Velibor Mihić: „GOLUB NA MUŠTIKLI“ (zbirka reportaža, „Nagrada Ivo Andrić – Pavlimir Gligović“; „Akademija Ivo Andrić“, za publicistiku, 2002 – prva nagrada)

(Izbor)

ČOVEK KOJI JE ZABORAVIO DA JEDE

Bilo je to one godine kad su me, kao kusog psa, poterali maler za malerom, ali, nekako sam se izvukao, doduše, uz mnogo lude sreće i nekoliko manjih „ožiljaka“. Ali, neću o tom nego…
Te godine sam upoznao čoveka koji je bio nesrećniji od mene, a da li se i on izvukao, ocenićete sami. Radilo se o teškom alkoholičaru, „zamalo izgubljen slučaj“, njegove reči. Lečen i zalečivan bezbroj puta.
– A koliko tako, bez pića, odnosno s pićem, izdržite? – pitam ga.
Odgovara: između devet i petnaest meseci, kako kad, pa opet mora, kad dara pretera meru, da se oporavlja u bolnici, svi ga već znaju „k’o staru paru“.
– Odem, kažem dobar dan, i dobijem pižamu.
– Tako?
– Lepa reč i bolnička vrata otvara – kaže i smeška se…
Milan T. je rođen pre pedeset dve godine u Adrovcu, blizu Aleksinca. Visok, ne više od pedeset pet kila, sama kost i koža. Seo je za moj sto oko devet sati u dnevnom restoranu hotela „Moskva“. Naručio je vodu, običnu vodu, konobar ga zna. Milan T. voli da priča, ja volim da slušam i zapitkujem, odmah smo se „prepoznali“, srodne duše se lako nađu.
– U pola dvanaest, kao svaki dan, moram poći u bolnicu, na ručak. Idem gradskim prevozom – kaže veoma važno kao da…
A ja:
– Niste u bolnici, a idete u nju, i to svaki dan. Ne razumem… Za takvu kontrolu nisam čuo.
– Nema tu šta da se razume, ako ne doručkujem i ne večeram, moram da ručam, tako kažu doktori…
Iz njegove brze i oštre priče saznajem da je Milan T. izgubio volju. Mnoge stvari je imao u životu, pa ih više nema. Ni volje. A krivo je piće. Priznaje. Čovek koji nema volje. Volje da jede, na primer. Zato on mora, bar jednom dnevno, da ima volju, to jest da ode u bolnicu na ručak, inače…
Žao mi ga. Spuštam mu ruku na rame. Čudna priča, bogami. Pa mu kažem:
– Razumem, jesti je isto što i disati. Ako moraš imati volju da dišeš, moraš je imati i da jedeš.
– Niste u pravu. Ništa se ne mora… U stvari, kad ne bih jeo, ne bih ni živeo, to je tačno… A s disanjem ti je ovako: dišeš sam od sebe, tu ti nije potrebna volja. I vi dišete bez volje… A s jelom ti je ovako: ne setim se da jedem, potpuno zaboravim… Kao sa satom…
– Šta sa satom?
– Pa s mojim satom. Ovim, na ruci. Nije nov, polovan je. Navijam ga, radi. Ali ne gledam na sat. Zaboravim da gledam.
– Kako?! Zar ga ne doteruješ na tačno vreme?
– Ne doterujem. Šta će mi, ionako ne gledam na sat. Koliko je kod tebe?
– Sad je 10.20.
– A kod mene 4.15, eto… Ali pričali smo o mom jelu, o bolnici… Doktori su mi preporučili da redovno dolazim u bolnicu, na ručak.
– A doručak, večera?
– To bi bilo preterivanje.
– Samo ručaš?
– Dosta od mene. Jedva sam se i na to navikao. U početku su dolazili po mene da me vode na ručak, sam nisam mogao da se setim… A onda je psiholog rekao. Znate šta, Milane, ne morate da pamtite, samo gledajte na sat. Kad bude pola dvanaest, polazite u bolnicu.
– Ali vaš sat ne radi tačno, ne doterujete ga, nemate naviku da gledate na sat, kako znate koliko je sati?
– Lepo, pitam, pa mi kažu… I vas sam malopre pitao, zaboravili ste… Kad bude pola dvanaest, recite mi, moram na prevoz…
Hteo bih da skrenem s teme, ali ne mogu.
– Kakva je bolnička hrana?
– Otkud znam. Ne mislim ja o tom. Ne znam ni šta pojedem. Dosta od mene što sve pojedem koliko mi sipaju. Kad ručam, za mene to nije neko određeno jelo kao, na primer, pasulj, ćufte u sosu, đuveč i slično, nego samo ručak. Razumete, ja idem na ručak i ručam, jedem ručak…
E, Milane, šta učini piće! Da čovek, zdrav i prav, zaboravi da treba da jede. Kažem mu to.
– U pravu ste, sto od sto… Zato se i vi čuvajte. Za mene jeste kasno, ali ima nade. I danas ću ručati…
– A ja, Milane, uopšte ne pijem. Ne mogu. Ne prija mi…
– Blago vama, vi ste kao i drugi: doručkujete, ručate i večerate… Bravo!…
Ispija drugu čašu vode. Popio je lekove, čitam na kutijicama: DITAMIN – RETARD od 2,5 mg, 3×1;  TRANEX 5 (Dikalijum hlorazepat) 3×1… Puši „marlboro“… U džepu mu „Ekspres“ od pre pet dana. Neobrijan. Oči upale. Osmeh topao. Nosi protezu… A kad pije? Kako da ga pitam?… Ma pitaću…
– Hoćeš li i danas neku „trgnuti“?
– Obavezno. Moje vreme je pred veče.
– Koliko?
– Pravi si amater! To jedino zna baba Vanga. A sutra ću opet biti kao soko, takav je život… I ručaću… Koliko je sati?…
Milan T. je rođen u Adrovcu, u Aleksincu je završio gimnaziju, Filološki fakultet u Beogradu, bio profesor književnosti u školi za KV radnike na Dorćolu, ženio se tri puta, žene ga ostavljale zbog pića, dece nije imao…
– Sreća što nisam imao dece – kaže – šta bi deca sa mnom, šta bih ja deci?!
Sad je u penziji, prevremenoj. Ima brata časovničara koji ga malo pomaže, ima sestru od tetke koja ga pomaže malo više, ima strica i strinu u Los Anđelesu koji mu šalju paketiće s pšeničnim klicama i redovno mu pišu… Samo Milan T. nikom ne pomaže, jedva sebi. Čak sasvim ni to jer država, to jest bolnica, podseti Milana svaki dan da mora da ruča.
Milan jede „jelo“, jede „ručak“, ne primećuje šta su mu sipali na šuberu u odeljenskoj trpezariji gde jede s bolesnicima. On je nešto posebno u mojim očima. Ni zdrav, ni bolestan, ni prisutan u životu ni odsutan, čovek „između“. Između ručka i ručka. Između meseci kad je na „slobodi“ i meseci kad je u bolničkoj pižami.
Milanovi dani teku. Niti se goji, niti mršavi. Novo ne pamti, staro je, sve, zaboravio. Sreće, kaže, ponekad, bivše učenike. Ne seća ih se, ali oni kažu da su njegovi. Ne može u oči da ih pogleda. Sve čovek može da izgubi, ali ponos ostaje. Susreće i bivše kolege, poznanike. Svi ga prepoznaju, on ne prepoznaje, više, nikog. Ipak, ima tri „stvari“, u stvari „priče“ koje slede kao da donekle demantuju Milanovo zaboravljanje. Ili su samo izuzeci da potvrde pravilo.
Prva „priča“ se odnosi na „škodu“, druga na Njegoša, a treća na Milanovu prvu suprugu. Ovaj niz bi nekom mogao izgledati smešan, čak sarkastičan, ali u „slučaju“ Milana T., bivšeg profesora a sad lečenog ali ne izlečenog alkoholičara… treba da se uzme u obzir.
– Imao sam „škodu“, belu. Uzeo sam je na licitaciji. Polovna „škoda“. Vozio sam tu „škodu“ kao ptica, nisam tad pio. Uopšte. Položio iz prve kod „Crvenog signala“, iznad Slavije. Imao sam 11 sati praktične vožnje. Malo za ispit. Ali, bio sam talenat. Položim iz prve… Napunim  rezervoar do vrha, pa pravo do aerodroma da dopunim tek kupljen akumulator, suvošaržirani, „trepča“… Stigao srećno na aerodrom. Popio na spratu sok i kafu pa natrag, vozi po Beogradu… S Dedinja na Karaburmu, s pristaništa do Liona, s Dorćola na Banovo brdo… sećam se kao da je bilo juče… I „uhvati“ me sumrak kod Londona, na uzbrdici, ja ni makac, ne znam da vozim po mraku, instruktor me nije učio. Parkiram na trotoaru, čekam da svane… A posle sam se bio izveštio…
– A sve što sam od profesure znao, zaboravio sam. Pamtim samo Njegoša. Da, piće učinilo svoje, sve izbrisano, samo Njegoš ne… Ponekad, iz strasti, kad sam trezan, onako, sam, između četiri zida, govorim o Njegošu… Kuku meni ako i njega zaboravim!
To je bila „druga stvar“. A treća?
– Sretnem ja jednom svoju prvu ženu. Desilo se to pred RK „Beograd“, na Terazijama. Prilazi mi jedna žena s crvenom kosom, onako, sitno isfrizirana. Stoji ispred mene, osmehuje se. Pita me kako sam. Kažem joj da sam dobro, ja sam uvek dobro. A bio sam malo pod gasom. Ona mi kaže da je bila moja žena. Kaže mi i ime. Imena se sećam, ali nje ne. Ama uopšte, kao da je prvi put vidim. Sve je kod nje bilo nekako… ne znam kako da opišem, nepoznato… Počela je da me napada što sam pijan. Pala u vatru. Podigla nokte. E, bogami, tu se ja nje malo setim. Zbog tih noktiju. Šta je nju briga što sam neobrijan, što sam pod gasom?! Nije mi, više, ništa, pa zar nije tako?!… Zašto sam zapušten!… Rekla mi je da smo dve godine bili u srećnom braku! Bogati!… Ne sećam se te sreće… Ali kad je ona to rekla, verujem joj… Posle se malo smirila. Pustila suzu. Uvela me u robnu kuću da mi kupi košulju. Izmere mi centimetrom obim vrata. Ona i prodavačica se dogovore koju ću košulju. Izađemo napolje. Rastanemo se, nekud je žurila… Posle nekoliko dana dobijem košulju poštom. Bila je zaboravila da mi je preda. Eto, bivša ljubav, zaborav, žurba, dim… A ja tu košulju nikad nisam obukao. Šta će meni košulja? Leti jedan džemper, u jesen dva, a zimi tri džempera. Lako se pamti…
Milan T. ustaje, zove konobara da plati.
Konobar se smeška. U redu je, ne treba ništa da plati, imao je samo vodu, a voda je besplatna.
– U redu – kaže Milan.
I, veoma teatralno, rukuje se s konobarom, a meni smešno.
Kroz staklo vidim kao ulazi u autobus. Gotovo uskače.
On ponosno odlazi u „svoju“ bolnicu, na ručak. Ješće, iako mu se ne jede, mora. Ručak mu je „prepisan“…
Eh, što meni neko ne napiše takav recept, bogati, svaki dan ručak!… Za godinu dana bih uštedeo za čamčić s dva vesla! Ili… za „Sabrana dela Miloša Crnjanskog“! Ili… da dozidam predsobljence, metar-s-metar, ispred svoje sobice, da mi zimski vetar ne duva i ne ubacuje snežni prah do kreveta, ponekad i do lica… O, želja je mnogo… želja bez smisla… još nisam sve ni rekao…  ali, valjda, naslućujete…

oOo

STOJAN, SPASEN U RADU

Zima, nedelja, Terazije, pivnica „Kasina“… I nas dvojica…
– Hajde, nov’nar (govori bez „i“), napiši priču o meni. Jeste da mene niko ne poznaje, ali imam šta da kažem. Kad čuješ mene, čuo si sve. Čuo si sve srećne ljude, takav sam ja!… Ja sam, bato, moj, završio tri osnovne, i ponosim se tim!…
Kažem mu da je nepismen jer nema dokument o završenoj osnovnoj školi. I dodajem, u šali, da nepismeni nisu za novine. Ne mogu da pročitaju i posle da daju demanti. A to je već neravnopravan odnos prema pismenima koji to mogu… i sve tako, peckam ga…
– Ništa ja tebe ne razumem. Piši, nov’nar, o meni, nećeš se pokajati. Ako ti je žao ‘artije, pamti. Posle prepiši iz glave. Nepismen jesam, ali ja ne bi’ dao svoja tri tvrda razreda osnovne za pet tvojih vakulteta!
(Na svu sreću, imam samo jedan, a otkad sam, posle petnaest godina, dospeo na biro i postao slobodan novinar, i taj jedan fakultet mi je postao sasvim bezvredan.)
Sedimo u „Kasini“, pričamo. Stojan Maljković, 72 godine, nagovara me da napišem priču o njemu!… Hm, da je lako napisati dobru priču, prvo bih napisao o sebi, najbolje sebe poznajem! Zar da njemu, s tri osnovne, pričam koliko je teško napisati dobru priču? Toliki su napisali romane, a priču ne mogu! A teško je zato što u dobru priču treba da stane sve! To je mogao samo Čehov, veliki Čehov… a Dostojevski, Šekspir, Balzak… i toliki drugi, nisu mogli… nisu mogli da napišu dobru priču jer je to mnogo teško, lakše je roman, dramu, trilogiju, čak, ali priču, dobru priču koja se pamti, u koju je stalo sve… e, to…
Ali Stojan zapeo, ne odustaje. Već sam hteo i da odem, marim ja što on navaljuje, tvrd sam orah, a bio sam i promrzao i neraspoložen. A on traži, prosto me nagoni. Hajde pa hajde. Hm, ako misli da sa mnom tera šalu, onda ću ga malo „preznojiti“. Nek dobije što je tažio…
– Prvo, nov’nar, utuvi da nikad, u svom veku, nisam bio zaposlen ni kod države, ni kod privatnika, ni kod nikog… Polako, čućeš!… Kad je zima, očistim sneg s trot’ara, unesem ugalj, iscepkam drva, odledim česmu u dvorištu, i kažem: daj šta daš… Kad je leto, okrečim tri-čet’ri sobe i kujne, preredim crep, počupam korov oko kamilice, odem po vodu, istovarim luben’ce, popravim nekom svetu tarabe, i kažem: daj šta daš… A nikad nisam bio zaposlen, nijednom gladan!… Kad je jesen, rajska, podignem džak krompira, kupusa, luka, popnem na leđa pa nosim. Orežem suvo granje. Oberem jabuke, kruške, neki manji vinograd… A kad se zaželim pesme, jesen ti je svatovsko doba, izmerkam pred Opštinom najveću svadbu, s najviše kola, takvi su najbogatiji, pa uđem u sedamn’esta kola, uvek u sedamn’esta, nikad nisam omanuo, to ti je kao neki moj pronalazak, i odem na veselje, bogami i zapevam, nisam ni ja bez glasa i jezika, jeste da su mi ljudi nepoznati, ali nije pesma, ne!
– I šta kažeš: daj šta daš?
– Pevam. Nisam došao da jedem, imam šta, nego da pevam s ljud’ma! I zato ne kažem daj šta daš kad sam na svatovskom veselju, u kolu, za ručkom, nego „Jesen dođe, ja se ne oženi’…!“
Stojanov glas starački podrhtava, trepće, nos mu se mreška, uzbuđen je, pevuši mi na uvo, tiho, samo za mene! Visok, koščat, „snaga što klade valja“, sa sedom bradicom „tri dlake u dva reda“, u pohabanom zimskom kaputu bez dugmadi, sa svilenim šalom koji je možda odbacio neki doktor nauka ili poslanik jer mu se isflekao od kavijara, sa ćurčijskim izlizanim rukavicama kraj tanjira s tri izgorele girice koje prismače uz hleb koji je doneo!…
– Kad je sneg, očistim ga s trot’ara, unesem ugalj…
– Stani, to si več pričao! I jesen si rekao, i leto… zašto si preskočio proleće?
– U proleće, nov’nar, bolujem… Ja nemam proleća. Ležim. Pokrijem se ćebetom pa ćutim. Gledam u sebe. Slušam golubove na krovu. Napolju proleće, ali ne za mene.Napolju proleće, a u mojim kostima još zima. Toliko se u zimu nacvokoćem, tek u leto živnem i ogrejem se, ne zameri…
– Ogreje te sunce?
– Baš tako.
Stojan stanuje u vešernici, u potkrovlju, blizu Đerma. Ima rešenje. Nije planirano rušenje, znači da će tu i ostati. Vodu i struju ne plaća, voda i struja Stojanu nisu potrebni.
– To je luksuz. U svakoj kafani je česma. Leti se dva-tri puta okupam u Savi, zimi se ogrejem ovde, u „Kasini“, ništa ne košta, samo šaka girica, šta je to… Nije što nemam, imam, ja, ali nije potrebno da se novcima razbacujem, ja sam izučio život, ne rasipam novac, pa ga uvek imam, ako ti treba, mogu da ti pozajmim?… Ne troši, pa ćeš uvek imati. To ti savetujem kao stariji. Pola potroši, pola zadrži. Sledećeg puta kad opet zadržiš pola, imaćeš jedno celo, to je kao da nisi ni trošio!
Malo ga „rešetam“…
– Jesi li čuo za Bobu Živojinovića?
– Je li to neka ulica na Senjaku?
– Jesi li slušao „Riblju čorbu“?
– Kusao sam je.
– Na šta se greješ?
– Na sveću.
– Da li si stvarno zaboravio da čitaš i pišeš?
– Jesam… Nekad sam znao, ali sam odavno zaboravio. Godine…
– A zašto nisi naučio? Mogao si u narodnom univerzitetu, besplatno je?
– Nisu mi ponudili, tresao sam im tepihe.
– A da si nekom platio da te opismeni?
– Znam da računam, dovoljno je. Plus da se potpišem, ali mi to nije važno. Daj olovku da vidiš moj potpis…
Bre, ne bi bolje ni ministar prosvete, pa još ćirilicom, Vuk i Njegoš bi odmahnuli glavom, Pikaso bi klimnuo, više crtež nego potpis! Stojan dodaje:
– Dovde ti je moje ime, a odavde prezime. Sastavljeno pišem da lepše izgleda, a i da ne dižem ruku. Kovrdža na kraju je ukras. Ja sebe cenim pa imam pravo da se ukrašavam.
– Imaš li negde na selu zemlju?
– Selo imam, ali zemlje nemam. Ja sam Beograđanin već pedeset šest godina… A dva metra ću jednom imati…
Pitam ga da li je čuo za svetski problem zvani ekonomska kriza.
– A da li je svet čuo za mene, glavo, nov’narska?!
Pukoh od smeha, prvo prasak pa se zacenih. Šef restorana, iznoseći napolje nekakav paklet, prekorno me pogleda. Pa „moj“ Stojan je duhovit! Da li je svet čuo za njega?! Pazi starog mudrijaša, gle šta znaju tri osnovne!
– Kako će, Stojane, svet čuti za tebe kad te niko ne zna, nema te na televiziji?! – šalim se s dragim starcem.
– To im je greška. Napiši da me pozovu u foto-studio pa ću doći. Slobodan sam nedeljom, odmaram se. Neće mi biti teško da dođem, samo ne znam adres’.
– Čuj, ispada da si ti „posisao“ svu mudrost ovog sveta?!
– I jesam!… Čikam svakog ko ume bolje da živi od mene. Znaš li ti kakva je moja turšija, pa moj kiseli kupus?! Pesma, melem!… Imam i čet’ri kokoške, dobre su nosilje, mogao bi’ ženu da hranim, ali se nisam oženio… Grožđe mi visi na plafonu!… Znaš kao se to radi? Pečatnim voskom se zapečate peteljke… Zobljem kad mi srce poželi. Kao da je sad ubrano…
Pitam ga kuda će kad se sad rastanemo.
– Ja idem kud me noge vode, takav je moj put. Nikad još nisam pogrešio. Znam put jer ga znaju moje noge. A noge, bez glave, ne idu!
Poslednje dve-tri godine, Stojan skuplja staru hartiju. Na kolica, pa na otpad. Sam sebi je, kaže, direktor, blagajnik, intendant. Sam živi, sam se razboljeva, sam leči, ali i peva kad se pesme zaželi, sa svatovima…
– Svatovi… Kako te niko ne pita ko si, čiji si, odakle si? Svi se svatovi poznaju, a ti kao „bela vrana“, među njima!
Stojan češka retku bradicu.
– Ne budi na krivom putu. Svatovi su počastvovani što su sa mnom!
– Uzmeš li koji zalogaj, ali iskreno? Bilo bi sumnjivo kad bi samo pevao, a ništa ne jeo i ne pio!
Odgovara mi da ne znam šta je život. Kaže mi da sam kao svi drugi koji jedu, jedu, jedu… I piju… a na pesmu su zaboravili!
Ja ispijam treću kafu, ova kao da je gorča od pelena.
Stojan mi prebacije što se trujem. I zaključuje:
– U životu se moraš držati tri pravila: ne okreći insana, ne puši, uzbrdo, duhana, i čuvaj se ljuta ocata!…
Živ bio, Stojane, ti mene preznoji!

oOo

AMIKO, KOZA, TELEFON

Svakog dana, osim subotom i nedeljom, zvoni telefon na radnom mestu jedne majke. Zvoni između pet i petnaest puta.
Žena podiže slušalicu. Razgovor je uvek kratak.  Moglo bi se reći da je na svoj način i poslovan i osećajan. Zove njen sin.
Darko ima šest godina i devet meseci. Od septembra je u prvom razredu. Jedne nedelje ide pre podne, druge po podne. Darinka, njegova majka, na poslu je samo po podne. Darkova škola je blizu (kakva sreća). A Darinka radi na drugom kraju grada, koristi dva prevoza, telefon im je jedina veza…
– Ustao sam, umio se, pižamu sam stavio pod jastuk i navukao ćebe, šta sad da radim?
– Isto što i juče, amiko. Doručkuj.
– Šta se prvo maže na hleb, pekmez ili maslac?
– Kao da ne znaš! Prvo maslac, tanko. Ne preteruj s mazanjem da ti se, ne daj bože, ne smuči. Pa onda lepo namaži pekmez. Imaš tri teglice. U jednoj je s kajsijama, u drugoj s breskvama, u trećoj sa šljivama. Prvi je kiseliji, drugi slađi, a treći, namerno jer je zdravije, ima ljuske…pa izaberi. Sećaš se, zajedno smo ih pravili. Ako naiđeš na košticu, to je od šljive, promaklo nam je, ti pljucni…
– Da posle ostavim u sudoperu ili da operem?
– Ni govora o pranju, amiko, samo strpaj u sudoperu, mama će… Opraću kad dođem, a doći ću… kako? Reci…
– Na krilima vetra!
– Tako je, mili moj!… Ali otkud ti ideja da danas ti pereš sudove?
– Hteo bih da ti pomognem…
Darinka i Darko žive sami na devetom spratu solitera. Glava porodice, to jest bivši suprug, to jest otac… Ne, nećemo sad o njemu, ne „uklapa“ se u priču o majci, sinu i telefonu. Recimo, samo, povodom ovog „prekinutog detalja“ o ocu – takav je život…
A kakav je život?
Takav – da se mora dalje, samo napred, nikad ne stati, čak ni zastati, stalno i uporno napred, napred, uvek napred… Moraju se rušiti sve prepreke, učiti na greškama, radovati se i pčeli, i životu, i nekom lepom sećanju, i blagom uzdahu… čak i tom kako mama, kad, umorna, poželi da čita novine, pokrije se njima i spava, spava… A da bi se lakše rešili problemi, tu je telefon…
– Šta da ponesem za užinu?
– Amiko, jutros sam ti rekla kad sam polazila. Jednu jabuku.
– To mi je malo.
– Nemamo više, danas nemamo… Možda sutra.
– Razumeo sam. Ćao!
– Ćao, ljubi te mama!…
Ponekad je razgovor i duži.
Darinka spremi sinu sve što mu je potrebno dok ne pođe u školu. Ali treba podgrejati ručak, zakiseliti salatu, uključiti i isključiti šporet, spremiti knjige i školsku torbu. Darkove godine, nekad su dovoljne, a nekad nisu. Zato je tu telefon…
– Mama, neko zvoni na vratima. Šta da radim?
– Ništa, samo mirno, rešićeš i to… Zvoni li još?… U redu. Idi do vrata i pogledaj sa stolice ko zvoni… Halo?… Halo?… Zašto plačeš, amiko?!
– Same teku, ne plačem ja…
– Kako to?
– Ne znam, sve mi se skupilo…
– Nemoj da plačeš, krij suze… Kad si mene video da plačem?… Nikad… Zar da ti vidiš moje suize? Taman posla!… Suze su kad si sam. Plači, ali da niko ne vidi, čak ni ja. Suze su da nas ohrabre, ojačaju, znaš…
– O, kozo, kad plačem, ja sam tako slab… Prestaću…
– Odlično, to znači da si jak!… Kad si tužan, plači u sebi, sine, moj… Ko je na vratima?… Je li on?
– Pa ti znaš…
– Trebalo je, da dođe, juče…
– Šta da radim?
– Otvori mu vrata i pusti ga da uđe… Pa se javi…
Kroz pet minuta, Darko se javlja.
– Mama, tata mi je dao pare.
– Jesi li rekao tati hvala?
– Rekao sam.
– Ti si najbolje vaspitano dete na našem spratu, u našoj zgradi i na celom svetu, amiko. Svakom treba reći hvala, i tati, naravno, on te je rodio. Za taj novac, kupićemo čizmice za zimu, rukavice i majicu za fizičko. I još će nam preostati, kapiraš?
– Kapiram, kozo.
– Je li otišao, mislim… brzo?
– Jeste, poljubio me je u kosu i dao mi malo pakovanje „napoltanki“.
– U redu… Jesi li zaključao vrata?… Halo?… Halo?… Darko?!… Šta je sad?!… Nemoj da se praviš, znaš… Da li si zaključao vrata iza tate?… Ali iskreno, razumeš?
– Nisam, zaboravio sam…
– Ne, ne… priznaj, namerno si to uradio… Tata će doći i sledećeg meseca, znaj… Šta je sa zadacima?
– Uradio sam zadatke. Staviću sveske i knjige u torbu. I pernicu. Sve.
– To sam htela da ti kažem, ali si bio brži… Uvek budi brz, pa nikad nećeš zakasniti… Sad, lepo, polako siđi u dvorište pa se igraj. Kad Mikicu majka pozove s terase, vrati se i ti. Ja sam se s njiom dogovorila da vas podseti na školu. Kao što vidiš, sve je lako, samo se treba dosetiti, amiko.
– Kozo…
– Kaži, amiko, ali ne gnjavi, imam posla, sve se može reći kratko i jasno. Zovi me i sto puta, ali ne oteži kao kiša oko Kruševca!
– Oko Kragujevca!
– Aha, samo sam te proverila!… Mili, šta si hteo da mi kažeš?
– Znaš ti…
– Aha, razumela sam. Ali ti znaš da je to nemoguće, amiko… Ima stvari koje se mogu promeniti, a ima, opet, onih koje ne mogu. Već sam ti objašnjavala, seti se.
Darinka i Darkov otac, razveli su se pre tri godine. Ona je ostala neudata, Darkov otac se oženio, „savio novo gnezdo“, ima kćer u novom braku. On svakog meseca u plavom kovertu uredno donosi alimentaciju, tačno onoliko koliko je Pravda dosudila, ona Pravda sa zavezanim očima, uvek samo kad je Darko kod kuće, plus malo pakovanje „napolitanki“. Nikad ne telefonira, nikad ne izvede Darka u šetnju… jer „stari“ otac ima novi brak, novu ženu, novo dete i… nema vremena… ili mu je nezgodno, ili…
– Čuj, amiko, kad mala kazaljka bude na 1, a velika na 12, pođi u školu, ne treba ranije, kiša je, razumeš?
– Razumem.
– I zaključaj vrata, amiko… I još nešto, da ne zaboravim…
– Znam, da zatvorim prozor u lođi i pustim papagaja da malo protegli krila?
– Tako je, to sam htela da ti kažem, bio si brži… Ćao, amiko!
– Ćao, kozo!
– Da te sačekam ispred škole?
– Mama, ti odluči.
– Već sam odlučila, sine. Ćao!
– Ćao!

oOo

DŽEZVA, PUNA SUPE

Ona radi u dečjoj ustanovi, u Beogradu, kao kuvarica. Moli da joj u priči zamenimo ime.
Zašto? Moje priče su o živim ljudima, nisu izmišljene, nisu „od papira“!
Ne vredi, ne naređuje, ali moli. Hoće, tako, neko drugo ime, sam da izaberem. Inače, možda bi mogla imati neprijatnosti… zbog svoje dobrote! Ne od svojih, gde radi, nego od drugih, sa strane, sklopila ruke, ne mogu je odbiti, pa nek se ovde zove… Tako ću i početi, s njenim drugim imenom…
Milada svakog dana pušta na volju svojoj duši. Jednom čaj, drugom tvrdo skuvano jaje, trećem hleba i pekmeza… Što se zatekne, ili, bolje reći, pretekne. Ona pokloni, da se ne baci, šteta je. Ne radi se o deci. Deca dobiju po programu i jelovniku. U pitanju su odrasli, od kurira do direktora.
– Sad ti je tempo života skočio – kaže. – Gledam ove naše zaposlene. Ne želim nikog da imenujem (ona je rekla „imentujem“), daleko od tog, ali, ipak… Stručnjak, a ide prljave košulje! Tu ne mogu ništa, ne bi bio red. Ali kad vidim da ništa ne pojede, samo puši, i tako do kraja radnog vremena, a ima čir, e, tu mi prekipi, uništava se čovek!
– Odnesete mu nešto?
– Odnesem. Zavijem u foliju, da se ne vidi. Stidljiv je. Ili džezvu punu supe da izgeda kao kafa! Zar se nisam dobro setila, kažite? Malo supe će mu ulepšati dan!
– Čujem da deci dajete presne šargarepe i da je vole?
– Tačno je. Svako dete mogu da naučim da jede presnu šargarepu. Samo treba da se navikne na ukus, u tom je tajna. Ponekad dodam malo meda…
Tako Milada, voli i ume da pomogne. Sitnica, neko će reći. Možda, ali život pored nje je prijatan. Ona zrači dobrotom. Desi se, saznao sam, ume da u vreme dugih sastanaka, donese pleh vrućih medenjaka. Preostalo od dece, kaže. Ima tu i malo prelomljenih, pa i pregorelih, ne daje ih deci, a odrasli, šta mari, malo „pregrizu“, dobro im dođe.
– A ponekad medenjake napravim i kod kuće. Odstoje tri-četiri dana dok malo ne nadođu. Volim da ih pripremam pred neki naš veći i duži sastanak. Poslužim ih, svi se raduju. Svako dobije bar po jedan. Tako mi na sastanku grickamo, i direktor, i kurir. Sastanak prođe u prijatnijoj atmosferi. Nema nervoze, svako sa svakim, lepo se ophodi. Sloga i razumevanje izgrađuju se i kroz želudac. I direktori imaju želudac – mudruje Milada. – Kad su usta puna, zla reč neće preko jezika. Ni meni, ni tebi, da znaš. A ljudi se svađaju u autobusu posle radnog vremena jer su umorni i gladni. Treba da u džepu ponesu neki moj medenjak, mirno bi došli kući. Svađaju se jer nisu ručali. I zato odmah sevne varnica.
Milada posebnu pažnju posvećuje onim ženama koje imaju malu decu. Njima je u stanju da donese i od svoje kuće. Limun, pomorandžu, jabuku, ono što ima. Ponekad i paklo margarina, zašto da ne? Čist poklon, pažnja kao suza. I uvek s osmehom na licu.
– Molili su me da budem kuma. Čim neko od naših zaposlenih dobije dete, trči k meni. Tako je bilo u početku kad sam se zaposlila. Nikad nisam pristala. Sve što činim, činim od srca. Moja radost je da volim sve ljude.
Milada je sa sela. Tamo ima oca, majku i oženjenog brata bez dece. Jednom mesečno ih obilazi. Odnosi poklone. Takav je red. Ništa skupo, ali nikad ne ode praznih ruku. Prošlog meseca, njeni su klali svinju. Milada je donela čvaraka, kobasica, kao mleko bele masti, sve je podelila među zaposlenima. Direktor je kupio bocu lozovače pa su sve „zalili“ kao ljudi koji se slažu: zajedno na poslu, za stolom, na sastanku…
Tako Milada. I kad kolje svnju, ne zaboravlja svoje na radnom mestu. A znam da ima i takvih koji u radno vreme (u njihovom slučaju čitaj „radno“) za vreme nekadašnje nestašice mesa obilaze preduzeća. S kožnom torbom ulaze bez kucanja i stavljaju je na pisaći sto. Pokretna „mesara“! Džepni, to jest ručni butik mesa i mesnih prerađevina! A cene, zna se, kakve su bile. Bilo, ne povratilo se.
Kažem to Miladi, pitam je da li se seća tih vremena. Ona kao da ne veruje. Vrti glavom. Daje mi jabuku i kao da želi da iz glave istera takve neverovatne priče. Miladina duša se ne uklapa u to.
– To nisu dobri ljudi – kaže. – Koriste tuđu muku da bi se obogatili. Na radnom mestu dobijaju platu, kakvu-takvu, a ovamo crnoberzijane. Nadam se da se nikad više neće povratiti takvo vreme… A meso, ko zna kakvo je. Možda i neka crkotina, bilo je u štampi…
– Mogu li zaposleni u ovoj ustanovi ovde i zvanično da se hrane?
– Ne bih na to pristala.
– Možda da odnesu u porcijama, kao nekad? – šalim se.
– Ne – kategorična je. – Ispalo bi kao da potkradam decu. Nikom to ovde ne pada na pamet.
– Kakvu tortu sad pravite?
– Nije torta već pita sa sirom i spanaćem. Nadev je tamo. Dođi sutra, ostaviću ti jedno parče!
Poslušao sam, dao sam reč.
Njena kuhinja je čista, uredna, domaća atmosfera. Sve je na svom mestu, ničeg suvišnog. U joj je Milada na svom „terenu“. A zakleo bih se da se u svakom delu velike zgrade oseća miris Miladinih medenjaka.
Visoka, pegavih obraza, proređene kose. Nije se udavala. Posvetila se poslu, kuhinji, deci, dečjoj ustanovi u kojoj radi. Sa svima je u dobrim odnosima. Kad se razboli čistatica, Milada sama „uskače“ i dovodi u red sve prostorije u prizemlju, računajući i kuhinju.
– Dobijete li kakvu nadoknadu?
Odmahuje rukom.
– To je sitnica. Nekoliko dana zamene, šta je to? Ne mora se sve naplatiti – dodaje – najgore je kad čovek sve gleda kroz dinar. Nešto je čovek dužan i poslu.
– Ima li nešto što vam se ne sviđa u ovoj ustanovi? – pitam a molim boga da je ne naljutim, to bi mi bila poslednja misao.
– Jedna stvar mi bode oči, gledaj, ovako… odmah ću ti reći… Ima ovde veliki stručnjak, hirurg, svetski lekar, ma lekar i po. E on je dobio zaduženje da se brine o higijensko-zaštitnim sredstvima. Pet čistačica, i on, članovi su te komisije. Šta kažeš na to? Stručnjak i po, a, ovamo… Šta da se uradi da ne škripe vrata, to jest da se podmažu šarke, kupe metle, potrfiši i krpe za prašinu, i ostalo što tu spada! Pa, molim te, gde to ide?! Zar on da se bavi tim?!… Dala sam mu savet da metle stegne starim najlonkama, duže izdrže. On se u taj posao ne razume. A sramota ga da pita čistačice da mu se ne podsmehnu.
– Znači, vi predlažete…
– Ništa ja ne predlažem, nije moje da o tom odlučujem. Ali, trebalo bi takvog stručnjaka pustiti da samo operiše, a ne da se bavi metlama i krpama!
Saznajem da je na letovanje išla pre više od osam godina, da ne ide kod frizera, da više od tri godine nije bila na Terazijama, a u bioskopu… ne seća se.
Miladino mišljenje o sugrađanima?
– Ne znam zašto su ljudi danas tako nestrpljivi. Sve bi hteli da reše za jedna dan! A za jedan dan se ni sarma ne može skuvati, treba da se krčka bar i sledećeg dana…
– Proleće je, biće više artikala za vašu kuhinju – kažem joj. – Spremate li neka nova jela za male abonente?
– Ništa novo, sve je u skladu sa sezonom. Predstoji mi nešto drugo, tamanjenje mrava! Ovde, u prizemlju, mravi se pojavljuju krajem marta, početkom aprila.
– Vaš privatni rat protiv mrava?
– Tako nekako. Ali sam u stanjui da ih za pet dana oteram. Ne dam da mi napadaju decu, njihovu hranu, ne volim ih u kuhinji, u trpezariji… široko im polje! Ne zam zaštio su baš moju kuhinju izabrali, možda zato što je sve čisto, pazim…
Pitam je šta misli o vaspitanju dece. Voleo bih da i to imam u priči o Miladi.
– Dobar primer, najbolji je način vaspitanja – kaže i smeška se. – Ne kažem da knjige ne važe, nego da je primer najvažniji. Pokaži detetu pa će znati kako treba. Uči ga za život, a ne za knjige. Ako mu pročitaš nešto lepo i zanimljivo, što se pamti, jednog dana će možda i samo dete, kad odraste, slično ili čak bolje napisati! Dete mora da se uči na postupcima. Prvo od roditelja,  pa učitelja, pa vršnjaka i svih ostalih. I tako, stalno, dok je čovek živ. Učenje bez prestanka. Kako ćeš znati nešto novo ako ne naučiš?! A novog ima svaki dan, samo treba posmatrati, biti na oprezu…
Bogami, ne bi bolje ni doktor „vaspitologije“…
Kroz prozor, u prizemlju, vidi se rešetkast slivnik. Nad njim okačen, kao na nevidljivu žicu, improvizovan drveni podijum, bolje reći široka polica, s nasutom zemljom, ograđena tarabicama. Čist seoski pejzaž. To je njena bašta za peršun, celer, šargarepu, luk. Semiramida je imala viseće vrtove, a kuvarica Milada viseću baštu. Ne znam kako su izgledali Semiramidini, koliko je imala dragog kamenja, zlata i ostalih „trica i kučina“, ali Miladina bašta je pažljivo ograđena zelenim tarabama, s tri strane su visoki zidovi ustanove, a samo s četvrte do nje dopire malo sunca. Milada baštu greje srcem, ne smeta joj što do nje ne dopire sunce. Kao što Semiramidi ne bi smetao luk iz Miladine bašte.

O autoru: Književnik, profesor književnosti, živi u Beogradu. Rođen u Mostaru 1936, izbeglica iz Hercegovine, živi u Beogradu.

Dela: “Hotel Jevropa” (roman u stihovima, “Prosveta”, Beograd,1975); “Pad Dubrovnika” (drama u 2 čina, časopis “Scena”, Novi Sad,  1/1978, urednik Petar Marjanović); “MLADOŽENjA” (TV epizoda u TV-seriji “UNIFORME”, RT Novi Sad, urednik Ðorđe Fišer); “Mladoženja” (TV drama, prva nagrada TV Beograd – zaboravio sam godinu; urednik Vasilije Popović), “PROLEĆNA SEZONA, KRATKI DANI OBOŽAVANjA” (drama, nagrađena prvom nagradom Udruženja dramskih pisaca Srbije, Beograd, Nagrada “Branislav Nušić” za origanalan dramski tekst, za godinu 1982); “Stepenik” (SF priča); “Sremac, Nušić i Andrić – dragi gosti Sokobanje” (anegdote, citati, zapisi, Udruženje umetnika “Vrelo”, Sokobanja, 2010); “POLITIČKA BALADA” (TV drama, druga nagrada TV Beograd); “Varoške priče” (zbirka pripovedaka, nagrada KPZ Pljevlja); “REKVIJEM ZA KATARINU I RADENKA” (pripovetka, prva nagrada RU “Ðuro Salaj”, Beograd); “KAPUT” (pripovetka, druga nagrada za pripovetku “Milutin Uskoković”, Narodna biblioteka, Užice 2011), i dr.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*