Šta je posao kritičara

Filed under: kritika,region,Srbija |

kritikePiše: Miloš Ristić

Posao kritičara nije da bude strogi naučnik. Da se bacaka teorijama, terminima i termimitima svoje nesposobnosti da razume neko delo. Da oseti, da. Da namiriše. Da opipa. Ne da konstatuje. Da iznosi na videlo stilske figure i pravce, da mu samo to bude svrha. Naročito ako je delo novo. Ako je novijeg datuma, ako nema nijedne ili još nema nijedne valjane kritike, kritika ne sme biti jednostrana (u duhu fakultetskog malog ili kasnije velikog naučnog rada) već himerična, a kada kažem himerična mislim na to da ona treba da bude u isto nevreme i kritika i teorijski rad i recenzija i prikaz. Sve da bi upoznala javnost sa nepoznatim ili manje poznatim autorom o kome nije pisano uopšte ili vrlo malo, da nas upozna i sa piscem i sa delom njegovim i temama i idejama i tako dalje. Naravno da se kod pisaca ili pesnika, da budem tačniji, kod prozaca ili pesnika (dramske pisce u zavisnosti od načina svrstavam u jednu od ove dve grupe), kojima su već posvećene decenije kritičkih i naučnih tekstova, i doktorskih radova i teza, nema potrebe okretati himeričnoj kritici.
Noviji kritičari, pogurani egoističkom mržnjom prema jedinim pravim kritičarem u srpskoj istoriji, Jovanu Skerliću, utučeni u mozak i u pojam samospoznajom o nemanju autoriteta u svojoj okolini i na državnom nivou, beže od negativnog i pozitivnog kritičkog stava kao đavo od krsta. Misle da se u objektivnosti krije književno građansko pravo i ugled. A ne znaju ni šta je objektivnost ni gde se sve ona gubi i potire, ni koliko su u svoj toj tobožnjoj strogoprofesionalnoj objektivnosti zašli u minus-prisustvo subjektivnosti. Nije mi namera da pišem o ovim drugima, subjektivnim kritičarima, jer su prozirni kao pivo, i nema potrebe. Lokal-patriotizam ih odaje. I prodaje, ali to je već ekonomska a ne književna tema.
Kritičar danas, treba da je, čovek koji ne samo da definiše, već i čovek koji piše. Trezvenjaštvo i naočarci upropastili su srpsku književnu kritiku, i zato nemamo pravog velikog kritičara već duži ratni i neratni period. Ta razumna dekartovska ,,fela“ na samo da naklapa i obrazlaže jednu strogu zacrtanu polaznu liniju kao da brani svoje viđenje na ispitu uplašivši se javno i stavno profesora da li će mu se dopasti i da li će izbeći peticu i obnavljanje godine ili gubitak budžetske opsesije privilegije. Treba malo začiniti sve. Uvesti boemstvo u stručno dejstvo. Oladiti glavu, promeniti bravu, priznati i reći jednom ,,Nisam u pravu!“ Ma kakvi. To samo spaja ko kockice u pazl, i pazi, da ne odluta u tonu i ne daj bože temi, pravcu i pramcu. Drznite se malo, menjajte oči!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*