Tanja Mravak: Bolje jutro (Pričigin 2010 – druga nagrada)

Filed under: nagrađeni radovi,Pričigin 2010 |

– Znaš -, rekao je s druge strane stola- meni je malo ka… dosadilo.

I dodao mi je sol.

Ništa neću pitat… ništa.. neću pitat šta ti je dosadilo i onda će proć i ja ću posolit juhu i onda ćeš mi dodat papar i zapaprit  ću i pojest ćemo juhu, pa poslije meso, pa malo čokoladice jer to volimo pa ćemo se mislit bi li malo otišli leć pa bismo otišli leć i kad se probudimo kavica i šetnja do tvoje majke da vidimo triba li joj išta i sutra ponediljak pa pješke zajedno pola puta jer je meni posao malo dalje pa ćeš mi napisat poruku da si ti kupio kruh, da ja ne triban.

–         Znaš…- ponovio je.

Sad će mi pokvarit ručak.

–         Šta ti je dosadilo?- govorila sam dok sam ostavljala žlicu na stol.

–         Pa ovo… ne mogu ja ovo. A i tebi je, priznaj.-

–         Šta ti je ovo dosadilo?

–         Pa to, veza… to… ne mogu ja to. Guši me nešto, nešto mi pulsira…

Opet sam uzela žlicu. Budem li jela juhu sve će bit dobro. To svi znaju.  Dobra je, stavila sam malo više kosti. Čini mi se da nikad do sad nije bilo ovoliko onih bjelančevina iz kosti što… što… što… koaguliraju! Na velikoj temperaturi.

–         Ti si krasna i kvalitetna i stvarno mi je ovo teško… al ja znam sebe…

Dok se nisam naučila pristojnosti jela sam najprije juhu, a tjesteninu bih ostavljala za kraj. I onda sam morala zadnje komadiće stavljat prstima na žlicu. A to nije pristojno. Sad ostavim malo juhe da u njoj plivaju ostaci Gužve. Nije mi prije Gužva bila draga. Draže su mi bile zvjezdice. Al kad sam počela kuhati dopao mi se taj osjećaj da lomim grumen zgužvane tanke tjestenine i kako mi komadići bockaju dlan i kako napravi Krrrššš i kako odjednom naglo proključa juha kad u nju tako iz mog dlana upadnu komadići zdrobljene gužve.

Spretno sam stavila na žlicu zadnje komadiće ulovljene u juhu. Nema više tjestenine na tanjuru. To je uvijek mali trijumf.

–         Fali mi moj život… šta ja znan… ma znan ja da je s tobom možda i bolje… i da je sve ovo oko mene loše… al to je moj život. Tako ja živim. Solo, solaža, soliram. Razumiš… da mogu sve… ma ne mislin na ženske, nego da mogu, ne znan… izać. Ma šta govorin… pa izlazio san ja i ovako… nije da si ti meni branila, znan šta ćeš reć… stvarno, svaka čast, uvik si znala kad bi ja tio izać sam… Kako si ti uopće znala da bi ja tio izać sam?

I juneća koljenica. Nekad treba malo crvenog mesa. Za željezo. Rekla je moja kolegica: «Kad san jučer onako slatko pojila lešo koljenice skužila san da san ostarila». Meni se činilo da su masline granica, al bila je u pravu. Kako se topi u ustima i ne mora se puno grist i one neke tetive koje se samo razliju po nepcu, a nisu mast.

–         Je li? Kako si znala? Ma šta pitan… ti sve znaš… jebate jesan lud… al ne mogu drugačije, osjetio san da me guši… i nikidan kad smo gledali oglase za veći stan mislio san da ću se ugušit. Zna san onda da je to-to. I neman pojma šta ću, ako to pitaš… samo znan da moran bit sam. Čuj… zvat ću te da vidim jesi dobro, znaš… ne bi da mi nestaneš iz života… al ne znan… postala si mi ko… šta ja znan, pretvaraš mi se u sestru. Il u mater… tako s materon pričan šta triban kupit… ma nije, ne znan… ajme, oprosti, glupo je to… al kad smo nekidan išli leć i čitali… šta ja znan… to je meni ko stari engleski bračni par… Ti si se još i prije probudila i nastavila čitat… to je, ne znan…

Umakala sam komade koljenice malo u ajvar, malo u senf. Pa onda jednu samo u ajvar, drugu samo u senf. Pa bi jednu samo posolila.

Naš televizor pušta pozdravni zvuk kad se uključuje. Tiriruliruli. To se čulo kad sam zagrizla posoljeni komad. To smo kupili jer se i njegov televizor kući tako glasao. I nisam ga ni progutala kad se čulo Pararam. Tako se glasa kad se gasi.

–          I to… kad smo već kod čitanja… nešto san čita i naša san se u tome. Kako ljubav traje malo, par godina… ne znan… je bi sad ovde prekinuo… već su se počeli pokazivat znaci… sve kako piše u toj knjizi…I to… moja sloboda. Da ne moran nikome govorit di bi iša i di iden i di ću ić. Ma ne bi ja iša nigdi posebno… nego eto. I je, znan šta ćeš reć… da mi nisi ništa branila… ma ne da mi nisi branila, to je glupo… tebi je bilo normalno da negdi oden sam. Ajme, to su me ove prije tebe izludile… uf… oprosti, šta ti sad to spominjem… ne znam, petljam bezveze…

Pokupila sam komadićem kruha smjesu koja je nastala od ostataka mesa, juhe, soli, senfa i ajvara. Mmmm, trebalo bi to nekako stavit u tubu.

–         Ajme… kako ću objasnit materi… govorit će mi da iman četrdeset godina i da san isti otac, samo šta ne ostavljam žene s djecom. A na poslu… jebate… tebe su svi na mom poslu volili… ma mislin, vole te oni i sad. I čak san u jednom trenutku pomislio da bi bilo dobro da imamo dicu, al skužio san da ne možemo jer je moja mater stara…

Sad je bilo vrijeme za čokoladicu.

–         Moš li se malo pomaknit da otvorin frižider?

–         Šta?

–         Bil se moga malo pomaknit da otvorin frižider? Ne mogu od tebe… Fala. Moš se sad vratit.

–         Al ne možemo ovako… šta ja sad da radin? Šta? Mučiš me u pizdu materinu… ko da je meni ovo sve lako! Jebe se tebi… ti jedeš… posvetila si se govedini ko da je od svete krave.

Dugo sam topila taj komad čokolade u ustima. I nije govedina nego junetina. I svete krave se ne jedu. Gutala sam slinu da mi je prebrzo ne rastopi. Zauzdavala sam zube što su se propinjali u zagriz. Skidala vrhom jezika ostatke s nepca. I onda je nestalo čokoladice.

Uhvatio me preko stola i preko suđa za ruku.

–         Ej, pogledaj me… reci nešto.

Pogledala sam ga. Ništa nije jeo. Nije to dobro.

–         Amo sad leć-

ili

–         Nekidan sam aplikatorom za vaginalete pokupila tvoju spermu sa svog trbuha i pokušala nam napraviti bebu.

ili

–         Kako to misliš da ti je mater stara, pa ne bi nam ona rađala djecu?!-

ili

–         Al ste pokušali?

ili

–         Ajde kući jebi mater, ona neće zatrudnit !

Al nisam ništa. Samo sam pitala oće li on jest, pa kad je rekao da neće pospremila sam stol. I plakala i kukala da se vrati i da pokuša i da jel mu baš tako loše i u čemu je stvarno problem i postoji li druga i da šta pizdi, koja sloboda, pa vratit će se majci i da baš me briga i onda opet da se vrati i da nisam tako mislila.

–         Jutros sam opet kad sam otvorila oči čula svaku njegovu rečenicu. Već gotovo mjesec dana svako jutro se probudim s tim rečenicama. Nekad oko četiri, nekad oko pet. I onda su odnekud došle ove rečenice koje nisam izgovorila. Živo su skakutale i montirale se u misli, jedna pa druga, pa treća… S ovom zadnjom sam bila baš zadovoljna.» Ajde kući jebi mater, ona neće zatrudnit !»

Aha… to je to… Stavila sam ruke iznad glave i igrala se s njom… Izgovarala sam je čas mirno, čas bijesno, čas izražajno je recitirajući… letjela je preko sobe, skakutala po parketu, sjedala na rub kreveta. Dobila je lice, žive oči, kuštravu kosu, modru majicu, kratke hlače… baš je bila slatka.

Kad mi netko drugi put kaže da ne može sa mnom imati djecu jer mu je majka stara to ću mu reći. Možda bez ovoga da ona neće zatrudnit. Tako je slađe. I bez Ajde kući.

Samo predikat i objekt.

* O autorki: Tanja Mravak rođena je  1974. u Sinju. Objavila zbirku priča Moramo razgovarati (Algoritam, 2010).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*