiti Jelenu, a najteža zadržati je. Ne mogu da kažem da me je varala, ali da je bila sklona flertu sa drugim muškarcima to je istina. Pogotovo su je interesovali stariji, ozbiljni muškarci. Volela je brkove i bradu kod muškaraca. Ta činjenica mi je donela mnogo muka pošto sam ćosav po prirodi. Kada god bismo bili u društvu nekog markantnog, bradatog muškarca ja sam se osećao nesigurnim, a Jelena se, osećajući to, trudila iz sve snaga da me učini ljubomornim, koketirajući sa njim i zavodeći ga. Jednom prilikom, na nekoj zabavi, predstavila me je jednom bradonji kao svog druga. Na moju opasku da to nije ni malo fino sa njene strane, ona mi je odgovorila da nije nimalo fino od mene da dolazim na zabave u crnoj majici sa znakom „Sepulture”, još pogotovo kada smo zajedno. Sutra dan sam bacio sve svoje „hevi metal” majice, kao i postere i ploče.

Ipak, pored svega, mnogo čemu sam se divio kod nje. Divio sam se njenom „mačijem” pogledu, kojim bi me prekorno pogledala kada god bi smo se našli u većem društvu, a ja pokušavao da budem u centru pažnje, zaboravljajući na prostu činjenicu da svaka priča koja nije vezana za Jelenu, ili se ona ne spominje u njoj, nije dobrodošla. Često je znala i da me prekori  opaskom toliko oštrom i promišljenom da bi me svaki put „ujela za srce”! Rekla bi: „Ma daj molim te ne lupetaj, pa nećemo valjda opet da slušamo te tvoje gluposti”, posle čega bih ućutao i povukao se u sebe, vodeći unutrašnje dijaloge u sebi u kojima sam tačno znao šta da joj kažem, ali nikada nisam imao dovoljno hrabrosti da joj se suprostavim!

Divio sam se njenom pogledu na svet oko sebe, po kojem samo najbolji i njveštiji mogu da prežive. Da svaki cilj može biti ostvaren, bez obzira na cenu.

Divio sam se i njenoj sposobnosti da vrlo lako pređe preko svake uvrede ili neprijatnosti, koju bi doživela od neke koleginice ili kolege, ili od bilo koje osobe iz sveta opere! Jednostavno bi svaki put prešla preko svega, kao da se nije ni dogodilo, ne zaboravljajući da dužniku vrati dvostrukom merom.

Ona je bila pravi majstor u igri „zavođenja i odbacivanja”. Ta njena igra se sastojala iz toga da me u potpunosti potčini sebi, tako što mi se prethodno umiljavala, a pošto bih postao njen verni i ponizni sluga, ona bi me, valjda zasićena od tolike pažnje i vernosti, odbacila od sebe, stavljajući na sebe masku nadmenosti. Tada bi postajala hladna i daleka, meni potpuno nepoznata. Sam bog zna koliko sam neprospavanih noći probdio nad svojim pisanim dnevnikom proklinjući nju i sav ženski rod!

Pošto je diplomirala rešila je da „uđe” u operu. Trebalo je samo naći čoveka koji će joj organizovati audiciju. Maestro Lovrič je, kako sam već kazao, bio prava osoba za to.

*          *          *

Zakasnivši više od sat vremena, konačno se pojavila i Jelena. Sva zadihana prišla je za sto za kojim smo sedeli maestro i ja. Izgledala je vraški zanosno. Nosila je jednodelnu crnu haljinu, dovoljno kratku da su joj se videla kolena, i čvrsti i zategnuti listovi nogu. Svojim izvajanim bokovima, poput kineskog skupocenog ćupa, nesvesno se uvijala, kao da je pozivala „gladne mužjake” na ljubavnu igru. Vezala je kosu u punđu, pa joj je dugačak i nežan vrat došao još više do izražaja. Nije imala ni trunke šminke na besprekorno čistom licu, boje blede kajsije. Zabacivala je glavu, po svom starom običaju, malo unazad, ističući time svoj pravilan i malko prćast nos.

Hitro sam ustao sa svog mesta i namestio joj stolicu da sedne, pozajmivši je od susednog stola. Nežno i graciozno pružila je svoju golu i mirisnu ruku prema maestru, koju je ovaj poljubio, ustavši i naklonivši se gotovo do poda.

Seo sam za svoje mesto, primetivši da joj sedim gotovo iza leđa, ali pošto nisam želao da je dižem sa mesta, što bi je verovatno razjarilo, pomerio sam se do maestra dajući joj do znanja da sam tu. Maestro je započeo svoje laskanje, gladeći rukom svoju uredno podkresanu bradu,  rekavši joj da lepšu mladu damu nije dugo sreo i da sam mu ja toliko toga lepog ispričao o njoj da su, pošto ju je ugledao  tada, moje priče  dobile punu potvrdu.

Slušajući maestra kako govori tražio sam pogledom kelnera Prčivragovića po restoranu, međutim nisam mogao da ga vidim. Pošto je Jelena počela da pući usta u stranu, davavši mi do znanja da je nezadovoljna mojim angažovanjem oko njenog usluživanja, kao opečen ustao sam sa svoje stolice da potražim kelnera. Zapravo, žarko sam želeo da odem od našeg stola i  ne dozvolim sebi da maestro vidi kakav odnos ima Jelena prema meni, mada i mnogo nepažljiviji čovek je mogao da primeti da me Jelena od kada je došla nije ni jednom udostojila svog pogleda.

Otišao sam u toalet koji se nalazio paralelno sa našim stolom. Izbio sam pravo na veliko ogledalo postavljeno iznad srebrnog umivaonika. Jasno sam video odraz na ogledalu kako Jelena koketira sa maestrom Lovričom, izvijajući žile na svom dugom vratu i pipajući vrhovima prstiju malo uvo pokazujući mu otvoreni dlan… Pogledao sam sebe u ogledalu ali sam opet  samo video nju i njen zanosni osmeh, i to kako je sedi, bradati gospodin zabavlja dobro mi poznatim, jeftinim štosevima. Umio sam se hladnom vodom. Prčivragovićev glas je  dopirao do toaleta iz restorana, ali sam oklevao da se vratim nazad. Želeo sam da ostanem  i udišem sladunjavi miris kuglica pobacanih po pisoarima. Pljunuo sam u umivaonik ne pustivši vodu za sobom i vratio se u restoran. Ni jedno ni drugo me nisu primećivali. U jednom trenutku Jelana se okrenu ka meni pa mi se obrati: „Dragi, hoću li konačno biti uslužena? Ti znaš dobro da ne volim dugo da čekam. Limunada i voćna salata!“

Sada mi je već bilo svejedno da li će se pojaviti kelner i uslužiti je.  Sedeo sam mirno i slušao maestra kako priča o audiciji koju bi mogao da organizuje za Jelenu i kako je to neophodno, pošto pozorište mora da pravda njeno angažovanje a audicija bi bila idealan paravan za to. Naime, na audiciji bi se pojavile i druge pevačice, verovatno i bolje nego što li je to Jelena, ali ni jedna ne bi prošla pošto bi Jelena, po prethodno utvrđenom dogovoru, već bila odabrana za odgovarjuću ulogu!

Konačno se pojavio i kelner Prčivragović. Jelena mu se obratila sa ironičnim tonom i dala mu opasku za to što mu treba „pola sata” da je usluži. Zatim je naručila  ono što je htela, maestro je takođe naručio još jedno piće, a ja sam rekao, našalivši se, da neću ništa da pijem pošto vozim. „Od kada ti voziš?”, upitala me je Jelena, izbečivši se na mene, ne shvatajući da je to bila šala, jer ja nemam vozačku dozvolu.

Kada se kelner udaljio od stola Jelena maestro joj reče da pročita šta piše na kelnerovoj pločici na reveru od košulje, kada se bude vratio sa posluženjem, a zatim je počeo da objašnjava kako je kelner Prčivragović ostao bez oka.

Naime, Prčivragović je nekada bio vrhunski bokser. Borio se u polu-srednjoj kategoriji. Nastupao je dugo godina samo u amaterskoj konkurenciji da bi jednom prilikom dobio ponudu za svoj prvi profesionalni meč. Sudbina mu nije dala da ga i odboksuje, pošto mu se desila nezgoda u kojoj je izgubio desno oko. Njegova ljubavnica mu je pronašla donji veš, u džepu od pantalona, od jedne pevačice iz hora,izvesne Nade, alta, i u nastupu bolesne ljubomore i histerije, gađala ga  čašom u glavu. Oprostila bi mu i preljubu ali „prljav veš” nikako. Pošto mu je izbila oko nanevši mu vrlo opasnu ranu, prerezala je sebi vene. Prčivragović se posle nekoliko nedelja provedenih u bolnici pojavio na novom radnom mestu, mestu kelnera, koje mu je „sredila” pomenuta horistkinja Nada, dok je ljubavnica  završila u sanatorijumu.

Prčivragović je nakon nekog vremena došao sa našom porudžbinom, pa je nekako ponizno poređao porudžbinu po stolu i zatim se neupadljivo, prethodno ostavivši račun ispod staklene i masivne pepeljare,  udaljio od našeg stola.

Sedeli smo puna dva sata. Pošto je maestro potrošio sve komplimente za Jelenu ustao je od stola, izvinjavajući se Jeleni što mora da ide,  kazavši nam da ništa ne brinemo i da će on sve srediti oko Jeleninog angažmana. Poljubio joj je ruku, omirisavši je blago kao da miriše delikatesnu paštetu na poslužavniku, i zatim otišao.

Odmah zatim je i Jelena ustala od stola  i otišla u toalet. Pošto se zadržala petnaest minuta vratila se i rekla da mora da ide jer ima neke obaveze. Nisam ni stigao da joj kažem kako divno izgleda a ona je već bila otišla. Ostao sam sam za stolom razmišljajući o maestrovoj beloj bradi. Pozvao sam Prčivragovića, platio  mu i ostavio pristojan bakšiš. Pogledao sam ka šanku a „moj” glumac je spavao, naslonjen za šankom i sa glavom preko svoje desne ruke, u pozi koja podseća na Supermena kada leti. „Blago njemu”, pomislih i otiđoh iz restorana.

*          *          *

Pošto je audicija uspešno prošla a Jelena dobila ulogu Leonore u operi Trubadur, mnogo ređe sam je viđao. Bila je previše zauzeta individualnim probama sa maestrom Lovričom, išavši  često kod njega kući. Čuo sam da je imao crni pianino i zidove načičkane brojnim akvarelima, kao i da je imao psa po imenu Arčibald. Ipak, od Jelene sam saznao samo to da je maestro Lovrič sjajan čovek i da sprema odlične lazanje.

Par dana pred predstavu organizovana je proba. Ja sam bio korepetitor.

Počeli smo sa zakašnjenjem od petnaestak minuta jer su neki horisti zakasnili. Kako su svi solisti došli na vreme meco sopran,  koja je pevala Acučenu,  protestvovala je kod maestra, rekavši da je nedopustivo da solisti čekaju horiste, koji pritom falširaju na predstavama. Zatim je predsednik hora, omanji gospodin, proćelav i u braon kariranoj košulji, stao u odbranu hora rekavši joj da je ona ta koja falšira i da posluša snimak sa poslednje predstave. Na to se umešalo još par horista kao i bucmasti, i rumen u licu tenor koji je pevao Ruiza, i sopran, bleda kao krpa i sa ljubičastim brošem na grudima, koja je pevala Ines, tako da je sve  ličilo na jednu ogromnu košnicu u kojoj „pčele” zuje i ubadaju jedna drugu. Ipak „matica”, u ovom slučaju maestro Lovrič, je sve izgladio, po običaju, pa se krenulo bez onih koji su kasnili.

Posebno mi je bio zanimljiv bas koji je pevao Feranda. Visok i korpulentan, sa dugačkom i gelom namašćenom kosom, sve vreme se čapkao za dugačak i kao u orla kriv nos, kao da je skidao prašinu sa njega. Potpuno je bio nezainteresovan za dešavanja u sali, kucao je poruke na telefonu i žvakao žvaku. Ipak, pošto je došao red na njega da peva( prva velika arija u operi je arija Feranda), toliko mu je bio sonoran i jak glas da je pola horista moralo da izađe iz sale jer nisu mogli da izdrže taj zvuk.

Jelena je uglavnom sve ćutke posmatrala, sedevši preko puta mene. Povremeno bi prokomentarisala nešto sa jednom drugaricom iz hora, sopranom, sa kojom se zna još iz srednje škole. Počele su da uče pevanje u isto vreme, s tim da je drugarica bila starija par godina od  Jelene. Od početka su bile u međusobnoj netrpeljivosti čemu je možda doprinelo i ponašanje njihove profesorke, koja ih je često upoređivala stvarajući rivalitet između njih dve. Na svim većim takmičenjima drugarica je uvek dobijala bolje kritike i ocene, ali na kraju nije uspela da postane solista. Sada je sedela pored svoje „protivnice” i verovatno komentarisala drečavo žutu majicu koju je nosila Acučena.

Došao je red i na Jelenu da peva. Pošto sam bio prezauzet sviranjem, samo sam krajičkom oka pokušavao da uhvatim Jelenin pogled, ali nisam uspeo. Delovala je potpuno sigurno u sebe. Nosila je teget rolku pripijenu uz telo, i crne, uske pantalone. Svi muškarci su je otvorenih usta posmatrali, dok je Ferando za trenutak ostavio telefon, i smeškajući se klimao glavom, kao da je govorio „tako, tako, mala moja”! Jelena je zvučala besprekorno. Primetio sam nekoliko pogleda i na sebi, jer je celo pozorište znalo da smo vereni, i da je Jelena postala maestrova miljenica, a šuškalo se i da mu je ljubavnica.

Maestro je uglavnom dirigovao probu „zagnjuren” u note, međutim kada je red došao na Jelenu nije „skidao” pogled sa nje, i poput kakvog zanešenjaka  joj  teatralno gestikulisao rukama, povremeno joj slavši poljubce dajući joj do znanja da je odlična.

Sve to me je veoma dekoncentriasalo i počeo sam da se preznojavam.  Video sam kako mi se horisti smeju i kako komentarišu egzaltiranog maestra. Počeo sam da grešim. Isprva su to bile sitne greške. Izostavio bih tercu ili kvintu u akordu, ili bih odsvirao nešto što uopšte nije pisalo u notama a što nije kvarilo ništa jer je bilo u tonalitetu. Ali, kako je proba prolazila sve više pogleda se zadržavalo na meni. Počelo je i stalno domunđavanje između ljudi u ansamblu i kao da su svi prisutni komentarisali mene, moje preznojavanje i nelagodnost koju mi je pričinjavao maestro koji nije prestjao sa slanjem poljubaca Jeleni. Polako ali sigurno sam počeo da pravim i veće greške. Izostavljao sam cele akorde, „zavlačio” sam tempa, svirao sam falš note, čak mi je u jednom trenutku, pri okretanju stranice, ispala partitura sa stalka od klavira, ali sam se brzo snašao hvatajući jednom rukom partituru a drugom svirajući klavir.

Držao sam se stojički, i moje sviranje je bilo podnošljivo dok su ostali solisti pevali , ali kako bi Jelena počela da peva ja bih se potpuno oduzeo. Na jednom mestu je Jelena imala vrlo zahtevnu i nezgodnu kadencu. Pevač svako teško mesto može lakše da savlada ukoliko je korepetitor siguran, i ukoliko ga isprati na pravilan način. Kako je Jelena došla do te kadence  počeo sam da „vučem” tempo, dovodeći je u nepriliku jer joj je trebalo više daha. Na njenom najtežem mestu, umesto da je podržim sa čistim i sigurnim akordom, ja sam odsvirao falš akord, tako da je ona gotovo „skviknula” na najvišem tonu, što je, sve zajedno, zvučalo kao neki avangardni pravac u muzici. Maestro je prekinuo probu u tom trenutku i obratio mi se rečima: „Pobogu mladiću, dokle ćemo da slušamo Vaše gluposti? Saberite se ili da sednem ja da sviram?!“

Jelena je ostala hladna i pribrana gledajući me svojim mačijim očima. Horisti nisu skidali osmehe zadovoljstva sa svojih lica, a Acučena je prišla Jeleni i rekla joj je da ništa ne brine jer se takve stvari dešavaju. Bila je u pravu, jer se njoj slična stvar desila pre par godina, kada ju je pratio bivši muž, korepetirior u penziji. Naime, pošto su bili pred razvodom braka, on se nije danima treznio. Na probu je došao „mrtav” pijan, ali ni dirigent ni niko drugi na probi to nije primetio. Kada je došao red na Acučenu i na njenu poznatu ariju, on je počeo da svira neki džez pasaž koji su zajedno, u srećna vremena, voleli da slušaju. Istrčala je iz sale sva uplakana a on je izvadio pljosku ispod džempera, nazdravio svima u sali i stropoštao se preko klavira, udarivši glavom preko dirki,  polomivši jednu od njih, na tonu c1.

Maestro je dao pauzu ansamblu i solistima i svi, sem mene, izađoše iz sale da popuše po koju, i da prepričaju malopređašnji događaj. Sedeo sam potpuno sam za klavirom. Gledao sam u polomljenu dirku c1. Ličila mi je na Jeleninu i moju vezu. Pojavio se zatim bas zamolivši me da još jednom prođemo njegovu ariju. Pošto mi je pevao iza leđa svojim ogromnim glasom, potpuno sam ogluveo za trenutak, pa sam ostatak probe svirao polu- gluv.

Veče sam proveo za šankom u restoranu pozorišta. Bio sam pijan. Jelena mi je poslala u toku dana poruku u kojoj me obaveštava da je raskinula veridbu sa mnom, pošto sam ljubomoran na nju, a kao dokaz moje ljubomore navela je to da sam namerno grešio na probi jer ne mogu da podnesem da moja buduća žena bude uspešnija od mene. Takođe, rekla mi je da joj vratim povodac za njenog psa, i da joj vratim knjigu „Moć podsvesti”, a da njen brushalter, koji mi je ostao od njenog poslednjeg boravka kod mene, mogu da zadržim i da se njime slobodno mogu hvaliti po pozorištu.

Ujutru sam se probudio sa ogromnom glavoboljom i svega što sam se sećao, od prethodne večeri, jeste bilo da me je Prčivragović dovukao do stana i smestio u krevet.

*            *            *

„Da je naše pozorište u velikom uzletu, a operska scena u zamahu, pokazali su sinoć protagonisti opere Trubadur. Vođeni iskusnim i maestralnim maestrom Lovričom, solisti, hor i orkestar pozorišta su sve prisutne gledaoce doveli do ubeđenja da je umetnost božanska tvorevina! Orkestar je bio čist, precizan, ujednačen sa blistavim krešendima. Hor na visini zadatka, uz ujednačenu boju. Muški hor perfektan…

…ipak isticala se svojom izuzetnom pojavom i prelepim glasom sopran Jelena Vićentijević, kojoj je ovo bila premijerna uloga na Velikoj sceni pozorišta, u ulozi Leonore. Svojim mladalačkim zanosom i izuzetnom sposobnošću nijansiranja u glasu, ova perspektivna umetnica podsetila nas je na najblistavije momente iz istorije našeg pozorišta. Odlična pijana, blistave i lake visine, neizveštačena i sugestivna gluma, samo su neke od mnogobrojnih kvaliteta kojima je ova mlada umetnica darivala sinoć publiku…”

Nekoliko dana posle predstave pozvao me je maestro Lovrič da se vidimo. Našli smo se u restoranu pozorišta. Maestro je bio bled u licu, sa velikim i modrim podočnjacima, kao da nije spavao celu noć. Naručio je vinjak, ja takođe, dupli. Rekao mi je da nije spavao celu noć. Pošto je zaprosio Jelenu nakon predstave, a ona ga odbila rekavši mu da je on veoma „drag čičica”, ali da ona voli drugog muškarca, pomislio je da sam ja taj drugi muškarac, pa mu je bilo vrlo neprijatno pošto je bio ubeđen da je čuo od nekoga kako mi je Jelena poslala veče pre toga poruku u kojoj reskida veridbu!

Pošto mu „đavo nije dao mira”, odlučio je da se raspita ko je taj muškarac u kojeg je Jelena zaljubljena. Saznao je da je u pitanju neki biznismen iz inostranstva. Naš je čovek, ali je pre dvadesetak godina otišao u inostranstvo da radi, što znači da je bio podosta stariji od Jelene. Ta ga je činjenica veoma rastužila i uznemirila, pošto on sam, po njemu, nije bio mnogo stariji od nje u odnosu na tog muškarca. Takođe, saznao je da je taj muškarac imao ženu i dvoje dece ali ih je napustio zbog Jelene. Verili su se i trebalo je da se venčaju kroz mesec dana.

Ispili smo vinjake a maestro zatraži još dva dupla. Oči su mu zasuzile. Bilo mi ga je žao. Kada mator čovek plače to može da vas jako ražalosti. Popio je dupli vinjak „na eks”, stresao se, i zatim se pojavio na njegovom licu mali, đavolski smešak. Rekao mi je da se Jelenin verenik preziva Prčivragović, baš kao i naš kelner. Proverio je da li su u srodstvu i utvrdio da nisu. Kazao je da će svaki put kada bude prolazio pored plakata za predstavu ili pored spiska za podelu uloga, slatko čitati ime: Jelena Vićentijević- Prčivragović, sopran.

Pošto sam završio sastanak sa maestrom, stigla mi je poruka od Jelene. Rekla mi je da bi htela da me vidi pošto je dobila novu ulogu. Takođe, napisala mi je da joj je neprijatno zbog maestra jer ju je krivo razumeo, i da ona njemu uopšte nije dala povod da je zaprosi, i da ako ga vidim ovih dana da mu se izvinim u njeno ime.

Pozvao sam kelnera da platim i zamolio ga da sedne pored mene.  Rekao sam mu da mi je veoma drago što ga poznajem, makar iz viđenja, i da mu se zahvaljujem što mi je pomogao da dođem kući kada sam bio pijan. Zatim sam mu platio i po običaju ostavio dobar bakšiš. Otišao sam do toaleta, umio se, pljunuo u umivaonik, i pogledao svoj odraz u ogledalu: po prvi put posle mnogo, mnogo vremena, konačno sam video sebe!

* O autoru: Vladimir Bulatović – Buči, rođen je 1979.  Piše kratke priče humorističko – satirične sadržine. Objavio knjigu priča „Izmišljeno ali istinito“. Živi u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*