Todora Škoro: Osvrt na zbirku priča „Rascvjetana trpeza“

Filed under: Jagoda Kljaić,kritika,Presing izdavaštvo,region,Srbija |

Jagoda-Kljaic---Rascvjetana-trpeza-(korice)Uvek kad se pojavi nova knjiga priča, obraduje me, kao pripovedača, i učini da poverujem kako smo, svakom takvom novom knjigom, još jedan korak dalje u opovrgavanju već uvrežene činjenice kako je kratka priča na ovim našim prostorima zapostavljena, kako je davno izgubila bitku sa romanom, na primer, kao produktivnijom književnom formom.

Obradovala me je tako i knjiga pred nama, Rascvjetana trpeza Jagode Kljaić koju sam znala kao esejistu, kolumnistu i pesnika, i tek sporadično kao pripovedača. Ne želeći da nikoga uvredim, ova njena knjiga priča pokazala mi je da je jedan moj prijatelj, i sam pesnik i pripovedač (ali i istoričar, kritičar), Salamon Jazbec  možda sasvim u pravu kad  je nedavno primetio kako svaki pesnik može da bude i odličan pisac proznih formi, ali da to u obrnutom slučaju ne mora da bude, i najčešće nije tako. Ne zato što je Jagodina proza lirska, ona to tek ponegde jeste, nego zato što ona, zahvaljujući pesniku u sebi, ima izražen osećaj  poštovanja prema rečima, prema svakoj izabranoj koju pretoči u priču, te tako sve nepotrebne, suvišne, opterećujuće eliminiše i kao rezultat se dobije kratka priča, ona i obimom ne duža od nekoliko stranica, ali što je važnije – isklesana, izbrušena, baš onako kakva i pesma mora da bude.

Međutim …

Moj prvi susret sa pričama iz Rascvjetane trpeze nije bio idiličan, nije bio, da tako kažem „ljubav na prvi pogled“, nego na onaj drugi, dalji, prodorniji… Jer, autorka  u svaku svoju priču (to sam vrlo brzo uočila) čitaoca uvodi bez pripreme, bez okolišanja, sasvim direktno i bez ikakvoga ulepšavanja stvarnosti o kojoj priča. Ako je umetnost, pa i književnost, svojevrsno podražavanje života, moram da kažem da Jagoda Kljaić u svojim pričama podražava život na način da on izgleda verodostojnije nego što zbilja jeste u stvarnosti. A to može čitaoca da uplaši, da ga možda i odbije. Jer, ne piše autorka iz svoga pesničkog kutka negde iz provincije Norveške ili mirne i izobilne Švajcarske, nego ona to čini odavde, sa Balkana, okupirana svim onim što se njoj lično, njenim prijateljima i okruženju događalo poslednjih dvadesetak godina. Ne, nećete naći priče o ratu, ubijanjima, nacionalizmima, šovinizmima koji su nas podelili, desetkovali i od nas možda načinili nepoverljive i gorke ljude. Autorka čak, ne bih se smela zakleti, ni nabrojane (a mrske) reči ne upotrebljava nijednom na svojih stotinu i pedeset stranica knjige. Ali piše iskustvom onoga ko je imao takve „zle godine“, ko ih je preturio preko leđa i koji, skupivši hrabrost, veru i volju, nastavlja dalje, osvrćući se otvoreno na nemile događaje tek onda kad baš mora.

Sama činjenica da su priče nastale iz pera nekog ko živi na ovim prostorima, osiromašenim, najpre materijalno, a potom nužno i duhovno, ponegde i ljudski, i da autorka ima potpuno bistar pogled koji upire u takvu po mnogo čemu jadnu sadašnjost, čini da prvi susret sa njenim pričama bude svojevrstan šok.

Ono, međutim, za čim sam tragala, onaj moto koji je autorku vodio da 36 priča, naoko različitih temama koje obrađuje, sabere (najzad i napiše!) u jednu knjigu, pronašla sam vrlo brzo u jednoj jedinoj rečenici koja glasi:

„Jedino važno i sigurno je borba za opstanak, goli život u svoj svojoj jednostavnosti i veličanstvenosti. Prelasci preko svih prepreka, podizanje iz nemogućih situacija, ponovno ustajanje na noge, uvijek u jatu, ali, zapravo, sam.“

Međutim, i da nije napisala tu rečenicu, čitalac bi do istog zaključka došao iščitavajući sve njene priče.

O LIKOVIMA

Taj autorkin OPTIMIZAM uprkos svemu, ili optimizam upravo BAŠ ZATO, izvire na površinu svake priče pa time i u svesti svakog iole zahvalnog čitaoca. Poruka – mora se ići dalje, uvek, uprkos svemu, u pričama pred nama pokazaće se na najrazličitije načine, među likovima toliko po svemu različitim da bi se površni čitalac iznenadio otkud oni uopšte u istoj knjizi, otkud uopšte za sve njih, tako različite po mentalnom, emocionalnom, materijalnom, i svakom drugom parametru, interesovanje autorke.

Odgovor je krajnje jednostavan: mogu ti likovi, često nesavršeni ili ponekad i nesimpatični, da budu kakvi god žele, autorka ima za njih sve podjednako razumevanje, pažnju, ljubav i ona ih koristi kao način da pokaže svoju osnovnu misao: mora se ići dalje. A gde to bolje pokazati nego na primeru onih koji greše – kao roditelji, kao prijatelji, kao ljubavnici…

 

Nisu, naravno, svi likovi Jagode Kljaić tako uporni, takvi borci, takvi nesalomivci kako ona želi da pokaže kakav treba biti. Ali, ne smeta. Jer slikajući pad, lakše se razume ustajanje, slikajući izdaju, bolje se shvati privrženost, oslikavajući koristoljubivost, najbolje se razume istinsko prijateljstvo.

Otuda je ogromna vrednost ove knjige, u tom oslikavanju najrazličitijih ljudskih profila, naravi, temperamenata, najzad i morala. Ali ne u pukom slikanju, nego u toj pripovedačevoj kičici da naslika, u par poteza, ono najvažnije, najupečatljivije. Koristim, primećujete, termine vezane za slikarstvo, a ne za književnost, kad govorim o Kljaićevoj, ali ne mogu drukčije jer ona zaista pravim i sažetim izborom reči slika, a ne opisuje, čoveka, situaciju, osećanje.

To, međutim, nikako ne znači da su njene priče KROKIJI, ne, one su sasvim zaokružene, dovršene, izbrušene priče.

Jer, kako i autorka sama u uvodnom slovu svome knjizi kaže, svaki novi dan je nova priča, svaki čovek je nova priča takođe, ali koliko će efektna biti zavisi od umeća onoga ko ih piše, a ponekad i onoga ko ih čita.

Slavni ruski pripovedač Mihail Bunjin je jednom prilikom rekao da, što se njega tiče, romani ne bi ni morali da postoje. Dovoljno je, tvrdi, tek stranica, ili nekoliko redova da se opiše čitav jedan život. To je najveća pohvala kratkoj priči, ikada.

Jagoda Kljaić, do nekog eventualnog budućeg romana, uz poeziju koja je njen usud, krenula je ovim dobrim pripovedačkim putem.

Bogatim životnim iskustvom nagrađena, ima o čemu i da piše. Širinom svoje ljudskosti, u stanju je da razume i one ljude kakva sama nije. Često u njenim pričama nađu mesto ljudi obični, neukom oku neupadljivi, nezanimljivi, sa margine. Kod Jagode Kljaić život kao da nema marginu – svaki i svakakav, i svačiji, važan je i vredan da se o njemu piše.

Otuda i naslov zbirke: RASCVJETANA TRPEZA – poput onih starinskih bašti, u kojima ima svega, od starinskog šeboja do sofisticiranih orhideja, tako je i Jagodina trpeza rascvjetana. Ali nije bašta, nego trpeza, jer TRPEZA, taj veličanstveni pojam koji u sebe uključuje težnju za okupljanjem, ljubavlju, bliskošću, ponovnim nalaženjem starih a davno i svugde rasutih prijatelja, bio je autorki drag upravo zbog onoga što on podrazumeva.

Putujući, i imajući prijatelje od Vardara do Triglava, ona o tim predelima i ljudima sa tih područja i piše. Nekome će se zato ova zbirka učiniti jugonostalgičnom. Možda i jeste JUGONOSTALGIČNA, ali šta sve i da jeste. Nema u toj nostalgiji ničega ružnog, sve dok su to sećanja na drage ljude, predele, događaje.

Krajnje zanimljivim načinom ume autorka da prevali ceo taj put, da preleti sve te prostore, ali i vreme neko prošlo, u samo jednoj priči koja se meni posebno urezala u pamćenje. To je priča NIJE DUD ČOVJEK, u kojoj je na samo tridesetak redova prikazana i porodična i nacionalna istorija, i stradanje. I praznoverje, i vera, i snaga opstanka i razornost uništenja.

„Nije dud čovjek pa da gleda kako bi se osvetio, vratio milo za drago“, zaključuje autorka objašnjavajući neobjašnjivo, da stari dud, ne odolevši nevremenu, biva oboren i iščupan iz korena, ali kao da je pazio da u tom dudovskom samrtnom ropcu ne povredi nikoga i ništa, pa njegova krošnja nije pala ni na kuću, ni na šupu… Ali, ne vredi žaliti, zaključuje autorka, taj dud, veli, iako star više od pola veka, ipak nije svoje korenje u zemlju puštao vekovima, kao jedan drugi, šam – dud u porti Pećke patrijaršije, koga je zasadio arhiepiskop Sava Drugi pre 750 godina. Ne treba naglašavati kako je autorka htela da kaže da su i čoveku, kao i dudu, važniji ti dublji, i dalji koreni. Njih očuvati je podvig.

Jedna od izuzetnih vrednosti ove zbirke je i u tome što je u njoj očigledan nedostatak pretenzije – i na to da se dopadne, i na to da zadovolji kritičarske ukuse, a i one čitalačke; nepretenciozna i da na ma kog živog ili davnog pripovedača liči, nastala iz neugasive potrebe autorke da ispriča „svoje priče“, da tako održi u životu, i u sećanju sve drage ljude i predele koje je jednom ili mnogo puta pohodila, a koje to možda nikad više neće moći, iz raznih razloga, realno. Zato može u pričama. I Jagoda Kljaić to i čini. Zato ih je i napisala. Ljubomornih i zavidljivih ljudi imamo svi u okruženju. Lažnih prijatelja, takođe, kao i onih sa proživljenim ličnim tragedijama. Njeni likovi su, ne krije autorka ni to, i imenom zaista stvarni i autentični, prepoznaće se sami, kako kaže. Njeno je bilo da ih okupi, kao za bogatu trpezu i da onda svako od njih zgotovi (ili proba) neko od jela koje mu se najviše dopadne. A ona je tu da poruči da život jeste postao GOLI više nego ikad, ali da bolji i neki drugi mi nemamo i da zato, uvek kad nam on postavi zamku, na tu zamku ne treba da gledamo kao na prepreku, kao na zlo, već kao na izvor sopstvene snage za koju možda nismo dotad ni znali, a koja će učiniti da se podignemo i idemo dalje. Lepota života i jeste u trajanju, u HODU DALJE, čak i onda kad vas život iz štikli baci u teške pohabane cokule, kad vas baci čak i na kolena. Ni to ne sme da bude razlog da se posustane, jer život je čudo, i može udesiti da se nekad ponovo, iz pohabanih cipela vratimo u sjajne lakovane salonke. A to će se dogoditi samo ako nastavimo da hodamo…

O JEZIKU

Jagoda Kljaić ima specifičan pripovedački izraz, minimalistički. Njene rečenice su sažete do krajnje granice, njen narator se ne raspričava, kao ni njeni junaci. Njihovi dijalozi su kratki, efektni i direktni. Jagoda Kljaić nema u svojim pričama nepotrebne opise. Ne objašnjava ni likove, još manje ih opravdava. Ali su njeni izrazi krajnje precizni, tačni i – dovoljni. Tu se krije ona pesnička nit o kojoj sam već govorila, i tu se otkriva koliko autorka beskrajno ljubavi ima za reči, ne rasipajući ih uzalud (kao što bi monah iz romana „Opsada crkve Svetog Spasa“ Gorana Petrovića rekao: „Ne rasipajte reči, vetar ih zoblje, od vas već čini beslovnike“). Zato Jagoda Kljaić nije u opasnosti da postane takav „beslovnik“.

Ona voli da se poigrava rečima, voli sve njihove homonime i sinonime, njih posebno, te je tako i priču BAZANJEM U BEĆARENJE iskoristila tek kao okvir, da bi pokazala svu lepotu jezika, vrlo šarmantno objašnjavajući razliku između bazara i pazara, između bazanja i pazarenja, između odbazati i zabasati … I ponovo reč – dve o jugonostalgičnosti. Ima je i u korišćenju jezika. Ume autorka da, u jednoj jedinoj priči, za isti pojam upotrebi nekoliko različitih termina, a vezanih za kraj iz koga potiču  – Hrvatske, Crne Gore, Srbije, manje da bi time ukazala na sadašnju trojezičnost, još manje da bi se sentimentalno sećala nekadašnjih raznih narečja jednoga jezika, nego i najpre zbog toga da bi istakla kako se i danas, iako granicama omeđeni, možemo, mi narodi sa Balkana, sasvim lepo i jezički razumeti.

Jagoda Kljaić (mada to već postaje opšte mesto u tumačenju književnosti) zaista piše o malim ljudima, onima tu oko nas. Kao i mnogi drugi pripovedači. I to je nekako i najbezbedniji put. Kako bi rekao veliki Borhes, pisac i treba i mora da piše samo o onome što je imao u ličnom iskustvu, a što bi takođe mogao svako od nas jednom u životu da doživi. Kako bi bio prepoznat, kako bi bio prihvaćen. I biće autorka prepoznatljiva, stilom, u nekim knjigama koje slede.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


*

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.