Valentina Zlatanović-Marković: UZVIŠENOST DAROVANJA

Filed under: Srbija |

(Vasiljka Marić: „Zavežljaj“, zbirka pesama; Savez književnika u otadžbini i rasejanju, Beograd, 2011)

Slovo o knjizi pesama “Zavežljaj“ Vasiljke Marić izgovoreno na promociji knjige u Udruženju književnika Srbije, Francuska 7, 20. septembra 2011.

Topli, iskreni i nežni stihovi književnice Vasiljke Marić, došli su do mog srca lako i osvojili me kao nekad njen roman „Snaga u suzama“.  U stihovima  knjige „Zavežljaj“, prepoznala sam lepotu jedne duše koja i pored svih životnih iskušenja, stradanja i lomova, s borbenom  snagom u sebi, nosi laku nežnost i brigu za svoje najbliže, ali i za one s kojima se po srcu poznaje. Zato čitaoci i slušaoci vole njene pesme u kojima se na neposredan način iskazuje čisto osećanje, zgusnuto, intenzivno i duboko.
Moje čitanje  stihova književnice Vasiljke paralelno nosi sliku njenih sugestivnih nastupa prilikom kazivanja stihova, njenog posebnog dara da reč koja dolazi iz njenog bića, njene duše, njene prirode,  lako i neposredno silazi u duše svih čitalaca/slušalaca/gledalaca. Zato je u prostorima gde Vasiljka govori posebna svečana tišina, zato su aplauzi posle njenih kazivanja stihova dugi i jaki, zato su, posle nastupa, razgovori s njom iskreni, ljudski i topli. Razmišljala sam često o snazi Vasiljkine reči, o načinu na koji ta reč dolazi do ljudskih duša, o Vasiljkinoj prirodi, o njenim korenima, hercegovačkim… Ona, pesnikinja, sva je satkana od  lepote i nežnosti, od miline i dobrote, od sete i praštanja… Zadojena je verom svojih predaka, s dubokim poštovanjem svakog čoveka koji se po veri, kulturi i običajima razlikuje od nje, ljudski razume i prihvata različitosti jer su u njoj jasno ukorenjene tradicionalne vrednosti. Njen pogled na život i sve njegove staze je oštar i zdrav, prepoznatljiva je snaga reči i duha koji imaju hercegovački ljudi, pitomi i bistri, mudri i jaki, čestiti i blagi.

„Ponikli smo u Hercegovini gdje, samo,
jaki opstaju,
gdje raste vinova loza, smokve, nar i orasi.
U  hercegovačkom kršu otporni rastu cvjetovi.
Hercegovina uzgaja velike, ne opstaju duševni
siromasi.“
(„Hercegovini i Hercegovcima“)

Snaga njenih reči je, svakako, u samom Vasiljkinom ličnom odnosu  prema reči kao izrazu ljudskih osećanja radosti i tuge. Za pesnikinju, reč je živa snaga, poziv na oproštaj i na trajanje, njena vera, utočište. Ta reč postaje bliska jer je kazana neposredno i jasno. Upućena  je čoveku i čovek je prepoznaje. Zato, danas, kad čitam njene stihove, ja ih i čujem, ja vidim Vasiljkino lice dok kazuje stihovane životne priče, čujem tišinu u sali i iščekivanje publike, osećam posebnu energiju koju ona razmenjuje sa svojim čitaocima/slušaocima.

„Htjela bih, svim srcem želim,
svako, od Vas, prijatelj da mi bude.
Sa mnom da dijeli i osmjeh i suzu,
sve moje boli da razume.“
(„Vama, Prijatelji“)

Knjiga pesama „Zavežljaj“, kao vrsta intimnog stihovanog dnevnika, otkriće čitaocima bogatstvo Vasiljkinog sveta. Opisani događaji u rimovanim pesmama, stvarani su nežnim nitima dubokih emocija pesnikinje, u trenucima proživljavanja radosnih i dramatično bolnih trenutaka. Toplim bojama je iskazana nežnost prema unukama Nikolini, Emilii i Tiani, radost u druženju s njima,  porodična slavlja, čin krštenja, podrška najbližih… Bolna nostalgija i sećanje, potresaju njeno biće u pesmama koje su posvećene zavičaju i dragim ljudima koji više nisu živi, tuga  je u pesmama duboka kad pominje stradalnike iz nesrećnih devedesetih godina u Srbiji, bolna je slika susreta s trošnom kućom  i oživljenim sećanjem, strepnja i vera je u pesmama kad govori o izbegličkim danima i teškom životu u tuđini. U knjizi su i pesme posvećene prijateljima, ženi-majci, snovima, sećanjima… Njene pesme nose razumevanje i divljenje za sve koji su dostojni čovečnosti, ali i prekor i ljutnju prema onima koji su izabrali  put nečoveštva. Pesnikinja Vasiljka, u svojim paralelnim pesmama „Tražim!“ i „Nema!“, svedoči o prolaznosti, propadljivosti sveg, nužnim promenama čoveka i sveta.

„Tražim svoje stare dobre prijatelje
što im vjera o čistom protiče kroz vene.
Da na vječnoj brazdi njihovih koraka
makar, samo još jedanput, oživimo
uspomene.“
(„Tražim!“)

„Nema mojih starih dobrih prijatelja.
Nestali su ko zna kuda, k’o selice ptice.
Nema više onih kojim mogu vjerovati.
U dvoboju s beznađem izgubilo moje srce.“
(„Nema!“)

Pesma u pesnikinji Vasiljki, zato što je to izraz njene prirode,  neprestano živi i čeka trenutak da se ritmički i zvučno obelodani, da proputuje svoj put do duša čitalaca. A pesnikinja lako nosi pesme i   ume da svakoj duši priđe i ume da svakom treptaju svoje duše nađe pravi  stihovani oblik, reč, simboličku sliku.

„Srce je bogatstvo što se ne prodaje,
da l’ ga dajem u snovima, nikog se ne tiče.
Ja, siroče svijeta pod nebeskom kapom,
a ti glavni junak nenapisane priče.

Zato ne dam snove jer su samo moji.
Zasadih te u srce i zalijevam, često.
Čas osmijehom, a čas suzom, ovisno od trena.
Ne može te niko uzeti, tu je tvoje mesto.“
(„Ne dam snove“)

Ono što posebno krasi pesnikinju je upravo osećaj za spontano i sugestivno prenošenje emocija u posebnu ritamsku organizaciju i bogatu ekspresivnost. U njenoj pesmi je čitav svet, ali se i pesma, sa svim pojedinostima i asocijacijama, prostire po celom svetu, do svih duša.

„Svakog časa, ogleda se modro jato golubova
u prekrasnim toplim jezercima mira.
Iz grana oraha nada nam šapuće:
„Pradjedovska ognjišta biće vječno živa“.

Posrebrena voda pradjedovsku pjeva himnu.
Tvorac ovog etno parka ima oko sokolovo.
Sunčevo je zlato pronašao u blatu,
šta sve može da učini srce čovjekovo.“

(„Poema Terzića avliji“)

Knjiga „Zavežljaj“ nosi lični pečat, pesme su u njoj životne, istinite, uverljive. Na kraju, samo osećanja i sećanja sa sobom nosimo, a to je ono i što nam zauvek u „zavežljaju“ naše duše i ostane kad se darujemo drugima.
Svaka pesma ima neku svoju priču, zapis, poruku. Pesnikinja daruje svoje pesme prirodi, zvucima, mirisima, ljudima, vodi, pticama… Njena se ljubav prostire do nebeskih visina, a nebo je u svim čistim ljudskim dušama. Kao da pesnikinja želi da nam kaže i to da jednog čoveka zaista oblikuju svi trenuci koje on u životu ostvaruje sa svojim bližnjima, ali i šire – svaki treptaj, životni, ostavi poneku reč, misao, tajnu.
Nekim se pesmama, Vasiljkinim, vraćam, neke su postale deo mene, neke će mi se otkriti kasnije; u svođenju mojih misli, ipak,  najupečatljivija je slika, iz podteksta pesama, da jedan umetnik jest  potpun sa sposobnošću da prepoznaje, otkriva i pokazuje pažnju, brigu i ljubav prema bližnjima. Paralelno s tim, onima  koji znaju vrednost takvog odnosa, ova poezija biće prepoznatljiva i bliska.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*