Verica Tadić: Psalmi sunca na skulpturama sete („Andra Gavrilović“, Svilajnac, 2008 – druga nagrada za esej)

Filed under: Andra Gavrilović 2008,nagrađeni radovi |

Jedino blago što na svetu mi osta,
je to što, katkad, sam plak’o.

Alfred Mise

Kada zamišljamo Sizifa i njegov kamen koji se stalno vraća na početak, ne možemo a da se ne zapitamo čemu toliki trud, ako se svaki pokušaj obezvređuje?

„Sizife, brate,

koliko još ima do vrha

koji se stalno osipa, zrni?“

I ova poetska pitalica Milijana Despotovića najdirektnije zadire u to žilavo meso istorije neuspeha.

„Čemu taj teret micati još?“

Uzaludnost pokušaja, i osipanje i mrvljenje i samog vrha kome se stremi, zamke su iz kojih kao da nema spasonosnog izlaza.

Ne malo puta, i razmišljanja o svrsi života upućuju nas na sličan zaključak. Ma šta uradili, ma čemu stremili, na kraju krajeva, uvek smo na nultom meridijanu. Dolazimo da bi otišli. Početak je svaki samo otvoreni put za kraj.

Počinjemo od nule, nulom završavamo. Znači li to da je kraj obesmišljavanje svega započetog? I da rastojanje od početne do završne nule nije ništa drugo do put kojim pomeramo teški kamen izazova ka vrhu u izmaglici, koji se osipa i mrvi?

Takav zaključak izvlačimo iz vidljivog i merljivog uvida, zasnovanog na egzaktnim činjeničnim stanjima i empirijskoj podlozi.

Život nastaje i nestaje. Da li se to nestaje posle gašenja razlaže i deli na ne i staje (ne staje), najveća je dilema od kad je sveta i veka. Ako pažljivo analiziramo ove dve reči u koje je nestanak razložen, možemo izvući nekoliko zaključaka. Logično je da ono što ne staje, produžava kretanje. Izdvojeno ne upućuje  na negaciju onoga što je u prvobitnom obliku označavalo konačan kraj. Pauza iza ne, na privremeno zaustavljanje, a ceo razložen oblik, na  očitu promenu posle koje sledi neki novi početak.

Ne znamo da li je tako nešto stvarno moguće.

Poznajemo samo sopstveni tok od izvora do ušća. I nestanak. Razlivanje u ušću. Uviranje u nešto drugo, strano i nepoznato. Nešto od čega strepimo. Ili za čim čeznemo u danima očaja izazvanog invazijama ljudske bezumnosti.

Spašava li nas onaj drugi, nevidljivi i nemerljivi, slućeni i neopipljivi, iskustvom nedosegnuti, sanjani svet, u kom je moguće obnoviti i uvećati sebe za nove puteve?

Ako je stvarni i sanjani svet integral beskonačnosti, onda bi to značilo da se u njemu naizmenično smenjuju naši počeci i naši krajevi. I da su nule, koje smo uslovno zamislili kao mesta nastanka i nestanka, u stvari krugovi ta dva sveta, koji se izdužuju jedan prema drugom da bi se dodirnuli  i srasli  u zajednički znak. U znak  beskonačnosti( ∞)…

„Ovaj put (…) nas troši,

ali i obnavlja“.

Mogli bismo, zasigurno, ustvrditi da je ovaj filozofski podtekst u pesmi „Razgovor sa Sizifom“, moto svih pesama Milijana Despotovića, bez obzira na njihovu tematsku i žanrovsku raznorodnost. Ova pesma je zato i bila opredeljujuća za naziv knjige. Svoju najnoviju zbirku pesama Milijan posvećuje mitskim i ovozemaljskim podvižnicima, letačima u svetlozračne sfere duha. Do tih visina retko se stiže, kroz mnoštvo poraza. I porazi se, u posvetama, posebnim slovima ispisuju. Bez njih ni oreol  pobeda ne bi zablistao punim sjajem.

I mada na Sizifovom kamenu prebiva i opstaje večnost neuspeha, on je važan graničnik između tame zaborava i svetla sećanja. Sve nijanse i razlike, u krajnjem ishodu, stapaju se u razlomak svetlosti i tame. Crta koja ih deli ili povremeno spaja, u stvari je klatno za dva časovnika. Samo jedan otkucava naše sutra: časovnik pamtilica. Njegove su kazaljke kadre da naše danas pomere u novo vreme. Mrtve su samo kazaljke na časovniku zaborava. Između ova dva časovnika je granica života i smrti. Oni pokazuju različit smer i različito vreme. Ono u kom nas ima i ono u kom nismo prisutni. Iz koga smo izbrisani.

Na tom teškom i neizvesnom putu, zaključuje Milijan: „Upornost je najbolji saputnik“.

Bez sizifovske upornosti, sve bi se zaustavilo, okončalo, zaboravilo. Ako bismo stali, i prestali da se krećemo napred, kamen bi nas smrvio. Dakle, nekretanje nas okamenjuje, a kamenu daje mogućnost da svojom aktivnošću obnavlja život.

Šta je, zapravo, uspeh u neuspehu?

Utiranje puta na kom će se mrvice okrunjenog vrha, sa kvascem emotivnog doživljaja i vodom znanja, u hleb pamćenja zamesiti. Za utiranje takvog puta potrebna je jaka volja za stalni pokret, za novi pokušaj, da bi  se ostavio trag u vremenu. A vreme je naše najveće bogatstvo na ovoj planeti. Vreme je pergament Vaseljene. Ako ne znamo i ne umemo da ga koristimo, isto je kao da nismo ni živeli. Sve što uradimo upisano je na pergamentu vremena.

Umetnost je najplodnije polje budućnosti, na kome se naše postojanje ukorenjuje za trajni opstanak. Na tom se polju obnavljaju semena emocija, uspeha, nade i vere. U poeziji pre svega. U poetskom duhu se  i nade i iluzije naforom sunčevog zračka pričešćuju. Istine i neistine jasno razaznaju. Reči kao zvezde svetle. Svetli i ljudsko dostojanstvo. Poetskim okom viđeno dostojanstvo je zvonik obraza koji se prema nebu diže.

Pesnici su vazda bili bratstvo koje kaligrafijom suza ispisuje potresna svedočanstva o ljudskim stradanjima i patnjama.

I Milijan Despotović sabrat je poetama čiji se poetski glas u protest i pobunu ostihovljuje. Ali i u svetilište presazdava, da bi ikonostase tuge oplemenio svetlošću duha. Oplemenjena tuga može i u praskozorju istoka da zasvetli.

Šta je to što tugu prosvetljuje? Čak i onda kad razbratje caruje. I kad znamo da podanici razbratstva su: neljudstvo, neljubav, neznanje, nekultura, obezvreditelji dobra, istine i pravde, i pokrovitelji raznih nedela.

Šta nas tada spašava? Empatija i lekovito dejstvo suza. Suze su mera ljudskosti, znak da smo pobedili sopstveni egoizam i istakli zastavu emotivne solidarnosti, u ime svih koje tišti nepravda i onespokojava neljudstvo.

Zato se dolazak  suza  kao veliki praznik slavi u Despotovićevoj poetskoj predstavi sveta. One su mnogo više od toga. Prijatelji, ispovednici, tečno ogledalo vremena koje svojim kapima onežava ljudski rod. I sveta su voda bića, Jordan naših života.

Kad nemamo ništa imamo suze,  da nas bola oslobode, da iz nas otrov tuge iznesu, ali i da kao providni cepelini u nebo radosti uzlete. Zato je mnogo umetnika ovekovečilo suzu. Kao  atom besmrtnosti. Prisutan u svemu. U radosti i žalosti.

Milijan Despotović u suzi vidi obrnuti pogled. To je onaj pogled koji se vraća u nutrinu bića, da se kristalizuje i oslobodi mutnih primesa. Iz tog pogleda čiste se naslage zlokobnih magli  i svega što sužava vidike, da bi se vratio čist kao molitva i blag kao dečji osmeh. U tom novom pogledu, posrebreni destilati patnje i pozlaćeni destilati katarze najduševniji su izvori ljudskosti.

U znaku destilata katarze je i kamen. Slika Dragana V. Jerotijevića na portalu knjige (ako korice knjige tako uslovno možemo zvati) nagoveštava preobražaj. Mladi Sizif  je nadmudrio i raznežio kamen. Rastopio ga u suze. Ili je to Sizif pred opasnim izazovom otvorio slavine svog bića? Bilo kako bilo, ali uočavamo da je pesnik na vodama Jordana, onim svetim vodama naših bića, zaplovio u vrtložna kosmodnevlja tražeći  najveće dubine u kojima se lični poetski odraz neprestano muti i bistri u sudaru sa strujama bivših i sadašnjih svetova. Na talasima te dve oprečnosti, kristalizuju i izoštravaju i profil i anfas poetske slike.

Da bi se započeo Razgovor sa Sizifom 1 treba prebroditi mnoga iskušenja. Baš onako kako dolikuje Argonautima koji u potrazi za zlatnim destilatima katarze (koji su u našem vremenu ekvivalent zlatnom runu) moraju se suočiti sa mnogo nepoznanica i velikim rizicima. Pa i onim najvećim, da će im plovidba biti uzaludna.

Nasilje i neznanje, saveznici su koji će se toj plovidbi sigurno suprostaviti. I svi oni koji divlje pobude u sebi množe, da bi ih na neistomišljenike ustremili.

„Najopasnija je zver gajena u svom srcu“, podseća nas na ovu pogubnu istinu Milijan, da je ne bismo olako zanemarili i zaboravili. A mnogo toga odavno smo već zaboravili. Brisanjem sećanja, izbrisali smo i potrebu da štitimo sopstveni i kolektivni integritet. Zbog toga i nismo uspeli da izbegnemo opasne zamke krivolovaca. Njihov je cilj da krst sa koga se uskrsava, ponište kao pozitivan znak. Oni bi taj plus u putaču da pretvore, a putača je presek dva minusa koji u tom preseku nikad više ne mogu biti plus. I eto načina da drugima ponište i obezvrede sve ono što sami nemaju: znanje, vrlinu, razum, emociju, duhovni uspon.

A kad se to desi, i kazaljka vremeplova gubi orijentaciju, u „Kazaljku vriska“ se izobličuje, jer se  i ovomilenijumski trenutak u izobličenom pogledu prepoznaje:

„…videćeš se u tuđoj dužici
koja postaje ubojna cev,
okrenuta tvom ognjištu…“

Ovo iskustvo mnogo čemu nas uči. Nažalost, i tome  da iz njega nikad ne uče  oni kojima je vodič haos.

„Naša velika kuća je gorela
da bi slepci videli koliko je sati.

Kad se ugasila,
oni su zalutali.“

Verujući u  moć reči, taj „živi molitvenik duha“ i neuništivo seme misli, Milijan izriče i veliku mudrost bez koje nema uspeha u obnavljanju svega onog što čini smisao života: istine, ljubavi, dobra, svetlosti…

Večna reč je sam život,
nestane li njega
ko će tu večnost izgovoriti?“

I ova mudrost nas uči, ali i opominje, da su svakoj mudrosti roditelji nevolje, zato se nikad ne možemo osloboditi zebnje jer:

„Ni drvo ni čovek nisu prevarili vreme,
ali čovek jeste prevario čoveka,
i drvo je počelo da se suši.

Čovek je potom,
i trsci zavideo.“

Na zamršenoj raskrsnici ljudskih htenja i namera, neko će sigurno izabrati pravi put. Uostalom, ove table za oglašavanje i usmeravanje baš zato su tu u knjizi pesama Milijana Despotovića.

Ko ne vidi trojstvo u slobodnom letu ptica, cvetanju prirode i ljubavi čoveka prema svemu što postoji, i ne vidi da svaki je cvet, talas, uzdah, dašak vetra, fluorescentni trag svitaca i zamah krila u letu, haiku kosmodnevlja,  ne može da voli i razume ni igru sunčevog zračka, ni lirsku dušu mesečeve sonate.

I zaista, za muziku bilja i poeziju nebeskih tela potreban je poseban sluh. Samo liričari najsenzibilnije vokacije, senzorima duha osluškuju psalme sunca, i njihove treptaje na strunama harfe od bilja mastilom emocija zapisuju. Milijan te treptaje  razuđuje i nijansira. Otkriva nova sazvučja, novu vibraciju u treptaju. To je ono što njegovoj svakoj novoj knjizi daje posebnu draž. Različitost u istom. Nova boja u spektru. Novi akord u simfoniji sfera.

Svako ljudsko biće ima svog dvojnika“ u jednom od biljnih stvorenja. I bilo je slučajeva da takav „dvojnik“ za sopstveni razvoj krade energiju od čoveka za čiji je život vezan, osuđujući ga na bolest u doba kada cveta ili daje seme.

No, nekada je dovoljno spaliti rastinje koje okružuje bolesnika, bilo u kući, bilo u okolini, pa da bolest nestane bez traga.“ Zapisao je Karpentijer.  A šta biva sa „dvojnicima“ koje mi uništavamo?

Šta je sa božurima koji su nicali iz ljudske krvi i bili živi spomenici i čuvari sećanja na ljudske tragedije?

„Vratio se božur u naša tela…“

Zar ovaj stih nije spomenik božurima?

Posle „zemljotresa u krvotoku“ zemlje, našli su  spas i pribežište u ljudskim telima. Posle svih smrti, ljudi će ih sačuvati u svojim kostima, a iz njih će ponovo procvetati kad dođu bolja vremena.

I ovi stihovi potvrđuju hiljadu puta ispričanu istinu, da će čovečanstvo opstati samo ako u svemu i iz svega ume da čita i zapisuje. Ako sve u sebi i oko sebe ljubavlju obesmrti.

Kao potvrdu pogleda koji u sebi nosi baš takvu perceptivnu dubinu, navodim naziv jedne pesme: „Hram u cvetu Vodopije“.

Učitavanjem sebe u floralni svet, Despotović u ovoj pesmi otvara vrata prosvetljenja u naizgled običnom doživljaju: susretu sa cvetom. Vodopija koju je dečak pri odlasku iz zavičaja zapamtio, uzrasta u zrelom čoveku u sakralnu vrednost. Zreo čovek  taj novi susret sa cvetom doživljava kao ulazak u hram, u kome su ikone detinjstva uskrsle u svetinje.

Nisu samo Seneka  i Spinoza sanjali božanstveni san u kome će čovek čoveku biti svetinja. Mogu li se do te svete bliskosti uzdići ljudske duše, pitanje je na koje se od pamtiveka traži odgovor.

Za sada Milijanov haiku se pridružuje hiljadama takvih nastojanja i želja, jer nema tužnije istine od ove:

„Gledam jesenje
zvezde, tako su blizu,
ljudi sve dalji.“

Ako se čovek čoveku ne približi, neće zatreperiti psalmi sunca na harfi od bilja optočenoj skulpturama sete, jer sve što postoji, živi zato da obogotvorenim bićima beskraj lepote ponudi, ali i zauvek umire bez uzvratne ljubavi.

__________________

1 Milijan Despotovi}: Razgovor sa Sizifom (zbirka pesama) , Beogradska knjiga, Beograd, 2008.

O autorki: Verica Tadić je završila Ekonomski fakultet. Živi u Čačku. Piše poeziju, prozu, eseje i aforizme. Zastupljena u više književih časopisa, zajedničkih knjiga i u nekoliko antologija.

Domaće nagrade:

za poeziju – Književni klub „Moravski tokovi“ (1972, 1975)

za kratke priče – Književni klub „Moravski tokovi“ (1973)

za aforizme – „Momčilo Tešić“ (2005)

za eseje  – „Andra Gavrilović“ (2008)

Međunarodne nagrade:

za zbirku pripovedaka (Kr)istina i (B)laž – „Ćamil Sijarić“ (2005)

za najkraću priču – Nagrada časopisa „Akt“ (2007)

Pesme su joj prevođene na španski, nemački, engleski, slovački i ruski.

Objavljene knjige:

Ostrva noći (1990)

Peludna tišina (2001)

Mreža od sunčevih niti (2003)

Sag od dukata (2004)

– (Kr)istina i (B)laž (2006, 2007)

Fluorescentni prsti (2008)

Na hridima trenutka (2009)

Član je Udruženja književnika Srbije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*