Stevan Šarčević: Dosadno popodne (SF Serbia 2013 – drugo mesto)

Filed under: nagrađeni radovi,region,SF Serbia 2013 |

zemlja– Tak… Tak… Tak… – tišinu vrelog dana remetilo je jednolično klepetanje oštećenog krilca vetrenjače. Razvigorac je donosio svežinu sa reke. Tina se protegnu poput mačke na podnevnom suncu, vitog tela uvaljenog u ofucanu baštensku stolicu stamene predratne izrade.

Kroz poluspuštene kapke primetila je suvonjavu priliku u dugom mantilu, koja se pomaljala iz bagrenjara podno bašte. Poravnala je znojem natopljenu haljinu, dok su potpetice došljakovih kaubojki upadale duboko među zasade, bez vidljive štete.

– ’B’r dan gospoja – obratio joj se dodirujući široki obod spuštenog šešira. Tina diže pogled na vetrom izbrazdano lice i, talasajući bujnim kovrdžama, klimnu glavom u znak pozdrava.

– Ako ima kak’og posla da se odradi za ‘ranu i prenoćište, rad bih bio da ga se do’vatim – reče on bez prenemaganja. Lajka zaskiča, samo lanac što nije otkinula.

– Svinjac bi se mog’o očistit’. Tragač i lopata su onde pod nastrešnicom. Imam paradičkom čorbe i šufnudle, a spavat’ mo’š onamo u šupi – došljak klimnu glavom, pa krenu.

– Ubacivaj đubre tamo u biorazgrađivač, al’ pažljivo – dobaci za njim. Nije se ni osvrnuo na njene reči. Mačkaste oči uvređeno zatreptaše svilastim trepuškama. Tina zapravo nije volela ljude sa reke. Smrdeli su.

– Škrip, krr, škrip, krr, škrip, krr, škrip… – čula je Tina dok je pod velikim loncem u kuhinji pripaljivala gas. Nešto kasnije sto je na tremu bio postavljen. Posmatrala je došljakove lagane pokrete. Vetrić mu je pomerao peševe kaputa. Primetila je da mu o boku visi ogroman revolver. Da bi umirila leptiriće u stomaku, uključila je tranzistor na stolu i trubači udariše iz sve snage.

Tren kasnije Lajka je zaurlala trzajući lanac kao pobesnela. Od treštanja „Kalašnjikova“ sa radija gotovo da i nije primetila kad četiri konjanika uđoše u dvorište. Prvi, visok i upečatljivog lika, jahao je belog konja, na glavi je umesto kape imao venac, a o sedlu mu je visio tobolac sa lukom i strelama. Al’ je ovaj demodiran, pomislila je Tina, dok se drugi došljak posred bašte spustio sa crnog konja, pa je stao po jagodama nekakvim kantarom premeravati. Tina je sumnjičavo odmeravala štetu koju su činile šljampave čizme i premišljala se kakva li je sad to inspekcija.

– Hej dronjavi, pazi brate na te jagode, sve si ih izgazio! – doviknu mu ljutito, ali onaj ne haje. Lepi joj se obratio, ne sjahavši sa belca.

– Došlo je vreme strašnog suda i prihvatićete bez roptanja ono što vam sledi – sav nasmešen k’o i svi činovnici delovao je prilično naduveno. Očito nije pogrešila, opet neka sanitarna inspekcija. Dosta joj je više bilo i inspekcija i države, a pomalo i života samog.

– Ma, nosite se bre sva četvorica iz moje bašte, pre no što se sačmare do’vatim! Jeste l’ čuli?!

– Bojim se, djevo bajna, da ne shvatate svrhu našeg dolaska – savršeno mirno joj odvrati onaj zavodljivi.

– Ko, bre, ne shvata! Gubite se odatlen i gazdi kaž’te da ovde ič za njega nema – vrisnula je Tina.

– Djevo bajna, vi mora da poznajete otkrovenje Jovanovo, kad za moga Gospodara znate. Imate moje poštovanje, ali i sami znate da će biti što biti mora…

– Ovaj točak mnogo škripi. Valjalo bi nešto uraditi – prekinu Stranac došljakovu tiradu.

– Ne ometaj me, smrtniče – odmerio ga je zavodnik iz sedla.

– Tebe nisam ništ’ pit’o, nalickani – odbrusi mu Stranac i ne pogledavši ga.

– Da ne zažališ zbog oholih reči? – dok je lepi to izgovarao, Tina je kriknula, jer je drugi jahač naglo priterao riđana i zamahnuo ogromnom katanom. Opomenut vriskom Stranac se okrenuo, potegao revolver i preciznim hicem pogodio napadača sred čela. Dok se ovaj strovaljivao u prašinu, onaj što je premeravao baštu zalete se uz urlik, ne bi li ga kantarom po glavi odalamio. Drugi ga je Strančev pucanj oborio na zemlju. Jahač na zelenku jurnuo je i gotovo oborio Stranca, ali ovaj se nije predavao. Iz okreta ga je sa dva hica oborio iz sedla i u zadnjem trenutku izbegao strelu kojom je prvi uljez pokušao da ga eliminiše. Poslednja dva pucnja dokrajčiše i zadnjeg protivnika. Stranac obrnu revolver, dunu u cev, pa izbaci čaure iz burenceta. Potom je, pažljivo vadeći metke iz opasača, napunio oružje, te ga vratio u futrolu.

– Pa ondak gospoja? Imal’ il’ nema masti da podmažem kolica? Poludeh od ovog škripanja – Tina je rasejano klimnula glavom i pomislila: „Do đavola, čorba se ohladila.“

– Ako si gladan, izvoli – ponudila ga je da zauzme mesto za stolom. Stranac je navalio na ručak, a ona se setila da se nisu propisno upoznali.

– Ja sam Tina. Može li se znati tvoje ime? – mazno mu je dobacila uz zavodljivi smešak.

– Isus – procedio je stranac između dva zalogaja. Tina je nezadovoljno odmerila džumbus po dvorištu.

– One leševe posle turi u biorazgrađivač… – reče.

Trubači sa radija zasviraše „Mesečinu“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*