Todora Škoro: Varljivi bat potpetica („Olovko, ne ćuti“, Vranić 2012 – prva nagrada za kratku priču)

Filed under: nagrađeni radovi,Olovko ne ćuti 2012,region |

Voleo sam tu oronulu memljivu zgradu sa stepenicama od drveta koje su  snažno škripale otkrivajući tako tajne dolazaka i odlazaka svojih stanara. Iz stančića u prizemlju, napravljenog izvesno od dela za poslugu, imao sam samo ružni pogled na malo sivo dvorište, ali je sva čar bila u koracima koji su zamicali kraj mojih vrata i koje sam razaznavao nepogrešivo.

            Najpre bi se, još pre zore, čuo tromi korak i kloparanje metalne kante, potom pljuskanje vode, pa ritmično šuštanje koje bi potrajalo sve dok mi ne bi provrila voda za jutarnju kafu. Bila je to debela Nona, dobroćudna i vredna spremačica. Potom bi se čuo tutanj niz još mokre stepenice i Nonino gunđanje, a iza toga i izvinjavajući glas komšije sa prvog sprata koji bi svoje četvoro dece vodio u obdanište. Zatim bih, zavaljen u fotelju, srkućući jaku crnu kafu iščekivao taj zvuk sitnog, brzog hoda, to zveckanje ženskih potpetica, žurno, a opet nežno, kao da lebdi. Nikada je nisam video. Znao sam samo da stanuje na mansardi i da u rano jutro nekud odlazi hitrog koraka, a vraća se kasno uveče, nevoljno, tromo.

Poželeo sam, ne jednom, da otvorim vrata svoga stana i vidim je, ali bih u poslednjem momentu odustajao. Da bih mogao da maštam! O tome kako je lepa i mlada, i vesela i razdragana dok se jutrom spušta prema izlazu kao vihor. I o tome kako  uveče, nečim rastužena, ili umorna od posla, lagano ide na počinak. Znao sam, ako bih je video, ona više u mojoj mašti ne bi mogla da ima bujnu crnu kovrdžavu kosu i vitke duge noge. Čak i rupice na obrazima, tako sam je zamišljao! A ko zna kakva je zapravo bila!?  Možda kakva anoreksična izblajhana plavuša sumnjivog morala koja se smuca ko zna kuda, i ko zna s kim, ali bar taj ološ sa ulice ne dovodi ovde, to bih svakako znao, po koracima. Svakakva je mogla biti, samo su šanse da je onakva kakvu sam je ja izmaštao bile – nikakve. Zato nisam hteo da se čak ni kod None i ostalih komšija iz zgrade koji su me u retkim trenucima kad bih izišao iz svog stana viđali, raspitujem o njoj. Jednom prilikom kad je Nona – kako rekoh jedna dobroćudna i tiha ženica – susrevši me na hodniku i pomogavši mi da otključam vrata, počela da nešto mrmlja o „onoj osobi sa mansarde“, očito negodujući, samo sam joj se nervozno osmehnuo, zahvalio na pomoći i brzo zatvorio vrata, takoreći njoj ispred nosa. Osećao sam se krivim, ali nisam mogao, a ni želeo da toj dobroj starici objašnjavam da meni, u mom prilično skučenom i u svakom smislu jadnom životu, nije potrebna njena vizija spoljašnjeg sveta, pogotovo ako ona nije lepa, i ako nije ni blizu onome što sam sâm izmaštao.

Malobrojni prijatelji koji su me još obilazili, umeli bi da pametuju o tome kako bi trebalo da imam bar sobu s pogledom na ulicu, na ljude i život, ako me sudbina već kaznila time da me posle strašne nesreće veže za invalidska kolica  Govorio sam da je meni i ovako dobro i da ja život i ljude mogu , ako hoću, da vidim čak i kad zatvorim oči, te mi u tom smislu nije smetao moj mali prozor koji je nudio pogled na takoreći – ništa.

„ U pravu si“, govorili bi. „Možda bi ti tek tada teže palo što u tom životu ne učestvuješ“

Nisu razumeli da nije u tome stvar. Samo bi mi tad stvarnost možda smetala da moj izmaštani život bude lep onako kako ja to hoću. Možda.

„A i u tom svetu koji bi gledao svačega ima, budiboksnama… Svet se danas baš izopačio…“, tešili su me.

Možda su bili u pravu, ne znam i nije me zanimalo. Ja sam imao svoju lepoticu, svoju dobru vilu sa dve neodoljive rupice na obrazima i bujnom kovrdžavom kosom koja me svojim batom koraka zorom budila i uveče slala u san. A sve ono između, bio je moj život, moje bezbrojne priče koje bih u glavi slagao o njoj, o njenoj dobroti, lepoti, osmehu… I o našem susretu, što da ne. Samo, ni u mašti nisam mogao da se više zavaravam kako sam ja kršni atleta kakav sam nekad bio, nisam više mogao ni da izmaštam da sam ponovo na nogama, da hodam, da trčim, da je nosim u naručju… Zato je, u mojim maštanjima ona imala tu moć da bude moja dobra vila, da se, ne trepnuvši kad me prvi put vidi u kolicima, nemoćnog, osmehne nežno, čak i zavodljivo, da bez ikakvog stida gura parkom mene u kolicima, svaki čas mi se naginjući preko glave i ljubeći me žudno, strasno… Mogla je sve to. I činila mi je sve to, sve vreme dok bih je čekao da uveče, sporo, krene da gazi svojim štiklama po drvenim škripećim basamcima.

Toga jutra, međutim, i Nona je već davno bila otišla, pomevši i izribavši stepenike i hol, i deca su se u trku sjurila kasneći u školu, i komšinica iz prizemlja koja je svako jutro odlazila na pijacu je već davno bila otišla, ali nje nije bilo. Nemoguće je bilo da mi je promaklo, da nisam čuo taj zvonki zvuk, nemoguće! Ispio sam i drugu kafu, iščekujući, postajao sam već nervozan, ali znanog bata štiklica nije bilo. Oko podne, čuli su se samo neki potmuli, hitri koraci kako naizmenično idu gore-dole, ali među njima nije bilo njenog sitnog lakog koraka. Onda je i to utihnulo. Nisam hteo da izlazim, da ikoga išta pitam, moglo je biti nešto obično, možda je ostala da se se odmara, da prespava ceo dan u stanu, ko zna… Ipak, sledećeg jutra, neispavan, sa svakakvim mislima u glavi, očajan što joj se možda desilo, što je možda zato neću nikada videti (kao da sam je i dosad ikad video!), pre zore, dok još Nona nije ni stigla do prizemlja, čisteći stepenice svrha, otvorio sam širom vrata stana. Znao sam da, ako se išta desilo sa njom, to će znati Nona, i reći će mi.

„Odselila se! Hvala bogu, nema više te osobe… – coktala je i odmahivala je glavom Nona ulazeći u moje predsoblje, odloživši kofu i metlu ispred vrata.

Zanemeo sam.

            „Takva osoba, takva spodoba i nije smela da dobije stan u našoj pristojnoj zgradi. Ali je sad otišao, daleko mu lepa kuća…  Taj, taj monstrum, koga su deca ovde gledala, onakvog, naopakog… Neka sad na drugom mestu šeta u suknjama i u štiklama, a ne ovde među pristojnim svetom. Bože me sačuvaj…“, krstila se i mahala rukama, neprestano vrteći glavom i cokćući jezikom.

            Ja sam jedva dolazio sebi od šoka.

            „Da vas izvezem napolje, hoćete?“, upita me Nona kad je najzad ućutala o nakaradnostima sveta.

            „Hoću“, rekoh. „Danas želim da gledam ljude.“

TODORA ŠKORO

Novinar  i pisac, živi i radi u Beogradu. Objavila je pet knjiga: „Varke duše“ (zbirka priča, 2009), „Neizmer“ (poezija, 2009.), „Pod nebom Srbije“ / „Sotto il cielo di Serbia ( koautorska, dvojezična, srpsko-italijanska zbirka pesama, 2010.),  „Suđaja mi dala“ ( poezija 2010.) i „Umiranje srama“ (kratke priče, 2011.) Pesme su joj prevođene na italijanski, nemački i hindu jezik i objavljivane u brojnim  domaćim i internacionalnim časopisima i zbornicima.

Dobitnica je nekoliko nagrada za poeziju i prozu, između ostalih i prve nagrade „Pesničkih rukoveti“ 2011. za najlepšu pesmu, prve nagrade za rodoljubivu pesmu „Pesničkog proleća Čukarice“ 2012, prve nagrade za kratku priču na Saboru književnog stvaralaštva „Olovko, ne ćuti“ 2012.

9 Responses to Todora Škoro: Varljivi bat potpetica („Olovko, ne ćuti“, Vranić 2012 – prva nagrada za kratku priču)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*