Velibor Mihić: Kaput („Milutin Uskoković“ 2010 – drugo mesto)

Filed under: Milutin Uskoković 2010,nagrađeni radovi,region |

„Šta se dešava, Marta?!“
Kad sam tog jutra ustao i pogledao kroz prozor, ceo Zemun je bio pokriven prvim snegom. Nazdravlje! Baš nije mogao pasti u nezgodniji čas. Bio sam bez zimskog kaputa, i to u tuđem stanu!
Marta je ležala u krevetu, teglila se sa šoljicom kafe u ruci. Moja kafa se hladila na noćnom stočiću.
– Gledaj, sneg! A ja bez kaputa! – rekao sam smrknutog lica.
Ona se samo zakikota, tipično ženski. Za nju ništa nije problem. Da je bila na „Titaniku“, ne bi potonuo!
– Bebice, zašto se smeješ?
– Zato što se ponašaš kao razmaženo dete koje očekuje od majke da mu reši problem!
– Pa reši ga ako možeš… Zar u odelu da izađem u Dobrovoljačku ulicu?!
– Baš ste vi, muškarci, velika deca!… Pao sneg na Zemun, vrlo važno!… Daću ti njegov kaput, večeras mi ga vrati… to je sve! Dule neće saznati da si ga nosio!
– Mislila si da provedemo zajedno i ovu noć?!
– Pa nećeš, valjda, da čamiš u onoj svojoj bednoj garsonjeri bez grejanja! Zar ti kraj mojih leđa nije toplije?! Gukni, golube!
– Marta, molim te, da stavimo stvari na svoje mesto, ne zaboravi, ti si udata žena, nije u redu da nosim kaput tvog muža…
– Hm, hvala na podsećanju! Svakog meseca, on je na službenom putovanju tri nedelje. Ja sam od krvi i mesa. Meni treba muškarac… ali nećemo o tom! Uzećeš njegov kaput… Uostalom, zar misliš da je Dule
svetac?! Ne, dragi moj. Imam dokaze da me vara. Takvi su trgovački putnici, a i takav glas ih bije…
– Dobro, dobro… Izvini – rekoh, pomirljivo.
Nisam imao nameru da se svađam s Martom. Taman posla! Zar da sečem granu na kojoj sedim?! Voleo sam je. Ali, bila je u braku. A sad još i taj pozajmljen kaput njenog muža!
Seo sam pored nje i nežno je poljubio u kosu. Baš je lepo izgledala.
Kao sve pametne žene, i ona je bila plavuša. Durila se i dalje. Ispalo je da je podsećam na preljubu, kao da joj prebacujem. To mi nije bilo ni nakraj pameti. Značilo bi da zameram i samom sebi. Voleo sam Martu: njenu hrabrost, odlučnost, individualnost i lepršav smisao za humor.
Bilo je dana kad me je oslovljavala muževljevim imenom! Navodno, to je njoj bilo smešno. A ja sam koristio: njegove papuče, njegov aparatić za brijanje, kućni mantil, pižamu, njegovu čašu za protezu, pastu za zube, nec za kosu, peškir za noge… A sad još i zimski kaput! Što je mnogo,
mnogo je!
Ipak, morao sam uzeti Duletov kaput.
Odvojeno smo otišli na posao, u razmaku od „par minuta“, zbog diskrecije. Tako smo uvek činili…
U kancelariji, svi su hvalili nov kaput (morao sam da ih častim kafom!). Ja sam se, međutim, osećao nelagodno. Gledajući njegov kaput na čiviluku, imao sam osećaj da me njegov vlasnik, lično, posmatra. On, njen muž. Pretećeg izraza, spreman na tuču, ko zna, možda i na dvoboj
(mada su ta vremena odavno prošla, ali ipak, znate kako se kaže: „U strahu…“). Jedva sam čekao kraj radnog vremena da odem kući i uzmem svoj kaput…
U podne (sećam se da je tačno toliko bilo jer sam pogledao na ručni sat), Marta me pozva telefonom. Začudio sam se jer nije imala običaj da me zivka. Uvek sam ja dosađivao njoj.
– Šta se dešava, Marta?
– Zamisli, samo, molim te, on se iznenada vratio! VRATIO SE!
Potpuno nepredviđeno. Zvao me, od kuće, telefonom i pitao gde je njegov kaput!
– Bogami, ja se ne bih snašao…
– Eh, ti… Rekla sam mu da je na hemijskom čišćenju. Zar nije moglo tako biti, reci?
– Aha… Pa šta ćemo sad?
– Pa ništa. Odnesi njegov kaput na hemijsko čišćenje i zamoli da što pre bude gotov. To je sve…
Još i to! Ko li upravlja nevidljivim koncima nas, marioneta?! Bolje da sam izašao na sneg, u odelu! Bio bih „bela vrana“, možda bih se i prehladio, ali ne bih imao problema. Zar je prvi sneg morao pasti baš kad sam bio na „gostovanju“ kod Marte?! Izgleda da se u životu nikad ne dešava ono što ne mora. A što je suđeno, eto ti ga pravo pod prozor, odnosno u kaputu!…
Otišao sam kući, spakovao njegov kaput, obukao svoj i odneo proklet kaput na čišćenje. Najbrži rok: tri dana…
Sutra sam ja pozvao nju. Već posle prvog „halo“, shvatio sam da nešto nije u redu.
– Šta se dešava, Marta?!
– Moramo da se vidimo, Marko! Obavezno!…
Sastali smo se u Gradskoj poslastičarnici, u Glavnoj ulici. Tu ima i stolova sastavljenih  tri po tri, s osam stolica. Za svaki slučaj, da ne sedimo sami za malim stolom ako nas neko vidi.
– Znaš, uvrteo je u glavu da mu je provalnik odneo kaput! – reče, poverljivo, Marta.
– Ja provalnik?!
– Tiše… ššššššš… To on, samo, umišlja…
– Ne veruje da je na hemijskom čišćenju?!
– Ne veruje.
– Pa šta ćemo sad?!
– Daj potvrdu. Ako ne veruje, nek kaput, podigne, sam! Ljubomorne muževe, najlakše je smiriti ako im u ruku daš nešto crno-na belo!
Dodao sam joj ispod stola potvrdu. Najzad sam se rešio problema s kaputom, Bogu hvala! Uskoro će njen muž opet otputovati, a naša ljubavna veza se nastaviti. Sve će biti kao pre…
Pusti snovi!
Ispalo je drukčije…
Posle dva dana, telefonirao sam Marti. Čim se javila, zaplakala je! Nov problem, znao sam, nisam glup.
– Šta se dešava, Marta?! – izgovorio sam već uobičajenu frazu.
– Znam da će te ovo izvesti iz takta, a možda odvesti i u ludnicu kao Van Goga… ali, dragi moj, opet je u pitanju kaput!
Skočio sam sa stolice. I opsovao. Ja koji uopšte ne psujem. Ali, eto, izletelo mi, iz nehata. Mogao sam to da učinim, bio sam u svom stanu.
– Pobogu, šta je sad?! Naša veza će se svesti samo na dogodovštine
s tim prokletim kaputom!
– Kaput je još na hemijskom čišćenju, iako je gotov! – rekla je Marta.
– Ne razumem…
Ponovila je od reči do reči, uz nekoliko bolnih uzdaha i dve-tri pauze za plakanje. Ćutao sam. Šta sam, drugo, mogao? Blago onima koji zbog nekog razloga uspeju da promene ime i prezime, lični opis, adresu, tapete u stanu… svi problemi im se reše.
– Kaput je očišćen, ali mu ga nisu IZDALI. Ti si rekao da je to tvoj kaput i da ti je do njega mnogo stalo! Šta ti je to trebalo, Marko?! Mogao si ćutati i sve bi bilo u redu. Ovako, skrenuo si na sebe pažnju i oni su te dobro zapazili! Ti si jedan najobičniji smetenjak!
– Pa šta ćemo sad, Marta?!… Da odem ja da ga podignem? Ne bih za to imao snage… Imaj milosti, Marta!
– Taman posla! Samo se ti drži po strani. Ako si ga, po njegovom, ukrao, on čeka da te uhvati u zamci! To je moje mišljenje. Uostalom, stvar će se završiti i bez tebe, znaš. Traže mu overenu izjavu da je
kaput njegov. Čista glupost!
– Ne shvatam kako su me tako dobro zapamtili…
– O, Marko, imaš povijen nos, čupave obrve, dali su mu tvoj opis da bi se po njemu mogao napraviti tvoj foto-robot! Ne prolazi ulicom u kojoj je hemijsko čišćenje. Mogli bi potrčati za tobom, Markoooo!
– U redu, nema problema, vraćaću se preko mosta…
Skljokao sam se na stolicu. Samo da već jednom njen muž uzme svoj kaput i otputuje na svoje tri nedelje! Mislim da bih se ponovo rodio…
Sutra sam je opet pozvao.
Bila je još očajnija nego poslednji put. Jedva je govorila. Sigurno sindrom vilice ili tako nešto.
– Šta se dešava, Marta?!
– Ah, ne pitaj… Molim te – ne izlazi u grad! On te traži!
Tra-ži! RAZUMEŠ?! Lovi te! Besan je! Tvrdi da će ti odrati kožu s leđa čim te prepozna! Nikud ne izlazi, ne promaljaj ni nos, ja te molim! Dok ne uhvati lopova koji mu je ukrao kaput i još bio toliko drzak da ga odnese na hemijsko čišćenje, neće se, kaže, smiriti!
– Ali ti si mi rekla, Marta… ovaj, izvini… Pa to je nemoguće!
Zar da ostanem u kućnom pritvoru ili da samo izlazim noću kao mesečar?! Ne dolazi u obzir!
– Onda, dragi, pusti bradu i brkove! Ne može te prepoznati!
Bravo, Marta!…
Posle petnaestak dana, ponovo sam bio kod Marte. Njen muž, ponovo je bio na putovanju i našoj ljubavi nije bilo nikakve prepreke. Bio sam zarastao u bradu i brkove. Sasvim drukčiji čovek. Uz to, ulicom sam išao malo pogrbljen i vukao levu nogu. Za svaki slučaj, a ništa ne košta. Ključ je uvek bio iznutra, u zaključanim vratima. Ako bi se on iznenada vratio, preko terase sam lako mogao da se dohvatim jedne orahove grane i eto me u Dobrovoljačkoj ulici.
Ne treba ni govoriti koliko smo bili željni jedno drugog. Menjali smo sve naše milošte. Ipak, Marta se mrštila. Lice i telo, bili su joj crveni kao paprika. Izgledala je kao ožarena koprivom. Pitao sam je da
nije neka alergija.
– To je od tvoje brade i brkova, žare me…
E pa, nek te žare, trpi, sama si kriva za sve, pomislih. Tvoja ideja je da obučem njegov kaput!…
Sastajali smo se čitave zime. Njen muž se nije vraćao, samo se javljao iz ovog ili onog mesta, iz bog-te-pita koje nedođije! A onda, prvog dana proleća, vreme preko noći otopli kao da je počelo leto.
Sećam se da smo i tog dana izašli iz stana odvojeno, u razmaku od nekoliko minuta. I sećam se da sam na ulici stavio naočare za sunce i da je bilo veoma toplo.
Čim sam došao u kancelariju, rekli su mi da me je tražio ženski
glas. Znao sam da je to mogla biti samo Marta.
– Ti si pravi som! – reče ona. – On se danas vratio, a ti si jutros na čiviluku zaboravio SVOJ kaput!!!
Da, prisetih se, bilo je pretoplo… Zemljo, otvori se!!! Progutaj me s njegovim… pardon!… s mojim kaputom!… Ne, neću ga više uopšte nositi! Do kraja života, ići ću samo u odelu!
– Šta ćemo sad, Marta?! Mogu li bar da se obrijem?!
– Možeš, dragi moj, obrij bradu i brkove! – reče ona pobedosno.
– Stvarno?! Ne mogu da verujem!… A šta si mu rekla, čiji je kaput?!
Marta napravi pauzu. Smejala se kao luda.
– Nećeš verovati, rekla sam mu da je kaput mog ljubavnika!
– I on je poverovao?!
– Stvar je u tom što NIJE poverovao. Samo se nasmejao… A ti ćeš morati da kupiš drugi kaput. To je sve. Ovaj nikad nećeš smeti da obučeš…

 

O autoru: književnik, profesor književnosti, živi u Beogradu. Rođen u Mostaru 1936, izbeglica iz Hercegovine, živi u Beogradu  od 1941.

Dela: “Hotel Jevropa” (roman u stihovima, “Prosveta”, Beograd,1975); “Pad Dubrovnika” (drama u 2 čina, časopis “Scena”, Novi Sad,  1/1978, urednik Petar Marjanović); “MLADOŽENjA” (TV epizoda u TV-seriji “UNIFORME”, RT Novi Sad, urednik Ðorđe Fišer); “Mladoženja” (TV drama, prva nagrada TV Beograd – zaboravio sam godinu; urednik Vasilije Popović), “PROLEĆNA SEZONA, KRATKI DANI OBOŽAVANjA” (drama, nagrađena prvom nagradom Udruženja dramskih pisaca Srbije, Beograd, Nagrada “Branislav Nušić” za origanalan dramski tekst, za godinu 1982); “Stepenik” (SF priča); “Sremac, Nušić i Andrić – dragi gosti Sokobanje” (anegdote, citati, zapisi, Udruženje umetnika “Vrelo”, Sokobanja, 2010); “POLITIČKA BALADA” (TV drama, druga nagrada TV Beograd); “Varoške priče” (zbirka pripovedaka, nagrada KPZ Pljevlja); “REKVIJEM ZA KATARINU I RADENKA” (pripovetka, prva nagrada RU “Ðuro Salaj”, Beograd); “KAPUT” (pripovetka, druga nagrada za pripovetku “Milutin Uskoković”, Narodna biblioteka, Užice 2011), i dr.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*