Jedna tanka sveščica sa dvadeset četiri pesme, napisana između 1987 i 1993, godine, autora koji se potpisuje imenom Žuta Trava, koji neodoljivo podseća na ime kakvog indijanskog poglavice, želeći, očito, da ostane anonoman, u uverenju, valjda, da ime samo po sebi ne mora da znači ništa, ali da su stihovi ti koji govore sve, što je ne samo legitimno nego i tačno, pod uslovom, naravno, da se ne zovete Josif Brodski, recimo. Ovaj dosta neuobičajeni „manir“ koji pomalo liči na egzibicionizam, na igru ili pozu, za posledicu najčešće ima i stihove kojima autori nastavljaju da se „igraju“, da se „pokazuju“ neverovatnim formulama, kojima bi da razbiju kanone, ili dovedu u pitanje vrednosti koje su ustanovljene i teško promenjljive, nudeći, po pravilu, osrednjost kao meru svojih mogućnosti.
Na naše veliko zadovoljstvo, to sa ovim autorom i ovim pesmama nije slučaj. Od prvih stihova on u ovoj nevelikoj zbirci, usredsređeno i mirno, demonstrira i stilski i tematski i naravno jezički sebi zadati izraz i model pevanja, ostvarujući jednu složenu, neprikosnovenu lirsku i misaonu pustolovinu, prepunu znakovitosti, simbola, evokacije. Ali, i poeziju dubljih i složenijih slojeva, koja svojim pomalo stegnutim stihovima, izvornom melanholijom, u delotvornoj samoći, svedoči o malim, stvarima i životnim vrednostima dok gleda „s prozoraživot“, neprilagođen da učestvuje u „potonulom gradu“, koje „spava od oslobođenja“, i koji je, po svedočenju pesnika „ni grad ni selo“, „nedovršena priča“, kao što smo, uostalom „i mi sami“.
Iz svakog stiha, preciznog i promišljenog, izbija, nekad skrivena, nekad otvorena, a nekad subverzivna snaga reči kojima pesnik traži i otkriva kroz neposredno svedočenje, kroz ljubavnu ispovest, kroz postojano osećanje bola i izgubljenosti, smisao čovekovog trajanja u ovom svetu koji nam neprekidno izmiče:
hodam ravno protiveći vetru
dok proveravam grad pevam stare pesme
devojke prolaze brzo kraj mene
i krajem oka hvatam svoj odraz
osećam se dobro
pokretanje je uslovljeno voljom
u protivnom će ti noge klizati po stepeništima
jer samoća žudna strah očaj
na kraju će te savladati beznađe
ukoliko se ne pokreneš u svojoj misaonoj sobi
Poezija ovog autora, svedena i komunikativna, sačinjena od detalja i pojedinosti, melanholična ali ne i sumorna, precizna je i razgovetna. Ona je stilski odmerena, moderno oblikovana, poezija jednostavnog jezika, svedenog izraza, sa smislom za paradoks i aforizam:
na plažu poneo stih
da tamo me ritam talasa
Ova poezija obiluje i unutrašnjim monolozima, slikama praznog prostora, motivima nemoći i prolaznosti, ali i otporima zadatom svetu navika i konvencija u latentnom pokušaju da se pređe s druge strane, odnosno dublje u svoje pesničko biće u kome oseća snagu i spremnost da se, iz sfere duhovnog i ljudskog, iz vere i milosrđa, suprotstavi nedokučivoj sili sudbine:
nikada nisam bio ovako slobodan
zađi u šume smeh je u torbi
dah je svež mozak je hladan noge su brze
vetar je snaga ti si mornar vrata su jedra
slomljeni satovi bačeni noževi
čovek za volanom zna kuda vozi
skoči mi na leđa
ja moram dalje
Dok čitamo ove stihove, oni neprimetno ulaze u nas, tako da ih doživljavamo kao nešto krajnje lično, što nam se došaptava u poverenju i dozvoljava nam da odlutamo za nekim svojim mislima, da bi se nanovo prenuli kada nas dirnu neki od elementarnih stihova svojim intimnim nemirima iskazanim prisnom i jednostavnom frazom:
s prozora jesen
gledam
novembar kiše
spava grad
samo je moja samoća budna.
Preporučujući vam toplo ovu knjigu, hoću da verujem da ćete se, ukoliko je budete čitali pažljivo i sa zanimanjem, složiti sa mišljenjem da njen autor ne bi smeo odustati od puta kojim je krenuo.
Trava iz naslova jeste žuta, ali nije trava zaborava, kao i knjiga, uostalom.
Pročitajte i:
