Vladan Maksimović: Poziv na odgovornost Srđana Keče

Filed under: film,kritika,region |

 

Ne može se reći da je pančevačkoj premijeri filma nekadašnjeg sugrađanina, Srđana Keče, predhodila neka naročita anticipacija. Projekciji je u iza-binskom prostoru Centra za kulturu prisustvovalo svega tridesetak ljudi, među kojima i neki od aktera ovog dokumentarca. Razlog za to dobrim delom leži u tome što je srpska javnost slabo upoznata sa opusom ovog mladog autora koji je u Londonu završio master studije dokumentarne režije na jednoj od najboljih filmskih akademija na svetu (National and Television School).

Srđan Keča (29) svoje interesovanje za film prvobitno razvija u francuskoj radionici dokumentarnog filma Atelier Varan, da bi  nešto kasnije uz pomoć kolega uspostavio i beogradski odsek ove radionice kojom uspeva da mlade srpske reditelje privuče dokumentarnoj formi. Atelier Varan je producirao i njegov debitantski film Posle rata (2006) sa kojim je Keča osvojio prve nagrade na festivalima dokumentarnog filma. U međuvremenu, Keča će sarađivati i sa festivalom Slobodna zona, gde će nekoliko godina biti jedan od glavnih uređivača programa, dok će posle stipendije londonske akademije nastaviti saradnju sa festivalom kao savetnik. Kao producent, odgovoran je za projekat Srbija Vérité u okviru kog je realizovano 8 dokumentarnih  filmova. Po završetku mastera u Engleskoj, Keča nam 2011-te predstavlja čak tri dokumentarca. Ako izuzmemo The Secret life of Objects koji je napravljen po porudžbini antikvarnice koja rentira i prodaje rekvizite, pored Pisma Ocu, tu je i Mirage, zbirka isečaka iz života u Dubaiju. Svaki od ovih filmova je osvojio po nekoliko nagrada na festivalima širom Evrope, a ne sumnjam da će njegov sledeći film imati još bolji prijem. U pitanju je film The Real Social Network koji je snimio sa dve koleginice, a koji se bavi prošlogodišnjim studentskim protestima u Londonu i preispituje ulogu moderne tehnologije pri organizaciji ovakvih akcija.   

Pismo Ocu čini zbir naratorskih deonica u kojima se reditelj direktno obraća svome ocu, a koje je napisao „u jednom dahu“ neposredno po završetku snimanja filma. Reditelj je tu iskazao svu svoju ljutnju prema ocu, prema njegovoj slabosti, odnosno konformizmu, koji je na širem planu uništio prvo njega samog, pa i njegovu porodicu. Ovo Keča simbolički predstavlja stavljajući u kontrapunkt snimke koje je napravio njegov otac pre nego što je otišao u rat, a koji prikazuju različita rođendanska slavlja i slične idilične porodične momente, sa kadrovima snimljenim posle njegove smrti gde je porodica skrivena iza kamere, dok mi slušajući njihov razgovor gledamo vetrom zahvaćeno zapušteno zadnje dvorište kuće. Reditelj jasno šalje poruku da ispred kamere ovog Keče nema mesta za radost, upravo zato što radosti više i nema.

Pošto nam privuče pažnju upućujući nas u neke okolnosti vezane za smrt njegovog oca, reditelj nas, dobrano zaintrigirane, vodi na put na kom i sam pokušava da odgonetne kako se njegov otac distancirao od sopstvene porodice i zašto je odlučio da umre sam. Moguće je da je ovaj poslednji čin otuđenog oca, bila ona kap koja je prelila čašu i navela reditelja da se na neki način sa njim obračuna. Keča to čini upuštajući se u jedno istraživanje tokom kog će preturati po porodičnim albumima, video snimcima, razglednicama, posetiti mesta koja su obeležila život pokojnog oca i razgovarati sa njegovim (ratnim) prijateljima.

Kao što je slučaj i sa drugim ljudima sa Balkana rođenih 50-tih, 60-tih godina, i život Srđanovog oca je bio podeljen na onaj pre i posle rata, ali ono što ovoj priči daje tragički karakter je to što su to bila dva dijametralno suprotna života. Sa jedne strane, imali smo ambicioznog mladića, srećnog muža i roditelja, a sa druge bespovratnog otuđenika. Pristupom u armiju i učešćem u ratu, prvo otuđenog od samog sebe, a povratkom kući i od svojih najbližih.

Kvalitet filma čini to što nas reditelj kroz priču o gubitku svog oca, podseća na jedan zajednički gubitak, na gubitak jedne zemlje i jednog normalnog života, ali on ne staje tu. Ono što čini ovaj film potresnim jeste to što nas reditelj putem svog oca poziva na odgovornost. Katarza koju sam reditelj pominje u jednoj od svojih izjava vezanih za film, leži upravo u tome što nas Srđan na primeru svoga oca na vrlo pragmatičan način suočava sa tim da smo za taj užasan rat krivi baš mi – svi mi, naizgled obični i dobri ljudi, koji nismo podigli glas. Oklevajući da kažemo ne, mi smo na jedan pritvoran način rekli da.  

Opet, konformizam (na koji se Keča, možda baš zato i, ljuti) nije urođena ljudska tendencija ili potreba. Naprotiv, on je samo jedna od opcija kojima čovek pribegava u naporu do opstane, te nije čudo da smo joj pribegli posle pola veka života u represivnoj državi koja je potekla na zločinima nad izgrednicima. Ipak, ove okolnosti nisu opravdanje da se društvene slabosti previde, te je društveno odgovoran apel (poput Kečinog filma) neophodan podsticaj na putu da se one prevaziđu.     

Pismo ocu je prošle godine nominovan za Silver Eye Award (nagrada za najbolji dokumentarni film iz srednje i istočne Evrope) na Dokweb festivalu u Pragu, a dobitnik je nagrade za najbolji balkanski dokumentarac na Dokufest-u u Prizrenu.

One Response to Vladan Maksimović: Poziv na odgovornost Srđana Keče

  1. Pingback: Vladan Maksimović: Poziv na odgovornost Srđana Keče : Mlad Grad | Sremska Mitrovica | Portal mladih Grada Sremska Mitrovica

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*