Transformacije u Transu

Filed under: Aleksandra Đorđević,recenzije,Srbija |

Izvesno je, rekla bih, da se strmoglavi put u ponore ljudske duše oduvek smatrao podvigom. Najnoviji roman Aleksandre Đorđević Trans donosi upravo jedan takav silazak, u čijim ponorima neretko susrećemo upečatljive slike. Nije bilo teško spisateljici da slikovitost postigne ako znamo da joj slikarstvo, kojim se aktivno bavi, omogućava da se izrazi raznovrsno i bogato i u književnosti. Ona ne preza da uđe u srž problema, rastavi ga na delove; ona razmatra tabu, bavi se  temom od koje većina okreće glavu. Putevi glavnih junaka romana Trans prožeti su transformacijom i na tim putevima nisu lišeni intenzivnih osećanja.

Iako je akcenat stavljen na odnos Vedrane i Sretena, tema nikako ne bi mogla da se svede na ljubav i prijateljstvo. Ona je znatno šira. Želeći da prikaže što uverljivije svoje glavne likove, Aleksandra razmatra dva tipa porodica, njihove različitosti i njihovo međusobno prožimanje, zanima je odrastanje i ulazak u adolescentsko doba (što je umnogome prisutno i u njenom prvom romanu Devet godišnjih doba), kao i problem seksualnosti. Spisateljica u fokus stavlja porodične obrasce i njihov uticaj na formiranje ličnosti. Gradeći ih, ona se služi neusiljenim dijalozima koji prirodno teku. Likovi kroz razgovore dobijaju na uverljivosti. Dok Sreten, na prvi pogled, ne beži od sebe drugačijeg i rečju i delom kao da prkosi svetu, i dok nastoji da sa sebe skine težak teret nametnutih i društveno prihvaćenih normi, Vedrana teži da razume i prihvati. Sagledavanje događaja iz perspektive glavne junakinje Vedrane i pripovedanje u prvom licu omogućava čitaocu neposredniji uvid u razmišljanja likova.

Uticaj porodice na formiranje Sretenove ličnosti, naročito uticaj oca, zauzima važno mesto u romanu. Spisateljica tako otvara pitanje identiteta i društvene stigmatizacije. Rastrzan između konzervativnog oca Gorana i brižne majke Danke, Sreten ne može a da ne prođe kroz gorak proces odrastanja i transformacije. U jednoj od scena uočavamo očevu reakciju na sinovljeve prve znake promene: „Đe je momčina tatina!“, a potom: „Šta uradi to od sebe! Kakve su ti to boje u kosi!“ Njegov uticaj je snažan i seže u rano Sretenovo detinjstvo. U načinu obraćanja deci uočava se Goranov naglašeni konzervatizam i nastojanje da Sretena oblikuje spram svoje vizije života i sveta. Namenio mu je mesto snažnog pravog muškarca i ta se pozicija ne dovodi u pitanje. Sretenovi budući izbori zapravo su sve vreme polemika sa ocem, njegov bunt i način da mu se suprotstavi, da izađe iz zadatih okvira i probije svoje granice. U više navrata u romanu naglašen je ovaj uticaj: „Groteskna scena odraslog muškarca koji svom nedorasom sinu čita lekciju; satirična, nakazna i žalosna scena u kojoj mladunče poskakuje pokušavajući da se oslobodi zrelog stiska, ali za korak ne uspeva, šepajući, slomljeno i poniženo, i ja koja ne znam gde da gledam i da se sakrijem.“

Primarna problematika kojom se Aleksandra bavi je odnos društva prema pojedincima kakav je Sreten i još važnije –  odnos takvog pojedinca prema sebi samom. Vodeći nas kroz lavirinte Sretenove i Vedranine duše, autorka nas vodi kroz predele oprečnih i intenzivnih osećanja. Gradativno postiže emocionalnost i čitaoca suočava sa Sretenom kakav on uistinu jeste čineći da saosećanje sa njim postane neizbežno. Stalno ispitujući svoja uverenja, Sreten ide do krajnjih granica, neprestano rušeći stigmu, buneći se protiv porodice i društva. U isto vreme, onu koja ga jedina razume i prihvata, gura od sebe, ne želeći njenu privrženost.  Sa Vedranom u blizini osuda izostaje, ali i pored toga, taj odnos nije lekovit za Sretena. To je dihotomija u Sretenovom liku – on nastoji, s jedne strane, da bude ono što jeste i ne uzmiče pred pokazivanjem svetu da je takav kakav je, dok sa druge strane, on je uporan u nameri da poništi sebe drugačijeg, grotesknog i izobličenog. Njegova ambivalentnost biva tako naglašena što mu u jednom trenutku i sama Vedrana govori: „Pogledaj na šta ličiš. Ti sebe ne možeš da prihvatiš! Zašto bi se inače izobličio na ovaj način!“

Roman Trans predstavlja priču o tegobnom odrastanju u društvu koje nema sluha za različitosti. Aleksandra gradi priču gradacijski, postepeno pojačavajući efekte svoje naracije i time čitaoca nikako ne ostavlja ravnodušnim. Ona nas najpre uvodi u svet detinjstva Sretena i Vedrane i prosipa pred nas slike sumornog odrastanja koje na momente deluju uznemirujuće, a potom nas postepeno vodi do vrhunca radnje dajući ovom proznom delom dramsku notu. Rasplet i epilog su otrežnjujući. Šta je prepolovilo Sretena? Autorka nas u okviru poglavlja „Mi nismo anđeli“ uvodi u Sretenovu rascepljenost: „Najteži su glasovi iznutra. Oni su rascepali realnost i prepolovili Sretena“. Psihološko portretisanje likova i njihov unutrašnji svet dominantna su svojstva Aleksandrinog narativa. A taj svet lišen je svakog idealizma ili se on, moglo bi se tako reći, gubi kako se odrasta. Otuda paralelno sa Sretenom stasava i njegova senka, nespokoj i tama.

U svrhu karakterizacije glavnih likova, autorka uvodi i sporedne likove koji su građeni po principu kontrasta. Vedraninom liku suprotstavlja lik Mirele, devojku blisku današnjoj prosečnoj tinejdžerki. Ipak, iako karakterno različite, ova dva ženska lika ostavljaju prostor mladom čitaocu za identifikaciju. Snažno se prožimajući, i Mirela i Vedrana oličavaju savremene tinejdžerke jer svaka Mirela ima u sebi jednu Vedranu i svaka Vedrana nosi u sebi jednu Mirelu. Moglo bi se reći da je Mirela paradigma devojke novog vremena. Pred čitaocem je osiromašen vokabular tinejdžera, žargonski, neretko vulgarni izraz kojim se prosečan tinejdžer služi, što ove likove čini reprezentativnim i osobenim predstavnicima nove generacije. Baveći se ličnošću mladih pojedinaca u društvu na prelasku iz detinjstva u mladost, autorka postavlja pitanja aktuelnih društvenih pojava. Opisujući Sretenovo i Vedranino odrastanje, autorka nas vodi na različite lokacije – njihov porodični dom, školu, školsko igralište, slave, rođendanske žurke, fudbalske utakmice, ekskurzije, na kojima otvara i sekundarne, ali ne manje značajne teme, kao što su tema vršnjačkog i porodičnog nasilja.

Lepeza likova koja je prisutna u romanu je veoma raznovrsna i svi su podjednako bitni, svi utiču na formiranje Vedranine i Sretenove ličnosti. Opet principom kontrasta predstavljene su i dve porodice, dva bračna odnosa, posve različita. U načinu vaspitanja dece, stilu života, svakodnevici, životnim principima i stavovima, autorka Vedraninu porodicu postavlja kao protivtežu Sretenovoj. Sve je među njima u konstantnoj suprotnosti i sve je opet u stalnom preplitanju.

Pripovedajući u prvom licu iz ugla Vedrane, Aleksandra nam daje mogućnost da neposrednije sagledamo lik Sretena, saživimo se sa njim. Spisateljica ima dar da pronikne u tanane predele ljudske duše svojih junaka, postavljajući ih u izazovne situacije i poigravajući se njihovim sudbinama.

Ona smelo postavlja pitanja o determinisanosti ljudske prirode – da li je ličnost uslovljena genetikom ili je proizvod porodičnih i društvenih okolnosti? Ima li civilizacijskog iskoraka u pogledu perpcepcije različitosti? Gde je poreklo destrukcije i autodestrukcije?

Aleksandra voli čitaoca da natera na aktivno razmišljanje često postavljajući retorska pitanja: „Ako nismo tvrdokošci, znači li to da smo mekušci?“ ili  „Lepo, znači postala si žena, a možda to i nije tako velika stvar. Više puta u životu postaneš žena, kad dobiješ, kad se prvi put potucaš, kad se udaš, kad rodiš dete i opet nije dovoljno. Pa, kad je žena žena?“   

Iako Trans donosi potpuno novu temu, i njen prvi roman Devet godišnjih doba u fokus stavlja adolescentkinju, njenu ranjivu prirodu, izazove sa kojima se suočava tokom odrastanja, majčinstvo. Ako je prvi roman delo koje bi trebalo da pročita svaka žena, onda je Trans roman koji bi valjalo uvek imati pri ruci kao podsetnik o tragizmu usled neprihvatanja i promišljanju o tome šta bi porodica, a i društvo u celini moglo uraditi kako bi se tragizam i izbegao. Mislim da je čitalačkoj publici, naročito onoj mlađoj, potrebno još ovakvih knjiga.

                                                                                                                              Milena Stanojević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*