ŠTA JE GOLA ISTINA?

Filed under: Srbija |

images (2)Ustajemo svako jutro, obično se pogledamo u ogledalo, neko samo rutinski obavlja radnje, neko izgovara mantre koje mu pomažu da lakše pregura još jedan dan, neko pak na  nekom lelujavom oblaku samo preleti kroz njega uveravajući sebe da je život lep i samo za njega dat.  Pesimisti, optimisti, realisti, „nadrealisti“, moralisti, slobodnjaci, kakvi god da smo, izgleda da ne možemo a da se ne upletemo u mrežu gole istine. One koja nas sve negde čeka i smeje nam se u lice kakvi smo idioti što mislimo da možemo da je maskiramo ili izbegnemo.

Ipak, koliko je iskrenost danas vrlina ili mana, koliko je bilo ko od nas spreman da se suoči sam sa sobom i bez straha pogleda svoje prve bore, sede, ili shvati da ne zna gde je ostavio ključeve a da se zbog toga ne bije šakom u glavu? Jesmo li stvarno krivi što ne možemo da zaustavimo vreme pa da ne starimo, ili što toliko mehanički obavljamo svakodnevne obaveze da ih je naše telo jednostavno prihvatilo bez uključivanja mozga i onda ih se jednostavno ne sećamo?  Da li je uzrok našeg bežanja od istine pravdanje sebi ili drugima?

Kada imate tu Bogom danu mogućnost da pred sobom gledate decu u različitim uzrastima, od male, preko školske pa do tinejdžera i da slučajno (što inače roditeljima i uopšte ljudima na ovim prostorima nije svojstveno) obratite pažnju na njihovu percepciju, razmišljanja i očekivanja, nekako vam se odgovori na ova pitanja počinju polako otvarati i postajati jasniji. Prvo što morate zapaziti je blaga sociofobija iliti prevedeno na naški jedan strah od REČI koji zna biti tako iritantan i zastrašujući da se zapitate da li su, na koji način i u kojoj meri ta deca dobijala pažnju od okruženja u kojem su živela. Od njih ćete uspeti da izvučete sve osim onoga što ona u stvari jesu. Ako krenete dalje i poželite da prevaziđete tu prepreku i date im do znanja da se oni drugima predstavljaju baš tim rečima i da MORAJU naći način da ih valjano upotrebe,  nailazite na čuđenje i samim tim, otpor, jer oni, prosto nisu navikli na takvu vrstu komunikacije. Ignorisanje sveta oko sebe, kao i slična povratna reakcija je jedan „normalan“ način funkcionisanja, oni su se manje-više na to navikli i sada im je ovo malo čudno. Zašto bi, pobogu, u svetu kakav je naš, gde se sve izokrenulo i izopačilo, ikome više stalo do toga šta oni misle? I onda se ta deca pretvaraju u ljude koji su prosto izgubili istinu jer im nije ni bilo stalo do nje. Kad konačno dođe vreme da mora da se sazri, odjednom je nestalo reči i teško se pronalazi način za preživljavanje, materijalno i nekako, ali duhovno nikako. I tada se pribegava rutini, priklanja se nekom „načinu razmišljanja“, odjednom se dobija „stav“, pune se usta „principima“, potčinjava se mišljenju grupe jer se čini da nema izbora. Itekako ga ima. Toliko je očigledan da je prosto bruka kolko su ljudi slepi kod očiju.

Kažu da istinu niko ne voli, valjda zato što često zna biti ružna i surova. Kao kad neko ne može da podnese sliku obezglavljenog čoveka ili ranjene ptice, više mu se dopada akt ili mrtva priroda. Ipak, izraz umetnika, koji bi od svega na svetu trebalo da bude najbliži savršenstvu, često nije samo „bojenje maštom“, nekad je i bojenje istinom.  Golom istinom koja, koliko god da je izgubljena, još uvek u nekima može da se pronađe.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*