Todora Škoro: Pesnička pisma sa loše adrese

Filed under: kolumne,region,Todora Škoro |

pesnicka pismaUz dozvolu cenjenog pesnika Miroslava Todorovića iz Trešnjevice, umesto današnje kolumne objavljujem njegov tekst, u formi pisma, pesniku Miroslavu iz Raševice, kao i moj (traženi) odgovor na nemile teme o kojima je u pismu reč – o beogradizaciji i provincijalizaciji, o pesnicima sa loše adrese i onima drugim, o podelama, jazovima pesničkim koje umetnost teško da može i da opravda i da razume.

 MOJA TOPONIMIJA – Miroslav Todorović

(Miroslavu iz Raševice)

Odavno nazive mesta preimenujem i dajem imena po piscima koji u njima rade, ili žive. Tako je Arilje sve više Nenadić, Požega Milenko Pajić, Čačak je odavno Ristović, Negotin Vlasta Mladenović, Zaječar Toma Mijović, Valjevo je već Beli Marković, Knjaževac Rade Tomić, Kruševac je Đidićevo, Prijepolje je Šelogovo, Raševica Miroslav, Prokuplje je Ivan Ivanović, Vranje je Borino, Mišljenovac većma Lukićevo…

Kada god čujem ime nekog mesta vezujem ga za ime pisca koji u tom mestu podvižnički bdi nad svojim spisima baveći se prokletim zanatom spisateljskim, kako to ovaj zanat nazva onaj mudri Grk.

Kada god čitam ili prelistavam knjige „mojih“ pisaca sa njima vodim dijalog. Razgovaram sa knjigom, čujem njenog pisca. Mi smo bratstvo po reči i po nesanici. Onoj reči što je na početku svega s kojom će se sve završiti. Vezuje nas sudbina pisaca izvan tzv. matice književnih dešavanja, klanova, kuhinja, medijske halabuke i svetlosti velegrada…

Mi smo pisci sa „lošom adresom“ kako to kaza Crnjanski. Bavimo se najusamljenijim poslom na svetu. Mi smo naslednici onih što su stvo-rili srpsku književnost, nosimo breme iste sudbine. Onih čija imena krase „književne nagrade“ Dis, Stanković, Tomić, Gordana Todorović, Popa, Rakić…, onih što su, kao i mi, živeli za književnost.

Mi smo pisci bez „svojih kritičara“, verujemo u da nam je samo vreme naklonjeno, da će nas ono u svoje knjigu upisati, na njegovom rešetu ostaviti. Da neće vazda, kao u ovom hudom vremenu, samo vrednosti propadati.

Srpsku književnost su stvorili pisci iz unutrašnjosti, naši prethodnici sa lošom adresom. U našim rečima je život ovog vremena, mi smo „savest svog vremena“. Živimo tegobno kao i naši prethodnici, izvan vidnog polja onih što mere nemerljivo, ono za šta nema merača. Tešimo se znanim istinama o zemaljskom značaju provincije, tog geografskog pojma, koji nas u svemu usporava. Ako smo mi, kako vele unutrašnjost onda su oni spoljašnjost. Znane istine da sve dolazi iz unutrašnjosti ovde ne važe. Velkot veli da su „najveći pesnici ostali parohijalni, provincijski vezani za sredinu“. Šta mi da kažemo, i kome?

Svojevemeno mi je spisatelj Danilo Nikolić pričao kako su negda ocenjivali činovnike.

Prilježan. Ističe se. Naročito se ističe.

Da li su ovim obuhvatili sve?

Ne, nisu, reče stari činovnik.

Treba uneti i Uzalud se ističe!

To važi za pisce unutrašnjosti. Uzalud se ističe.

Ali mi imamo zanimaciju, teši me Danilo…

Književna pijaca je u Prestonici, ali prestonica ne haje za pisce unutrašnjosti. Maćehinski odnos je pravilo. Ako nekog i nagradi, to je kako kaza svojevremeno dobitnik Andrićeve nagrade M. D. incident. Pisah o tome, ali uzaman… Kome pisac iz unutrašnjosti da piše.

Mrvice sa prestonog stola retko, kao božja milost, padaju izvan kruga povlašćenih.

Nagrade su rezervisane za pisce iz centra. Iz centra se gostuje, iz centra su Žiriji, novinska slava, TV sjaj. Šta reći za prike i pajtose, kojekakve Alibabe… Potpisnika ovih redova čudi što su protivnici provincijskih stvaraoca, zapravo, provincijalci koji su se usidrili u Prestonici. Pripadaju onom tipu ljudi koji čim uđu u autobus poviču: „Zatvaraj, majstore, nema više mesta“.

Trebaju li vlasti pisci izvan centra? Trebaju li provinciji umetnici? Oni koji misle svojom glavom, koji drže pero, što mogu da vide na drugi način. Da prozbore, umno i razumno. Takve vlast neće. Ali ni unutrašnjost ne uvažava svog pisca. Bavi se, vele, zaludnim poslom… Piše, a to od njega niko ne traži. Još je spreman da se svega odrekne, e da knjigu trukuje. Ima provincija preča posla, još nije dorasla do umetnosti.

Kaže u jednom razgovoru pesnik Jagličić da pisac unutrašnjosti „mora uraditi deset puta više od nekog veselnika iz beogradskog kruga dvojke, ako hoćeš da te shvate ozbiljno (oni samo kmeknu i već su akademici!).

U pravu su oni koji kažu: „Hoćeš li da uspeš, pokupi se i odlazi, što pre. Beži, na vreme…“ Ali šta bi onda bilo? Da siromaštvo provincije ostavimo i bez to lečka duhovne svetlosti. Bez nade…

Minule je, evo, više od veka kako je Bora Stanković 1910. napisao Matošu u   pismu:

…Veruj mi ne nadam se od svega ovoga ičega kakvom dobru. Ovo je više inat da se vidi: da li se može kod našeg naroda, a bez partija i koterija, sa jednim ne kažem dobrim literarnim, ali bar solidnim, štogod postići…Tvoj Bora Stanković

još poreznik, još u zavadi koju ti već znaš.

Kome danas pismo da uputi pisac sa svoje „loše adrese“, da pita ono što je ovaj pisac pitao? Nema kome doli da emigrira u samoću, da u toj samoći čuje Rilkovu poruku: „Udubi se u sebe!“ I piši, jer to je tvoja sudbina.

 

PISMO PESNIKINJE BEZ ADRESE PESNIKU SA POGREŠNOM ADRESOM

(Odgovor na tekst Moja toponimija Miroslava Todorovića)

Poštovani pesniče!

Vaš tekst, Vaš vapaj (a svaki Vaš tekst to jeste), krajnje dobronameran, znam, a opet upozoravajući, uznemirujući temom i istinom o kojoj zbori, nadmašuje moju malenkost, moja neznatnost ne usuđuje se da odgovori na zadati problem, kao na zagonetku, a da se ne ogreši. A opet, mrva nekog mog drukčijeg jeda (i ne samo mog) nagoni me da Vam kažem kako, možda, u jednome grešite. Nedorasla značaju onoga o čemu ovde besedite, toj strašnoj podeli na prestoničke i pisce sa pogrešne adrese (provincijske), želim da Vam kažem da od sudbine vas, takvih, postoji možda i gora, a to je udes onih koji u prestonici žive, u njoj iškolovani, u njoj provodeći ceo svoj vek (mnogi u njoj i rođeni), pa opet sličnu sudbinu vas, pisaca iz unutrašnjosti, imaju. Ili još goru! Govorim o onima čije je prestoništvo samo geografski pojam, a suštinski, sudbina im je kao i onima iz Vranja, Mišljenovca, Trešnjevice… To su oni koji, poštenjem istinskog umetnika, nisu želeli u klanove, nisu želeli čak ni da im činjenica kako su iz glavnoga grada bude važna pred drugim stvaraocima, pred čitaocima, pred sopstvenim delom. Zamislite tek njihov bol i njihove muke, dragi pesniče!

Vi možete, iz „zaboravljene provincije“ , u svome manje ili više opravdanom gnevu, da budete ljuti na prestonicu, njen sjaj, medijska svetla i „burazerske“ odnose za koje kažete da ovde vladaju i da su krivci za marginalizovanje umetnika izvan Beograda ( a štetu koju umetnosti time nanose neću ni da pominjem!). A koga oni da krive? Vi možete da utehu nalazite u toj istoj provinciji (skrajnutoj, umetnički izopštenoj, ugroženoj, ali vašoj), a gde utehu da nađu prestoničani samo po adresi… Oni na Beograd neće i ne mogu da se ljute jer ga vole! Moja jedina uteha, zasad, jeste da je krivica u meni, manje u mome poštenju i ličnom izboru da nikada, ali baš nikada neću svoju „prestonost“ (izvinjavam se, manjkavost srpskoga jezika mi nameće ovaj pogrešan termin za nekoga ko živi u prestonici), isticati, ma gde, kao kvalitet, jer on to, po sebi, nije. Uteha može da mi bude, kažem, jedino priznanje da je moja malenkost, svojim radom zapravo još istinska neznatnost u književnom svetu, i glavnoga grada, i uopšte, ako to može da bude uteha. Meni, zasad, može, ali šta je sa velikim, a skrajnutim stvaraociama sa tzv „prave adrese“, beogradske, čija je sudbina možda i gora od onih južno i severno od nje? A ima ih, ima… Zavapili bi i oni, verujem, ali nemaju kome, a ni protiv koga…

Želim zapravo da kažem, dragi Pesniče, kako me je ovo Vaše pismo rastužilo, podelama o kojima govorite, ne zato što o njima govorite, nego zato što one postoje. A, bojim se, ni ja ovim pismom-odgovorom neću popraviti tu stvar, podsećajući Vas i na još jednu potpodelu, koja mene lično pogađa, i koja bi me uskoro i ubila, da se nisam već dosetila kako treba „emigrirati u sopstvenu samoću“, zarad pisanja, zarad čovečnosti… Jer tako moram! Iz moga malenog Dobrog Dola kraj Smedereva sam otišla davno, u prestonici živim već dugo, ali ni kao čovek, ni kao pisac ne spadajući u one koji iz nje ne vide dalje od Avale, pa bih, da nije te dobrovoljne izmeštenosti u samoću, pomislila kako sam, zapravo, Nigde. Ali, znam da nisam, jer nisam usamljena, među istomišljenicima odavde, ali i među onima južno, severno, istočno i zapadno od ovoga grada koga ipak volim.

Sad bi trebalo da usledi potpis, onako u Vašem maniru, toponimski, a ja ga, vidite – nemam! Bar po tome ste, vi iz Čačka, Užica, Trešnjevice, Bonjinca, Mišljenovca, u prednosti. Napisati,Iz Beograda, ne znači ništa, i znači mnogo, a može da znači svašta.

Zato, samo,

Todora Škoro

  1. oktobra, 2014.godine

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*