Sara je bila jedan od onih đaka koji predstavljaju noćnu moru svim odlikašima, a što ih ima, po jednoga bar, svaka generacija. Jer, Sara je bila najbolja! Sara je bila za tri koplja ispred najboljih. Svaka borba sa Sarom na školskim, opštinskim, međuopštinskim takmičenjima bila je unapred izgubljena. Tron je bio rezervisan za nju u, bukvalno, svemu – atletici (najbrže je trčala, najlepše figure izvodila), u recitovanju (bivao je muk u sali dok je ona na sceni, a frenetičan aplauz kad se pokloni), u hemiji, matematici, fizici (sa formulama i najtežim zadacima izlazila je na kraj brže i bolje od svojih profesora, priznavali su to jedni drugima po kuloarima takmičenja)…
Nije Sara čak ni išla u moju školu, ali susret sa njom je bio neminovan na kakvom đačkom takmičenju. I bivao je to uvek traumatičan susret, po nas ostale, naravno. Kad sam se odselila iz našeg grada, sa olakšanjem sam prestala da mislim o Sari. Doduše, pala mi je na pamet pri polaganju prijemnog ispita na Filološkom fakultetu, ali sam, odahnuvši, dok su drugi rešavali zadatke, a ja pogledom preletala salu, shvatila da ona nije tu. Dobro je!
Godinama, čak su to sad i decenije, nisam pomislila na Saru, nisam je srela. Život mi je nudio izazove i neka nova takmičenja na kojima nje nije bilo. Ali, gde je ona, šta se desilo sa tom supertalentovanom devojčicom u svim, ali bukvalno u svim oblastima života? Za šta li se, odrastajući, opredelila, koji od brojnih talenata je izabrala da je on odvede do zvezda?
Ne sećam se da sam za nju čula, da je među zvezdama, a malo je zvezdano nebo Srbije.
I tada sam je, vođena radoznalošću, i zahvaljujući njenom neobičnom prezimenu koje nije promenila, pronašla. Sara je postala lovac na glave! Tačnije, lovac na talentovane glave (hedhanter). Ima firmu koja se time bavi, prvu, ili među prvima otvorenu na ovim prostorima, a koja treba, među brojnim kandidatima, kad se za to u nekoj od brojnih velikih kompanija ukaže prilika, da izabere najboljeg, najsposobnijeg kandidata za određeni posao i njega preporuči. A ko bi to bolje umeo od Sare, te multitalentovane devojčice najbolje u svemu, ali baš u svemu?!
Razmišljala sam potom, ne bez tuge, koliko su bili teški Sarini dani odluke, kad se, pri upisu u srednju školu, ili najkasnije na fakultet, opredeljuješ, biraš svoj put, daješ prednost onome najboljem u sebi, a one druge sposobnosti puštaš da utrnu kao sveća, ili ih pretvaraš u hobi. Sara nije mogla da se odluči, nije mogla da se odrekne nijednog svog talenta, zato nije nijedan ni usavršila. Osim ovog da nepogrešivo ume kod drugih da prepozna šta je to što je kod njih najbolje i tako mnogima možda promeni sudbinu. Kad svoju već nije mogla da usmeri.
Ne znam da li je Sara danas nesrećan čovek zbog toga. I da li, bar ponekad, pomisli da je danas mogla da bude nova Isidora Sekulić, Nadežda Petrović, Mileva Ajnštajn, a ne samo ona koja ume da među pametnim glavama nepogrešivo „ulovi“ prave Isidore, Nadežde, Mileve…
Pročitajte i:
