Todora Škoro: Dva u jedan

Filed under: kolumne,region,Todora Škoro |

necuKolumna Todore Škoro: Malo mrtav i malo pismen

„Kad vidim zapetu na pogrešnom mestu, malo umesto propisanog velikog slova ili pogrešno napisan padež, osećam se kao da gledam čoveka neočešljanog, sa prljavim cipelama i prljavim rukama, postidim se umesto njega i poželim što pre da pobegnem“, rekao je davno jedan čovek do čijeg mišljenja  držim. Jer, dodao je još, ako među svet ne izlazimo musavi i prljave obuće, zašto bismo pred taj isti svet izlazili jezički nečisti?

Čitavog života bila sam uverena da je stvar pismenosti, zapravo, stvar opšte kulture, da je to, još u školskim danima, obavljeni zadatak kome bi se eventualno trebalo vraćati tek kad se, ponekad, izmene pravopisne norme, pa i te nove savladati. I rečeni poznanik i ja složili smo se zato sa jednom duhovitom tvrdnjom da se malo nepismen i malo mrtav ne može biti, odnosno, kako on reče, da sve te podele na polupismenost, funkcionalnu pismenost i ine „nepotpune pismenosti“ mogu da okače mačku o rep oni koji su ih smislili jer je, zapravo, istina jedna – ili jesi pismen ili nisi. I, nema tu mesta aboliciji „malim greškama“ jer malih grešaka nema, kao što nema ni pismenosti sa greškama.

Jedan drugi poznanik rekao je jednom drugom prilikom, Kako da verujem u to što pišeš, ako je  to napisano nepismeno?

Nije prvi put, i ne samo na ovom mestu, da pišem o ovoj temi i već znam sav arsenal za odbranu onih koji bi se osetili prozvanim. Žurba, slabo svetlo, umor ili krajnja opuštenost, loša dioptrija, pa zatim neubedljivo poricanje da su greške gramatičke, nego da su zapravo slovne itd. Međutim, kad budu priterani uza zid, počinjao bi napad u stilu „nisam ja lektor da moram sve da znam“, pa sve do one već poslovične poluistine ili neistine „kad bi ljudi čitali tekstove slavnih pisaca u originalu, zaprepastili bi se koliko su oni nepismeni“ (…).

Na internetu, tom glavnom ogledalu najšire (ne)pismenosti, nedavno je čak izmišljen i termin za one koji ukazuju na pravopisno-gramatičke greške autorima tekstova ili drugim učesnicima u komunikaciji. Zovu ih – gramatičkim nacistima!

Pitam se kako bi tek trebalo nazvati one koji uredno „ne znam“ pišu zajedno, a „bismo“ odvojeno? Zbilja, kojim epitetom bi se mogao opisati čovek koji posle završene osnovne i srednje škole, a poneki čak i fakulteta, dakle čovek koji u iskustvu ima brojne iščitane knjige, koji i sada čita makar dve ili tri godišnje, a novine svakodnevno, čovek koji gleda bar dva ili tri sata titlovanog programa na televiziji i koji na tom istom programu svakoga dana bar po pet puta vidi pravilno napisane gore pomenute reči, a onda ih opet, kad treba da napiše – napiše nepravilno?!

Ja imam odgovor, ali neću da budem gruba, iako, prema ovim novim shvatanjima, nedvosmisleno spadam u rečene „gramatičke naciste“. Pa, opet, neću ovaj tekst završiti nikakvim sličnim, nego i sada i uvek pozdravom „Živela pismenost!“.

Ako ni zbog čega drugog, a ono bar da bi vam verovali to što napišete.

Vncent_van_gogh_-_the_potato_eatersKolumna Todore Škoro: Tužni Gorki

Otišlo sve dođavola, kaže mi jutros Mita Gorki dok na pijačnoj tezgi smrznutim rukama prebira po krompiru tražeći one veće, a da nisu kvrgavi ni truli, ja ćutim, mislim, u pravu je šta god da misli, a ja ne znam šta on misli, znam šta mislim ja, a mislim da je otišlo do sto đavola a ne do jednog, pa uzeh i ja da prebiram po onom krompiru iako mi krompir nije bio na spisku koji mi je žena tutnula kad sam polazio na pijac i ima da me izgrdi kad vidi, ima da kaže pune nam gajbe onog lepog ivanjičkog što smo od kuma-Zlate dobili, a ti se rasipaš, ali nije me briga, biram ja barabar krompire sa Mitom Gorkim i mislim, nekad smo tako zajedno birali svoje prve golfove jedinice na placu u Sarajevu, pa neku godinu potom, kad su nam deca poodrasla i motocikle za njih jer su tražili, sva deca imaju samo ja nemam, ta strašna rečenica od koje svi roditelji imaju noćne more terala nas je na to i mislim, hvala bogu da sad nisam roditelj šta bih na tu rečenicu odgovorio, ali se ona, ta rečenica, više i ne izgovara, jer nemaju sad sva deca, imaju samo neka, a ona druga mogu da pate, da zavide, da počnu da kradu da bi i oni imali ili, ređe, da što bolje izuče neke škole i zapale, tako mladi sad kažu kad hoće da odu, a odlaze, evo i Mitin unuk otišao jesenas, neki institut za genetiku iz Švajcarske mu ponudio trogodišnju stipendiju, dete pristalo da ode, ali ne odmah, prvo htelo ovde kod nas, ali mu na našem institutu ponudili da volontira, izgleda da je kod nas i volontiranje postalo privilegovana pojava, otišao  mali i ne znam kako mu je tamo, Mita Gorki mi ništa nije pričao, a ja ne mogu da ga pitam iako smo zajedno i odrasli i evo ostarili jer znam da mu je teško, jedino unuče je to, nego ćutimo i prebiramo po onom krompiru, po pet kila smo već napunili u torbe, k’o  da će sutra rat, ali navikli smo mi na to, i na rat, kao da nikad ni prestajao nije, i na krompir smo navikli i briga me nije što će žena da viče kad se vratim, jer ima ručak, imao i juče, i prekjuče, ali danas što će da bude, milina jedna, sarma je najbolja treći dan, to svi znaju i poželeh da mog druga pozovem na ručak, a on se nasmeja, ali nekako gorko, kaže i njegova snajka juče krčkala sarmu ali nije jela, plakala, kaže, dete mi tamo željno sarme, sve tamo u belom svetu ima al’ nema sarmu, a ja ovde da je jedem, e pa neću, i eto ima sarmi kol’ko ‘oćeš, dođi ti kod mene da popijemo neku i da se ispričamo, reče mi na rastanku, a ja pomislim, o čemu da pričamo, moj Gorki, kad je sve otišlo dođavola i pomislim još, šta li će mu ovoliki krompir kad ima sarmu kod kuće.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*