Velibor Mihić: „POEZIJA IZVORNE ISKRENOSTI“ (Jablanka Pavlović: „Predeli, slike i sećanja“, 2004; „Vrtlog života“, 2005; „Okovane ptice“, 2007)

Filed under: region |

Već prva, uvodna pesma u knjizi-prvencu „Predeli, slike i sećanja“, s dinamičnim naslovom „Tražim“, jasno određuje „rodnu Itaku“ ove naše samosvojne pesnikinje: rodno selo i bogatu darovnost detinjstva. Njeni stihovi, neopterećeni i neokovani obavezujućom rimom, bujaju u čistoj poeziji kao muzički, kao likovni doživljaj, kao oratorsko slovo: prošlosti nema, ali je oživljujem, vraćam je svojim jezikom i srcem, ljubavlju i posvećenošću, pod mojim perom ostaće zauvek! Kao što je Prust, iako prozni pisac, a, u osnovi, skroz-naskroz pesnik, imao početni „zalogaj“ kao svojevrstan „zamajac“ u „Traganju za izgubljenim vremenom“ – „malu madlenu“ (vrsta francuskog kolačića) – tako i naša Jablanka Pavlović kao svojevrstan „kamen temeljac“ celokupne svoje poezije određuje „hleb iz crepulje“! Tačno i dobro čini! Ukus tog hleba detinjstva – preko jezika kojim jede, hrani se i pesnički uziše – tačan je i tečan početni korak kojim će nas, kristalno jasno, povesti u hod kroz poeziju. Pesma „Tražim“ je prolegomena njene poezije, pesma-vodič.
Jednostavnom i jakom pesničkom slikom daje atmosferu svog ljudskog trajanja u stihovima „noćnu toplinu pod strehom/Mesec na nebu što gori“ (u pesmi „Satruleli dome, moj“). Ovde je mesto da se istakne ta njena originalna jednostavnost izraza koji će, gotovo na svakom njenom koraku, prosto pleniti čistotom, iskrenošću, ničim nepomućenom lepotom. Samo po sebi se razume: kad je toliko jednostavna da je i, nadasve, razumljiva, što je, i te kako, važno u oceni njenog izvornog dara. Njene pesme opčinjavaju bogatstvom i raznovrsnošću osećanja i, nek nam bude dozvoljeno, iako nije ni čas ni običaj ni mesto da na početku kritike dajemo profil autorke, nek nam, ponavljam, bude dozvoljeno da je odredimo – posle sve tri analizovane njene knjige – da je Jablanka Pavlović naš „srpski Jesenjin“! Pogledajte: ko je napisao ova četiri stiha:

„romori počinak
lavež i san ugarak
Mesečev jarbol kao
jastuk kolevka fronta“

ne, nije Jesenjin već Jablanka Pavlović („Detinjstvo bosonoge devojčice“). Ovo tvrdim zbog „mesa“ pesme, ritma i tempa riznice njene strofe! I dalje:

„a cvrkut u čuturici
k’o cvrčak što zvoni
maslačku livade poj“ *)

ovi stihovi pokazuju, na ovako malom prostoru koji je, tek, šapat u ogromnoj pesničkoj orkestraciji njene poezije, koliko je ona zrela pesnkinja koja je ušla u sve tajne pesničkog zanata jer lepota njenih pesničkih figura (stilske figure) to snažno potvrđuju u predivnim jezičkim slojevima i spojevima (kao, na primer, cvrkut-čuturica-cvrčak)! Pesnici koji su se u gradu pogospodili, gradili stranačku karijeru ne bi li se domogli nekog unosnog mesta u kulturi, privredi (ima i tog!) ili politici (cilj nad ciljevima, pa, makar, i „podrepaškom poezijom“!) – trebalo bi da, svakog jutra, kad se umiju i operu zube, uz kafu ili gimnastiku, čitaju Jablanku Pavlović i vrate se opanku i proji koji su ih odnjihali, a oni ih, nezahvalno, zaboravili! Poezija Jablanke Pavlović je „bukvar života“ i „bukvar vremena“! Kad Jablanka Pavlović napiše: „prošlost jedne reke/setna je staza vremena“, ili: „utučena potokom mrena“ – to nisu samo „gole“ pesničke figure (koje ne potcenjujem, naprotiv, i sam sam pesnik i profesor književnosti) već dubinska filozofija. Prosto je zapanjujuće da pesnikinja koja se ne može pohvaliti (nekakvim) visokim školama, tako dubinski sagledava svemir života, psihologiju filozofije, filozofiju lirike, sam život! Sagledajmo, samo, biser-detalj: „utučena potokom mrena“! Zar potok da „utuče“ mrenu, voda u kojoj „životno“ pliva! To je filozofija života i smrti, Erosa i Tanatosa, uzleta i pada, trajanja i nestajanja.
Pesma „Zavičaj“: posle lepe slikovite postepene gradacije: livada-rosa-dokono Sunce-ptica oblak-gnezda jarebica-leptir-vrbaci, sledi zaključak koji bi, „smesta“, „potpisala“ boginja naše poezije Desanka Maksimović:

„osećam se tako setno
da mogu, još jednom, umreti“ (!)

ne, ne!… ne „umirite“, ostanite u poeziji jer Vaš dar, koji na svakom centimetru dokazujete, to zahteva od Vas (u usmenom susretu, nagovestila mi je želju da bi se rado „prebacila“ na prozu!).
I posle odlaska iz zavičaja (rodno mesto selo Vrmdža, kod Sokobanje), planina Rtanj ostaje kao važan simbol snage i zapitnosti života („ledeni vetar s Rtnja“… „progovori, Rtnje, ko ti ime dade“).
U upečatljivoj pesmi „Azbučnik“, gde svakom stihu – a ima ih 30 – daje oznaku za svako slovo ćirilice – pleni enciklopedijsko objašnjenje za slovo „H“: „hajduk nije u kući“! Ne kaže osvetnik, pravednik, borac, partizan, uskok, oslobodilac, otporaš, neko ko je na svaku muku i iznenađenje pripravan – već, samo: „nije u kući“! Kad je neprijatelj tu, čovek beži napolje gde ga neprijatelj ne može naći („Beganova majka ne kuka, kuka Stojanova“!). „Nije u kući“ – nije u slobodi! Zato se on i bori da bi se povratio kući i bio u njoj, svoj na svom! „Nije u kući“ – kao da kaže: nije na ognjištu!
Prosto je neshvatljivo da kritika, šire, nije, koliko znam, dostojnije zapazila i ocenila poeziju Jablanke Pavlović (knjiga je objavljena pre 16 godina u izdanju Književnog kluba „Sokolovo pero“, iz Sokobanje), ali, u stvari, i nije čudno jer kritike, književne, one prave, pogotovo kritike poezije, u Srbiji, odavno nema i svodi se, uglavnom, na usputne ocene, beleške, tekuće tekstove. Ovde skrećem pažnju na „junaka“ njene pesme „Jezero“ – neka čudna „umorna riba“ – „okamenjena a živa“ – plače na dnu jezera – ali plače – u tom je nenadmašna poenta – „od ljudskog zla“! Ljudsko zlo je toliko veliko (Ivo Andrić: „Svijet je pun gada!“) da se ni riba, na jezerskom dnu, ne može oteti suzama:

„umorna riba
potomak riba Nojeve barke
bez očiju škrga rodoslova
okamenjena a živa
jezerskim samuje dnom

a kad plače od ljudskog zla
mračnim suzama
zamuti vodu jezera“

U navedenim stihovima ima biblijskih belega – Nojeva barka – i, evo, zaričem se, svojim književnim vezama i uvidima, kao i svojom upornošću, potrudiću se da poezija Jablanke Pavlović „progovori“ i na jeziku koji zapljuskuje i obale mnogo udaljenije od srpskog jezika čiji je domet mali jer smo i sami neveliki, malobrojni, na primer, na francuskom. Ovde imam na umu dvojicu prevodilaca NA FRANCUSKI, to su Gojko Lukić i Gabriel Iaculli – koji žive u Parizu i majstorski su preveli, gotovo, celokupnog Gorana Petrovića pa je, sad, zahvaljujući njihovim prevodima na francuski, Goran Petrović – možda, trenutno, naš najznačajniji pisac – jedan među deset najčitanijih stranih pisaca u Francuskoj i dijaspori, zemlji Knjige i Civilizacije! Voleo bih da se među njima nađe i naša Jablanka Pavlović!
Kao što pravi slikari, od nerva i kičice, oni što ne „malaju“ već „dišu dušom“ umetnosti, u „sazvučju“ boja i preliva stvaraju umetnički doživljaj koji se „uživo“ oseća, i Jablanka Pavlović koristi takva poetska sredstva, kao: „odbegli Div“, „olovna zemlja“, „jauče se pesma“, „usta reke“, „ubod vode“…
Posle ciklusa „Medenice ispod čandije“ sledi „Odaje nas ista krv“ (ne usuđujem se da tumačim tajnu strahujući da ću je osiromašiti!). Tu su pesme o narodu, srpskom, svetitelju Savi Nemanjiću, pa etnički mitovi („Legenda o Zlatiboru“), zatim majčin grob, otac, majka, „Nada iznenada“… Snagom visokog dometa, ističe se antologijska pesma „Molitva“, svojevrsna parafraza pravoslavnog „Očenaša“ (Oče, Naš). Nesvakidašnji i ljudski je zahtev – molba-molitva – da se Bog naseli u nas i tako nas spasi! Iz stiha u stih ove misaone pesme, iz koje „veje“ skrušenost, poniznost, ljubav prema Gospodu, prati se „priča“ „Očenaša“ kroz dopadljive slike, jezičke spojeve koji, prosto, odzvanjaju iskrenošću u podignutom autorativnom tonu. Predivna ideja je da nas Bog, iako smo grešni, primi u svoje Carstvo! Tako ćemo se zaradovati i izbaviti. Kao što je, u drugom stihu, prelep njen zahtev da nam Bog da – „samo ono što nam treba“!
U ciklusu „Govor bilja“, motivi su intimni trenuci, priroda, godišnja doba, sve kroz prizmu proživljenosti uhvaćenog trenutka.
Završni ciklus ove zbirke „Raskošne beline“ su kratke jezgrovite nabijene nabojem haiku pesme koje lako, nadahnuto, nikad ispod poezije, objavljuju svoj pesnički sud. Odlikuju se uspelim suprotstavljanjem poetskih čvorišta, iskrenošću, opisom prirode, osećanjem za detalj, začuđujućom alegorijom („deca su… vojnici ljubavi“).
U knjizi „Vrtlog života“ setan, a vaskrsavajući ton izvire u završnom delu proživljene i zrele pesme „Golgota“. Stradanje srpskog naroda, dato kroz potresnu tragediju našeg življa na Kosovu, posvetiće deca koja se rađaju iz pepela! Potresna rodoljubiva misaona pesma koja obiluje jakim slikama i bogata zapitanošću pesnikinje o sudbini Srba u ovoj našoj mnogovekovnoj pokrajini, „zenici Srpstva“!
I pesma „Molitva“ je sva u maksimovićevskom stilu stihova koji „leče“. Deluju kao himna životu. Pesnikinja kao Majka Naroda, kao Majka Života, traži ispunjenje nade, milost i dobru sreću i čoveku, i stvari, i biljci, i životinji: da sve raste i uzvisuje se u Božjoj Bašti!
U odnosu na prethodnu knjigu, ova je misaonija i razuđenija. Sve što je od životne važnosti, postaje predmet njenih ispitivanja. Iz pesme u pesmu, vidno je njeno dalje sazrevanje ljudske i poetske ličnosti. Ništa joj nije nedostupno, u sve hoće da pronikne i svem da svoj pečat, što joj i uspeva. Zadivljuje jednostavnost i razumljivost izraza, stila i jezika kao i sažetost monologa („Odzvanja mi kovilje i bogumilje/Topi se lice i kosa./Gore proplanci.“)
Pesma „Čekanje“, sva je u stepenastoj gradaciji i stilu Vaska Pope:

„čekala sam na obali neba
i dan se načekao
……….
čekala sam u sobi
i soba je sa mnom čekala“

U pesmi „Pesnikova noć“ (šteta što i naslov nije u skladu s počecima pet strofa!), pesnikinja nam „dobacuje“ i „uvodi“ nas kroz jedan isti glas „U“ u svoj mali/veliki svet: misaono, osećajno, sudbinski, „junak“ pesme, zajedno s paukom, proživljuje svet i svest. Sve je u tom svetu u večnoj suprotnosti koje će, samo, vreme pomiriti. Dok pauk vapi „da prespava dan“, pesnikinja se guši izgovarajući svoju poslednju reč „za potonji dan“! Ovde ona pokazuje zrelost svog pesničkog sazrevanja u jednu profetsku ličnost kojoj se može verovati a koju je potrebno slediti. Ne bih se iznenadio da se uskoro pojavi nov pesnik koji će pevati u njenom „zaraznom“ stilu upitanosti i odgovornosti pred sobom i pred svetom, podjednako.
Za razliku između susednih pesama u knjizi, „Poselo“ i „Lukovički potok“, dugujemo pohvalu pesničkoj dramaturgiji: dok je „Poselo“ sve u idiličnoj slici sela, „Lukovički potok“ je u naizmeničnoj smeni svetlo/tamno, uzdizanje/rušenje, sećanje/zaborav. U pesmi „zrikavci nariču“, noć je „olovno teška“, a

„potok je nekad stanište bio
za jato čigravih plavih riba
crvene rakove i lokvanja cvet“

čim se ova „reminiscensna“ pesma uvodi u setno razrešenje u želji da se ponovo rodi nekadašnja sreća.
Pesma „I moj glas“ ponovo proživljeno dočarava nekadašnji glas Desanke Maksimović. Dok je Desanka „tražila“ („Tražim pomilovanje“), Jablanka Pavlović „podiže“ (svoj glas): snažno, proživljeno, zapovednički, ona traži da se vrati sve što je oduzeto, ogoljeno, razapeto, ucveljeno, omeđeno… da se Smrt poništi Životom – a zapoveda, suzom i (pesničkom) dušom. I ovu pesmu ocenjujem antologijskom, profetskom, epohalnom, istorijskom! U snazi ove izvanredne nesvakidašnje pesme ima mnogo od himničnosti, rodoljublja, pravednosti i pravičnosti koje pesnikinja zahteva jer je i uloga pesnkova zahtevna i sudbinska!
U religiozno-rodoljubivoj pesmi „Pravoslavlje“, izražava se teška sudbina srpskog naroda, a nada je u Veri. Porazna je njena ocena u stihovima „pognuti u hramu ljubimo rane“ i „stojimo na kolenima“! Jadno nam stojanje! A izlaz vidi u Nadi. U Nadi „ispod drveta“! (pretposlednji, 4. stih). Da li onim drvetom pod kojim stoje „svi Srbi“ (aluzija)?! U Srbiji koja sve više postaje Srbijica! Može biti! Šta smo činili, šta su nam činili, dokle smo stigli! Trebaće nam mnogo katarze da „isplivamo“ iz pepela! U sličnom raspoloženju su i pesme „Srbija u mraku“, „Kosovo“, „Protest dece“, „Milica Rakić“, „Vratite sve što je njeno“ i „Ukleta zemljo moja“. Pesnički dug, pesnikinja je dostojno odužila.
Na kraju ove knjige „Vrtlog života“, nalazi se pesma-molitva „Isuse Hriste, vapim“ s potpisom „Jablanka“ (kao što Jesenjin ima jednu takvu pesmu – najličniju od ličnijih – sa svojim potpisom, parafom). Ova pesma Jablanke Pavlović me podseća – u dobrom slislu primedbe i ocene – na jedan TV snimak otkrivanja spomenika – za života! – Desanki Maksimović. Podseća me u tonalitetu, iskrenosti, ispovednoj noti. Kad je spomenik otkriven – valjda u Brankovini, u Rabrovici ili Kragujevcu, ne sećam se – pita je TV-novinar kako se oseća kad joj je za života podignut beleg od kamena. Ona spontano odgovara, kako je, već, umela: „A kako biste se vi osećali da vas neko okameni?!“
Kamen!
Kod Desanke Maksimović kamen!
Kod Jablanke Pavlovoć u pesmi „Isuse Hriste, vapim“ – ilovača! Ne znam da li je na Desankinom kamenu-spomeniku autograf njenog imena, ali je na kraju ove Jablankine pesme – njeno ime! Pa kaže, u završnim stihovima, u molitvenom tonu:

„Okadite tamjanom
ostatke, moje,
prelijte me vinom,
nek se izmeša s krvlju, mojom,
nek teče venama ilovače“

Ne mogu da ne dodam: iako kratka (po dužini), sveg dve strofe, i ova pesma je antologijska (treća do sad!)…
Najzad, treća knjiga koju razmatram je s teškim tamnim beznadnim naslovom „Okovane ptice“. (Ovde, u digresiji, ne mogu a da ne primetim svoje osećanje upitne tuge jer su me „Okovane ptice“ odmah podsetile na knjigu pesma moje pokojne supruge Vesne de Majo „Zazidani prozori“. Kod Jablanke „okovane“, kod nje „zazidani“; kod Jablanke „ptice“, kod nje „prozori“! Iako ih deli nekoliko decenija, sličnost u naslovu je zapanjujuća!).
„Okovane ptice“ su sastavljene od četiri „rukoveti“, četiri ciklusa pesama: „Brojanice u travi“, „Padale su po nama iz neba note“, „Taj grob raste u ropstvu cveća“ i „Crveno nebo“.
Već prva pesma prvog Jablankinog pevanja „Brojanica“ pokazuje skok u razvojnom luku ove autorke, još jedan viši stepen i stepenik u formiranju njene pesničke „lepeze“: sva pesma, satkana je od snova! Pesnikinja usni i nas provodi krz svoja tri sna. Sva tri sna su vizija posrtanja, padanja i žrtvovanja srpskog naroda; to je tuga zbog otimanja Kosova – kod Jablanke „Čarobno Polje“! Brojanice monahinja, zbačene su u travu! Tu su „kolevke“ i „pukotine u zemlji“, u spomen one srpske nejači koja je u poslednjem ratu nastradala! Na kraju pesme kao vapaj okovani smo molitvama za spas dece „na proplanku“ i njihovih „senki koje su plakale“…
Ponovo antologijska pesma: to je pesma „Samoća“ (četvrta po redu!). U stilski doteranoj, a, sadržinski, primereno stepenovanoj, pesnikinja ispoveda svoju samoću. Njena usamljenička soba je „gluva“, „prkosna“, „kosi“ (kazaljke na satu su kose!), „zgrće“, „pritiska“, ali ima i dobru svetlu stranu: poj ćuka koji „sneva/košnicu pčele i med“. Osećanje je „uokvireno“ usamljenošću duše „koja hoda po kiši“. U završnoj strofi koja deluje bezizlazno, samoća dostiže vrhunac poraza: „gluva soba“ je pesnikinj „grob u kom spava“! Zadivljuje slikovita stepenovana suprotstavljenost svetlog i tamnog, crnog i belog koja dovodi do poraza. Pesma kao da je „isklesana“ u jednom komadu, deluje snagom pomirenosti sa sudbinom, prihvatanjem, stoičkim, kraja koji se kao raspuknuo pred njom: „grob u kom spavam“, ipak, ta „gluva soba“ u kojoj je ona pritisnuta težinom samoće, nije krajnji slom, pad, smrt, to je, još uvek, mesto u kom ona „spava“, ali je živa i probudiće se! Kad?! Kad ne bude samoće!
U pesmi „Pitam“, kroz slike, mirise, boje, zvuke života, pesmu, odužuje se Sokobanji i njenoj okolini. Ljubav prema širem rodnom kraju je s dostojnom pažnjom sprovedena i deluje kao svojevrsna rodoljubiva „pletenica“.
Uspešno podsećanje na neshvaćenost, tačnije, na nedovoljnu shvaćenost svoje uloge pesnika u životnom okruženju u kom nezaintersovana „sredina“ ne razume uzlete nečije obdarenosti, izraženo je na jesenjinovski način u završnoj strofi pesme „Kad reč zaboli“:

„Kad reč zaboli pesnika
Na raskršću smeha i plača,
Ostaju gorki tragovi, nesanica leleka:
U meni umire neshvaćena poeta.“

Pesma se odlikuje dubinskom zrelošću u sazrevanju psihološkog razvojnog luka Jablanke Pavlović, njenog životnog puta i književne staze koja sve jasnije poprima sigurnost i širinu hoda i kroz život i kroz poeziju.
Drugi ciklus: trenutak opijenošću životom, lepo je opisan i proživljen – gotovo na detinji način, što znači, neposredno i iskreno – u pesmi „Kao po kiši“. Tema je ljubav, vreme: „sadili smo naše snove“. Kao što je priroda prirodna, tako je i ljubav. Lepa ljubav u lepoj prirodi, u ovoj pesmi se i grafički prikazuje ispisom početnih velikih slova u rečima: „Potoke, Livade, Njive, Doline“! Pesnikinja, dete sa sela, i tako odaje počast“scenografiji“ poetskog doživljaja.
U nizu ljubavnih pesama ovog ciklusa, pesnikinja veliča ljubav: „rastemo kao kraljevi“, „krilima maše naša ljubav“, „ljubav moju dušu jezdi“ (!) (uspela dinamična metafora), „skini rosu mojoj kosi“, ali, začudo, ima i banalnih („Dok predan oreš ti telom mojim“, „Ja hoću u tebi da trajem“. **)
Iako mala, tek s pet penušavih grcavih strofa, još jedna antologijska pesma (peta, do sad!) je pesma „Voljeni“. Pokazuje, iako u malom, svu bogatu riznicu pesničkih bisera ove pesnikinje: pesma je, sva, u uspelom „sudaranju“ (nazovi-stilisti, da bi se napravili učeni i važni, rekli bi „u kontrastu“!) dva ljubavna Ja, telesnom i duhovnom, u brzim jezgrovitim sudovima, u srce stvari, crno-na-belo! U „pozivima“ („oni“ bi rekli „imperativima“!) („Nek se sve ruši! Sve nek puca!“… „U žudnji se jutra skrivam, voljena!“… „Oh, samo reci: Bio sam tvoj!“) dostiže vrhunac čiste liričnosti! Izgleda de je pravi živac Jablankine poezije ljubavna poezija!
U trećem cilusu, ističe se pesma „Simonida“. Sva je u iskonskom osvetničkom tonu i drskom srpskom „S“! Tj., cela pesma je ispevana od reči na „S“!
Lepa pesma „Simonida“! To je ona Rakićeva Simonida kojoj je varvarin izbo oči na manastirskoj fresci! Simonida je bez vida, a Jablanka Pavlović to uspešno podvlači suprotstavljajući svim rečima na „S“ jednu jedinu bez tog slova, a na slovo „M“ – to je reč „mrak“! Kao da podvlači svu tragiku vremena u kom se nalazimo, sad – faktički bez Kosova, uz sve naše ograde, protivljenja i zaricanja!
Pored ove, pleni i pesma „Sagorelo kandilo“ o propasti roditeljskog doma koje je srušilo Vreme („od ujeda vremena“), ali preživelo u pesnikinjinom srcu, umu, osećanjima, bolnom sećanju na radosti porodičnog ognjišta: „ne sačeka me ni mačak koji prede, ni šajkača mog dede“, „gle, i ćeramida pala i poslednje parče proje s astala“, „razgrćem po pepelu, tražim parče slavske sveće“… Pesma je, sva, u čemernom bolu tužbe i žalbe. I pesma „Sagorelo kandilo“ je antologijska (šesta do sad!), ispevana, ponosno, na Badnje veče, 6. januara 2007.
Četvrti, poslednji ciklus sadrži 16 pesama od kojih izdvajam: „Rastakanja Srbije“, „Majka Ratnika“, Zaveštanje Zvečanu“ (velemajstorski ispisana isključivo od reči – sve do jedne! – koje počinju slovom/glasom „Z“! Zašto? Pa zbog reči „Zvečan“ koji za Jablanku Pavlović ima vrednost o snagu Zakletve (gle! i moja reč je na „Z“!) a nad većinom ovih i ostalih pesama može da stoji krvlju upisana i svojevrsna pesnikinjina molitva na kraju pesme „Na Kosovu zgrabiše anđela crnim čeljustima“, to su stihovi:

„Gospode Svevišnji,
Sve pomoći Srbima
U snu nad snima!“

Najzad, najjača pesma ovog ciklusa je pesma „Mračno nebo“. Očigledno, i sadržinski, i dramaturški, i psihološki, dugo je „tkana“. Ispevana je, sva, u najboljem šantićevskom duhu, u stilu poznate Šantićeve pesme „Ostajte, ovdje!“. Ali, za razliku – kako ironično! – da ne kažem, grubo, čak, sarkastično! – od pomenute Šantićeve pesme u kojoj on poziva muslimane da se NE SELE u Tursku već da „ostanu, ovdje“ – Jablanka Pavlović, sad i ovde, vaj i avaj! – zlehuda naša sudbino (mada je naša Crkva ne priznaje!… mislim na sudbinu) poziva Srbe da se VRATE, da se ne sele nego da OSTANU na svom kosovskom ognjištu! Osećate li razliku?! Ko greši?! I ova njena pesma je antologijske važnosti (završna, sedma!); pesnikinja to postiže snagom svoje ideje date na originalan način, a ne, tek, parafrazirajući Aleksu Šantića (gle! uzgred! mog zavičajnog pesnika jer sam i sam rođen u Mostaru). „Mračno nebo“ iz naslova i četvrte strofe ove pesme je istorijski sunovrat politike koja nas je, ideološki, ali i zbog našeg javašluka, nerada, primitivizma, lenjosti dovela da o Kosovu – zenici našeg oka – odlučuju drugi! A to pitanje, moglo se rešiti u našu korist pre 100 ili pre 50 godina!!! Da smo bili pametniji!!!…
Kao zaključak, u odnosu na sve tri razmatrane knjige pesama, može se, nedvosmisleno, izreći književni kritički sud: pesnikinja Jablanka Pavlović, nesumnjivo pripada generaciji izvornih književnih talenata koji je osvedočen u nizu natprosečnih pesničkih ostvarenja i lako bi mogla „povući“ za sobom mlađe „neizbrušene“ pesnike raznovrsnošću, razbokorenošću svojih tema, motiva i bogatstvom srpskog jezika. Da je, samo, napisala onih sedam pesama koje sam u svom kritičkom sudu nepristrasno ocenio antologijskim, bilo bi više nego dovoljno.
Jablanku Pavlović treba iskreno voleti, posle se lako čita i vraća joj se u novim i uvek inspirativnijim čitanjima.

Velibor Mihić

U Beogradu, 9. novembra 2010.

———-
*) Moj sin se preziva Maslačak!
**) Otkud ovakva (i slična) mesta koja odudaraju od lepote celine, teško je reći, ali, za utehu, imaju ih svi umetnici, pa i najveći!