Tamara Lujak – Vetrovi među nama, III deo

Filed under: Srbija |

solar-wind-wallpaper-p112_1024x1024Vetrovi u narodnim verovanjima širom sveta

 U antičkoj Grčkoj Astrej je otac četiri vetra: Argesta, Zefira, Boreje i Nota. Zajedno sa svojom braćom Not, bog južnog vetra, živi u jednoj pećini. Zamišljan je sa mokrim krilima i vlažnom odećom, mračnog lica, sa maglom na čelu i bradom iz koje se sliva kiša. U Indiji postoji verovanje da je zavičaj vetra razvigorca na Malajskim brdima.

U drevnoj Kini vetar (feng) poštovao se u rano doba kao bog ptica, možda kao praforma feniksa. Iz dubokog poštovanja prema vetrovima, razvijen je fengšui – nauka o „vetru i vodi“, geometrijskom izboru mesta za građevine. Narodi sa Severa znali su za Finca koji upravlja vetrovima. U dansko-norveškoj junačkoj pesmi (Kämpeviser) kazuje se o dvanaestoro braće kraljice Ingeborg: prvi mogaše rukom vetrove okretati

U drevnom Japanu Fuđin, bog vetra, jedan je od najstarijih božanstava: prema legendi, prisustvovao je stvaranju sveta i pustio iz vreće sve vetrove sveta kako bi rasterao maglu sa zemlje. U drevnom Iranu vetar ima funkciju kosmičkog principa reda u građevini sveta. Na Havajima se verovalo da vetar ima ljudsko obličje, dok se u Uzbekistanu pripovedalo kako vruć vetar garmsil isušuje plodna polja i izaziva nesnosnu žegu. U starom Meksiku boga vetrova zvali su Ehekatl.

U drevnom Egiptu sveži severni vetar dolazi iz ždrela boga Amona; ime sumerskog boga Enlil u prevodu znači „Gospodar daška vetra“; dok drevni Meksiko povezuje vetar (Ehekatl, pernatu zmiju), sa bogom Kvecalkoatlom. Njord je bio bog vetra u nordijskoj mitologiji. Babilonci su verovali u Pazuzua, demona jugozapadnog vetra, dok su stari Sloveni imali svog boga vetra, neba i vazduha, Striboga. U asirsko-vavilonskoj mitologiji postojalo je verovanje da vetrovi raznose krv (neprijatelja).

 Zefir

 Bog zapadnog vetra, koji donosi prolećne kiše i najavljuje toplo vreme. Na livadama kraj Okeana oplodio je harpiju Podagru i tako je postao otac Ahilovih besmrtnih konja Balija i Ksanta. Zlatokosi Zefir voleo je i lepu Iridu, koja mu je rodila sina Erosa. Njegova najveća ljubav međutim bila je Flora, s kojom je imao brojnu decu – mirisno prolećno cveće. Iako je bio najblaži od svih vetrova ipak je znao da bude surov. U rimskoj mitologiji Zefir se naziva Favonije.

 Boreja

 Bog severca, najjačeg od svih vetrova. Stanuje na severu, u Trakiji. Katkad se navodilo da živi u dolini Strimona i da je bio sin boga ove reke. Služio je Posejdona ili Zevsa i po njegovom nalogu izazivao strašne bure. Zamišljan je kao bradat i krilat muškarac, neobične fizičke snage, obučen u kratak hiton. Njegov kult u rimsko doba posvedočen je u Puli. Ponekad je predstavljan sa dva lica, kao rimski bog Janus, i tada personifikuje suprotne vetrove – Boreju i Antiboreju.

 Eol

 U starogrčkoj mitologiji bog vetra, kralj stenovitog plovećeg ostrva Eolije, koje je opasano nerazorivim bronzanim zidom. Kad su Odisej i njegovi drugovi stigli do ostrva Eolije, gospodar vetrova ih je ljubazno primio i gostio ih mesec dana. Pre nego što su krenuli put domovine Eol je dao Odiseju mešinu u kojoj su bili zatvoreni svi vetrovi osim Zefira, koji je junakove lađe trebalo da dovede do Itake. Na domaku kuće Odisej je zaspao a njegovi radoznali drugovi su otvorili mešinu i oslobodili vetrove koji su ih bacili natrag na pučinu i vratili na ostrvo Eoliju. Kad je Odisej ponovo zatražio pomoć od Eola ovaj je to odbio jer se uverio da mu bogovi nisu naklonjeni.

 Najpoznatiji vetrovi sveta

 Živote su nam, pogotovo u poslednje vreme, zagorčali mnogi jaki vetrovi: salauko(vina), salaučina ili salabuka je jaka i velika vejavica s ledenom kišom i susnežicom, vetrina (vetruština) je jak vetar koji savija odasvud, vihor je veoma jak i obično suv vetar[1], vijorina je jak vihor, orkan ili uragan[2] je velika bura, najčešća u tropskim predelima, velike brzine i snage; tornado je veliki vihor na afričkim obalama; gorolom je jak vetar što goru lomi, gorobrsnik je onaj vetar što lišće s grane satre kao da ih je obrstio; nevera je oluja, nevreme s jakim udarima vetra, jakom kišom i sevanjem i grmljavinom; tramontana (severnjak) lokalni, suv, kratkotrajan i prohladan severni vetar podiže velike talase; oštro duva iz pravca juga, najčešće na otvorenom delu Jadrana, dok pulenat duva iz pravca zapada pa može da uzrokuje veće talase na moru; monsun redovno duva u određeno doba godine na Kineskom moru i Indijskom okeanu i donosi obilne kiše; ciklon je snažno kružno strujanje vetra zbog niskog pritiska, tajfun je veoma jaka oluja na zapadnom delu Tihog okeana, dok je šamal jak vetar sa Bliskog Istoka.

 Vrtlog

 Vrtlog, kretanje vazduha u kovitlac, nastaje u svako doba godine u svim delovima sveta. O snažnim i dugotrajnim vrtlozima (tornadima npr.) već je bilo reči. Ovde ćemo spomenuti nešto slabije vrtloge, peščane đavole, koji nastaju po lepom vremenu, dizanjem vetra i peska od tla.

Peščani đavoli visoki su nekoliko metara, ali mogu da narastu i do hiljadu metara u visinu i deset metara u širinu. U Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Iranu, Kazahstanu i Jordanu džinovi, kako nazivaju kovitlace, mogu da narastu i do nekoliko stotina metara u visinu. Vrtlozi se ponekad nazivaju i „razigranim đavolima“, „peščanim crvima“ ili „sunčanim đavolima“.

Američki Navaho Indijanci veruju da su čindi, vrtlozi, duhovi ili duše pokojnika. Veruju da su, ako duvaju u pravcu kazaljki na satu, u pitanju dobri duhovi, odnosno loši ukoliko duvaju u suprotnom pravcu. Aboridžini smatraju da su vili-vili (kako nazivaju vrtloge) strašni duhovi kojima su uglavnom plašili malu decu.

Verovali su da će duhovi izaći iz vrtloga i kazniti ili oteti neposlušnu decu. Egipćani vrtlog nazivaju faset el afrit, odnosno „duh vetra“. Pleme Kikaju u Keniji smatra ngoma cia aka (vrtlog) „ženskim đavolom/demonom“. U Brazilu kovitlac zovu redemoino, a u Portugalu remoino. Kada se u Americi pojave u gradovima, nazivaju ih „tornadima iz Nevade“ ili „tornadima iz Čikaga“, iako nisu česta pojava u ovom gradu.

 Stvari koje bi trebalo da znate kad su vetrovi u pitanju

 1. Na kuli vetrova, sa koje su Atinjani pratili sezonske promene vetrova (u I v. p. n. e.), Boreja je predstavljen u letu, zajedno sa ostalim vetrovima;

2. Izraz kamikaze prvobitno je na japanskom značio „božanski vetrovi“. Verovalo se da su bogovi u dva navrata poslali tornada kako bi spasili japansku vojsku od navale Mongola pod vođstvom Kublaj Kana, 1274. i 1281. godine;

3. Vaju je u hinduističkoj religiji bog vetra;

4. Vampir može biti i predvodnik mrtvih koji jaše na vetru;

5. Po verovanju starih Germana nebo su prastari bogovi Vani zvali „tkačem vetrova“, a vazduh „odmorom vetrova“; dok su sam vetar bogovi nazivali „potpirivačem vatre“, divovi „rikačem“, Elbi (patuljci) „bukačem“, a stanovnici podzemnog sveta, Hela, „burom“;

6. Vjetrušnica je žena iz koje, kada zaspi, izađe duh (duša), pa drugima nanosi pakost.

 Kraj


[1] Vihor je vetar koji se kreće u kovitlac, nosi sve što dohvati (prašinu, lišće, slamu) i vrti u obliku stuba. Po verovanju našeg naroda pokreću ga nevidljiva zla bića i duhovi koji u njemu obitavaju. U narodu se kazuje da u vihoru igraju đavoli, veštice, stuhe i ale. Po drugom verovanju u vihoru su svatovi đavola koji igraju u kolu. Pred vihorom ljudi se krste kako bi oterali đavole; na njega pljuju i bacaju kamen ne bi li se odbio. Veruje se da će se razboleti onaj koga zahvati vihor.

[2] Na Antilima rečju hurakan označavaju prirodnu pojavu koja razara, i u tom značenju je ušla u moderne jezike.

One Response to Tamara Lujak – Vetrovi među nama, III deo

  1. Pingback: Tamara Lujak: Vetrovi među nama | Beleg

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*