Stevan Šarčević: Poslednja Lunova avantura (Sci & Fi 2010 – treća nagrada)

Filed under: nagrađeni radovi,Sci & Fi 2010 |

I

–         Stotinu mu zubatih ajkula!    –   Začu se Semov nenadani uzvik. Ponovo je

zaspao. To mu se sve češće dešavalo u poslednje vreme. Nije imao opravdanja za to što ga je Artur Markinč vrlo lako ubedio da se  upusti u ovu avanturu, izuzev onoga što ga je na to teralo i ranije – neizdrživi bes koji je osećao svaki put kada bi začuo za Brauna, Majnarda i Falkona. Dugo je vremena prošlo otkako se povukao iz ovakvih poduhvata, jer godine su ga sustigle. Džejn je insistirala da se sa ovakvim životom prekine i možda je bila u pravu. Uostalom, on sam je rado pristao na to kada su se venčali, ali ovoga puta jednostavno nije izdržao. Nekako je uspeo da je ubedi da on i Sem žele da iskoriste leto za putovanje u tu najnoviju turističku atrakciju zvanu Montenegro. Dobro je znao da ona neće želeti da napusti svoju slikarsku školu i da će uspeti da pred njom sakrije svoju malu tajnu. Nije bio siguran da li ga je probudio Makfersonov uzvik ili nagla promena intenziteta svetlosti koja je došla potpuno neočekivano, terajući ga da podigne pogled. Neugodno truckanje je u potpunosti prestalo, mada brzina vozila nije bila smanjena, i za to je postojao uočljiv razlog. Nalazili su se u naselju – modernom, ekskluzivnom gradiću sa zgradama koje su očito bile nedavno izgrađene. Besprekorni put kojim su prolazili bio je širok, pravilno oivičen, regulisan saobraćajnim znakovima i pod pravim uglom spajao se sa jednom predivnom alejom sa drvoredom u sredini. Bila je popločana klinker opekama a zgrade sa obe strane su građene u rustičnom stilu. Fasade sa zaobljenim ivicama, prepune gipsanih ukrasa i plemenitog kamena, sa neobičnim, na vrhu proširenim i lučno povijenim prozorima i čudni klinasti krovovi nalik kulama bili su  savršeno ukomponovani, upotpunjeni kamenim balkonima što su trbušasto i skladno činili celinu sa tim prizorom kao iz bajki o Šerehezadi. Kandelaberi starinskoga izgleda izrađeni od kovanog gvožđa su u pravilnim razmacima činili red uparen sa drvoredom, a između njih nalazile su se velike posude egzotičnog izgleda u kojima je vatrometom boja neobično cveće  prosto zasenjivalo pogled. Iznad ovog nestvarnog prizora nalazilo se nešto još čudnije i zaprepašteno je podigao pogled na to svoje otkriće. Ogromna, moderna betonsko-staklena konstrukcija se kao monstrum uzdizala nad tihim gradićem. Bila su to kao dva ogromna betonska stuba na kojima su poput nebrojanog niza prstenja odbijali svetlost velika zaobljena stakla ogromnih prozora. Između kula se nalazio zid zatamnjenoga stakla, kockasto ispresecan blještavim metalnim gredama. Vrh jedne od tih kula se izdizao iznad ostatka zgrade blistajući od uglačanih mermernih ploča i produžavajući se iznad onog središnjeg dela, da bi se delom oslanjao na suprotnu kulu, a na njemu je neonskim sjajem blistao natpis : HOTEL ISKUŠENJE . Možda ova scena ne bi bila toliko iznenađujuća u Londonu, ali posle tridesetak milja vožnje kroz divlje šumsko – planinske predele po neasfaltiranom putu, više staze nego puta za motorna vozila, ovde na ničijoj zemlji, niti u Montenegru niti na području pod kontrolom ujedinjenih nacija, zaista bi to bio neočekivan događaj, pod uslovom da to nije bilo upravo ono što je tražio. Pred očima mu se javila slika one bedne sobice u Eseksu, zapuštene i prljave, sa gomilama ostataka hrane, piramidama praznih pivskih limenki i praznim flašama rakije koje su se kotrljale posvuda po prljavom betonskom podu. U jednom uglu zapazio je čak i sa police prevaljeni razbijeni televizor. Setio se oštrog pogleda Elizabete Rajt, nekada veoma lepe žene, ali tada podbule od alkohola, zapuštene i prljave, dok mu je, blago poluzavaljena u nekom rasturenom kauču, pričala sve ono što ga je ovde i dovelo.  .Videvši je, u prvi mah je pomislio da će njena priča biti samo još jedno pijano bulažnjenje, kakvog se od bivših vojnika već naslušao.  Pa ipak, njeno izvanredno jasno i elokventno izlaganje uz neverovatan talenat da se opiše i najsitniji detalj, ubrzo ga je uverilo da je ta žena potpuno drugačija od svih sagovornika do kojih ga je Markinč dotada doveo. Njeno često nervozno osvrtanje i pažljivo osmatranje ulice kroz musavi prozor kraj kojega je kauč bio postavljen, a još više od toga jedina pažljivo održavana stvar u toj prostoriji, otkočeni magnum duge cevi na stolici nadohvat te nervozne ruke, govorili su mu da je ta žena-vojnik zaista bila upletena u čudne poslove. Nije delovala uplašeno, ali je u svakom slučaju ostavljala utisak nekoga ko očekuje nevolje.  Prosto je začuo njen promukli, sa vremena na vreme i kreštavi glas kako započinje tu njenu pomalo, čak i za njega, neverovatnu priču. Kada je završila to svoje prvo izlaganje, bez obzira na svoje poodmakle godine, čvrsto je bio odlučio da se priključi Markinčovoj potrazi. Ni Majnard sa svojom grupom više nije mogao biti u cvetu mladosti. Najzad bili su stariji od njega, pa ih to ipak nije sprečavalo da organizuju novu spletku. Pomalo ga je bunila opaska informatora o njihovim godinama, ali neko u njenom stanju je lako mogao pobrkati činjenice. Njegov instinkt mu je govorio da ona niti laže, niti izmišlja, pa iako nikad nije poželeo da poseti ovaj divlji i necivilizovani deo sveta, priča te žene, koja jednostavno nije mogla da sačuva za sebe sve ono što je videla u vojnoj misiji u kojoj je provela dve godine, a posebno njeno pominjanje omrznutih imena, probudilo je u njemu nešto poput svraba na ožiljku davno izlečene rane. Pogledao je u svog saputnika i setno je shvatio da je taj ofucani morski vuk odavno postao samo jedan debeli starac. Umesto zastrašujućeg snagatora sada je kraj njega sedeo tromi, okruglasti i nadasve dobrodušni dedica. Nije nameravao da ga uključuje u svoju potragu, ali dobri stari Sem ga je smesta pročitao. Nije se ustezao ni od pretnje da će sve ispričati Džejn ukoliko ga ne povede sa sobom, pa jednostavno nije imao drugog izbora. Tako su se njih dvojica našli u holu hotela “Iskušenje”. Unutrašnjost zgrade je bila čak i luksuznija nego što je to spolja izgledalo. Unutar sebe krila je gotički zakošene plafone, mermerna stepeništa, čudesne granitne pločice i zidove obložene plemenitom borovinom. Sve je to blistalo i sijalo, ali još više su svojom otmenošću blistali gosti hotela koji su prolazili ogromnim holom, ili su prosto sedeli dosađujući se u ogromnim kožnim naslonjačima. Recepcija je bila pedesetak metara od ulaza ništa manje atraktivna od ostatka predvorja, a devojče koje se osmehivalo iza ogromnog pulta je bila prava bomba, i to veoma skromno odevena bomba. Kad je pomislio “skromno”, mislio je na količinu tekstila koji je pokrivao njeno raskošno telo. Ovoga puta nije bilo potrebe ni za lažnim predstavljanjem. Onaj Donald Sikert koga su se svi  pribojavali je već odavno bio zaboravljen, a njegovo brisanje tragova pri povlačenju je bilo dovoljno pažljivo izvedeno da nikada niko nije ni pomislio da mr. Rajt, bogati industrijalac  u mirovini, ima ikakve veze sa tom ozloglašenom ličnošću. Nalazio se ipak na skliskom terenu i morao je prethodno mnogo toga da odradi, nešto preko interneta, a nešto preko telefona ili u ličnim kontaktima, da bi njegovo prisustvo ovde bilo očekivano. Nije bilo dovoljno samo biti bogat da bi jednostavno banuo na ovo skrovito mesto. Trebalo je obezbediti preporuke, što je delom obavio  Artur Markinč, a delom njegove akcije preko interneta i njegove stare veze u kriminalnim krugovima. Curica je bila veoma profesionalna i proverivši njegovu rezervaciju smesta je pozvala drugu, još atraktivniju i još slabije odevenu devojku da ih odvede do njihove sobe. Lepojka koja je bila njihov vodič imala je iritantni izgled francuske sobarice. Nosila je uštirkanu belu čipkastu keceljicu preko  crne  mikro haljinice koja je bila zavodljivo obrubljena belom čipkom, zategnute crne svilene čarape sa podvezicama koje su bezobrazno izvirivale ispod haljine i cipele neopisivo visokih potpetica, dok joj je kosa bila povezana urednim belim čipkastim povezom, a oko dugačkog vrata je nosila crni svileni povez. i ova devojka je bila ljubazna kao i prethodna pa su, iako ni reč njenoga neprestanog brbljanja nisu razumeli, u njenom prijatnom društvu brzo stigli do svoga apartmana. Klinka je bila uporna da nosi njihove kofere, iako je Sem pokušavao da joj ih otme. Na žalost bio je previše trom da bi se izborio sa tim vižljastiim stvorenjem. Kad su najzad ostali sami Lun se prijatno iznenađen osvrnuo po velikoj sobi.  Očekivao je, uzimajući u obzir sumu koji je izdvojio za ovu namenu nešto udobno, ali iako se nagledao hotela i hotela, ovo ipak nije očekivao. Tavanica je bila kupolasto uzdignuta, a grede, namerno sirovoga oblika, su se upečatljivo protezale na visini normalne tavanice, služeći kao nosači osvetljenja vešto uobličenog u vidu svećnjaka. Na istočnoj strani nalazio se ogromni kamin od prirodnog kamena, a nasuprot njemu ogroman prozor sa pogledom na šumu, dok su svi ostali zidovi bili prekriveni plemenitim drvetom. Pod je pokrivao ogromni ručno tkani tepih, a nameštaj je bio od kombinacije prave kože i plemenitog drveta. Slike na zidovima su delovale skupo

–         Sto mu svilenih podvezica, Donalde, nije valjda da si me doveo ovamo da budem svedok tvoga očijukanja sa ovim kokoškicama! Ne očekuj od mene da u tome učestvujem, ja volim svoju Brendu! – Gunđao je Sem.

–         Verovatno ne bi bio u stanju da odigraš ni prvu rundu sa njima   –   Nije se

mogao uzdržati, a da ne dirne Semov ego, ali se potrudio da to učini pristojnim.

–         Kao uostalom ni ja. Matori smo Seme, mnogo matori. – Zatim je, dajući mu

unapred dogovoreni znak, izašao na balkon da bi uključio spravicu u džepu.  Sem je izašao za njim i dalje nezadovoljno gunđajući, a on mu se opet obratio.

–         Pa ipak, one jesu u neku ruku razlog našega dolaska ovamo. To su one izbeglice o kojima sam ti pričao, ma koliko, u ovakvome njihovom izdanju, to deluje nestvarno. Devojke koje si video potiču iz obližnjeg izbegličkog kampa i njihove zemljakinje su cure o kojima sam ti govorio. Pa ipak, ne znamo da li zidovi ovde imaju uši, pa će biti bolje da pazimo šta govorimo. Sada sam uključio ometač svih frekvencija, ali to ne smem prečesto činiti. Jednom- dvaput će to proći kao atmosferske smetnje, ali ako to prečesto budem radio, onaj ko nadgleda sobe može da se doseti odakle to dolazi. Prema tome, dok smo u hotelu, jezik za zube! Možeš li ti to?

–         Milijardu mu globalnih zavera! Pa zar to pitaš nekoga ko je čitav život proveo čuvajući ti leđa u tvojim poduhvatima? Naravno da mogu!

II

U odaju u kojoj je čitav jedan zid bio prekriven višestrukum nizovima monitora odlučno je zakoračila jedna zastrašujuća crnkinja. Bila je to jako krupna žena prodornog i kao žilet oštrog pogleda, sa zagasito tamnom nijansom boje kože, kao da je poreklom iz najcrnje Afrike. U skarednom kontrastu sa ovim crnilom, ispod šeretski nakrivljenog malenog damskog šešira blistala je upadljivo njena u platinastoplavo ofarbana i vojnički kratko ošišana kosa   Da preteruje sa hranom dalo se zaključiti po neprirodnom i slonovskom stasu koji je ujedno i bio njena najupadljivija odlika. Bila je sva okruglasta i u telu i u licu a taj utisak su pojačavale njene debele usne i krupan, široki nos. Odevena u tamni kostim poslovnog tipa i nenametljivo našminkana, odavala je utisak samoljubive i uobražene osobe. Zabezeknuto je zastala ugledavši čoveka zavaljenog u udobni naslonjač koji je pažljivo motrio jedan od monitora sigurnosnog sistema. Bio je to naizgled pedesogodišnjak, povelike trbušine i okruglastog lica, gotovo bez vrata, kao da mu je glava nasađena direktno na ramena. Kosa mu je bila neuredna, a na uzanom orlovskom nosu bile su nataknute pomalo demodirane tamne naočare. Bio je odeven u svečanu odeću sa belom košuljom  i leptir mašnom, ali je na njemu ta odeća delovala kao džak. Jednostavno mu nije pristajala. Nije ni on previše cenio svoje odevanje, što je bilo očigledno po mnogobrojnim flekama i opštoj zgužvanosti skupocene odeće. Pa opet, bilo je očigledno da je baš on taj koji vedri i oblači u toj prostoriji, iako je Ernestina Braun bila direktor ovoga hotela. Njen čovek zadužen za nadzor je zbunjeno stajao postrance, gužvajući nervozno svoju kapu

–         Otkad ja govorim da Amerikancima ne možeš poveriti ni jedan posao, a da ne zabrljaju stvar do balčaka. Zar nije bilo dogovoreno da svaki gost mora biti višestruko proveren? Zar se nisi na to obavezala Ernestina?

–         Ali… Držim se toga, pa svaki gost je podvrgnut detaljnoj analizi mnogo pre nego što dobije koordinate naselja. U čemu je problem? – Tonalitet njenog

glasa pre bi se pripisao muškarcu nego ženi, a bilo je u njemu i poprilično straha.

–         Draga moja Ernestina, znaš li uopšte ko je pre sat vremena došao kao gost u tvoj hotel? Glavom Donald Sikert , ili ako više voliš čuveni Lun!

–         Lun?… Pa za njega niko nije ništa čuo već trideset godina! – Zamucala je.

–         Naravno, baš kao ni za mene. Pa ipak ja sam ovde, a sada je tu i Lun! Kao da si zaboravila da su lažni identiteti bili njegov specijalitet. Toliko je siguran u sebe da se nije čak ni prerušio. – Izgovori ovaj oštrim glasom. – I

ne samo to, već sam tvoga čoveka zatekao na spavanju! Ko zna kakve je smicalice taj đavo u međuvremenu izveo! – sad je već zvučao ljutito.

–         Ne brinite, gospodine. Pobrinuću se za njega! Neće dočekati jutro.

–         Nisam baš siguran da će to imati efekta. Mnogo ozbiljnoje organizacije od tvoje su to mnogo puta pokušavale, pa su omanule. Jedino što možeš da postigneš time je da mu daš do znanja da je na dobrom tragu. Biće mnogo mudrije držati ga na oku i nametnuti mu uverenje da je ovo samo jedna malo egzotičnija turistička destinacija.  –  U njegovom tonu je bila vrlo oštro

naglašena nepokolebljivost te odluke. .Ernestina je dobro poznavala svog šefa i znala je da joj je bolje da se povuče pre no što nastupi jedan od njegovih ispada besa. Nije ga nimalo volela, ali ono što je od njega dobijala je za sitnog kriminalca iz Harlema bilo mnogo više no što bi ona to očekivala i u najluđim snovima. Gospodariti ovakvim hotelom, biti svakodnevno u kontaktu sa najbogatijim i najmoćnijim ljudima sveta, za nju je bilo ispunjenje sna. Još pre desetak godina je gladovala, a sada je bila Gospođa sa velikim “G”! Nastranu ono dodatno obećanje, mada je od obećanja videla samo svoju užasnu gojaznost, koju je radije pripisivala njihovoj terapiji “adrenalin i hemoglobin” nego svojoj proždrljivosti. Uprkos svome dubokome preziru prema ofucanome Britancu, morala je priznati da je u toj terapiji ipak bilo nečega. On i njegovi kompanjoni su imali blizu devedeset godina, pa ipak nisu delovali nimalo matoro. Uobražena i slavoljubiva kakva je bila, ipak je više verovala “svojim” gostima, tim moćnim ljudima, koji su bezrezervno verovali u uspešnost postupka i nisu nimalo štedeli novac samo da bi u ravnomernim vremenskim razmacima priuštili sebi po jedan tretman. Pomalo ju je iznervirala  Majnardova plašljivost. Videla je tog gosta koga je on nazvao Lunom. Najobičniji starkelja, nesposoban čak i da nosi svoje kofere. Kakvu bi opasnost mogao on da predstavlja, izuzev što njegovo njuškanje može primamiti neke mnogo krupnije zverke? Ali njegovo njuškanje je vrlo lako kontrolisati – pa zar njihov nadzorni sistem nije zadnja reč tehnologije? Naravno, sve po najnovijim standardima. Da je znala da je baš to najveća mana njene bezbednosti, mnogo bi se više brinula. Standardi su nešto što može olakšati održavanje, ali isto tako može olakšati posao svakome ko te standarde poznaje A senka koja je to popodne kliznula kraj osoblja i u glavni razvodni orman instalacije nadzornog sistema dodala nekoliko neupadljivih poboljšanja je itekako poznavala sistem ugrađen u “Iskušenju”. Mada nije znao da je stražar zaspao, bilo je izvesno da ga ne vidi, jer svi komunikacioni kanali su tridesetak sekundi bili blokirani. Ali Ernestina Braun je bila sasvim spokojna jer to nije ni slutila. Ne samo da je bila potpuno mirna, nego je već donela odluku da iznenadi svoje poslodavce. Naravno, dok je Majnard u hotelu neće se baviti tim uljezom, ali čim ovaj ode u svoj apartman, ona će se pobrinuti za tu napast.

III

Iduće jutro u svome terenskom vozilu Lun i Sem vozili su se ka izbegličkom kampu koji su gosti hotela smatrali vrlo zanimljivim. Kako je lokaciju dobro naučio još pre dolaska, Lun nije morao pratiti put i skrenuli su prečicom preko polja. Pomislio je da je ovo turobno mesto uprkos proleću koje je trebalo već odavno da stigne, nekom zlom magijom ledeniog vetra i surove klime, pretvoreno iz proletnjeg dana u kasnu jesen. Već izdaleka su videli liniju pravougaono postavljenih visokih betonskih stubova, malo povijenih prema unutra, na kojima je počivala jaka žičana ograda i trajno obezbeđivala kamp, baš kao i dve kule stražare sa kojih je u toj ravnici pogled nadaleko pucao. Put ih je najpre doveo do nekoliko montažnih objekata vojničkoga tipa, ali stražari ih uopšte nisu zaustavljali. Do samoga ulaza vodio je asfaltirani put i postojalo je veliko proširenje kraj ulaza, verovatno namenjeno parkiranju vojnih vozila. Kao mračna senka, grupa domorodaca se dosađivala na tome prostoru. Njihovi muškarci sa smešnim kapicama i zavijenim cigarlucima u usnama, odeveni u neobičnu pamučnu odeću, opušteno su sedeli na zemlji u nekom komplikovanom stavu, gledajući prilično tupavo pred sebe. Njihove žene su bile još neobičnije. Tamna, široka odeća krojena kao da su monahinje iz srednjeg veka i isto tako tamne marame obavijene potpuno oko glave i vrata davale su im neku notu misterioznosti, pa čak i neljudskosti, a ispod te potpune zabrađenosti sijali su njihovi  lukavi, ispitivački pogledi koji su nekako zloslutno odmeravali prilaz kampu. Jedva su odvojili  pogled od te uznemirujuće scene. Pri ulasku u kamp asfaltirani deo se prekidao i zamenjivala ga je neka vrsta pločnika od  starih cigala koja je vodila ka širokom,zamišljenom trgu, popločanom na isti način. Oko ovoga proširenja su se nalazile bedne izbegličke kolibe od lima i kartona,sa razastrtim ćebadima koje je igralo ulogu vrata. Ove bedne kolibe  su svojim pozicijama u stvari i činile oblik toga prostora, koji bi se mogao nazvati trgom. Namrštili su se zbog neugodnog zadaha tog mesta. Vonjalo je po dimu, odurnom mirisu kuvanog i jako začinjenog povrća, po fekalijama i iznad svega je odisalo smradom vlage i truleži. Taj neugodni miris je bio logična posledica  nedostatka bilo kakvih sanitarija. Jedini izvor vode u kampu bila je česma na centru tog improvizovanog trga, gde su se nalazila još i dva željezna stuba koji su tu bili postavljeni, pomisliše, pri samoj izgradnji kampa, jer su njihovi duboko zabetonirani temelji očito bili postavljeni pre popločavanja trga. Oko jednoga stuba bila je naslagana gomila nekoga granja pa Lun pomisli da se verovatno radi o ogrevu, ali ga je pomalo začudila figura koja je krasila vrh drugoga stuba. To je očito bio neki svetac, ali toliko nakaradno prikazan da je to već opasno ličilo na jeres. Možda samo naivno delo nekog amaterskog umetnika. Prostori između kolibica su bili prosto neprohodni zbog gustih mreža konopaca na  kojima su se sušile neverovatne količine vlažnih dronjaka. Nalazila se tu i neka intrigantna gvozdena skalamerija, koja je najviše podsećala na graničnike koji se postavljaju na kraju pruge, za koju je bilo potpuno nejasno sa kakvom je čudnom namenom tamo dovučena. Stvar je bila teška i nezgrapna i bilo je više nego jasno da su za dopremanje tog nefunkcionalnog predmeta bili potrebni kamion i kran. Delovalo je kao dva trougla na kojima je poprečno zavarena dugačka šina u prosečnoj visini prepona. Najveći deo stanara tog naselja je besposleno sedeo na zemlji buljeći prazno pred sebe, a i oni koji su se nečim bavili, to su činili sa takvom sporošću i nezainteresovanošću, da je razlika između njih i onih što sede bila gotovo neprimetna. Bili su odeveni u odeću koja je, kao po nekom ludom pravilu, bila ili prevelika ili previše mala. Među njima nije bilo niti dece, niti ljudi starijih od trideset godina. Sem se sažaljivo osvrtao oko sebe gunđajući u bradu.

–         Milion mu odranih pacova, kako ljudi mogu živeti ovako?

–         Mogu Seme, ali koliko ja znam, sve je ovo mnogo gore od onoga što se vidi na prvi pogled. Nisam ti ispričao baš sve što sam čuo od Elizabete Rajt, ali sudeći po onome što sam od nje čuo, nad ovim nesretnicima gosti našeg hotela se iživljavaju vršeći strašno nasilje i to pod zaštitom onih vojnika pored kojih smo malopre prošli. Verujem da je naš status gostiju hotela razlog zbog kojega nismo zaustavljani. Sve je to deo turističke ponude “Iskušenja”. Kao što sam ti rekao, u sve su ovo na neki način upleteni  Braun, Majnard i Falkon. Mada je  Rajtova njihova imena samo načula, ja sam siguran da su oni u stvari prave kolovođe svega što se ovde dešava. Ovako nešto je zaista samo njima moglo pasti na pamet… –

Najednom njegov glas se utišao jer je ugledao pred sobom ono što je i očekivao.

–           Izgleda da nismo jedini gosti na ovome veselome mestu.  –   Zaustavio je

auto pokraj povelikih kola sa diplomatskim tablicama parkiranih na sred onoga neobičnog trga. Pažnju mu je privuklo dvoje ljudi. Muškarac je bio antipatični, dendijevski tip u poludugom mrkom blejzeru, ispod koga se među reverima nazirala demodirana široka kravata sa grozno šljaštećim uzorkom odozgo i prugaste pantalone i šimi cipele odozdo. Delovao je kao slika i prilika arheotipskih mafijaša iz holivudskih filmova. Međutim žena koja je stajala kraj njega bila je daleko impresivnija. Mogla je imati između četrdeset i pedeset godina, ali prvi pogled je varao u proceni bar za desetak godina. Bila je visoka, elegantno građena i odevena u crni dvodelni kostim na kome očito nije cicijašila. Savršeno zategnute crne čarape od nekog punijeg materijala isticale su vitkost njenih nogu koje su se nazirale kroz proreze njene otmene suknje. Zakošene visoke potpetice na njenim kratkim čizmicama su njenom stavu davale onaj ženstveni izgled koji nije bio svojstven osobama u njenim godinama, a povrh toga jedna noga joj je bila zavodljivo savijena unazad tako da je prvi utisak o njoj bio nekako erotičan. Ispod njenih očiju su se nazirali izraženi podočnjaci vešto maskirani obilato nanetom šminkom,a retke, tamne trepavice gotovo da se i nisu spuštale u treptaje, što je njen izraz činilo veoma čudnim i neobično je podsećala zbog toga na pauka. Kosa joj je bila gusta i snažna, bogato prošarana sedim vlasima i videlo se da je često posećivala frizera, jer je njena bujna kosa bila savršeno oblikovana u kratku frizuru polukružnog oblika koja joj je savršeno pristajala. U jednoj ruci, utopljenoj u tanku kožnu rukavicu, je neodoljivo ženskim manirom držala dugačku cigaretu između kažiprsta i srednjeg prsta, dok joj je druga šaka počivala na nadlaktici njene sagovornice. Ovalno lice istaknutih jagodica, koje je savršeno simetrično  delio tanak, pomalo špicast nos, nimalo nisu kvarile duboke bore koje su sa obe strane oivičavale njene tanke, surove usne kao ni fina mreža borica oko sitnih, tamnih očiju koje su sa izrazom žudnje gutale prelepu brinetu sa kojom je razgovarala. Devojče nije bila tip žene koju bi u Londonu proglasili top modelom, nego prava mediteranska lepotica, bujne kose što je u slapovima zatalasano padala niz njena leđa, uokvirujući slatko lice punih usana i biserno belih zuba. Krasile su je prelepe blistave bademaste oči, sada širom raširene, uokvirene gustim trepavicama i široko usađene iznad ravnoga nosa i bucmastih obraza. Gotovo savršeno okrugla glava joj je bila u čudnom neskladu sa predugačkim vratom. Bila je odevena u izbledelu vunenu haljinu, nešto što bi se najbolje opisalo kao dugački džemper na zakopčavanje koji je,prateći liniju njenog raskošnog tela padao do samih njenih gležnjeva i ispod ovakve odeće su virila njena malena stopala obuvena u crne papučice. Dve žene su nešto razgovarale, ali se starija, primetivši pridošlice i nežno pomilovavši svoju sagovornicu po obrazu, okrenula  prema njima. Ako je ono što je razvuklo njeno lice bilo osmeh, onda je Lun imao razloga da poveruje da šakali imaju vrlo prijatan izraz. Obratila mu se, nastavljajući nezainteresovano da mazi onu lepoticu.

–         Ah, pretpostavljam da ste došli da odaberete sebi neku devojku. Obiđite malo pre no što se odlučite, ove uštve obično kriju najlepše primerke. Ah, izvinite me, ja sam Glorija Ešton, a vi ste? – Lun joj poljubi slobodnu ruku

–         Rajt, industrijalac u penziji. Zanimljivo mesto, zar ne? – Reče on veselo.

–         Zanimljivo?! Hmmm…Gospodine Rajt, bojim se da je mnogo zanimljivije no što vi to, izgleda, mislite. Izvinite, ja sam odabrala i sada moram da idem… a vama… Pa, želim vam mnogo sreće. – Zagrlivši curicu  i praćena

svojim čudnim pratiocem prišla je kolima, a uslužni vozač je iskočio da im otvori vrata. Devojka se pitomo povinovala njenome vođstvu i trenutak kasnije limuzina nestade u oblaku prašine. Sem i Lun se prošetaše kroz naselje, tužno shvatajući da svi beže što dalje od njih. Lun se povremeno zaustavljao, proučavajući tu i tamo zidove ubogih koliba. Posle nekog vremena prihvatili su činjenicu da od tih nesretnika neče dobiti bez prisile nikakvu informaciju i odlučiše da se vrate do stražara na ulazu. Nije gubio vreme u ispitivanju tih vojničina, već se smesta raspitao za poručnika Džonsona za koga je Rajtova tvrdila da je, uprkos svom angažmanu, ozbiljno uzdrman događajima u kampu. Uputiše ga na jednu od vojnih baraka. Vojnik koji je unutar te prostorije sedeo kraj poluprazne flaše, povijenih obrva i poluspuštenih kapaka, čudno ih je promatrao svojim nejednakim, duboko usađenim očima. Široke usnice su mu bile jako stegnute, a mlohavi obrazi su slabo podrhtavali zbog nekog suzdržavanja. Njegov izraz je mogao biti ljutnja, ali isto tako i nezainteresovanost ili začuđenost novim i neočekivanim prizorom.

–         Slušajte, gospodo, devojke su unutar ograde… Dečkići takođe. Ja nisam vaše meso. – Izgovorio je to tiho uz neobično vrludanje očima.

–         Na vas nas je uputila  Elizabeta Rajt, ali ako vam smetamo možemo izaći.

Najednom, bez najave, njegove obrve se izviše, široki nos mu se nabrao a brčići kao da su mu se malo nakoštrešili, pa je dubokim, glasom zabrundao :

–         Rajtova! Kako li je sad ta kučka? Izvukla se, a ja… Ali… Šta vi ustvari želite? Pretpostavljam da niste baš uobičajeni gosti hotela.

–         Ne, mi smo novinari. – slaga Lun, raspitujući se pomalo o njegovom poslu.

Što se toga ticalo nije se dvoumio oko odgovora. Njihova dužnost je bila jasna. Stanovnici ne smeju napuštati područje ograđeno žicom i gotovo. Na Lunovu zainteresovanost šta je razlog tako neobičnog pravila za civile koji su pod njihovom zaštitom, odgovorio je da postoje najmanje dva razloga. Prvi je to što svaki pojedinac koji se odavde uputi ka severu, smesta počinje da pravi nevolje. Drugi razlog, koji je bio zavijen nekim velom misterije, očigledno je kod njega izazivao ozbiljna premišljanja, sudeći po tome što je dotada srdačni ton njegovog glasa spušten na poverljivo i gotovo paranoično šaptanje,:

–                     Južnjaci ! Južnjaci ih love kao zveri.  –   Na pitanje zašto nema ljudi starijih

od trideset godina odgovorio je vidno lakše da je to zbog toga što im ovde ne mogu pružiti nikakvu medicinsku pomoć Odmah zatim i on je imao jedno pitanje.

–      Vama baš ne govore mnogo o kampu, zar ne? – zavalio se udobnije.

–      Šta je to što mi ne govore o kampu? – Zapita ga Lun znatiželjno.

–       Ako vas oni nisu izvestili, moja zakletva me sprečava da to učinim. Najviše možete saznati od pukovnika, pa opet, nisam siguran da je to najbolji način.

Lun ga zapita i o tome zbog čega većina izbeglica nosi poveze oko vrata. Odgovor koji je dobio je bio vrlo neubedljiv, naime Džonson je tvrdio da je to zbog nekakvog sujeverja. Ako dotada poručnik, po Lunovom mišljenju, nije nijedanput slagao, sada je naprotiv bio potpuno ubeđen da ne govori istinu. Ipak, uprkos tome, njegovo mišljenje o tome vojniku je bilo izrazito pozitivno.

–      Možda ćemo još koji put porazgovarati  –  zaključi Lun i njih dvojica kretoše ka

izlazu. Pre no što su izašli iz vojne nastambe Džonson se još jednom oglasio :

–                     Ali moram vam reći da mi je drago videti makar jedno ljudsko biće u tome        vašem letovalištu !   –    Izašavši iz prostorije zaputili su se ka svome vozilu

kraj kojega su stajala trojica južnjaka koje su prethodno videli na parkingu kod ulaza u kamp. i dalje su delovali tupavo, ali sada je u njihovom stavu bilo nečeg pretećeg. Sem se tiho obratio Lunu :

–                     Ove gusarske spodobe mi se baš ni najmanje ne dopadaju, milion mu            raspomamljenih ajkula.

–                     Ni meni, ali ne znamo šta su naumili. Ne možemo ih ovako blizu stražara        napasti iz čista mira. – odgovori mu Lun isto tako tiho. Bez obzira na svoju

zabrinutost nisu imali drugoga izbora nego da priđu kolima, a samim tim i čudnim ljudima kraj njih. Najednom u rukama sve trojice sevnuše ogromne oštrice kojima kretoše na njih. Sem u zadnjem trenutku podmetnu lakat pod sečivo koje se poput zmije ustremilo ka njegovom grlu, pa je zaradio ozbiljnu posekotinu, ali je spasao život. Urliknuo je od bola, a zatim tresnuvši svog napadača otposla ga u carstvo snova. Lun je takođe bio iznenađen brzinom napada i našao se u prašini sa napadačem nad sobom. Na jedvite jade je zadržavao ruku mlađeg, jačeg i spretnijeg napadača, škrgućući zubima od nemoći. Sem mu nije mogao pomoći, jer oko njega je kružio onaj treći napadač, spreman da mu zada fatalni udarac. Ni on više nije bio spretan kao nekada, ali snaga ga još uvek nije izneverila i toga je izgleda i napadač bio svestan, poučen sudbinom svoga saučesnika. Nije se primicao nadohvat pesnica, već je uporno skakutao naokolo, trudeći se da umori svog protivnika. Stražari na ulazu u kamp ničime nisu davali do znanja da primećuju sukob i situacija je postajala sve teža. Bilo je prekasno da Lun upotrebi neko od svojih iznenađenja i nož njegovog protivnika se mic po mic približavao njegovome grlu, dok je Sem sve više gubio korak u držanju protivnika na odstojanju, pa je sve češće bio prinuđen da izbegava hitre ubode upućene ka izloženim delovima tela.  Kada je već sve izgledalo izgubljeno na vratima se pojavio poručnik Džonson sa pištoljem u ruci i ispalio je dva metka u vazduh, a zatim je uperio oružje u napadače. Ovi su se naglo zaustavili, začuđeno buljeći u njega, a zatim su sklonili noževe, dohvatili svog pajdaša i bez mnogo žurbe se povukoše. Džonson je odložio pištolj i prišao Semu, dok je Lun stenjući ustajao.

–                     Ova zasekotina nije preterano opasna, što je dobra vest. Na žalost, ako su     vas ove barabe napale, postoji i loša vest. Njima komanduje Ernestina     Braun, direktorica vašeg hotela. Koliko ja znam o njoj, nikako vam ne           preporučujem da  se vratite u hotel. Ta žena je gora od zmije. Neće se            smiriti sve dok vas ne dokrajči. Ali, sad se zaista pitam kakvi ste to vi        novinari. Ona ne bi nikada rizikovala nestanak javne ličnosti.

–                     Zahvalni smo vam na pomoći, poručniče i verujte mi da će doći vreme za objašnjenje svega što se ovde dešava. S obzirom na ono što sam od Rajtove čuo o vama, znao sam da vam možemo verovati, ali zasada vam mogu samo priznati da zaista nismo novinari. Kao što sam vam obećao, mi ćemo još koji put porazgovarati, a tada ću sigurno biti u prilici da vam mnogo više kažem. – Reče mu Lun pre no što je sa Semom seo u kola.

IV

–         Hiljadu mu razbesnelih ukletih gusara, onaj suvozemni kit ulješura gotovo nam je došla glave.   –   Dok je zavijao Semovu ruku par   kilometara dalje,

Lun je znao da više nema baš nijednog razloga da ne ispriča svom dugogodišnjem i razgalamljenom saradniku sve što zna. Zato započe ispočetka:

–         Sredinom februara Markinč me je nazvao i rekao mi je da postoji nešto u čemu mu je potrebna moja pomoć. Iznenadio sam se začuvši ga posle tolikih godina, ali kako sam znao da on nikada nije prestao da traži svoju reportažu života, nisam se previše začudio kada me je zamolio da mu pravim društvo na sastanku sa nekim isluženim vojnikom. Taj njegov izvor je bila Elizabeta Rajt, otpušteni vojnik pod ugovorom, koja je do kraja prošle godine služila baš u onome kampu u kome smo malopre bili. Cela njena priča se može svesti na nekoliko činjenica. Kao prvo, hotel je stecište ekskluzivnog sveta, počevši od šeika i vladajućih ljudi mnogih država, preko najmoćnijih ljudi iz krugova biznisa, sve do najuticajnijih kriminalaca današnjega sveta, ali u to si se već i sam uverio. Ono što i sam možeš da pretpostaviš je da se iz izbegličkog kampa, protivno njihovoj volji, regrutuje seksualno roblje namenjeno zadovoljavanju izvitoperenih prohteva gostiju. Ima tu i nešto što još nismo videli, ali je cilj naše misije da to dokažemo. Rajtova je tvrdila da je u stvari najveća atrakcija turističke ponude  “Iskušenja” dozvola za mučenje i ubijanje izbeglica iz kampa! Ne treba posebno da ti napominjem intenzitet svoje mržnje prema mojim nekadašnjim mentorima  Braunu, Majnardu i Falkonu. Po rečima gospođe Rajt, baš su oni organizatori celog ovog zločinačkog poduhvata. Nisam imao baš nikakvog razloga da sumnjam u tu njenu tvrdnju, jer niti me je poznavala, niti je mogla znati da mi ti ljudi nešto znače. Slučajna podudarnost tri imena je toliko zanemarljiva da je možemo slobodno isključiti. Dakle, pre svega sam zbog njih pristao da učestvujem u ovom poduhvatu.

–         Milion mu globalnih zavera, sad kad smo otkriveni neće nam biti lako! Nemamo čak ni šator, a ja se bojim da su moja omatorela leđa preosetljiva na vlagu! Ima da iskijam ovaj tvoj Montenegro! – zakuka Sem.

–         Zar će vlaga da spreči starog morskog vuka poput tebe da se obračuna sa tim pacovima? – nasmeja se Lun. – Ne brini. Rajtova nam je takođe odala neke stvari koje su se pokazale izuzetno dragocenima. Naime, ona je bila neka vrsta pasioniranog ljubitelja prirode i često je odlazila u dugačke šetnje, ne bi li izbacila iz sebe kajanje zbog onoga u čemu je nevoljno učestvovala. Njeno otkriće je i jedna dobro skrivena pećina do koje ćemu uskoro stići. Veruj mi da Markinča gotovo nisam prepoznao. Toliko je truda i spretnosti uložio u ovaj poduhvat da je to za svaku pohvalu. Najvažniji njegov uspeh je to što je saznao za dve suprotstavljene struje u Pentagonu, koje zbog svojih političkih mentora ne mogu delovati otvoreno. Jedna od tih struja stoji iza ovog monstruoznog projekta, dok je druga žarko zainteresovana za obelodanjivanje cele priče, jer bi time zadali odlučujući udarac svojim protivnicima. Markinč je kontaktirao predstavnike protivnika projekta “Hotel Iskušenje” i dobio je svu potrebnu podršku za svoju misiju, uključujući i vojni desant ukoliko bude u stanju da dokaže svoje tvrdnje. Odmah je od njih dobio satelitske snimke terena, kao i vojne mape na osnovu kojih sam isprogramirao simulaciju ovdašnjeg terena, a u nju sam uneo i veoma detaljna uputstva iz opisa predela koje mi je dala Rajtova, pa ga zahvaljujući tome poznajem kao sopstveni džep.  –  pokuša

Lun da uteši staroga saborca, ali to nimalo nije smirilo odvažnu starinu.

–                     Pećina?!  i ti misliš da je to mnogo manje vlažno od šume?

–         Pre oko mesec dana Markinč je iskoristio ponovo naše saveznike i uz pomoć njihovih helikoptera je dopremio sav potreban materijal i ljude, koji takođe pripadaju našim saveznicima, potrebne da se oformi jedno sasvim ugodno tajno sklonište. Nisam mogao ni da pretpostavim da će nam ono toliko brzo biti potrebno, ali je dobro što je spremno. Naravno ljudi su dovedeni samo da izgrade skrovište, ali nisu više ovde, a Markinč bi trebalo da je već stigao. – razjasni Lun svoju priču o novome skrovištu.

–         Opa, ovo ja zovem iznenađenjem. Videću dakle i starog dobrog  Artura! Ali moram ti nešto priznati. Malopre, kada smo se sukobili sa onom trojicom, shvatio sam da više nisam okretan kao nekada, mada me šaka i dalje dobro služi, milion mu morskih nemani! – žalio se i dalje Sem.

–         Cilj naše misije nije da preduzimamo ofanzivne akcije, već da alarmiramo jedinice u stanju pripravnosti koje se nalaze na teritoriji Montenegra, čim budemo sigurni da će se njihov upad odigrati u trenutku nedozvoljenih događanja u kampu Taj dogovor je bio više nego neophodan, jer nismo više nimalo mladi, pa je rizik da  poginemo neprihvatljivo visok. Veruj mi, mnogo mi je laknulo kada si se izborio za to da pođeš samnom. Bez obzira na to što smo otkriveni, ono što sam planirao, ja sam i uradio. Sinoć sam bezbednosni sistem hotela bežičnim putem povezao sa skloništem, a malopre sam i u kampu postavio seriju minijaturnih kamera, takođe povezanih sa našim sistemom. – Razjasni Lun svoje dotadašnje aktivnosti.

–         Sirenske mu pesme, pa ti nisi nimalo gubio vreme! Dakle ostatak našeg letovanja će se svesti na buljenje u televizore, nije li tako? – zabrunda Sem

–         Možda, ako ono što sam sinoć i danas video nepredviđeno ne promene situaciju. Sinoć, dok sam se vraćao u u sobu, u društvu Ernestine                                                                                                                                                                                Braun video sam nekoga koga nikako ovde nisam očekivao – Vilhelma Štrausa!

–         Doktora Štrausa?! ONOG doktora Štrausa, hiljadu mu barakuda?!

–         Da, baš njega. Bio je naćelnik mentalne ustanove u kojoj je otkrivena čudna i smrtonosna bolest kod pacijenata. Suđeno mu je zbog primene eutanazije i to je vreme kada su ga mas mediji učinili poznatijim od Dr. Mengelea. Međutim, kasnije je, zbog predugog suđenja, javnost izgubila interes za njega i većina ljudi nije ni zapazila čudnu presudu koja je posle skoro tri godine doneta u tome slučaju. Naime svi njegovi pacijenti su umrli od starosti, što isključuje mogućnost eutanazije, zbog čega je oslobođen svih optužbi. Imao sam prilike da vidim neke nalaze komisije i Džejn mi je potvrdila da su nalazi autopsije profesionalno izvedeni, bez ikakve mogućnosti da je načinjen ikakav propust, slučajan ili nameran. Ali neki od tih pacijenata bili su dvadesetogodišnjaci, što nikako ne odgovara nekome ko umire od starosti. Iako me je slučaj neopisivo zaintrigirao, nikada se njime nisam ozbiljnije pozabavio. Znaš i sam kakva je Džejn kada je u pitanju naš stari način života. – razjasni mu Lun.

–         Pa te to ipak nije navelo da odbiješ matorog Artura. – pecne ga Sem.

–         Rekao sam ti već da su na moju odluku odlučujući uticaj imali moji bivši mentori  Braun, Majnard i Falkon. Ali kako bilo da bilo sada smo tu, Seme. Po tvome mišljenju koliko godina ima  Glorija Ešton? – najednom zapita.

–         Koja Glorija Ešton, stotinu mu bakalara? – Sem je izgledao zbunjeno

–         Žena koju smo malopre videli u kampu u društvu onog krimosa i jedne prelepe devojke. – razjasni mu Lun svoje pitanje.

–         Koliko? Pa… Četrdeset, možda pedeset? – nećkao se Sem neodlučno.

–         Ne Seme. Njen pratilac se zove Pacov Bil i bio je pripadnik prve Braunove bande. Glorija Ešton je bila jedna od njihovih prostitutki, i po mome računanju oboje moraju imati negde oko osamdesetak godina!

–         Milijardu mu Metuzalema! Da ih nisi sa nekime pomešao? – prasnu Sem.

–         Nema šanse. Biće da smo opet na tragu neke pomame za besmrtnošču. i nije samo to ono što me muči. Njih dvoje su pouzdan signal da ona trojica imaju veze sa ovim događajima, ali oni istovremenu čine priču gospođe Rajt vrlo izvesnom. Glorija Ešton je bila vrlo posebna prostitutka, specijalizovana za mazohiste. Bila je poznata kao Crna Udovica, utegnuta u kožu i opremljena korbačima i lancima. Njene seanse su ljubiteljima bola donosile neslućene dubine. Ali ona svoj posao nije radila poput drugih prostitutki. Poticala je iz bogate porodice i nije bila prinuđena da se bavi tim poslom. Ona je taj posao VOLELA! Sudeći po pogledu kojim je odmeravala onu devojku, ne mislim da je čeka prijatan provod. Ali o tome ćemo misliti kad budemo na sigurnom. Rana ti je sređena i vreme je da polako krenemo.   –   Rekavši to Lun potera kola prema početku šumovitog

terena koji je počinjao nedaleko od mesta gde su se nalazili. Kroz neobično gustu formaciju drveća, stigoše do neugodnog močvarnog terena. Lun je još kod kuće nebrojeno puta prošao na simulatoru ovu prepreku, što je bilo preduslov izbegavanja upadanja u duboke kaljuge i zamke živoga blata, na koje ga je Rajtova sa neobičnom preciznošću uputila. Potom je ugledao željno očekivani orijentir, jednu čudno izdubljenu stenovitu kosinu sa desne strane, pa je kroz gustu kleku i jagorčevinu prošao do klanca koji je, zbog nagle zakrivljenosti, bio nevidljiv svakome prolazniku, izuzev ako se nalazio neposredno ispred njega. Virtuoznom i opasnom vožnjom obišli su razbacano kamenje i došli su do stenovitog zida potpuno prekrivenog gustim šibljem i bršljanom. Na mestu koje je na simulatoru dobro upoznao, zaleteo se u naizgled stenovitu površinu, izazvavši time Makfersonovu psovku, ali ih je zavesa od rastinja propustila u jednu, dotad skrivenu, mračnu i neprijatnu pećinu. Vozeći se neko vreme kroz mrak, posle jedne izuzetno nagle okuke, našli su se u jednom širokom tunelu u kome se najzad zaustaviše. Čim motor zgasnu iritantni zvuk natera Sema da se začuđeno počne osvrtati oko sebe.

–         Kakvo je to zujanje, sto mu priobalnih tajfuna! – uzviknu on uznemireno

–         Generatori struje. Ne misliš valjda da smo priključeni na elektrodistribuciju.

Ispred njih su se na stenovitom zidu nalazila metalna vrata prema kojima pođoše

–                     Artur mi je rekao da je ova pećina već donekle bila uređena, mada pomalo ruinirana. Njegovo je mišljenje da je Nemcima služila kao bunker u drugom svetskom ratu. To je umnogome ubrzalo njeno preuređenje – reče Lun. Uđoše u spartanski, ali tehnološki vrhunski opremljeni prostor. U dizajniranju prostora se osećao duh Pentagona, jer svaki je detalj bio svrsishodan i vojnički uklopljen u celinu. Računari, nizovi ekrana i aluminijumski stolovi prepuni prekidača i led indikatora smisleno su popunjavali prostoriju ostavljajući sasvim dovoljno mesta za lagodno kretanje i manipulisanje složenom opremom. Nekoliko okretnih stolica je bilo raspoređeno oko svih tih uređaja a na jednoj je sedeo Artur Markinč kuckajući po jednoj od mnogobrojnih tastatura. Začuvši vrata ustade i sa osmehom na licu krete im u susret. Semovo lice se takođe ozarilo, pa uzviknu :

–                     Arture, stara lafčino, nisam te video sto godina! – Njih dvojica se zagrliše.

–                     Pa, nadam se da nije baš toliko prošlo, mada smo obojica prilično omatorili. Dobro došli u svoj novi privremeni dom! Imam jedno malo iznenađenje za tebe – Iz kutije na stolu izvadio je par povelikih revolvera – Eto, to je za tebe.

–                     Sto mu brodskih topova, moji koltovi. Odakle li si ih izvukao?

–                     To bih i ja voleo da znam s obzirom da su se nalazili u mome podrumu.

Oglasi se Lun začuđeno.Sa nekim ustezanjem Artur se okrete Lunu:

–                     Šta je to sa tobom, Arture? Nešto se loše dogodilo otkad si ovde?

–                     Neee…Ali… Ima jedno…. nešto…- dok je on nesigurno tražio pravi izraz, iza njih se začu ženski glas :

–                     Pa videla sam te lepotice u hotelu, naravno samo na monitorima, i drago        mi je što sam privremeno napustila svoju slikarsku školu! Koltove sam Arturu zajedno sa još nekim sitnicama ja predala.

–                     Džejn! Tako mi… Izvini… Šta ti radiš ovde? – zabezeknu se Lun.

–                     Čuvam svog muža, eto šta radim. Možda bih ja to tebe trebalo da pitam, pa ipak, poznavajući te, ni najmanje me nije iznenadila neočekivana Arturova poseta. Dakle, evo me ovde i ne pokušavaj da mi se opet izmigoljiš! Uostalom ono što mi je Artur ispričao čini da verujem da će vam još jedan saradnik vrlo dobro doći! – nasmejala se njegova supruga. Kosa joj je osedela, lice joj je bilo prekriveno borama, ali i dalje je bila vitka i skladno građena. Pokreti su joj bili živahni, i oči su joj i dalje blistale onom istom vatrom kojom ga je nekad davno očarala. Bio je istovremeno zbunjen i sretan zbog njenoga prisustva. Za trenutak zausti da joj kaže neku reč opravdanja, ali već idućeg trena shvati da je to suvišno. Ona mu je već sve oprostila.

V

Tako su 24.aprila počeli sa prismotrom hotela i izbegličkog kampa, što je, uprkos računarskom programu koji je na monitore dovodio samo one signale na kojima je bilo pokreta, bio izuzetno monoton posao. Zbog toga su se podelilili u dve grupe. Jednu su sačinjavali Lun i Džejn, a drugu Sem i Artur. Dok je jedna od grupa nadgledala događaje, druga bi se odmarala i obratno. Prve teškoće su se odmah pokazale. Što se hotela tiče, privatnost gostiju se cenila, i sobe nisu bile pod video nadzorom. Neke od kamera su bile fizički isključene, a neke su prikazivale tamne prostorije u kojima nisu ništa nazirali. Hodnici i holovi hotela, kao i sobe u kojoj je odsedala posluga jesu bili vidljivi, ali ono što se dešavalo, mada pomalo bizarno i neobično, savesno nadzirano od teško naoružanih stražara koji su u podjednakim vremenskim intervalima patrolirali duž objekta, nije davalo nimalo zloslutniju sliku od neke javne kuće za posebne goste, koja bi se mogla nalaziti i usred Londona. Posluga je, očito, udovoljavala gostima u svakom, pa i u seksualnom pogledu, što je bilo više nego očigledno po prisnim zagrljajima kojima bi ih gosti  uvodili u sobe. Ni u kampu se nije dešavalo ništa alarmantno, ako se izuzmu česte posete gostiju hotela pri kojima bi redovito odvodili nekoga od žitelja, da bi ih nedugo zatim mogli pratiti na hotelskim kamerama. U pratnji gostiju hotela, pri posetama kampu, uvek su bili i oni čudni domoroci, južnjaci, kako ih je Džekson nazvao. Posmatrajući odvođenje ljudi iz kampa, moglo se lako zaključiti da se stanovnici kampa od ovih neobičnih ljudi strahovito boje, i to, začudo, mnogo više od njihovih zakrabuljenih žena nego od muškaraca. Rado su se pokoravali zahtevima gostiju, samo da bi ovi držali svoje pratioce što dalje od njih. Odvedene izbeglice su u hotelu tretirane poput stvari. Po njihovim izrazima je bilo očito da su tamo protiv svoje volje, ali su se disciplinovano pokoravali nadmenim gostima hotela. Da su dovođeni u cilju erotskih igara nije bilo nikakve sumnje, jer su bezobzirno ponižavani, najčešće od svih prisutnih gostiju koji bi se zatekli u holu, a zatim svlačeni i bestidno milovani, ponekad čak i tučeni, da bi zatim na ponižavajući način bili odvođeni do sobe onoga ko ih je i doveo. Naravno njihove sudbine nadalje nisu mogli pratiti, ali uprkos prvobitnom strahu, saznanje da se svako od njih naizgled nepovređen vraća u kamp, malo je umirilo posmatrače tih nemilih scena. Iako je sve viđeno ukazivalo na neljudsko zlostavljanje izbeglica, to niukom slučaju još uvek nije bio razlog za pokretanje vojne akcije. Tako je proteklo puna dva dana, a da se svakodnevna rutina događanja nimalo nije menjala. Prvu neobičnu stvar, mada ona kod Luna nije budila nikakvu ideju, primetio je Sem. Bio je siguran da devojka koju je Glorija Ešton odvela iz kampa pre odlaska nije ništa nosila oko vrata, a posle povratka imala je oko njega čvrsto obmotanu svilenu maramu. Pregledom starijih snimaka, sačuvanih na hard diskovima, uverili su se da to važi za sve one koji bi se iz hotela vraćali u kamp. Složili su se da se u tome krije neka neobična tajna koja je važan deo priče, ali šta bi to moglo biti, mogli su samo da naslućuju. Bilo je još nešto neobično, mada se sve moglo svesti i na sasvim običnu nezainteresovanost za zdravlje žitelja kampa. Poručnik Džonson je tvrdio da u blizini kampa nije dostupna medicinska nega, a u hotelu je postojalo najmanje šest propisno uniformisanih medicinskih sestara i barem dva lekara. Oni su ordinirali u jednoj podrumskoj prostoriji u koju posmatrači nisu imali uvida, ali bi ih videli svaki puta kada bi dolazili ili odlazili, kao i njihove pacijente, odnosno goste hotela. Mane tenhologije koju su koristili su otkrili gotovo slučajno. Računari su im na ekrane dovodili samo one prizore na kojima je bilo pokreta, i zbog toga nisu uopšte obraćali pažnju na delove hotela koji su bili pusti. Slučajni prolazak jedne medicinske sestre kraj jednih podrumskih vrata za trenutak je aktiviralo jednu kameru koja je prikazivala vrlo neuobičajen prizor. Markinč je sasvim slučajno pogledao u tome pravcu i ugledao neverovatno obezbeđena vrata, u neskladu sa ostatkom hotela. Bila su od visoko kvalitetnog čelika, obezbeđena brojnim alarmnim uređajima i vrhunskom šifriranom bravom, pa najzad i tom kamerom koju su potpuno ispustili iz vida. To ih je nateralo da zapostavljeni prizor ručno dovedu do monitora i prouče malo podrobnije prizor koji je upućivao na neku dobro skrivenu tajnu. Nažalost, izućavanje te scene je samo potvrdilo ono što je Artur i pre toga primetio, ali neke nove činjenice nisu saznali. To su bile uglavnom sve novosti koje su saznali do 27. aprila. Te noći Luna je grubo prodrmao Sem, jer upravo je u toku bila njegova i Markinčova smena, javljajući mu da su snimili scenu koju neizostavno mora da vidi. Lun je hitro ustao, pazeći da time ne probudi Džejn. Ugledavši ga, Artur je pustio snimak i Lun ugleda prizor sa kamere koja je pokrivala direktorkinu kancelariju. Bila je to prostorija u kojoj su se obavljali mnogi razgovori i upravo zbog te kancelarije je najviše žalio što hotelski video nadzor nema i audio signal. Samo ga je Džejnina zabrinutost prethodnih dana sprečila da u jednoj brzoj akciji ne postavi tamo nekoliko skrivenih mikrofona. Sada je pažljivo pratio snimak tek proteklog događaja. Ernestina Braun u najelegantnijem izdanju se udobno zavalila u jednu fotelju, a malo podalje je stajala, očito preplašena, jedna od hotelskih sluškinja, devojka izuzetne lepote, koja verovatno još uvek nije prevalila osamnaestu. Neko vreme žena je potpuno ignorisala devojku ispijajući piće sa očiglednim uživanjem, a zatim je odložila čašu i lagano se okrenula ka njoj sa nekim neobičnim izrazom na licu. Njena ruka se nehajno podigla i njen debeli mesnati prst se pokrenuo pozivajući devojku da joj priđe. Spustivši pogled ona je počela da joj se približava nevoljko pokrećući noge. Kada joj je stigla nadohvat i crnkinja joj je zgrabila ruku, delovalo je kao da joj je stavila okov. Krupna šaka nežno stade da se pomera od majušnog zglavka ka laktu..Zatim se staričin pogled spustio i više nije gledala sluškinju u oči, nego je pratila svoju ruku kako klizi duž devojčine tanane  podlaktice. Kad joj je dohvatila i drugu ruku devojka se umirila. Sad su se obe krupne šake pokrenule duž lepih devojčinih ruku, pažljivo ispraćene Ernestininim buljavim pogledom. Devojka je stajala mirno, poput domaće životinje, spuštenog pogleda i ispravljenih nogu, a ruke su joj se pomerale kao beživotne u skladu sa pokretima crnkinjinih ruku. Gazdarica potom podiže pogled stežući joj snažno zglavke i pogledala je devojčicu u oči. Bilo je očito da se ova igra ne dešava prvi put. Videlo se to po strastvenom sjaju u Ernestininim očima i po rezigniranoj mirnoći devojke kada su im se pogledi sreli. Dok se tamna ruka, sada otvorenih dlanova ponovo počela dizati duž podlaktica, ovaj put do samih ramena, ženin pogled je nedvosmisleno pratio linije tela odevenog u izazovnu uniformu seksi sobarice. Nekako prirodno, njene ruke su, vrativši se istim putem od ramena do šaka, nastavile svoj put do devojčinih bedara. Tu su njene crne i krupne šake, u kontrastu sa snežno belom uštirkanom keceljicom, počele kružiti po curicinim bedrima, pa zatim prelaziti preko stomaka, da bi nastavile opet preko bedara prethodno istraženim putem. Neobično uspravno držanje devojke naglašavalo je vitkost njenog struka, a duge noge, koje je njena kratka haljinica izdašno otkrivala, delovale su predugim zbog vrtoglavo visokih potpetica, onako utegnute u tanke svilene čarape. Bokovi po kojima su sada klizile staričine ruke bili su široki i naglo su iskakali između vitkih nogu i tanušnog struka, Kosa joj je bila vezana belim tračicama u kike koje su joj padale na oba ramena tek dodirujući beli čipkani okovratnik njene uniforme dubokog dekoltea, koji je otkrivao zamamni deo tananome telu nesrazmerno bujnih dojki.. U nekim drugim uslovima ova devojka bi bila fotomodel ili glumica, ali u ovome beznađu, bila je samo igračka te zastrašujuće žene. Ernestinine su se ruke pomerile na njenu stražnjicu i pritisnuta njenim šakama haljinica se potpuno pripila uz nežnu liniju njenih guzova. Krupne šake su odmah nastavile penjanje uz bokove i struk, sve do dojki da bi i one bile mažene, pa onda bolno stezane. Kao da su joj devojčine grudi dosadile starica je zgrabila curu za potiljak, tačno na mestu gde su se njene kike delile. Devojčini pokreti kojima je njena glava pratila pokrete crnkinjinih ruku odavali su da su najnežniji pramenovi kose uzica kojoj se povinuje. Ernestina ju je čas vukla ka sebi, čas uspravljala ili naginjala unazad sve vreme joj jako trzajući kosu na zatiljku. Curica je bila sva u suzama. Posle nekog vremena ženina ruka se odvojila od njenog potiljka i kada se ta  golema crna šaka otvorila iz nje su se prosule vlasi devojčine iščupane kose. Potom se crnkinjina ruka vratila na služavkin vrat privlačeći ga ka sebi. Uspravnih nogu, cura se prosto prelomila u struku da bi se sagla do nje i bila privučena do samih njenih usana. Dva lica u potpunom kontrastu, jedno debelo, podbulo, crno i drugo tako belo i filigranski ocrtano kao da je od porcelana za trenutak se dodirnuše usnama, pre no što se Ernestina povukla, ne ispuštajući svoju žrtvu. Njeno mlohavo telo bilo je udobno zavaljeno, jedna ruka joj je stezala devojčicin zglob, a drugm joj je milovala vrat. Devojka je bila prisiljena da zauzme stav gotovo pod devedeset stepeni nagnuta ka Ernestini. Njena jadna šminka se suzama razmazala po licu, a na zatiljku.joj je potekla krv. Svoju slobodnu ruku položila je na leđa i delovala je poput igračke u svojim previsokim štiklama. Oblinu listova sada je kvarilo napinjanje mišica u naporu da održe neugodni položaj, a njena šaka iako naizgled mirno položena na leđa, grčila se odajući veliki napor. Najednom, bez najave, curica je odgurnuta i ona stade uspravno pred gazdaricu, sa rukama  položenim na leđa kao da se ništa nije desilo. Ernestina se leno uspravila u fotelji, nadlanicom je obrisala usta i blago se pljesnula po svojim kolenima ne gledajući u devojku. Ona joj je pitomo prišla sa strane i akrobatskim pokretom se presamitila preko njenih butina. Ova je laganim pokretom dohvatila kraj njene haljinice i visoko ju je zadigla otkrivajući njena bedra i struk sve do granice koju je činila uvezana keceljica. Zatim joj je pažljivo smakla gaćice do kolena, pa je isto ponovila i sa obe njene podvezice. Provukla je prstom između njenih savršeno oblih guzova i pomilovala ju je nežno po mekanoj stražnjici. A onda, snažnim zamahom otvorenim dlanom zadade joj prvi udarac. Celo devojčino telo se trglo. Leno,bez imalo žurbe, tamna ruka se ponovo podigla i žustro se opet  spustila. Devojčina bela i nežna koža sada se obojila u rumeno tamo gde ju je ženina ruka neumoljivo mlatila. Svaki novi udarac dodavao je sve intenzivniju crvenu nijansu, a udarci su se spuštali jedan za drugim, odmereni, snažni, neumoljivi. Služavkino lice bilo je zgrčeno, a poluotvorene usne su otkrivale njene divne zube toliko stegnute da se činilo da samo  što nisu popucali kao kristal. Oči su joj bile sklopljene, njena se glava trzala pri svakom udarcu i celo lice joj je odisalo patnjom.. Žena ju je dohvatila slobodnom rukom za kosu i glava joj se umirila, mada su se udarci i dalje spuštali poput metronoma. Kad je Ernestina najzad prestala da je bije, curica se uspravila kraj nje. Bez žurbe crnkinja joj je odrešila mašnu na keceljici, a kada je ova pala na pod devojka joj je prišla tako da  može da joj otvori haljinu. Lagani pokret curicinih ramena dovršio je započeto i haljina pade na pod. Najzad je iskoračila iz gaćica sada spuštenih do samih gležnjeva i ostala je u zarozanim čarapama i cipelama, sa crnim povezom oko vrata. Gazdarica je pljesnula po naslonu fotelje. Spustila se na pokazano mesto pokraj debele crnkinje u savršenom, po meri krojenom damskom kompletu, toliko krupnoj da čak ni ta elegancija nije mogla sakriti salo koje se prelivalo preko njenih elegantnih ravnih cipela. Delovalo je kao da je Ernestina potpuno nezainteresovana za devojku. Maramicom je pažljivo brisala ruke, ignorišući sluškinju. Služavkine butine su bile malo razmaknute i njen pažljivo depilirani procep bio je kristalno jasno izražen među njenim preponama, tako bledim i nežnim kao dečijim. Na okruglim bokovima su se oštro ocrtavale bedrene kosti na mestu gde joj se telo sužavalo do savršeno urezanog pupka. Čvrste dojke štrčale su kao dve lopte, uzbudljivo našušurenih bradavica. Završivši brisanje ruku , gazdarica je pažljivo savila maramicu i vratila ju je u džep, pa je povukla rukave kostima do lakata otkrivajući time svoje debele, smežurane podlaktice. Okrenula se ka devojci i pomilovala ju je po kosi. Njeno golo telo je uzdrhtalo, ali pokorno se priljubila uz svoju gospodaricu. Tamna žena je lagano uklonila crni povez sa njenog vrata, istovremeno polažući drugu šaku na njeno bedro. Međutim, sada se ispod poveza na njenom vratu pojavila jedna pomalo naduta nezarasla ranica. Jednim sporim pokretom Ernestinine usne se pripiše uz tu ranu, dok joj se ruka sa sluškinjine kose spuštala lagano duž ramena i leđa. Sklopila je oči i sada su se jasno mogli videti usisavajući pokreti crnkinjinih obraza. Ako je i bilo ikakve sumnje u to šta Ernestina isisava iz devojke, tanki potočić krvi koji joj se počeo slivati niz rame, potpuno ju je otklonila. Crnkinja je sisala i sisala curicu,  istovremeno prelazeći rukom sa bedara na njen obrijani procep koji je počela da miluje. Morbidnost scene su pojačavali urednost strogih linija Ernestininog sakoa, bež šal uredno obmotan oko vrata, savršene ivice suknje koja dopire do njenih listova i lice crno kao noć, otromboljeno od lagodnog života, čija vlasnica isisava svoju poslasticu, tako sitnu, tako glatku i tako divno oblikovanu devojku. Krupna crna šaka držala je celo njeno međunožje i blago ju je ritmično stezala kao da mesi testo. Neko vreme je ova jeziva scena bila nepromenjena, da bi Ernestina najzad odvojila usne od devojčinog vrata, podrignula, a zatim opet izvukla svoju maramicu kojom je vrlo pažljivo obrisala usne. Devojka je ustala kao posle nekog rutinskog posla, podigla je odbačenu maramu kojom je obmotala vrat iz koga se i dalje slivao potočić krvi, a zatim je, ne oblačeći se, pokupila svoju odeću i napustila je kancelariju. Markinč je zaustavio snimku i upitno je pogledao u Luna. Neočekivano odgovor na nepostavljeno pitanje došlo je sa vrata sobice za odmor. odakle je Džejn takođe posmatrala bizarnu scenu :

–         Donalde, ovoga puta si se upleo u zaista čudne stvari. Strah, erotika, ispijanje krvi, sve ono što se vezuje za legende o vampirima!-Uzviknu ona.

–         Pozovimo interventnu jedinicu, sto mu zubatih krvopija! – žestio se Sem.

–         Ne, njih možemo pozvati samo ako se ovo dogodi u kampu.- odvrati Artur.

–         Pa moraćemo naći neki odgovor na ovu zagonetku. – zaključi Lun.

VI

Pred samu zoru Poručnika Džonsona, koji je u izmaglici neprestane alkoholisanosti spavao redovito bez ikakvih snova, nemilosrdno drmusanje je probudilo iz najslađeg sna. Posle izvesnog vremena nezadovoljno je otvorio oči i shvatio je da je još uvek mračno kao u rogu i da nikako nije bilo vreme za ustajanje. Ljutito se brecnuo na mračnu priliku iznad sebe, da bi samo tren kasnije shvatio da to nije niko od njegovih vojnika. Začuđeno je napregao pogled ne bi li razaznao mračnu prikazu, pomišljajući da neko iz hotela ima neki ekstra zahtev. Stomak mu se zgrčio od same takve pomisli i mrzovoljno promumla :

–         Kakve li ste samo sada grozote smislili? Do vašeg praznika ima još puna tri dana. Nisam u stanju sada da okupim ljude. – gotovo je opet zaspao.

–         Znači, dragi poručniče, vi ipak znate mnogo više nego što ste mi to odali prilikom našeg prvoga susreta. Predlažem vam da pokušamo da razgovor povedemo od početka. – Glas koji mu se obratio bio je toliko sugestivan da ga je počela obuzimati slabost. – Vi ne odobravate sve te užase, vas boli sve to ispijanje krvi i maltretiranje vaših štićenika, vama je to teret oko vrata. Teret koji postaje sve teži i teži…- zaista, poručnikova glava poče da

se povija kao da je neki nevidljivi kamen okačen o njegov vrat. Lun, jer to je bio on, dobro je znao da je poručnik izuzetno podložan hipnotičkoj sugestiji i to iz najmanje dva razloga. Prvi razlog je bila opšta slabost njegove psihe zbog neprestanog pijanstva, a njegove dugotrajne dileme i griža savesti zbog posla koji je obavljao bili su drugi, još jači razlog da primeni na njemu hipnozu. Trebalo ga je samo malo pogurati u pravcu nesigurnosti, koja ga je i bez sugestije neprestano izjedala, da bi lako izvukao iz njega dragocene informacije o događajima u kampu. Poručnikov pogled postao je staklast i bilo je pravo vreme za oprezno postavljanje pitanja. Morao je pažljivo pratiti tokove njegovih misli.

–         Dakle, pripreme za praznik su izvršene? – Očito je verovao da je iz hotela.

–         Pripreme? Pa zar ja da pripremam vaše užase? To rade južnjaci i ona veštica Glorija Ešton. Obećali ste mi prevremenu penziju ako zažmurim dok se ona bavi svojim stvarima. Zar nije rečeno da je moje samo da držim robove u kampu? – Džekson nije bio baš neko nevinašce..

–         Naravno, naravno, i da im se pije krv – Podstrekivao ga je Lun,

–         Ne želim da znam šta vi radite na svome veštičjem prazniku. Zar mi nije dosta onih desetak neobeleženih koji se nikad ne vraćaju iz hotela!?

–         Naravno, neobeleženi.- znači, neki odvedeni se i ubijaju, pomisli Lun.

–         Pa da… One koje poštedite obeležavate tim vašim crnim maramama.

–         Poštedimo ih, naravno…- Nešto je znao, ali za isisavanje krvi ni najmanje.

–         Pa, izuzev malo jebačine…- Naravno, on veruje da ih odvode zbog seksa.

–         Dakle, na prazniku ćemo popiti krv.- Ipak on to povezuje sa tim praznikom.

–         Ahhh… Sad mi je lakše. Onda znači neće biti onih strahota sa južnjacima?

Lun zausti sledeće pitanje, ali bliski pucnji i vika skrenuli su Džeksonovu pažnju i on se naglo povratio iz transa. Razvoj događaja nije nikako išao u prilog Lunu, pa je odlučio da se što pre povuče, znajući da sada nije preporučljivo ulaziti u sukob.

–         Šta?! Ko si ti? UZBUNA!  –   Prodera se Džekson videći mračnu prikazu na

ulazu u svoju kancelariju. Tren kasnije prilika se izgubila, a on je postao svestan pucnjeva i topota nogu u neposrednoj blizini. Izborio se sa bolom u glavi i izašao je zureći u mrak, da bi sledećeg trenutka shvatio da stanovnici kampa beže na sve strane. Pojurio je u kontrolnu sobu i trenutak kasnije oglasi se zavijajući zvuk sirene, a reflektori obasjaše okolinu kampa. Njegovi stražari su nepokretno ležali pokraj kapije, a malo dalje je isto tako nepokretno ležalo nekoliko južnjaka. Ipak, znao je odakle pucnji dopiru. Kogod da je ovo izveo, nije računao na južnjačke patrole koje su vrebale po okolnim šumicama. Ovo nije prvo bekstvo koje su njegovi štićenici pokušali, ali koliko je shvatao, jeste najmasovnije. Tren kasnije njegovi ljudi izleteše iz objekata i krenuše u poteru.

U međuvremenu je i Lun shvatio da su žitelji kampa iskoristili trenutak dok su stražari bili omamljeni njegovim gasnim projektilom, pa su pokušali da pobegnu iz ograđenog prostora. Verovatno su negde dalje naleteli na neku skrivenu patrolu i to mu je poremetilo sve planove. U jednom trenutku pomislio je da je otkriven, jer je jedna mračna prilika zastala pred njime, očito ga primetivši. Oboje su zastali, a onda je Lunu doprlo do mozga da je to jedan od begunaca, pa mu je dao znak da bude tih. Izgleda da je ovaj shvatio da mu Lun nije neprijatelj, pa se šćućurio kraj njega. Zvuci potere su se udaljavali ka severu i njih dvojica oprezno krenuše u suprotnom pravcu. Lunov saputnik je bio tih i disciplinovano je pratio svog neočekivanog saveznika. Posle nekog vremena, trudeći se da budu što tiši, stigli su do mesta na kome je Lun ostavio svoje vozilo. Lun uskoči, ali pridošlica se kolebao. Tek posle podugog ubeđivanja, shvativši da ovaj ne zna engleski, Lun je uspeo pomoću znakova rukom da mu razjasni da nema prema njemu loše namere i da želi da mu pomogne. Kada se njegov pratilac najzad odvažio da uđe u kola, pokrete snažnu mašinu i ispraćeni pucnjavom nestadoše u noći. Kada su malo odmakli, Lun promeni pravac i krete prema skrovištu, razmišljajući o onome što je čuo od Džonsona. Uglavnom se poklapalo sa onim što je čuo od Rajtove, s tom razlikom što je Džonson imao konkretna saznanja o ubistvima izvršenim u hotelu. Za razliku od Rajtove, koja je bila običan vojnik i te detalje nije znala, Džonson je bio oficir i samim tim je bio donekle upleten u sve te mračne poslove. Njegova griža savesti ni najmanje ga nije oslobađala odgovornosti za to što je štitio dugotrajnu i nasilnu seksualnu zloupotrebu tih nesretnih ljudi, što je, u svakom slučaju, bilo ono u šta je on verovao. Još gore od toga je bilo što je zatvarao oči pred očitim ubistvima. i Lun i Rajtova su ga sasvim pogrešno procenili, jer on je bio sitni šićardžija koji je zarad svoje penzije svesno zatvarao oči pred nespornim robovlasništvom, pa i ubistvima ljudi koje bi trebao da štiti. Rajtova je takođe pominjala veliki skup pri kome se zlostavljaju stanovnici logora, ali izgleda da se to retko dešavalo u samome kampu. Kao što je lično video, pravi užasi su se dešavali u hotelu. Kakav “praznik” bi mogao biti događaj od koga se ježi čovek koji štiti ubistva, nije mogao ni da zamisli. Setio se užasnutog pogleda i mucanja kojim je islužena žena-vojnik pripovedala ono što je znala. Ona taj “praznik” nije lično videla, jer je sudbina htela da baš tada bude na odsustvu, ali je od svojih kolega čula za neke strahotne detalje događaja koji se takođe desio negde u rano proleće. Ta priča i neprestano odvođenje njihovih štićenika protiv njihove volje joj je najzad razorilo živce i kada je to potvrđeno i na lekarskoj komisiji, jednostavno je demobilisana pre vremena. Džonson je rekao da taj, verovatno jezivi događaj, treba da se desi za tri dana. Slučajno se sa svojim saradnicima našao u pravo vreme na pravome mestu. Sudbina je još uvek bila na njegovoj strani. Treba sačekati događaj i javiti armiji… Ali to nije ono zbog čega je došao. To rešava sudbinu nesretnika u kampu, ali ne završava njegovu potragu za ljudima koji najverovatnije stoje iza svega ovoga. Ljudima koje progoni celoga života. Ljudima koji su mu ubili roditelje. Osećao je da tu ima još mnogo neodgovorenih pitanja.

VII

Ernestina Braun je prezrivo odmeravala Vilhelma Štrausa.  Nevoljno je morala priznati da bez njegovog umeća od celog ovog projekta ne bi bilo ništa, pa priznala ona to ili ne, ni od njene uloge direktorice hotela, pa ipak nikada joj se nije dopadao taj čovek. Jednostavno je imala utisak da tip igra u drugoj ligi. Nije tu ništa pomagala njegova napadna ljubaznost koju je pokazivao prema njoj svaki put kada bi se susreli. Doktora Štrausa su gazde smatrale važnijim od nje i to je u njoj pobuđivalo ne baš zanemarljivu zavist. Još više ga je prezirala zbog toga što je on bio jedini od svih prisutnih koji nikada nije koristio terapiju, što je bilo više nego očito po ruiniranosti njegovog lica i tela. Bio je izboran, mlohav, opušten, okruglast, ćelav i večito neuredan. Jednom rečju mator. Nije više mogla da svladava odvratnost pa je skrenula pogled i sa divljenjem je odmerila ponositi stav i zategnuto telo Glorije Ešton, duboko uverena da joj je u najmanju ruku slična. Nelagodno se trgla pred mrkim pogledom Pacov Bilija i naglo je spustila pogled. Taj čovek ju je zaista plašio. Začudo, Eštonova je bila po njenim merilima žena dostojna divljenja, iako je po mestu u hijerarhiji i ona bila daleko iznad nje. Čak ni Glorijin prezriv odnos prema njoj u tome ništa nije menjao. Kada je najzad u prostoriju nehajno ušao visoki suvonjavi čovek klerkgeblovskih brčića u pratnji dvojice južnjaka iznebuha njenom kancelarijom zavlada tajac. Dakle, sastanak je mogao da počne. Gospodin Rajt očito nije bio u vrhunskom raspoloženju.

–         Svi znate šta se noćas desilo, pa to neću još jednom opisivati. Naša mala tajna je otkrivena i pitanje je dana kada će se događaji početi odvijati jako nepovoljno po naše poslove. Čovek koji je izveo jučerašnji napad je neko koga ne smemo potcenjivati. Glorija možda pamti dečaka koga smo davno bili usvojili, ali se u vreme kada se oteo kontroli i postao napast, već bila posvetila svojim opsenarskim aktivnostima. Ostali ga verovatno znaju bar po čuvenju. Majnard ga je video i to baš ovde u hotelu  –  izgovorivši to sa

prezrenjem je odmerio Braunovu, zbog čega  je debelu crnkinju oblio hladan znoj

–         Radi se o Donaldu Sikertu, alias Lunu! To je najneprijatnija uhoda koju smo mogli zamisliti. Dame i gospodo, iskušenje pred nama je veliko.

–         Ne dopada mi se tvoja opaska o opsenarstvu, Rajte. Bojim se da tvoja ograničena moć shvatanja ne prihvata činjenicu da si samo zahvaljujući drevnim receptima sestrinstva još uvek mlad! – Oglasi se Glorija Ešton.

–         Nisi u pravu ni što se tiče mojih informacija o Donaldu Sikertu. Doduše, u kampu ga nisam prepoznala, ali dobro znam sa kime imamo posla.

–         Polako Glorija, nemamo vremena za tvoju uvredljivost – Odvrati Rajt mirno

–         Ako problem ostavimo nerešen naš prijatelj će rovariti sve dok ne otkrije sve delove naše male tajne, a to nam ni u kom slučaju ne odgovara. Sad nam preostaje samo jedan izbor, a to je da ga pronađemo i likvidiramo.

–         Moji ljudi ne mogu napuštati kamp – oglasio se visoki čovek iz ugla sobe

–         Posle ovako masovnog pokušaja bega bojim se da će pitomci biti veoma nedisciplinovani. Zahtevao sam pojačanje, ali ono će biti raspoloživo tek za dve nedelje. Dotle ne mogu rizikovati odsustvo niti jednog čoveka!

–         Bojim se generale da to nije dobra vest. – Rajt se sada okrenuo ka njemu.

–         Na raspolaganju imamo ove momke – teatralno pokaza na svoje pratioce.

–         Ali pitanje je koliko će oni biti savesni ako je reč o lovu na nekog britanca. Što se tiče naših štićenika oni su veoma pouzdani, jer između njihovih naroda stoji vekovna mržnja, još više pojačana nedavnom nadmoći severnjaka. Nema toga što oni neće učiniti da stanovnici kampa što više pate. Najzad begunce su oni pohvatali, a ne vaši marinci. Međutim, prosto ne znam čime bi ih naterao da iz vida izgube svoje iskonske neprijatelje samo da bi se lomatali po bespuću tražeći neku, za njih, beznačajnu ličnost. Možda bi mogli da ih zamenimo. Marinci bi pošli da traže Luna, a moji momci bi za to vreme čuvali kamp.- Rajtu je to delovalo logično.

–         Bojim se da bi to izazvalo mnogo nepotrebnih rasprava među mojim vojnicima. Posle svega što su videli i komande da se kamp ni po koju cenu ne sme ostaviti bez zaštite, jedno takvo naređenje bi ih moglo pokolebati u veri da sve ovo rade zbog širenja demokratije. –   Poslednja je

njegova misao izazvala pomalo ironičan smeh među okupljenim ljudima. General Alister, međutim, nije menjao zabrinuti izraz lica nastavljajući da iznosi mišljenje.

–         Bojim se da vaše vickasto raspoloženje nimalo ne odgovara trenutku. Ako mislite da je Pentagon pod totalnom kontrolom nas četvorice koji smo se odlučili za podršku vašem projektu, grdno se varate. – nastavio je Alister.

–         Podršku projektu koji vam je doneo besmrtnost – ispravi ga Glorija Ešton.

–         Naravno, baš tom projektu – besno ju je odmerio Alister porumenevši.

–         Pa ipak to ne menja činjenicu da moje ljude ne treba nikako postavljati u situaciju koja će podsticati njihove sumnje. Ukoliko glasine o projektu dospeju do naših protivnika, celo će ovo mesto jednostavno nestati!

–         Problemi se zaista usložnjavaju. Ostaje samo da sa malim brojem svojih najvernijih ljudi pretražimo okolinu, žbun po žbun, ili da iščekamo to pojačanje. Ali tu se postavlja jedno pitanje. Očito je da naš neprijatelj na oku drži kamp, a hotel izbegava. Više je nego izvesno da je general Alister u pravu kada govori o ukidanju projekta u slučaju da se glasine rašire pre vremena. Najzad, priznajmo da smo sve naše resurse koristili samo za svoje potrebe. Besmrtni vojnici koje bismo trebali prikazati javnosti nisu još ni u početnoj fazi ispitivanja. Ali pitanje o kome sam govorio je ovo : Zašto se Lun okomio na kamp? Odgovor se nameće sam po sebi – kao i nama i njemu je poznato da Pentagon nije homogen. Ukoliko u kampu, koji je pod njihovom nadležnošću, dođe do neobičnih događaja može da alarmira naše neprijatelje. Zbog toga predlažem odlaganje planirane operacije.

–         NE! – Vrisnula je Glorija Ešton sa izrazom neopisive strave na lepom licu.

–         Nemate pojma sa kakvim užasom ćemo se suočiti ako se Valpurgiska gozba odloži! Žrtva mora biti prinesena bez obzira na okolnosti! Svarogov simbol očekuje ono što mu pripada i ne bude li to dobio teško nama!

–         Hmm… Ti to ozbiljno? Doktore? – zamišljeno se Rajt okrenu Dr. Štrausu.

–         Ne znam mnogo o veštičjim sabatima, ali znam da je nekoliko nerešivih problema u tretmanu rešeno zahvaljujući memljivim drevnim rukopisima koje mi je Glorija ustupila. Ali čak i kada ne bi bilo tako, ona bi bila u pravu i sa čisto naučnog gledišta. Svi gosti, uključujući i vas, primili su kritičnu dozu nosferatusa pre dva dana. Ako za tri dana nivo adrenalina ne bude dovoljno pojačan, doći će do degeneracije, a zatim do odbacivanja…

–         Ukratko, recite to ukratko! – Nervozno ga prekide Rajt.

–         Umrećete od starosti, baš kao i moji prvi neuspešni eksperimenti!

U prostoriji zavlada tajac. Lica prisutnih se smrknuše i njihovi nervozni pokreti su pokazivali da ih je Štrausovo objašnjenje duboko potreslo. Rajt prekide tišinu :

–         Pa, onda ćemo rizikovati. Bili, ti od ovoga trenutka preuzimaš ulogu direktora. Oprezno nastavi pripreme… – Pacov Bil ga začuđeno pogleda.

–         ŠTAAA! – Urlik Ernestine Braun je izražavao neopisiv bes. Rajt se okrenu.

–          Da, i za Ernestinu imam jednu novost. Zar ti Majnard nije izričito zabranio da napadaš Luna? Da nije bilo tvoga nesmotrenog poteza Lun bi nam bio pred očima i ne bismo ni izbliza bili u ovakvom haosu. – Hladno je pogleda

–         Da nije bilo onog poručnika, taj vaš Lun bi odavno bio mrtav! – Viknu ona.

–         Zar optužujete moje ljude za sabotiranje?- Ljutiti Alisterov glas je prekinu.

–         Taj čovek je u Džeksonovim očima bio gost hotela, a naređenja koja je dobio su bila da se na području kampa gosti hotela moraju odbraniti od svakog vida agresije, bez obzira na okolnosti! On je upravo to i učinio.

–         Naravno, generale, naravno. Ali Ernestina mora biti nagrađena zbog svoje preduzimljivosti. – izrekavši to Rajt naglo iz futrole ispod pazuha trgnu svoj

pištolj. Međutim, Ernestina Braun je odrasla u Harlemu i njeni instinkti su je brzo upozorili na promenu u Rajtovom glasu. Neverovatnom brzinom za tako krupnu ženu, ona se baci kroz zatvoreni prozor prizemlja na ulicu ekstravagantnog naselja. Pucnji i tresak prozora su zvučno upotpunili njen neverovatni beg, dok su svi u prostoriji bili dvostruko šokirani. Niko nije očekivao Rajtov napad, a još manje od toga munjevitu reakciju ogromne crnkinje. Motor koji je nedaleko pokrenut, a zatim škripa guma, davala im je do znanja da se Braunova dočepala kola i bezglavo beži od smrtne opasnosti. Rajtovi pratioci su izjurili iz kancelarije gotovo pre no što su krhotine razbijenog okna dodirnuli patos i samo tren posle zvukova pokretanja prvog automobila, prisutni začuše urlik još jednih kola koja hitro startuju.

VIII

Lunov povratak u skrovište dočekan je sa velikim olakšanjem. Preko kamera u kampu saznali su za veliku uzbunu i sve dok se nije pojavio sa svojim novim prijateljem, niko nije znao šta se događa. Informacije koje je doneo među njegove prijatelje je unelo još veću nedoumicu nego morbidna scena sa Ernestinom Braun. Begunac iz kampa im zbog svog totalnog nepoznavanja engleskog jezika nije bio ni od kakve koristi, pa su zbog toga morali pokušati sa donošenjem kakvih-takvih zaključaka na osnovu onoga što im je Lun saopštio. Najlakše je bilo sa činjenicom da se povremeno iz hotela oni odvedeni nikada ne vrate u kamp. Na osnovu viđenog nije bilo teško zamisliti najbizarnije erotske igre koje su lako mogle dovesti i do smrtnog ishoda. Mnogo je teže bilo definisati taj “praznik”. Bilo je više nego jasno da se radi o nečemu jezivom, ali šta bi to moglo biti niko, izuzev Džejn, nije imao nikakvu ideju. Njena je zamisao takođe bila na klimavim nogama. Naime, po njenom mišljenju noć između 30. aprila i 1. maja je po nekim paganskim ritualima vreme veštičjeg sabata, kada se neretko u nekim neopaganskim kultovima prinose žrtve mračnim božanstvima. Te žrtve mogu, u ekstremnim slučajevima, biti i ljudske. Njena teorija je imala nekoliko ozbiljnih nedostataka. Kao prvo, jednodušno je prihvaćeno da je Pentagon suviše realna moć da bi se bavila satanističkim obredima i praznoverjima. Preovladalo je i mišljenje da trojica ovejanih gangstera ne bi poveli ovakvu akciju ako u njoj ne vide veliku materijalnu dobit. Džejnino insistiranje na činjenici da su mnogi gurui zaradili bogatstva nije mnogo pomoglo, jer gosti hotela su bili vrh svetskoga krema i samim tim prilično otporni na sve vrste ucena. Pošto se u ovome nisu složili, na red je došla sledeća sporna činjenica. Da li je vreme da se pokrenu specijalne jedinice? Džejn je smatrala da je to neophodno, Lun je bio neodlučan, ali je preovladalo Markinčovo mišljenje, po kome prerano pokretanje akcije može imati katastrofalne posledice. Ipak su radio-vezom javili komandi da je najverovatnije vreme pokretanja akcije noć između 30. aprila i 1. maja. Najzad je dogovoreno da se nastavi osmatranje hotela i kampa, a ako prilike dozvole i da se nekako postave prislušni uređaji, prvenstveno u kancelariju Ernestine Braun. Pridošlica se pokazao izuzetno korisnim, jer je u znak zahvalnosti zbog neočekivanog spasa preuzeo na sebe ulogu hausmajstora. Neprestano je bio zauzet čišćenjem, pripremom obroka ili finim podešavanjem tehnike u koju se očito jako dobro razumeo. Posebno iznenađenje je izazvala brzina kojom je rastavio i sastavio Semove revolvere koje mu je ovaj poverio posle njegovog upornog insistiranja. Momak se izuzetno dobro snalazio sa oružjem i posle toga su ga snabdeli jednim od uzija koje su držali u rezervi. Tako su nastavili sa dosadnim osmatranjem svojih neprijatelja. Već istoga prepodneva u hotelu se održao sastanak glavešina tajanstvene organizacije, baš u vreme Lunovog i Džejninog dežurstva. Rajtova pojava je izazvala pravu uzbunu, pa su Sem i Artur smesta probuđeni. Lun je i pre toga pretpostavljao da su tri gangstera smeštena negde u naselju pri hotelu, negde gde ne postoje sigurnosne kamere, ali sve dosada za tu pretpostavku nije bilo nikakvih dokaza. Dodatno uzbuđenje je izazvala njegova neverovatna mladolikost, ali tog trenutka to je bilo od sekundarnog značaja. Lun je, uprkos Džejninom protivljenju, po svaku cenu želeo da se prišunja hotelu i otkrije lokaciju na kojoj se nalaze njegovi najveći neprijatelji i po mogućnosti tamo podmetne prislušne uređaje. Tako su Lun, Sem i mladi severnjak, pre no što je sastanak došao do svog vrhunca, hitro krenuli svojim vozilom ka hotelskom kompleksu, ostavljajući Džejn i Markinča da preko monitora prate događaje u hotelu. Nadomak naselja pred njima se isprečila neočekivana prepreka. Jedno vozilo je bilo pribijeno uz ogromno jasenovo drvo, a drugo je poprečno zaustavljeno zatvaralo prolaz pred njima. Šuma im je zaklonila pogled na ovaj događaj sve do trenutka kada su skoro naleteli na ovu prepreku i ugledali su debelu crnkinju kako pokušava da se izbaulja iz smrskanih kola. Trenutak kasnije iz drugih kola iskočiše dvojica južnjaka od kojih je jedan otvorio vatru na njih, a drugi je iz neposredne blizine ispalio dva metka u Ernestinu Braun. Mladi severnjak je reagovao zapanjujućom brzinom : i pre no što su se kola zaustavila, otvorivši vrata i istovremeno dohvatajući oružje, iskočio je iz kola i kotrljajući se ispalio je nekoliko kratkih rafala koji su oborili napadače, a zatim se zastrašujućom brzinom našao kraj njih i dovršio je posao sa po jednim metkom ispaljenim u njihove glave. Sem je zabezeknuto buljio u prebrzo izvedenu scenu :

–         Ama.. ama šta je ovo bilo, hiljadu mu krvoločnih murina!  –   Ni Lun nije bio

ništa manje impresioniran brzinom, obučenošću, a pre svega smrtonosnom efikasnošću njihovog novog, ali izgleda i prilično krvoločnog saveznika :

–         Ovako nešto zaista nisam očekivao od njega. Možda se radi o nekom demobilisanom vojniku. – pokušavao je Lun da pronađe objašnjenje.

–         Nisam ni trepnuo, a on im je obojici već pucao u potiljak. To nije vojnik nego prokleti nindža!   –   Sem nikako nije uspevao da se sabere. Mladić je

neobično mirno stajao pokraj svojih žrtava, valjda čekajući uputstva šta treba da uradi. Lun je izašao iz kola i prišao je Braunovoj. Obe rane na njenim grudima bile su smrtonosne, ali oči su joj bile otvorene i teško je dahtala :

–         Ti… Baš ti… – teško izgovarajući reči zablenula se u lik što je iskrsnuo pred

njom. Lun čučnu kraj nje i položi joj ruku na čelo. Ona ga je gledala sa nekom nadom. Za trenutak je pomislio da nije svesna da joj je život završen. Pogrešio je

–         Gotova sam, zar ne? – znala je odgovor i pre nego što se Lun oglasio.

–         Da. – nije u njenom pogledu bilo tuge, više je to delovalo kao veliki umor.

–         Slušajte… Alfa mužjak… U podrumu hotela… Morate ga eliminisati… Glupo sam uletela u sve to… Štraus… On zna šifre… Morate alfa mužjaku probiti srce. – naglo se zakašljala bljujući krv. Radio veza u kolima je zapištala i Sem se javio. Istovremeno mladi severnjak je zabrinuto počeo da gleda niz put. Braunovu je očito obuzelo kajanje i Lun je hteo to da iskoristi :

–         Šta je to što treba da se dogodi u kampu prekosutra? – Zapitao ju je.

–         Ahh… Gozba…Strah…Bol…Krv…  –  Opet se zakašljala, a zatim je klonula.

Bila je mrtva. Sem mu je, trenutak kasnije, uznemireno doviknuo iz kola :

–         Požuri Donalde, milion mu morskih nemani, Artur mi je upravo javio da iz hotela kreće velika potera! – Lun požuri ka kolima i za trenutak su obojica

izgubili iz vida svog mladog saborca. Nagli bljesak ih je je zabezeknuo, da bi tren kasnije shvatili da je severnjak zapalio razliveni benzin oko Braunove. Sem je na to pobesneo i ne mogavši više da se suzdržava sasuo je podugačku salvu samo njemu svojstvenih kletvi u pravcu mladoga krvoloka. Mladić je uporno nešto govorio, ali nisu razumeli ništa od njegovih žustrih opaski. Pa ipak, Lun je razaznao jednu reč – vampir! Smirio je Sema, shvatajući najzad razloge neobičnog severnjakovoga postupka i žurno je poterao kola sklanjajući se sa puta. Uprkos primećene potere, mirno stigoše do skloništa i ponovo pretresoše događaje u svetlosti novih saznanja koja im je pred smrt pružila Ernestina Braun. Pa ipak, to što su od nje čuli samo je dodatno zamrsilo sliku za koju su verovali da se polako razbistrava. U svakom slučaju jedno je bilo sigurno. U kampu će se desiti nešto strašno. Nije im ostalo ništa drugo nego da i dalje osmatraju žiže svog interesovanja : kamp i hotel. Ideja o akciji kojom bi se u hotel podmetnuli prislušni uređaji je odbačena pošto su Lun i njegov najnoviji prijatelj, posle jednog opreznog obilaska okoline, zaključili da se po okolini neprestano vrzma obezbeđenje hotela, očito u potrazi za njihovim skrovištem. Pojam alfa mužjak je ostao potpuno nerazjašnjen. Doktor  Vilhelm Štraus, jedini čovek koji je mogao da im razjasni tu misteriju, bio im je nedostupan. Toga dana se ništa posebno interesantno nije desilo, pa ni veći deo idućeg dana njihovo osmatranje nije donelo nikakve spektakularne rezultate. Tek predveče dvadesetdevetoga pokret je na njihove ekrane ponovo doveo vrhunski obezbeđena vrata u podrumskim prostorijama hotela. Prizor koji su ugledali posebno je uzbudio njihovog mladog saveznika, jer ugledali su dvojicu južnjaka predvođenih jednom medicinskom sestrom, gde gone mladog, potpuno nagog žitelja kampa, ne štedeći pri tome surove udarce. Čak je i Sem videvši taj prizor glasno izrazio razumevanje za krvožednost  njihovog mladog prijatelja koju je iskazao pri onom sukobu u kome je poginula Ernestina Braun. Mlada žena koja je predvodila grupu otvorila je blindirana vrata, na Lunovu žalost zakljanjajući telom pogled na tastaturu dok je ukucavala šifru. Momak je tamo uveden, i nastala je pauza prepuna uzbuđenih komentara. Jedino što su razaznali za kratko vreme dok su vrata bila otvorena je bilo to da je ta prostorija osvetljena nekim prigušenim crvenkastim svetlom, kao da je u pitanju fotografska mračna komora. Markinč je čak izrazio uverenje da se tamo nalazi taj misteriozni “alfa mužjak”, ali za tako nešto nije bilo nikakvih opipljivih dokaza. Nekih sat vremena se ništa nije dešavalo, barem na prostoru ispred vrata koji im je bio dostupan, a zatim su se vrata otvorila i iz prostorije je ravnodušno izašla najpre ona medicinska sestra, a za njom i dvojica južnjaka koji su za sobom vukli beživotno telo mladića kome je na grudima zjapila užasna otvorena rana. Grupa je nestala iz vidokruga kako se i pojavila i time je predstava bila završena. Uprkos žučne debate o svrsi ovoga događaja, ništa pametno nisu uspeli da smisle, pa nastaviše sa posmatranjem monotonih događaja kako u hotelu, tako i u kampu. Sledećeg dana postalo je više nego jasno da se nešto sprema : i u hotelu i u kampu započele su ubrzane pripreme za najavljeni “praznik” ili “gozbu”. Što se hotela tiče, gosti su se uzmuvali, često su ulazill i izlazili iz ambulante i odevali su se u svoju najsvečaniju odeću, uzbuđeno razgovarajući između sebe. U kampu su se oko trga razmeštale mnogobrojne, naizgled vrlo udobne stolice, a žitelji su delovali krajnje užasnuto zbog onoga što se dešavalo. Mladi severnjak je takođe delovao uplašeno i neprestano je pokušavao nešto da im saopšti. Posle nekog vremena Džejn postade sigurna da je u njegovoj nerazumljivoj bujici reči razaznala reči “sabat” i “svarog”, što je upućivalo na paganskog boga kojem su se svojevremeno žrtvovali hrišćani. To ju je učvrstilo u verovanju da je još prvi put bila u pravu, ali ostatak ekipe i nadalje nije odobravao njene teorije. Predveče su gosti hotela u grupama počeli napuštati predvorje, i svi su se složili da će se te noći desiti nešto veliko. Proverili su pripravnost udarnog odreda i potvrđeno je da je sve spremno. Jedina zabrinjavajuća novost je bilo navlačenje crnih oblaka u predelu vojne baze, ali su dobili uveravanja da nikakva oluja neće sprečiti njihovu odlučnu akciju.

IX

Događaji koji slede su, svaki put kada bi ih se Lun i njegovi prijatelji posle toga prisetili, u njima izazivali nekontrolisanu jezu, i to ne zbog samoga užasa koji je usledio, već zbog besmislene okrutnosti kojoj su podvrgnuti ljudi koji svem tom zlu nisu pružili nikakav otpor. Zato ćitaocima osetljivijih živaca savetujemo da ovo poglavlje preskoče. Oko 21 čas uveče, nešto pre pristizanja gostiju hotela, čuvari su na strani suprotnoj od ulaza u kamp okupili celokupno stanovništvo ubogoga naselja. Malo postrance očito su se dosađivali, nedavno pristigli Pacov Bili i Glorija Ešton koja je sa izrazom neizmerne dosade posmatrala gomilu izbeglica. Uskoro su počeli pristizati i elegantni gosti hotela, među kojima je bilo i nekoliko veoma poznatih estradnih ličnosti. Sem je sa čuđenjem uočio prisustvo nekih holivudskih zvezda i vrlo poznatih muzičkih izvođača. Kako su pristizali, tako su prilazili onoj gomili i odabirali ponekog od mladih ljudi koji su se zbunjeno meškoljili pred njihovim zainteresovanim pogledima. Na veliko iznenađenje Luna i njegovih prijatelja oni koji su bili odabrani pokazivali su, bez ikakve sumnje, olakšanje zbog toga izbora i smesta zbacivali sa sebe i poslednju krpicu, da bi pitomo pratili svoga novog elegantnog gospodara do neke od stolica poređanih u višestrukim nizovima oko improvizovanog trga. Sada je bilo potpuno jasno da je događaj na koji su bili upozoreni otpočeo i Markinč se, po prethodnom dogovoru, javio komandantu udarne jedinice. Na njegov užas nad planinskom bazom, gde su njihovi saveznici bili stacionirani, besnela je nezapamćena oluja i uzletanje helikoptera nije dolazilo u obzir. Udarni odred je morao krenuti suvozemnim putem, što je značilo da će im za dolazak trebati najmanje dva do tri sata. Neočekivana teškoća je među Lunove prijatelje unelo nemalu strepnju, koja je kod Luna prešla u bes kada su se u kampu pojavila trojica njegovih iskonskih neprijatelja. Niko nije mogao izmeniti njegovu odluku o odlasku, mada je Džejn prevazišla samu sebe. Lun se ponašao kao da je opsednut. Jednostavno je morao biti u blizini kampa, ne želeći ni po koju cenu da dozvoli da se  Braun, Majnard i Falkon ovoga puta izvuku. Posle dugoga natezanja odlučeno je da na neizvesnu misiju sa njime pođu Sem i mladi severnjak, a da nadgledanje monitora i vezu sa udarnim odredom odrade Džejn i Artur Markinč. Još pre njihovoga polaska u kampu su se stvari počele usložnjavati. Gosti su završili sa prebiranjem i sada su uglavnom sedeli u svojim stolicama, dok su njihovi novoizabrani puleni, goli kao od majke rođeni, čučali u prašini pod njihovim nogama. Sada se među ostale žitelje kampa uvukao neki nemir i naizgled se neki tamni oblak navukao nad njima. Vojnici kao da su nečim bili odbijeni počeše da se povlače od izbeglica i stadoše da repetiraju oružje. Najednom nastade neka neobična napetost i vazduh postade naelektrisan kao pred oluju, prepun nekoga napregnutog iščekivanja. Onda se polako i preteće, vukući noge u vidokrugu kamere pojavila grupa južnjaka. Muškarci su bili natovareni nekim sportskim torbama, a žene su iza njih u njihovim tamnim haljinama i uvijenih glava napredovale tiho poput sablasti. Efekat njihove pojave bio je spektakularan i kao da se neki uzdah oteo iz okupljenog naroda. Istovremeno sa njihovim preplašenim pogledima, koji su se sa očiglednim strahom pružali prema južnjacima, nekoliko žena, vrišteći panično, pokušalo je da pobegne.Vojnici su im zaprečili put i gurajući ih oružjem vratili su ih u gomilu, koja je nemirno počela da se ugiba. Nimalo impresionirani ovom panikom, južnjaci su se zaustavili u centru improvizovanog trga, kraj one gvozdene, nakaradne skalamerije. Odloživši svoj tovar, muškarci se spustiše u turski sed da bi ravnodušno počeli da zavijaju svoje cigare. Njihove žene su se skupile u nekom zavereničkom raspoloženju i počele su da se došaptavaju,  Sada je narod zaista bio preplašen. Sabijali su se, gurali i lagano pomerali unazad, kao da su želeli da budu što dalje od ovih novopridošlih, neobičnih likova. Najednom su okupljeni severnjaci pokušali proboj kroz kordon, ozbiljno potiskujući vojnike. Nastalo je komešanje i čuvari počeše da gube kontrolu nad masom. Za trenutak Džejn je bila ubeđena da će ta pobuna oduvati okupljenu stražu, ali je nekoliko rafala ispaljenih nisko nad njihovim glavama efektivno dovelo situaciju u red i vratilo severnjake na predviđeno mesto. Južnjaci su staloženo ostali tamo gde su se i zaustavili očigledno čekajući da vojnici smire situaciju. Trenutak pre nego što su krenuli Sem je zapazio da je Pacov Bili očito dobro raspoložen jer se neprestano smejuljio i da Glorija Ešton izučava one izbeglice uz neko mrzovoljno i prezirno mrštenje, ali sa nekom intenzivnom pažnjom. Najzad njih trojica krenuše, a Džejn i Artur su sa sve izraženijim osećajem odvratnosti nastavili da prate događaje u kampu, gde je nemir među izbeglicama nagoveštavao da se nešto dešava. Okrenuvši glavu ka ekranu koji je scenu prikazivao iz drugoga ugla, Džejn je primetila da je jedna od onih zabrađenih žena lagano došetala do onog stada. Jedno vreme je lagano hodala ispred ljudi koji su se prestravljeno sabijali jedno uz drugo i pažljivo ih je odmeravala. Međutim, njena je pažnja posebno bila usmerena na vrlo mlade devojke. Istini za volju, Džejn je u tome trenutku bila duboko impresionirana tim tamnim anđelom koji se kretao lagano poput aveti duž linije koju je činio preplašeni narod. Kao neka šiparica zablenula se u jedva otkriveni deo njenog lica koji je njena marama ostavljala vidljivim i unutar kojega su sijale  tamne, inteligentne, i čudesno zavodljive oči, koje su jako upadljivo preskakale muškarce i analitički odmeravale devojku po devojku,. Zapazila je njen oštro povijen nos koji se donekle nazirao pri dnu, prekriven maramom, i koji je pojačavao utisak o proračunatosti i inteligenciji te enigmatične osobe. Nije nikako mogla da se otme utisku da posmatra pticu grabljivicu. Posle dugotrajnog šetkanja i pažljivog zagledanja, što je izazivalo preplašeno talasanje među okupljenima,  najednom se zaustavila ispred jedne prelepe brinete. Oči južnjakinje zadovoljno su se opustile i sada su se usresredile na, zavodljivo istaknut ofucanom haljinom, kruškasti prizor njenih bokova. Ne skrećući fokusirani pogled sa odabranoga detalja, polagano se zaputila prema njoj. Njen hod je bio neobičan, potpuno zakriven tamnom odorom, negirajući i samu pomisao da se ispod nje nalazi ljudsko biće. Možda je baš zbog toga delovala  kao svetica, kao da je lebdela nad zemljom. Kretala se lagano, kao da šeta, ali to njeno lagodno približavanje je onu devojku bacilo u histerično ludilo. Trzala se unazad pokušavajući da pobegne, međutim gusto opkoljena ostatkom naroda, nije imala kuda. Džejn je imala utisak da su oni oko nje, shvativši da je grabljivica odabrala svoju žrtvu, namerno zagrađivali put prestravljenoj devojci, sprečavajući je tako da umakne ženi koja je, kao da u bašti dolazi da uzbere neki cvetić, sasvim nehajno prilazila svome plenu. Najzad je južnjakinja stigla do svoje odabranice, oko koje je nastalo neko ulegnuće, kao da su se svi trudili da budu što dalje od nje. Južnjakinja nijednog trenutka nije dizala pogled sa njenih kukova i za trenutak je izgledalo kao da će proći pored nje. Zaustavila se tik uz nju, a onda je Džejn imala utisak da se na njenoj širokoj ravnoj haljini uzdiže neka izraslina što se pruža prema devojci. Tren kasnije je shvatila da je to u stvari njena ruka, potpuno zakrivena odorom, dohvatila devojčinu haljinu negde u visini gornjeg dela butina na rastvoru, između dva dugmeta. Pa ipak, ona nije učinila ništa drugo do snažnog prihvatanja toga materijala, ali je curica u panici odskočila unazad i uz nagli zvuk cepanja otkinuti dugmići sa njene haljine se razleteše na sve strane. Južnjakinja je uporno i dalje čvrsto stezala kraj njene haljine kao da u ruci drži neki dragoceni plen. Pred Džejninim iznenađenim očima bljesnula je devojčina koža i široke, ne baš atraktivne bele gaće. Nisu to bile gaćice na kakve se ona navikla, nego neko bezoblično parče pamuka, više nalik kratkim pantalonicama nego ženskom vešu. Neočekivano, jedna njena sunarodnica prema kojoj se bacila, odgurnula ju je grubo nazad, pravo u ruke onom zloduhu koji je i dalje držao kraj njene rastvorene haljine. Sada je devojka delovala kao sleđena, odbačena od svojih ljudi i suočena sa tamnom spodobom pred sobom, izgledala je kao da je izgubila volju da se opire. Južnjakinja kao da uopšte nije konstatovala njeno kolebanje, naizgled  je slučajno pomakla u stranu haljinu koja je sada bila rastvorena do iznad pupka i nastavila je uporno da osmatra njeno međunožje. Neobično je bilo strpljenje kojim je to činila. Džejnini živci su igrali od nervoze posmatrajući je gde nepokretno i hladno minutima posmatra jednu jedinu tačku na devojci koja je drhtala. Bez najave široka tamna haljina se odjednom podiže otkrivajući južnjakininju šaku Džejn je sve do toga trenutka na osnovu njenih neobičnih očiju, bila uverena da je reč o mladoj ženi, ali sada, kada se ukazala njena smežurana, pegava šaka, sa iznenađenjem je shvatila da je u pitanju veoma stara osoba .Ne ispuštajući deo haljine koji je već otkrivao devojčine noge i bedra,  polagano je dohvatila i njen gornji deo, visoko ispod samog devojčinog vrata, opet između dva dugmeta. Devojka je preplašeno spustila pogled na njenu ruku, ali se ovoga puta nije pomakla. Južnjakinja je i dalje zurila u njena bedra dok je istovremeno izluđujuće lagano povlačila gornji deo njene haljine u stranu, otkrivajući sve više njeno rame sa koga je ova polagano klizila. Onda dugmići na haljini, ne mogavši više da se odupru pritisku prirodnih pokreta južnjakinjinih ruku koje su haljinu vukli u dva različita pravca, počeše da pucaju, otkrivajući sada devojčin prenatrpani grudnjak, a njena haljina, oslobođena dugmadi i polagano pomerana jedva vidljivim šakama, potpuno se rastvorila. Južnjakinja je delovala zadovoljno i ispustila je krajeve haljine. Ruke joj se podigoše do devojčinih ramena i blago je povukla tkaninu koja je skliznula do lakata. Nekako nemarno, još dok je haljina klizila niz nadlaktice, zakrabuljena žena je počela da obilazi devojku, čije su ruke sada bile opuštene uz telo, pa je nezadovoljna neočekivanim zaustavljanjem bednog odevnog predmeta, ne usporavajući svoje zalaženje za devojčina leđa, blagim dodirom pomogla otklizavanje tog, sada već gotovo neprepoznatljivog parčeta tkanine, na zemlju. Našavši se sada iza devojke, podigla je visoko ruku, pa je lagano i zaštitnički spustila dlan na devojčino čelo i pri tome se široki rukav njene odore uzdigao iznad žrtvinog ramena kao krilo jastreba. Dlan joj je beskrajno nežno krenuo unazad, dodirujući najpre curicine obrve, preko čela ka temenu, produžavajući zatim tim lagodnim dodirom da mazi devojčinu kosu niz vrat i leđa, što je proizvelo umirivanje sve neobuzdanijeg devojčinog drhtanja. Taj laki, smirujući pokret je ponavljan sa istovetnom umirujućom lakoćom sve dok se devojka najzad nije sasvim smirila i sklopila oči. Uverivši se sasvim da devojka više ne drhti  južnjakinja je smireno počela da rastvara kopču na njenom grudnjaku. Osetivši to neočekivano opuštanje na dojkama, devojka je ponovo uzdrhtala i umirujuće milovanje kose ponovo ju je efektno smirilo u toj meri da je sada sklapajući oči sa poverenjem povila glavu unazad prema južnjakinji ističući tako oblinu svoga vrata na kojem se sada jako isticala nežna jabučica na grlu. Južnjakinja je strpljivo mazila devojku sve dok nije bila potpuno uverena da je sasvim spokojna, pa je tek tada laganim pokretima počela spuštati naramenicu po naramenicu njenog grudnjaka, a zatim niz opuštene ruke polako i nežno i taj odevni predmet je skliznuo na zemlju potpomognut južnjakininjim veštim pokretima. Pred Džejninim  zbunjenim pogledom zamamno su se zatalasale  devojčine predimenzionirane dojke. Bez ikakvoga vidljivog prelaza je umirujući dodir na čelu i kosi opet stao smirivati devojku, ali tome nežnom dodiru polako se kradomice pridružila i druga južnjakinjina ruka koja se nežno spustila na curicinu  lepo formiranu dojku. Džejn je posmatrala kako joj istovremeno miluje kosu dok se njena druga ruka pomera duž obline njene dojke, a onda vrhovima jagodica nežno štipa osetljivu kožu uza same ivice njenih krupnih bradavica. Na Džejnino iznenađenje te bradavice počeše da se ukrućuju i uspravljaju. Osetivši da su devojčine bradavice nabrekle južnjakininje jedva vidljive oči bljesnuše i ruke joj se povukoše. Potom je lagani pritisak na leđa između lopatica bez ikakvog otpora, sasvim lagodno i blago povio devojku unapred, da bi zatim tamna prilika spustila ruke na njena bedra, lagano ih milujući i zavlačeći prste u devojčine gaće sa obadve strane. Veoma polako, da ne uznemiri svoju odabranicu, tamni anđeo je nežno pomerao dlanove oko njenih bedara ka njenom međunožju, pa onda natrag i tako gotovo neprimetno pritiskao nadole taj poslednji, neugledni odevni predmet koji je zakrivao devojku, da bi njena bogata bedra postajala svakim trenom sve otkrivenija. Veoma sporo, to ružno parče pamuka dospelo je na njene butine i nastavilo put ka zemlji istim ubistveno sporim tempom. Kad je najzad došla do njenih gležnjeva, laganim pljeskanjem po listovima južnjakinja je podsetila devojku da iskorači iz nogavice. Koristeći taj trenutak izula je i devojčinu papučicu odbacujući je u stranu. Pošto je to ponovila i sa njenom drugom nožicom, najednom se  južnjakinja ubrzala .Pažljivo je pokupila sve svučene odevne predmete i bacila ih je daleko u gomilu devojčinih  sunarodnika, širokim, snažnim zamahom. Devojka je lišena njenih zaštitničkih milovanja drhturila na hladnom vetru i kao probuđena iz sna pokušavala je da pokrije svoje obnaženo telo rukama. A to telo je zaista bilo nešto što je bilo vredno posmatranja! Imala je snažno izražene ključne kosti i nesrazmerno velike dojke zbog kojih je delovala kao da je pognuta unapred, a od ramena pa sve do pupka telo joj se spuštalo vretenasto i čudesno dugačko. Od pupka nadole naglo i savršeno se zaobljavalo u široke plodne bokove jako istaknutih bedrenih kostiju, između kojih se na venerinom bregu šepurila gusta tamna šumica, naglašavajući bogate prevoje početka njenih snažnih butina.Noge joj nisu bile prekratke, ali su bile oble, širokih listova i mesnatih butina pa ih je to, u poređenju sa neobično izduženim torzom vizuelno skraćivalo.  Dok je Džejn duboko impresionirana netremice pratila događaje u kampu Lun je neobuzdano jurio prema kampu. Začudo Mekferson nije imao nijednu primedbu na njegovu vožnju, a mladi severnjak je, iako veoma disciplinovan, iskazivao svoju nervozu grčevito stežući svoje oružje. Na sigurnoj udaljenosti od kampa zaustavili su se i pažljivo obilazeći južnjačke straže počeše se približavati samom centru događaja. Istovremeno, u skrovištu Markinču je potvrđeno da udarni odred dobro napreduje, ali da ih nikako ne mogu očekivati za manje od dva sata. Dok je Artur kontaktirao odred, Džejn je i dalje pratila bizarne scene preko monitora pred sobom. Južnjakinja je kao crni demon sudbine jedno vreme netremice posmatrala kako uplašena curica neprestano pomera ruke preko obnaženog tela pokušavajući da sakrije svoje draži, nijednog jedinog trenutka je ne pogledavši je u lice. Onda se široka haljina podiže otkrivajući njezinu šaku koja se dlanom nagore pružila prema devojčinim bokovima. Vrlo lagano je uhvatila devojčicu za onaj žbunić među preponama, prihvatajući njene kovrdžice nežno, najpre samo između palca i srednjega prsta. U trenutku toga dodira na devojci se odigrala čudesna transformacija. Da je ona  južnjakinja samo za trenutak podigla pogled sa njenih oblih bedara što je istrajno fiksirala otkad se ustremila na devojku, izgledalo bi da ju je hipnotisala. Međutim nijednog trenutka njihovi pogledi se nisu sreli. Kakva je sila najednom tu devojku iz one erupcije i grča samrtne strave i panike učinila sasvim mirnom i opuštenom moglo se samo nagađati. Lagano njena glava se okrete u stranu spuštenog pogleda i oči joj se sklopiše. Usne su se sada opustile, ostavši poluotvorene, a kosa joj se lagodno rasula po ramenima. Ruke dotada u nervoznim pokušajima da zakriju telo, sada su se lagodno podigle malo savijene postrance i presavijene u laktovima pa je svojim blago polusklopljenim šakama  skoro dodirivala ramena a ova su sada zbog podignutih ruku postala nekako oblija i zavodljivija. Južnjakininji prsti nisu mirovali nego su lagano povlačili i prikupljali njene svilene kovrdžice. Povlačila ih je malo – pomalo odmerenim pokretima prstiju da bi ih dohvatala između palca i srednjeg prsta zahvatajući tako sve više njenih nežnih maljica. Zapažala se povremena vešta zamena prstiju što su pridržavali ovako prikupljenu mekanu letinu, da bi pomoću oslobođenih prstiju na isti lagodni i precizni način lagano prikupljala njene tamne kovrdžice i sa suprotne strane. Curica je sada izbacila prepone ka zabrađenoj južnjakinji pa je strpljivo čekala da ova obavi svoj posao. Tek su neprimetni trzaji krajičaka njenih usana pokazivali da joj je to čeprkanje po njenoj intimi veoma neprijatno. Uz potpunu posvećenost, šaka što je tek dopola virila iz prevoja teške tamne odore neprestano je povlačila nove i nove dlačice u svojevrsni buketić i sada ju je Džejn samo videla kao njenu arhaičnu haljinu koja je zaklanjala figuru i kao maramu koja je potpuno sakrivala prema devojčinim bedrima nagnutu glavu, pa joj se činilo kao da uopšte nema  lica. Jedini znak da je to ipak bilo živo stvorenje bili su njeni vredni prsti koji su se neprestano pomerali. Mada je Džejnina pažnja bila zaokupljena iracionalnim, potpuno vanvremenskim prizorom, najednom postade svesna da se narod oko njih opustio i da više u njima nema onoga straha. Jedini zaključak koji je mogla da izvede je bilo to da su osećali da će grabljivica, odabravši žrtvu, sada odlepršati i ostaviti ih na miru. Dok su se impresije slegale u njoj, južnjakininja šaka se stegla baš poput kandže ptice grabljivice, pa se ta žena uspravila i ne ispuštajući prikupljeni buketić lagano se okrenula od onoga stada. Sada je lagano, istim onim gotovo nebeskim hodom krenula nazad, ka svojim sunarodnicima. Devojka se, takođe, pokrenula. Sada joj ruke opušteno padoše uz telo, a glava joj se rezignirano povila prema južnjakinji koja je smireno hodala ispred nje, malo postrance. Kao u u snu, sjajne bademaste devojčine oči se lagano otvoriše u neočekivano spokojnom izrazu. Sasvim spuštenog pogleda i stisnutih usana lagano povijajući kolena pratila je tu mračnu figuru

X

Veoma polagano napredovanje prema kampu nalagano je opreznošću i pokazalo se potpuno opravdanim, jer gusto raspoređena prikrivena stražarska mesta nisu bila nimalo uočljiva. Kada je Lun sa dvojicom svojih pratioca najzad presekao žicu i probio se među jadne nastambe kampa, odavno je minulo 22 časa. Oprezno se probivši ispod prostrtog veša najzad stigoše do ivice nastambe koja je gledala na improvizovani trg. Snažno monohromatsko svetlo reflektora je košmarnom prizoru koji se otvorio pred njihovim zaprepaštenim pogledom davalo jezivo oštre konture. Obnaženi mladi ljudi su ovlašnim dodirima svojih udobno zavaljenih elegantnih gospodara bili podsticani da se dodiruju po svojim najintimnijim delovima i kakofonija njihovih uzdaha je jasno davala do znanja da je ta erotska igra itekako uticala na njih. U centru koncentričnih krugova koje su činili nebrojeno puta umnoženi prizor koji ih je zaprepastio, nalazila se grupa zabrađenih u crno odevenih žena, najviše nalik na jato gavranova. Njihovi pogledi su bili upereni u jednu tačku, u tom trenutku Lunovoj ekipi nevidljivu, zbog isprečene zgrade. Po tihom žamoru i po povremenom zveckanju oružja znali su da se tamo nalaze oni nesretni ljudi sabijeni u gomilu i okruženi vojnicima. Snažno osvetljenje je ograničavalo njihovo prisustvo samo na senke koliba, ali je istovremenu Lunu olakšalo nimalo jednostavan zadatak pronalaženja omrznutih lica u mnoštvu koje je okruživalo trg. Posle podužeg traganja ugledao je  Brauna, Majnarda i Falkona koji su se bavili istovrsnom perverzijom kao i svi prisutni, smešteni prilično daleko od njih, gotovo kraj samog ulaza u kamp. Kada se iza zida u njihovom vidokrugu pojavio subjekt intersovanja one grupe južnjakinja, jedini koji nije bio iznenađen prizorom, bio je njihov mladi severnjački saborac. Tamna spodoba izronila je neočekivano i veličanstveno, a za njom i jedna prelepa, potpuno gola devojčica. Hodala je graciozno kao gazela, spuštenoga pogleda i blago nagnuta prema zabrađenoj i ravnodušnoj južnjakinji. Ženino uspravljeno držanje i lagani lebdeći hod su prezrivo ignorisali postojanje lepotice koja je blago dodirivala njenu tešku odoru. Najednom devojčica zanesenim pokretom podiže glavu i Lun se gotovo zakleo da su njene polusklopljene oči za momenat postale svesne njihovog prisustva. Trenutak kasnije shvatio je da je njen pogled prepun topline upućen jezivoj saputnici. Možda je udaljenost varala, možda nije dobro uhvatio odsjaj u njenim zenicama, pa ipak, u dugim noćima nakon tih događaja, kada mu se ova scena ponovo i ponovo javljala u mučnim snovima, devojka je južnjakinju gledala kao ljubavnicu. Pogled je potrajao samo tren. Sledećeg trenutka devojče je shvatilo da je neposredno  ispred njih gomila  nepomičnih spodoba. Najednom razum kao da se vratio u nju, oči joj se naglo raširiše u prestravljenom izrazu i njeno telo prestade zavodljivo da se zanosi. Tek tada, kada je cura pokušala da se zaustavi, Lunu postade jasno da je onaj blagi dodir njenih bedara i južnjakininje haljine u stvari ruka vodiča koja čvrsto drži devojčine najintimnije malje. Uprkos ove nepokornosti južnjakinja nije izgubila ritam svoga hoda,kao da je ne zanima da li ta devojka želi ili ne želi da je prati. Nastavila je neumitno da napreduje prema  svojim sunarodnicama, a snažni trzaj devojčinih bokova i bolni izraz njenoga lica jasno je govorio da je ruka njene predvodnice trgla njene dlačice. Sada je smireni hod tamne spodobe bio praćen snažnim trzajima nesretne devojke u kojima bi najpre njeni bokovi uznapredovali i tek nakon toga bi ih sustigle užurbane nožice i ostatak tela. Ruka koja ju je kontrolisala sada ju je bezobzirno kažnjavala za njenu neposlušnost. Onda su trzaji prestali i devojka je opet uspostavila ritam svojih koraka, ali izraz njenog lica je govorio da se plaši. Ne pomerivši se,kao da je reč o kipovima, zabrađene žene strpljivo su sačekale da devojka stigne u samo središte njihovoga ovlaš formiranog kruga. Kao i kod  prve južnjakinje i njihovi pokreti su se razaznavali kao blagi pomeraji njihovih odora, pa su ipak, ti pokreti nabora na teškim tkaninama odavali su da se njihove ruke blago spuštaju na devojčino telo. Pokušavala je da se izmakne, međutim kontrola njene vodilje nije popuštala, i svaki pokušaj izmicanja kažnjavan je snažnim trzajem. Tamne haljine su je opkolile i ispod njih su provirivale šake koje su je milovale. Njena vodilja je i dalje napredovala istim onim nezaustavljivim tempom vodeći je na onaj perfidni način. Izgledalo je da je pravi cilj njihovoga puta u stvari ona gvozdena konstrukcija neobičnog izgleda koja je bila postavljena samo malo dalje. Sada su je svečanim korakom prema tome objektu pratile i ostale tamne prilike dodirujući nežno njezino telo i tako je upućujući ka cilju njenoga puta. Najzad se njena predvodnica zaustavila. Kao mračno jato, pokrivene prilike zaokolile su devojku i željno  su je počele dodirivati prelazeći dlanovima preko njenih oblina. Međutim sada je to milovanje imalo svoj cilj i malo pomalo potiskivalo je devojku naniže i jasno se videlo da je primoravaju da se spusti na onu čudnu konstrukciju. Škrgutanje zuba mladog severnjaka upozorilo je Luna da u njemu raste bes. Ni on nije bio nimalo ravnodušan zbog užasa koji su posmatrali, ali je znao da ni po koju cenu ne smeju uzbuniti pre vremena ovaj raskalašni skup. Ako se razbeže pre dolaska udarnog odreda, svi njihovi napori biće zaludni. Spustivši mu lagano ruku na rame, dao mu je do znanja da ništa ne preduzima. Neočekivano, na samo par koraka od njih pojavila se  Glorija Ešton. Neobični stav te žene je bio oličenje ženstvenosti i elegancije. Njena je noga, malo izbačena unapred sada zategla suknju jasno pokazujući liniju butine, a listovi koji su zbog takvog položaja kroz rastvoreni prorez na suknji bili otkriveni, delovali su neodoljivo i zanosno. Ruke nehajno prekrštene na grudima bile su oslonac za njene dojke, sada prkosno izbačene i jasno ocrtane tamnim džemperom. Zagrnuta preko ramena sakoom u čiji podignuti okovratnik je utonula njena savršena frizura, bila im je okrenuta svojim čudesnim profilom. Tamne i tanke negovane obrve bile su uzdignute, a njene oči su sa napregnutom pažnjom školarca posmatrale scenu sa očiglednim zadovoljstvom. Za trenutak im je zaklonila vidik, a kada se pomakla pred očima im se ponovo ukazala ona grupa. U rukama nekolicine južnjakinja bilo je neko bilje kojim su nekako nežno milovale njenu stražnjicu. Ostatak zabrađenih žena je blago pridržavao devojku dlanovima koji  su se pomaljali ispod tamnih odora . Devojka je sada bila mirna i tiha poput bubice presamićena preko gvozdene konstrukcije. Za trenutak Lun je pomislio da se radi o pripremama za neko ritualno silovanje, pa ipak, sa tom scenom nešto nije bilo u redu. Njeno lice je bio u grču, niz obraze su joj tekle suze, a oči su joj bile ogledalo bola. Ono lišće bi se ponekad uzdizalo da ošine devojčinu stražnjicu, ali to nije moglo biti izvor onolike patnje. Žene koje su je pridržavale uopšte nisu bile grube, naprotiv, dlan položen na njeno oblo rame nežno se pomerao milujući je. Najednom Lunu postade jasno šta je izazivalo onaj bolni izraz na slađanome licu. U rukama morbidnim poslom zabavljenih južnjakinja bili su svežnjevi stare koprive. Neprestano su sa ovim svežnjevima čas prelazile po nežnoj koži, a zatim bi je brzim, odsečnim pokretom ravnomerno ošinule po prethodno nadraženom mestu. Kako je bilo sasvim dovoljno ruku sa ovim neočekivanim priborom u trenutku kada bi bila ošinuta već bi sledeći deo njene kože dodirivan i dražen da bi se i na njemu ponovio istovetni postupak. Naizgled paperjasti dodiri vrhovima snopa postepeno su njenoj koži dodavali boju, najpre roznjikavu, zatim sve rumeniju i zagasitiju, da bi zatim kratak udarac davao fantastičnu, gotovo umetnički osmišljenu crtu koja je malo pomalo produžavana na oslikanoj površini njenog tela. Južnjakinje su to činile sistematično, uz smirene i usklađene pokrete, pa su tako umotane u marame i haljine delovale kao sveštenice u nekom tajanstvenom verskom obredu. Kao da je njeno telo njihov oltar, devojka je nepomično trpela ovo poniženje. Najednom se u zbrku ludačkih zvukova umešalo  neko neobično šuštanje. Nije to bilo ništa preglasno, ali imalo je neku iritirajuću frekvenciju koja je uporno kao svrab prodirala, dražeći svaki živac. Okriće izvora zvuka je Lunu dalo do znanja da je prethodna muka nesretne devojke tek stepenica u piramidi bola i poniženja koji tek počinju da dobijaju zamah. Devojčin položaj se nije nimalo promenio, međutim ruke koje su joj bile prislonjene na slabine i ramena sada nisu bile opuštene, već su snažno pritiskale njeno telo koje se grčilo, ali su sve one čak i ovako udružene u napetim pokušajima da umire prelepo telo bile sasvim neuspešne. Za razliku od svojih sunarotkinja koje su očito naporno pokušavale da umire devojku, žena iza nje se smireno i detaljno posvetila svome poslu. U rukama je držala plamenik poznatoga  tipa, onakav kakav je normalno služio za spaljivanje stare boje. Baš je taj plamenik bio izvor onog groznog sveprožimajućeg zvuka. Snažno šišteći, plavkasti  plamen je veselo igrao među devojčinim butinama, i trag plamena se mogao ispratiti na devojčinoj koži, jer je delimično bila prekrivena  groznim plikovima a delimično je više i nije bilo a zamenjivale su je tamne spaljene rane. Plamenim dodirom trasirana, ova linija je i dalje ucrtavana ponovo i ponovo, lagano, bolno i neumitno. Najednom izluđujuće šuštanje je prestalo, pa gotovo istovremeno sa ovim olakšanjem Glorija Ešton se neobično dražesnim pokretom pokrenula u pravcu grupe koja je zlostavljala malu severnjakinju. U nekoj jezivoj tišini, možda umišljenoj posle maltretiranja sluha dugotrajnim iritirajućim šištanjem, njene istaknute potpetice poput udaraca štapom o štap zakucaše ritmično o pločnik od cigala, kao da time označavaju prelaz ka nekom veličanstvenom finalnom događaju kojime će se ovaj performans završiti. Zavodljivim, mačkastim hodom koji jednostavno nije podrazumevao bilo kakav vid žurbe ili nervoze odmicala je trgom i njeno telo se skladno njihalo. Najednom Lunu postade jasno još nešto, jer dotad, šokiran jezivim prizorom, nije ni primećivao događaje među gostima hotela. Njihovi odabranici su im sada bili u krilima i svi do jednog su isisavali njihove vratove. One žene su naglo oslobodile devojku i podigle su je sa onoga postolja. Ona je pomalo smušeno ustala prateći njihove ruke, međutim čim je ispuštena počela je da se zanosi, da bi se najzad skljokala kao krpena lutka. Uto Eštonova pristiže do nje. Spustila se gotovo do devojčinog uveta nešto joj govoreći. Zatim se uspravila simpatično napućivši usne i širom raširivši oči počela je da joj tepa baš kao malom detetu. Najednom jedna od južnjakina je preko devojke prolila neku kantu. Vazduh je vonjao po dimu, mirisu kuvanog povrća i truleži, ali u tom zadahu probila se jedna oštra aroma – miris benzina.   Glorija Ešton je lagano navlačila gumene rukavice i povlačeći curu za kosu uspravila ju je u klečeći položaj. Lagano je sklopila šake, kako bi se rukavice dobro pripile uz njene prste i dlanove, a zatim je pažljivo, pazeći da ne isprlja odeću, stala da utrljava benzin devojci u kožu, laganim usresređenim pokretima. Gladila joj je kožu niz pravilno ocrtanu kičmu, trljala joj bokove i oblu stražnjicu, prevlačila ruke duž slabina.i ceo taj ritual je bio prepun suptilne erotike i nekog  nedokučivog dostojanstva. Devojka se, mirno prepustila njenim dodirima. Bila je sva okruglasta, pa ipak dok se njeno oblo telo podatno izvijalo pod sigurnim pokretima ruku visoke i otmene gospođe, po ugibanju blede kože dalo se zapaziti da je to telo čvrsto, bez imalo sala.  Delujući zadovoljna ovim poslom, Eštonova je duboko i veoma glasno uzdahnula ispravljajući se nad curicom koja je mokra i mirna i dalje klečala. Opuštenim pokretom, ruka Glorije Ešton se pokrenula istovremeno kada je lagano iskoračila ka centru trga, da bi vešto i bespogovorno dohvatila njenu dugu kosu kod zatiljka i neočekivano je povukla za sobom. U prvom trenutku devojka se prosto suljala na kolenima, bolno vrisnuvši, pa se uz očiti napor i potpunu dezorijentaciju, zbunjeno i trapavo digla na noge i njene bucmaste nožice nevešto stadoše da love ritam dugih odmerenih koraka. Eštonova je delovala potpuno nezainteresovana za njeno nesnalaženje i ponosno je uzdignute glave napredovala ka svome cilju, što je devojku primoralo da ubrza korak skoro do trčanja. Prizor je postao gotovo nadrealan. Naočita visoka žena neuobičajene lepote i kraljevskoga držanja koja vodi nakvašenu devojku što se gega za njom vođena poput svinje, bila je oličenje samoga zla. Devojka očito nije znala šta bi sa rukama, čas ih je podizala čas jednostavno vukla po pločniku, dok su joj krupne dojke landarale poput priveska. Ta je njena nespretnost još više isticala nadmoćnu produhovljenost i duboku gospodstvenost njenoga dželata. U jednom trenutku, dok je Eštonova pobedonosno vukla tu stvar za kosu, postade jasno da prilaze stubu ispod  kojeg je naslagano ono granje. Lun je pod rukom koja je i dalje bila položena na rame njegovog mladog saborca osećao sve jače trzaje svakim novim poniženjem nesretne devojke, ali je mladić ipak ostao nepomičan. Kada je Eštonova pod samim stubom devojci oslobodila kosu ona podiže pogledi i možda je tada to lepuškasto stvorenje shvatilo kakav je grozni kraj ovde očekuje.  Započe da plače, sasvim tiho. Eštonova ju je pogledala blago, pa ju je laganim pritiskom ruke popela na gomilu granja prislanjajući joj leđa na stub. Ona se naglo stresla od toga dodira Suznih očiju, kao da se nečemu nadala, molećivo je gledala u lice nadmoćne žene. Ipak to nije nimalo ganulo Eštonovu. Na njen zahtev curica je sklopila ruke iza leđa oko stuba da bi ih ova obmotala čeličnom žicom. Devojčin dotada tihi plač sada se počeo pretvarati u ridanje. Eštonova se nije pokolebala njenim cmizdrenjem i razvijajući odmereno kolut žice lagano je nastavila čvrsto vezivanje  njenih bokova  za metalni stub, a zatim je otmenim pokretima pričvrstila i žrtvine noge. Najzad, žicom preko čela i glava beše privezana. Dok je devojka glasno jecala, Eštonova je izravnala haljinu istovremeno procenjujući svoj posao, potom se prijatno osmehnula uplakanoj devojci, da bi se zatim svojim dugim koracima odmakla. Tanane obrve joj se podigoše u visokom luku, čudne neobično blede usne se otvoriše formirajući oblik slova O, a sitne oči bljesnuše, dok je izvlaćila kutiju šibica kojom je napadno zazveckala . Sada su se devojčine krupne oči potpuno rastvorile i iz njenoga grla se prolomio vrisak. U tome trenutku Lunova ruka je zbačena i mladi severnjak se nenadano i furiozno pojavio iz senke. Prvi rafal je pokosio Eštonovu i većinu zakrabuljenih južnjakinja. Njihova tela još nisu ni dodirnula pločnik, kada se njegovo oružje okrenulo ka gostima hotela i pojedinačnim, smrtonosno preciznim hicima, ih je nemilosrdno obarao dok su njihove usne ispijale krv njegovih sunarodnika. Pre nego što je iko shvatio šta se dešava, njegovo oružje je prazno škljocnulo, a on se neviđenom brzinom zakotrljao po pločniku izbacujući prazni okvir. Prvi rafal straže je umesto furioznog nametnika pokosio čitav red gostiju i njihovih žrtava, a mladićevo oružje je ponovo zaštektalo, sada usmereno ka vojnicima. Sem je samo trenutak kasnije otvorio vatru iz svojih koltova, ali Lun je znao da  nema vremena za gubljenje. U opštem haosu koji je zavladao pokušavao je da razabere prostor oko kapije i najzad je shvatio da tri gangstera trče prema jednom od parkiranih vozila. Idućeg trenutka mladi severnjak pade smrtno ranjen, a Lun je povukao Sema za sobom jureći ka otvoru u ogradi. Iako su pucnjevi dezorijentisanih stražara odjekivali iza njih, Lun je postao svestan da je komešanje iza njih naglo postalo preglasno, i okrenuvši se, shvatio je da su žitelji kampa napali vojnike koji su se bezuspešno odupirali. Za trenutak je pomislio da će se sve završiti strašnim pokoljem, jer slutio je da će se južnjačke straže sada sjuriti ka logoru. Međutim, umesto toga, na prilazima kampu odjeknu zaglušujuća razmena vatre. Sa olakšanjem je shvatio da je udarni odred najzad stigao. Osmotrio je kapiju kroz koju su u kamp ulazila vojna vozila, da bi sa užasom shvatio da kola prema kojima su ona trojica trčala više nisu tamo. Doviknuvši Semu da ga prati kao bez duše je pojurio ka mestu gde su ostavili kola. Likvidiravši dvojicu zalutalih južnjaka, najzad stigoše do kola, shvatajući da ovakvi podvizi više nisu za njih. Bili su zadihani i uzdrhtali i krajnjim naporima uskočiše na sedišta i kretoše ka hotelu. To je bilo jedino mesto kuda su ona trojica mogla da se zapute.

XI

Nadomak naselja serija snažnih detonacija, praćenih bljeskovima iz pravca hotela dade im do znanja da se tamo dešava nešto neobično. Prošavši široki prilazni put, ugledaše onu, još nedavno predivnu aleju sa drvoredom u sredini. Fasade na rustičnim građevinama su bile razorene, a gipsani ukrasi i plemeniti kamen su ležali razbacani posvuda po teško oštećenim klinker opekama. Kandelaberi od kovanog gvožđa su bili isavijani snažnim eksplozijama i postade im jasno da su stigli tek tren pošto je neki unapred postavljeni sistem za samouništenje bio aktiviran. Među šutom je bilo i mnogo beživotnih tela osoblja hotela, od obezbeđenja, preko medicinskog osoblja, sve do devojaka odevenih poput francuskih sobarica. Hotel je bio razoren. Sa betonskih valjaka zjapili su  zagaravljeni prozori, a između njih izvijale su se grozno iskidane metalne grede..Negde iza hotela okretale su se elise jednog helikoptera spremnog za poletanje i Lun potera vozilo u tome pravcu. Pred samim hotelom nalazilo se nekoliko ljudi zauzeto pucanjem u pravcu, nekim čudom nedirnutog, ulaznog hola. Zahuktalo vozilo ih je jednostavno pokosilo. Kao da je to bilo neki signal, trenutak potom helikopter je uzleteo. Lun i Sem iskočiše iz kola uzalud pucajući za njime. Najzad, kada im se letelica izgubila iz vida okretoše se onima koje su rasturili udarom automobila. Nisu delovali preteće i Sem pokupi oružje oko njih. Trenutak kasnije iz hola se začulo dozivanje.

–         Ako ste neprijatelji tih vucibatina, molim vas da ne pucate! Izlazim!  –  Kroz

razbijeno okno najpre je izletela puška, a trenutak kasnije podignutih ruku pred njima se pojavio niko drugi nego doktor Štraus. Bio je sav zagaravljen, odeven u svoj lekarski mantil, sada pocepan i prljav. Veće iznenađenje nisu mogli zamisliti.

–         Hiljadu mu kitova ubica, ja sam mislio da je ovaj na njihovoj strani!

–         I ja, ali sačekajmo malo.    – odgovori Lun na Semovu začuđenost. Vilhelm

Štraus je očito bio povređen, ali delovao je sasvim prisebno. Kada im je prišao spustio je ruke i rezignirano ih je pogledao čkiljeći, jer je izgubio svoje cvikere.

–         Pre no što me išta pitate, moram vam reći da jesam bio pripadnik organizacije, ali protiv svoje volje. Ako sam uhapšen neću se tome opirati.

–         Mi ne hapsimo, doktore, ali uskoro će stići oni koji to čine. Međutim ako je istina da ste protiv svoje volje učestvovali u svemu ovome, neće vam smetati da odgovorite na neka moja pitanja. – obratio mu se Lun.

–         Naravno. Reći ću vam sve što vas zanima – Štraus nije delovao dvoličnim.

Par trenutaka Lun je pokušavao da proceni iskrenost svog sagovornika, a onda se učvrstio u ubeđenju da je doktorov duh slomljen i da je najverovatnije spreman da se ispovedi o svemu što zna. Najzad, dok je sem nekim komadima razorene instalacije vezivao onesvešćene napadaće, Lun se obrati Štrausu :

–         Zašto ste napadnuti, doktore? – Morao je znati uzroke razdora.

–         Kao i svi ostali koje ovde vidite. Odbio sam da sarađujem sa njima. Da li ćete mi verovati ako kažem da odavno iščekujem ovu mogućnost? Sada to i nije preterano važno, jer mislim da to nije poslednje pitanje. – reče on.

–         Najviše me zanima šta je to alfa mužjak – Doktor razrogači oči

–         Alfa mužjak! Dakle, znate i za njega  Sada se nalazi u helikopteru sa onom trojicom razbojnika i ne znam šta će se sa njime desiti. Ali da bih vam objasnio šta je uloga ”alfa mužjaka”, moram priču započeti od samog početka. Prvi moj susret sa njime se desio davno, još u vreme dok sam bio  načelnik psihijatrije u Edinburgu. Policija je, po sudskom nalogu, kod nas dovela ubicu neke prostitutke, označenog kao ”veoma opasan”. Kod nas je doveden zbog toga što je, po svedočenju nekolicine očevidaca, ispijao krv svoje žrtve. Neuračunljivost je vrlo ozbiljna olakšavajuća okolnost i nijedan sud u Britaniji neće rizikovati obaranje presude, ukoliko postoji i najmanja sumnja u pozivanje na mentalnu bolest. Bio je vezan čeličnim lisicama, sa okovima na nogama i odmah sam uočio da mu svetlost veoma smeta, što me je ozbiljno kolebalo u vezi njegovoga stanja. Već pri prvom ispitivanju bilo mi je potpuno jasno da on ne samo da nije psihijatrijski slučaj, već je, uz neuobičajeno visoki koeficijent inteligencije, i izuzetno obrazovan. Srećom, sudski dopis je nalagao da pacijent bude vezan i sve tragedije koje su se mogle dogoditi su zbog toga bile izbegnute. Da sam tada napisao svoj izveštaj po kome njegovo stanje nije nikakva olakšavajuća okolnost, on bi bio spaljen na električnoj stolici i nas dvojica ne bi sada bili ovde. Ipak, ja to nisam uradio. Morate uzeti u obzir da sam u to vreme bio mlad i željan napredovanja u karijeri. Razlog njegovog dovođenja me je kopkao i hteo sam da obezbedim sebi neko vreme kako bih proučio motive njegovog neobičnog postupka. To je delovalo kao ozbiljan profesionalni izazov i zbog toga sam od suda tražio dve nedelje, kako bih sastavio objektivan izveštaj, što mi je i odobreno. Štampa se potrudila da rastrubi bizarni ispad moga pacijenta i prosto nisam imao mira od čestih poseta najraznovrsnijih radoznalaca. Šestoga dana po dovođenju ”alfa mužjaka”, na moja vrata je zakucala Glorija Ešton. Iako sam u početku mislio da je to samo još jedan radoznalac, njeno poznavanje materije me je ubrzo razuverilo i sve više sam se zanosio njenim čudnim teorijama. Naravno, to se nije desilo prilikom njene prve posete, jer ona me je u to vreme prosto opsedala, dolazeći više puta dnevno na kliniku. Najzad sam sudu dostavio mišljenje po kome pacijent boluje od teške nervne bolesti, a Glorija je preko svojih veza isposlovala da se njegovo lečenje poveri našoj ustanovi. To je bila ta moja sudbonosna greška, koja će odrediti moj životni put od toga trenutka pa sve do ovoga mog razgovora sa vama. Pre no što vam ispričam celu priču reći ću još samo ovo – nijednom se nisam okoristio rezultatima svojih eksperimenata i nikada me nije vodilo ništa drugo osim naučničke radoznalosti. Potpuno sam svestan jezivih posledica koje je to proizvelo i spreman sam da odgovaram za svoja dela, neovisno od kazne koja zbog toga može da me sustigne. Sada, kada ste to prihvatili, ispričaću vam u šta sam se tada upleo. Viktor Džejms Pibodi, kako je glasilo ime tog pacijenta naše ustanove, vama poznatog kao alfa mužjak, od samog pristizanja je odbijao hranu i sa histeričnom upornošću je insistirao da njegova soba neprestano bude zamračena. To smo tumačili znakom protesta zbog toga što je neprestano vezan i nismo preduzimali nikakve protivmere, izuzev što smo ga priključili na infuziju. Nesvesno smo mu na taj način obezbedili jedinu hranu koju je mogao da podnese, ali to sam saznao tek kada se u ceo taj nesretni splet događaja uplela i Glorija Ešton. Vidite, ovo će možda delovati neverovatno, ali ona je tada bila drukčija. Bila je mnogo starija nego kada ste je poslednji put videli.

–         Znam. Upoznat sam sa njenim godinama – prokomentisao je Lun.

–         Onda ćete možda lakše prihvatiti sve ovo što ću vam ispričati. Od svoje prve posete nije prestajala da me intrigira svojim pričama o nekim temama koje sam još u studentskim krugovima načuo od svojih kolega koji su naginjali misticizmu. Za razliku od studentarije koja je o besmrtnosti pričala površno i sa visine, njen nastup je bio siguran i sa mnogo detalja koji su bili eksperimentalno proverljivi. U to vreme Pibodija nije pominjala, nego me je neprestano ubeđivala da bi moja karijera krenula uzlaznom putanjom, samo kada bih odbacio svoja predubeđenja i prihvatio da medicina ima i druge puteve osim onog koji vodi poreklo iz stare grčke. Malo pomalo je počela da mi donosi fotokopije nekih dokumenata pisanih na egzotičnim jezicima, tvrdeći da je to samo deo onoga što sadrže njoj dostupni izvori. Nisam joj od prve poverovao, ali prilikom provere dobijenih fotokopija u nacionalnom muzeju, izazvao sam pravu histeriju među prisutnima, jer radilo se o nedostajućim stranicama spisa iz 6. veka koji su se zbog svojih jeretičkih ideja čuvali u Vatikanskim sefovima. Fotokopije su bez ikakve sumnje bile načinjene sa orginala, i to orginala koji, po njihovom znanju, nije postojao nigde na svetu. Pošto je time stekla moje bezgranično poverenje, odala mi je da je članica kulta koji je nazivala Sestrinstvom, udruženja drevnih isceliteljki koji je datirao iz prethrišćanskih vremena. Nedugo posle toga mi je saopštila da moj pacijent nije ništa manje nego vampir. Iako je svojim dotadašnjim postupcima opovrgla mnoge moje sumnje, činilo mi se da je ta njena tvrdnja, u najmanju ruku, plod njene uobrazilje. Međutim, ona je sve moje sumnje razvejala sa neopisivom lakoćom. Ignorišući Pibodijeve, kako sam naknadno saznao, visoko razvijene hipnotičke moći, razvukla je zavese puštajući sunčevoj svetlosti da obasja njegovo telo koje je prethodno otkrila. Ono što se desilo bilo je neopisivo i to je jedna od retkih stvari u kome su holivudski filmovi blizu istine kada se radi o vampirskoj tematici. Preskočiću detalje jer ono što sam želeo da kažem je to, da sam od toga trenutka bio ubeđen da je moj pacijent zaista ono što je ona tvrdila. To saznanje je presudno uticalo na davanje moga mišljenja o Pibodiju. Imati stvorenje iz legendi spremno za seciranje na operacionom stolu je više no što ijedan naučnik može poželeti. Međutim, Glorija Ešton je imala drugačije planove. Sledećeg dana je donela sa sobom golemu fasciklu prepunu fotokopija sličnih onima sa kojima je zadobila moje poverenje, ali sada dopunjene urednim prevodom na engleski. Gotovo da i nije bilo potrebe da me ubeđuje, jer ono što je tamo bilo napisano je bilo toliko intrigantno i neverovatno da sam se gotovo onesvestio od uzbuđenja. Sestrinstvo se u svojoj istoriji već sretalo sa stvorenjima poput Pibodija, i ne samo to, već su u nekim periodima vodile i čitave potrage za njima. Među dokumentima koje mi je Eštonova donela postojali su strogo naučnim jezikom napisani rezultati seciranja tih čudovišta. Najneverovatnije je ipak bilo ono što je bilo izneseno pri kraju drevnih zapisa koje su moje drhtave ruke nespretno prevrtale. Tamo je bila tvrdnja da pravilnom primenom vampirske krvi, uz predostrožnosti koje su opisane u dokumentu koji tada nije bio priložen, ljudski život, bez propratnih štetnih posledica karakterističnih za taj mračni soj, može da se produži u nedogled. Posle uvida u te papire nije trebalo mnogo da prihvatim sve uslove koje mi je postavila, i da potpišem bez čitanja sve ugovore koje je takođe imala uz sebe. Dan kasnije sam uz njen nadzor počeo da izučavam onaj prethodno nedostajući dokument.

–         Recepat kojim se besmrtnost postiže uz pomoć vampirske krvi?

–         Da, ali ne samo to. Uz neke dodatne uslove telo se moglo regenerisati, kao što se to desilo u Glorijinom slučaju. – dopuni tvrdnju Vilhelm Štraus.

–         Ili  Braunu, Majnardu i Falkonu. – nagađao je Lun. Štraus ga pogleda.

–         Da, i njih. Ali, moji prvi eksperimenti su izvedeni u vreme kada me bezumni nagon još nije odveo toliko daleko da zaboravim na osnovne principe lekarske etike. Iako su stari dokumenti podrazumevali užase sa kojima ste, pretpostavljam, već upoznati, u to vreme sam verovao da se sasvim prihvatljivi rezultati mogu postići i uz izbegavanje najjezivijih rituala. Na osnovu podataka pronađenih u tim zapisima načinio sam kompjutersku simulaciju procesa po kojoj su moje zamisli bile sasvim ostvarive. Danonoćno sam radio na tim simulacijama i obuzimala me je nervna groznica, tako da sam najzad morao da usporim svoja ispitivanja. Negde u to vreme Glorija Ešton je jednostavno prestala da dolazi. Mada je ona baš tada uz pomoć svojih starih gangsterskih saradnika počela da izgrađuje mrežu koja će najzad dovesti do izgradnje ovoga hotela i stacioniranja hrane u izbeglički kamp, ja sam verovao da me je najzad ostavila na miru. Uporno sam istrajavao u ubeđenju da su stari zapisi preopterćeni sujeverjem.  Nažalost, kompjuterske simulacije su neumoljivo ukazivale na činjenicu da bez obzira što će neke slabosti vampirizma, kao na primer osetljivost na sunčeve zrake, biti otklonjene, neumitno prehrana tretirane osobe mora biti ljudska krv, kao i to da u prvo vreme ta krv mora biti zasićena jednom posebnom vrstom adrenalina. Počeo sam da radim na jednoj orginalnoj formuli koja će krv zameniti krvnom plazmom…

–         Što je najzad dovelo do debakla sa pacijentima na kojima ste vršili svoje eksperimente? – Lun je znao za optužbe o eutanaziji protiv Štrausa.

–         Da. Svaki surogat normalne hrane dovodio bi do nagle degradacije tkiva koje se neminovno završavalo smrću subjekta. – Odgovori mu Štraus.

–         Tri godine ste proveli po sudovima. – podseti ga Lun

–         Tačno. Iako sam oslobođen odgovornosti više niko nije želeo da me zaposli. Kada se ponovo pojavila Glorija Ešton moj sunovrat je bio toliki da od poverioca nisam smeo otići ni do prodavnice.  Njena ponuda je tada za nekoga u mojoj situaciji bila jednostavno neodoljiva. Smesta je otplatila sve moje dugove i pošao sam sa njom u navodno ekskluzivnu kliniku za bogatu klijentelu gde ću dobiti priliku da se bavim naučnim radom i odlične uslove za život. Verovatno i sami pogađate da je put vodio ovamo. Nikad nisam razumeo kako je Viktor Džejms Pibodi iz strogo čuvane klinike, pod strogim tretmanom, dospeo ovamo, ali verujem da je mnogo novca utrošeno da bi se to postiglo. U svakom slučaju, ispostavilo se da doktor Bernar nije ni izdaleka pokazao onakvu veštinu kao ja prilikom onih  prvih neuspešnih eksperimenata i odluka rukovodstva je bila da me  neodložno i hitno angažuju na projektu. U prvo vreme nisam ni znao u šta se upuštam, jer je moj krug kretanja bio mojom sopstvenom voljom ograničen na prostor laboratorije. Tek primoran povremenom ogromnom iscrpljenošću upotrebio bih svoju sobu gde bih kratko odspavao, a zatim sam se ponovo sa ogromnom energijom bacao na ostvarenje sna o besmrtnosti. Resursi koji su mi prethodno bili nedostupni, sloboda u radu koja mi je omogućila da razmišljam samo o izradi seruma, ne ulazeći u probleme naknadne terapije, ili prethodne pripreme, davali su mi iluziju bezgranične moći. Glorija Ešton je budno pratila svaku fazu moga rada i njene neprestane pohvale su podilazile mome egu. Kada je posle dva meseca ubistvenog posla serum najzad bio gotov, ona lično se ponudila za prvog zamorca! Moja zabrinutost je nimalo nije pokolebala i mirno je primila ubrizgavanje onoga što sam ja pretenciozno nazvao nosferatusom. Uspeh je bio zapanjujuć. Sve analize su ukazivale da se njene ćelije podmlađuju, a od nekog sporednog dejstva nije bilo ni traga. Uprkos svemu što sam znao, oslobođen svake brige o njenoj ishrani, jednostavno nisam ni pomislio šta bi mogao biti faktor uspeha eksperimenta, izuzev moje genijalnosti. Toliko sam bio prepun sebe da ni za trenutak nisam razumeo ulogu mladih ljudi koje je Eštonova odvodila u svoje odaje. Uspeh eksperimenta je ubrzo bio svima poznat, pa su zbog toga serum primili i ostali članovi uprave. Kao i kod Eštonove i kod njih je sve prošlo u najboljem redu. Samo nekoliko dana kasnije ubrizgavanje seruma izvršio sam na nekoliko visokih oficira, posle čega su se stvari počele odvijati vrtoglavom brzinom.

–         Verovatno je izbeglički kamp oformljen posle toga. – nagađao je Lun

–         Baš tako. Hotel je najednom bio prepun mladih devojaka koje nisu znale engleski, ali su neprestano bile strahovito uplašene. Svega mesec ili dva u kliniku stadoše dolaziti ljudi, čija pojava me je ispunila strahopoštovanjem. Bile su to ličnosti o kojima sam pre toga mogao čitati u novinama, ili ih gledati u izveštajima o džet-setu. Istovremeno, živci doktora Bernara su počeli popuštati i on mi je prvi put rekao nešto o užasima koji se dešavaju. Treba li da vam kažem da mu nisam ni reč poverovao? Tek kada je tri dana kasnije ustreljen u navodnom incidentu sa obezbeđenjem, počeo sam da shvatam ozbiljno njegove reči. Ponovo sam pregledao sve simulacije koje sam načinio da bih ostvario projekat nosferatusa i najzad sam shvatio da nema nijednog drugog objašnjenja za uspeh eksperimenta izuzev da subjekti piju krv iz vene drugog, potpuno svesnog ljudskog bića!

–         Dakle, i oni postaju vampiri. – zaključi Lun.

–         Ne! Nijedna osobina vampirskoga prokletstva ne prelazi na njih, izuzev besmrtnosti. Istovremeno, nisu otporni ni na povrede. Zauzvrat, pod određenim uslovima njihova tela se regenerišu. Međutim, preduslov bilo kakvog uspeha je krv ispijena direktno iz ljudskog krvotoka.

–         Ta regeneracija… O kakvim uslovima vi u stvari govorite? – zapita ga Lun.

–         Nauka kakvu sam ne tako davno poznavao na to pitanje ne daje nikakav odgovor. Sve je to u području legendi i mistike. Pa ipak ću pokušati da vam odgovorim najegzaktnije što mogu. Ono što zovem nosferatusom nije nikakvo ispijanje vampirske krvi, čak ni prerađene. To je ekstrakt dobijen komplikovanim hemijskim procesom, koji može biti izveden na nekoliko načina. Kada mi je Glorija Ešton dala prvi opis dobijanja tog ekstrakta, ona je to učinila samo da bi ispitala moje sposobnosti. U to vreme ona ni u kom smislu nije verovala da ću u svojim ispitivanjima stići toliko daleko, pa mi je ustupila najkomplikovaniju varijantu dobijanja ekstrakta, baš onu koja obezbeđuje podmlađivanje. Kao što se pokazalo, iako sam postupak izveo bez ijedne greške, subjekti su pomrli. Sramota mi je što vam moram priznati da sam dobro znao šta je tome uzrok. U opisu postupka se detaljno opisuje i prvi obrok posle ubrizgavanja. Znate, nije tu u pitanju jednostavno ispijanje krvi. Ta krv mora ispunjavati određene uslove, uslove koje u laboratorijskim uslovima nije moguće postići. Sestrinstvo je detaljno opisalo taj bogohulni ritual, kojim se predviđa da žrtva mora biti smrtno uplašena i seksualno uzbuđena pre konzumacije. Samo tako je uspeh izvestan. Eto, to je jeziva cena vraćanja mladosti.

–         Hoćete da kažete da postoje i drugi ekstrakti?. – zapita ga Lun

–         U svakom slučaju opisao sam vam najzlokobniji postupak, onaj koji zahteva neprestano ispijanje ljudske krvi. Kod najjednostavnijeg, onog koji produžava vek, ali ne obezbeđuje besmrtnost, ljudska krv je potrebna svega oko nedelju dana, posle čega je moguć povratak normalnom životu, uz redovno ponavljanje terapije na nekom godišnjem nivou.

–         Vi ste ipak sve to znali od samog početka – zaključi Lun.

–         Tačno, ali verovao sam da to mogu promeniti. – Priznade Štraus.

–         Još nešto ne razumem. Ako ne grešim alfa mužjak je bio smešten u onom vrhunski obezbeđenom prostoru pokraj same ambulante, nije li tako?

–         Da, to je tačno. – Štraus ga je iznenađeno pogledao.

–         Bio sam svedok odvođenja mladog čoveka u tu prostoriju. Odatle je izveden sa strašnom ranom na grudima. Imate li objašnjenje za to?

–         Naravno. U mome prvobitnom eksperimentu sam, osim postterapijskog postupka uneo još jednu nedoslednost. Da bi terapija bila uspešna vampir koji je izvor sirovine za serum mora uzimati prirodnu hranu. Jedina prirodna hrana u tom slučaju je ljudska krv. – odgovori Štraus

–         Ali odakle ona rana na njegovim grudima? – Lun i dalje nije shvatao.

–         Rekoh vam da gosti hotela nisu bili vampiri u pravom smislu te reči, pa njihov ujed na žrtvi nije ostavljao nikakve posledice izuzev ranice kroz koju su im isisavali krv. To ni u kom slučaju ne važi za iskonskog vampira, što je alfa mužjak bez daljnjega bio. Njegov ugriz prenosi zarazu. Njegovi obroci bi neumitno i sami postali iskonski vampiri, što se nije moglo dozvoliti. Zbog toga im je pre transformacije moralo biti probijeno srce glogovim kocem. – odgovori mu Štraus umorno. Lun je zaustio da postavi

sledeće pitanje, ali u tome ga prekide buka dizel motora vojnih vozila koja su histerično uletela u naselje. Iz vozila izleteše specijalci i sva trojica podigoše ruke pred uperenim oružjem i mrgodnim pogledima. Objašnjena nisu mnogo vredela. Spakovani su zajedno sa Štrausom i svezanim mafiozima u jedno od vozila, da bi tu zakatančeni iščekali da se završi rutinski pregled naselja. Dvadesetak ljudi pokupljenih posle toga je napravilo priličnu gužvu i Sem je sve vreme puta ka vojnoj bazi u Montenegru sedeo kao na iglama, stiskajući se uz jednu od prelepih hotelskih devojaka.

XII

–         Šah-šeh-šuh – Odjeknu naglo zadovoljni Semov uzvik propraćen žestokim

udarcem skakača po šahovskoj ploči. Od događaja u “Iskušenju” prošlo je godinu dana i dva prijatelja su sada bili pod budnom paskom Brende i Džejn.

–         Mat !  –  Pozicija crnog lovca je očito promakla krupnome starcu, što je Lun

spretno iskoristio. Pomerio je naočare sa vrha nosa i ispravio se u pletenoj stolici postavljenoj u udobnoj bašti njihovog povelikog dvorišta. Po zadahu Temze   znao je da je proleće u zenitu, i bogato rastinje je prijatno mirisalo.

–         Ma… ma… to je… podlo… sto mu pokvarenih jamajčanskih pirata! – Lun je

zamišljeno posmatrao starog prijatelja. Otkad ga je Džejn ljubomorno nadgledala nije se usuđivao da mnogo govori o nedavnim strašnim događajima.

–         Znaš li, Seme, od koga sam juče dobio razglednicu? – zapita Lun odsutno.

–         Ma… otkud taj lovac? – Sem se nikako nije mirio sa svojim porazom.

–         Od doktora Vilhelma Štrausa. – Ignorisao je Lun njegovo negodovanje.

–         Opa! Baš si ga inspirisao, sto mu barakuda! – zabezeknu se Sem.

–         Izgleda da me zbog nečega poštuje. Javio se iz Hjustona. Tamo sada za Nasu vodi neka medicinska istraživanja.- zaključi Lun.

–         Hmm. Vojska nije sklona da u javnim suđenjima otkriva stvari – reče Sem

–         Nije samo to, Seme. Upadljivo izbegava da govori o onome što tamo radi. Uostalom, znaš li koji je danas datum. – naglo se upiljio Semu u oči.

–         Datum? Pa… Hiljadu mu sirena! Trideseti april! – poveza Sem.

–         Da. Noćas je godišnjica onog užasa. Nikada nije razjašnjeno šta se desilo sa helikopterom u kome su se nalazili Braun, Majnard i Falkon, a što je još važnije u kome se nalazio i Alfa mužjak. Zar iko normalan može da poveruje da neki helikopter može promaći u vazdušnom prostoru koji je pod kontrolom Američkih nosača aviona? – zapita se Lun.

–         Misliš da su ih oborili? – zapita ga Sem.

–         Ne. Leteli su u pravcu Montenegra, a oni imaju profesionalnu civilnu kontrolu leta. Pad helikoptera bi bio primećen. – u to je bio siguran.

–         Na šta ciljaš, sto mu obešenih gusara? – dvoumio se Sem.

–         Mislim da su ih prinudili na spuštanje. Siguran sam da je alfa mužjak opet u rukama Pentagona, ali sada bez posrednika. Eto šta mislim! – zaključi on

–         Mračne misli… Ne planiraš valjda novu misiju? Brenda… – stresao se Sem

–         Ne brini. Džejn je još gora. Najzad, postoje i drugi koji bi trebalo da se zabrinu oko tajnih eksperimenata. Šta je sa nevladinim organizacijama?

–         Pa, Donalde, ovaj novi vek od koga se tako mnogo očekivalo ispade mnogo mračniji nego što smo mislili, hiljadu mu okeanskih tajfuna.

–         Uostalom, lično sam uveren da su ona tri gangstera likvidirana. Zašto bi ih Pentagon zadržao? Moram da te podsetim da sam se u stvari zbog njih upleo u sve te jezive stvari.-Mobilni telefon na stolu zapiskuta i Lun podiže

spravu. Sem je posmatrao kako mu se izraz lica menja i postaje sve napetiji. Kad je spustio aparat, njegova odsutnost postade neizdrživa. Najzad Sem prasnu.

–                     Aaa…nećeš, ne bez mene! – Lun podiže pogled i osmehnu se omatorelom

morskom vuku. Da, možda njih dvojica neće još dugo poživeti, ali prepustiti sudbinu sveta amaterima… E, to nije mogao da dozvoli!

O autoru: Rođen 1962 godine u Subotici. Živi i radi u Subotici. Objavljivao u fanzinu „Meteor“ i na sajtovima „Sveska“ i „ProzaOnLine“. Trenutno sarađuje sa Milivojem Anđelkovićem na njegovom projektu „Naseljavanje Vizantije“

3 Responses to Stevan Šarčević: Poslednja Lunova avantura (Sci & Fi 2010 – treća nagrada)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*