Najgore mi je juriti kad je kiša. Ma možeš imati ne znam kakvo auto. Tako je bilo i kad sam joj vozio brata. Sve smo morali upaliti. I sirenu i rotaciju. Ona se tresla i govorila: – Drugi put neću zvat hitnu! Kretenu! Konju! Jebi se pizdo! Diši u pičku materinu! Vozi jebote! Dajte mi mir! Dajte mi moj sveti mir!
A mirisala joj je kosa. Još ju je ona onako luda stalno mrsila, kuštrala… kao da će je svaki čas potegnuti i iščupati. Al nije. Samo ju je razbarušila i širila miris. I ne znam ni ja što mi je bilo. Obično ostanem čekati u autu, ali tada sam izašao i ušao s njima u ambulantu.
– A di ćeš ti?- pitala me sestra Stanka.
Pa sam onda izašao jer nisam znao gdje ću. Sjeo sam u čekaonicu a onda je došla i ona. Sjela je do mene i ja sam opet namirisao kosu. Spustila je glavu među koljena, kosa joj je pala naprijed i otkrio se zatiljak iz kojega su stršila tri vratna kralješka. Naježila se i ispravile su joj se one male dlačice kojima završava kosa.
Što ću sad, majke ti, što ću sad?! To sam govorio jer nisam znao što ću. Ona se malo smirila i prstima češljala kosu prema naprijed, a ježurci se lagano povukli. Stavila je laktove na koljena, bradu na dlanove i podigla pogled s poda. Gledala je u vrata ambulante. Kosa joj se vratila na mjesto i pokrila kralješke. Palo mi je na pamet da nije u redu što joj mirišem kosu. Ali što sad, nije u redu ni da njoj miriše kosa. Je li u redu da netko pere kosu dok se u drugoj sobi bližnji igra iglama i žlicama? Nije. U principu nije.
Sjetio sam se što ću pitati.
– Bi li da ti donesem malo vode? Ili nešto?
I to…kad je digla glavu… i naslonila sa na zid, a ruke polako stavila u krilo pa se okrenula i pogledala me i izdahnula sve što je udisala zadnjih pola sata. To.
– Pa može.
Mene moji zovu mudrac. Jer nekad ponesem knjigu na posao i čitam priloge u novinama. I govorim kako službene automobile zovemo Auto a naša po imenu. Moj je Opel. Imam ključeve od Auta i ključeve od Opela. Onda mi oni kažu da sam mudrac i šta koji kurac…
Zato im ni ne mogu reći da mi je njezino Ž iz Može naježilo kožu i život i da sam žurno tražio nešto da joj utažim žeđ. Jer bi oni rekli da sam mudrac da ovo kažem.
Na dnu je hodnika stajala plastična boca od deset litara s dvije slavine koje procure kad priloženom plastičnom čašom pritisneš ručice prema zidu. U stvari, bile su dvije boce po pet litara. Jedna za hladnu, jedna za toplu vodu. Bilo je samo tople. Što je u stvari odlično jer sam mogao još nešto reći.
– Ej, nema hladne!
Nisam smio reći Ej.
– A jel topla puno topla?
Pa sam ulio malo tople u čašu i stavio prst u vodu. Zašto se nisam napio?!
– Pa onako, nije, mlaka je.
– Može, samo da malo navlažim usta.
Da je ovo rekla sestra Stanka odmah bi rekao: – Hehe, da navlaži usta!
Ali ne bih ja to ni za sestru Stanku pomislio nego je to kod nas vozača Hitne običaj. Pa da ne ispadnem baš uvijek mudrac onda ja isto nekad kažem to hehe.
Nosio sam joj vodu i mislio na moŽe i navlaŽim.
– Evo – došlo mi je da kleknem do nje i pridržim joj rukom bradu, a drugom joj dajem pit.
– Jel ovo ona voda u koju si stavio prst?!
U jebote, je! Al nisam rekao jer sam pazio kako se izražavam. Rekao sam:
– Ajme, oprosti. Donijet ću drugu.
I da ne duljim s tom vodom, donio sam drugu.
Ona je popila i opet ništa.
Što ću sad reći? Znam! Ovo je ozbiljno!
– A da ja odem vidjeti što je? Mene će pustiti.
– Ma ne treba. Opet će ga spasit. Nema sad što. Živ je. Samo ima astmu pa i kad nije skroz over on krklja.
Markan i Leo uvijek govore da namjerno sporije voze kad voze narkomane. I samoubojice. Kažu da ko ih jebe. Voze, eto, jer kaže doktor, ali što se njih tiče…
Stipe ništa ne govori jer se njemu majka ubila. Ja ništa ne govorim jer da govorim rekli bi da sam mudrac. Ja znam da nisu krivi, čovjek je slab. Jedino Markan i Leo nisu slabi.
A bome, nije mi bilo mrsko što je čovjek slab jer sam čekao da se poklopi da se opet malo ubode preko mjere i da bude moja smjena. To sam čitao da treba biti iskren prema sebi. Ali kako se ja uvijek nagađam s Njim rekao sam da ću juriti i sve napraviti da ga spasim kad bude. Eto, samo neka mi oprosti što ovo mislim. I stvarno bih volio da se izliječi i sredi i da bude sve u redu, samo neka još jedanput. I kažem Mu da se sjeti koliko sam puta vozio kao lud kad su žene rađale, kad su ljudi pilali ruke motornom pilon, kad je bila prometna, kad su djeca imala veliku temperaturu. I neka se sjeti da sam vozio hladne glave i da sam to jedva uspijevao jer mi je bilo teško. I sve neka se sjeti. Još sam imao za Njega jednu molbicu – da kad bude drugi overdoz neka bude sve u redu i neka ga malo duže drže. I neka bude doktorica Leko jer je ona duša od žene i znam da će lijepo s njim popričati i reći mu sve što treba.
I misliš da nije?
– Drugi put neću zvat hitnu! Neću majke mi. I zvat ću starce. Zvat ću, majke mi. Kretenu! Dosta mi je više i tebe i njih. Gonite se svi u pizdu materinu! Krkljaj, jebi se, konju!
Vozio sam kao lud.
Doktorica Leko je rekla da ne treba tako brzo, da ćemo izginuti svi. Svaka čast dragoj mojoj doktorici, ali ja moram poštovati dogovor. Malo smo se svi nagnuli u jednoj okuci pa je i doktorica rekla: – Koji je tebi kurac!
Oprosti i ti doktorice, ali moram. Znan što sam Mu rekao, a znam i Auto.
I opet smo nas dvoje sjedili u čekaonici, a doktorica Leko je brata uzela pod svoje. Ako će itko riješiti, ona će.
– Bi li mi donio malo vode? Može i mlake.
I nasmijala se.
Da bi li…
– Jel može?
Reci da moŽe.
– Može, može.
Ali bilo je hladne.
Kad je popila pitala me nešto što sam mislio da neće nikad.
– Hm… kad smo već na ti, a glupo mi je govorit Vi kad sam te već ispsovala, kako se ti zoveš? Ja sam Ana.
I pružila mi ruku. A ja sam Željko. Sa Ž.
– Željko, drago mi je.
– Rođak mi se zove Željko, a on mi je drag pa mi je onda lijepo i to ime.
Mislio sam joj reći da nikad nije bilo ljepše, ali onda bi već zvučao kao Balašević.
Onda sam joj ja bezveze počeo pričati kako je mene moj rođak stalno gnjavio i pjevao mi „Zeku i potočića“ da plačem jer kad bih plakao onda bi mi se ramena tresla brže nego što sam plakao i to je svima bilo smiješno i zabavljali su se kao da sam neki majmunčić pa bi kad bi se ja malo smirio opet počeli: – U jednoj zimskoj noći….
– E, tako je i mene brat. Na „Jelenče“. Znaš ono… Raslo je jelenče maleno, ko u gori cvijeće šareno, zora ga rosom pojila, košuta mlijekom dojila. I ja sam ti već na košuta trčala materi i vikala: – On mi govori Jelenče!
– Znači isto su nas maltretirali, a?
– Aha, stalno me je maltretirao… ma nek se bode… ko ga jebe!
I onda sam je zagrlio jer nisam znao bi li se smijao ili bi plakao i nije znala ni ona. I nisam znao je li itko ovako nešto lijepo rekao od svih filozofa što sam ih čitao.
Ja sam se oženio kad mi je bilo dvadeset i šest. Imam dvoje djece. Sinu je četrnaest, što znači da je meni četrdeset, a maloj je jedanaest godina. Odlična je u školi, bila je na natjecanju iz matematike. Zlato ćaćino. Žena mi ima trideset i pet. Kao i Ana. Žena mi nije loša, zadovoljan sam. Brine se o djeci, puno radi. Sve nam je uvijek uredno i čisto. Nekad joj ne mogu objasnit zašto ne pričam danas jer ona misli da sam se ja navikao da ljudi svakako umiru. I da mi umiru u Autu. I da ja jurim i dalje i kad doktor kaže: – Gotovo je. Tako, nekad je nervozna… smeta joj što nisam popravio sifon. Ili što bar nisam zvao majstora. A ja joj ne mogu objasniti da je to sve bezveze. I kad kažem da je to sve bezveze ona još više poludi. Al dobra je, dobra je prema djeci. Sve nam je uvijek uredno i čisto.
Ja još igram i šah. Večeras sam namjerno odmah izgubio. Noćni je turnir. Crkva se bunila jer je Velika subota pa smo se i pomolili na početku i obećali da će bit gotovo do jedanaest. Počelo je u sedam kavom i kratkim pregledom parova, a ja sam u osam već bio kod Ane. Brata nema, u Španjolskoj je. Ona sve zna, a da ništa ne pita. Nikad mi ne kuha ništa osim kave. Kad kažem mojima doma da mijenjam kolegu pa ostanem malo duže, ona nareže sira i otvori bocu vina.
I zato ja sad Njega pitam: – Je li to u redu? Žena je išla u crkvu s jajima i sirnicom, a ja sam izgubio od objektivno lošijeg igrača i došao sam Ani. I ležim i grlim je i mirišem joj kosu i pitam Ga. Pregovaram:
E sad, znam da sam dosad iskoristio sve vožnje. I znam da sam mislio kad sam se s Opelom razbio i preživio da si mi dao zadatak za cijeli život. Ali svejedno, mogli bi mi to i malo drugačije gledati. Koju sam ja muku prošao. Razbijene glave sam se probudio i nisam se mislio što je meni nego što je maloj što je naletjela na mene. Rekli su da je zaspala. Tko zna jel’ ona spavala, tko to sada može znati. I znaš da sam se mislio i da se mislim i danas zašto je baš na mene naletjela. I znaš da joj je majka pala u nesvijest kad sam došao vidjeti što ću. Znaš sve, jel’ tako? Možemo mi to i tako gledat, jel’ tako? E a… znaš i što mi je Ana, nemoj reći da ne znaš. Znaš i da je čovjek slab. Ti si ga napravio, na kraju krajeva. I sad, kad smo sve to dogovorili, reci (jer moram brzo ić doma, prošla je ponoć). Smijem li ja njoj čestitati Uskrs?
Ali dugo se On mislio pa sam ja odlučio pitati Anu. Ona isto puno toga zna. Zna skoro sve.
Okrenuo sam je prema sebi i malo odmaknuo da je bolje vidim.
– Smijemo li mi čestitati Uskrs?
– Kako, misliš ja tebi, ti meni.
– E, kao, ono Sretan ti Uskrs, Bože prosti. Mislim… Bože prosti kao uzrečica.
– A ono, prije bi ovdje uzrečica bila Sretan ti Uskrs. Bože prosti stoji.
Malo sam je tu opet približio. Pa kad sam opet prodisao pustio sam je.
– A isto, zna li on da mi ovo… Da nije ovo bezveze.
– On? Misliš On?
– E, mislim. Misli li On da je ovo u redu? Jer nije ovo samo… Mislim, nije ovo bezveze.
– Misliš, ovako ko šta mi znamo da nije bezveze?
– E tako.
– A ako znamo mi onda zna i Bog. Mislim, nije lako znat više od nas o ovome ovdje, ali Bog je Bog.
– E. I ono, misliš da on zna sve? Kao da smo mi ono… i to.
– A zna. Valjda.
– E onda dođi. Sretan ti Uskrs.
– E, hvala. I tebi. I tvojima – rekla je.
I ja sam malo poslije otišao kući.
* O autorki: Tanja Mravak rođena je 1974. u Sinju. Objavila zbirku priča Moramo razgovarati (Algoritam, 2010).
Pročitajte i:
