Srđan Katić: Jesmo li mud(r)o društvo?

Filed under: region |

„U ovoj zemlji, svako ko zna makar četiri akorda, smatra sebe kompozitorom. Ukoliko zna da ponovi rečenicu – smatra sebe glumcem… a, ako barem zna dvadeset slova i tri padeža – piscem i pesnikom. Ali sva sreća je na našoj strani! Jer da ti isti sebe smatraju kuvarima, to bi daleko gore bilo po naše stomake.“ – Ratko Petrović (autor iz Beograda)

Ratko je ovde naglasio tačku koja je kraj svemu, nije naglašavao reč i zbog toga mu skidam svoju kapu.

Reči su problem gde ih nema, reč je lek za mnoge bolesti, reč je dželat i sam sudija. Reč nema versko ili nacionalno opredeljenje. To je istao kao kada bih ja rekao: Ovaj komad vazduha kojeg sam udahnuo je stvorio Hrast a ne Jasen. Ja to ne znam, možda sam ga čak i ukrao s tuđe međe, iz druge države, kako smo se inače podelili po granicama.

Ne želim isticati ovde nacionalnost niti veru ali moram to da naglasim jer itekako ovo ima veze sa književnim radovima velikih i malih mozgova. Zašto ljudi postavljaju pitanje:

Čiji je on pisac, iz koje je zemlje?

A koja zemlja još postoji osim ove na pola izderane planete? Nije valjda da se i Marsovci ubrajaju? (ako tako nešto i postoji) Zašto se ograđujemo od drugih, zašto preferiramo takva pitanja za nečije veoma dobro napisano delo?

Pisac nije građevinar, ali, pisac veoma dobro izgrađuje ljubav i mržnju!

Često pratim ljude i shvatam koliko su zaljubljeni u strane pisce o kojima njih jedva 10% zna nešto. Iz toga zaključujem da su ljudi pogrešno upućeni u situaciju u kojoj se nalaze. Nije mudrost staviti citat bilo koga pa pomisliti: Kako je pametan ili kako je bio pametan.

Mudrosti nema iz samog citiranja, citirati znači: Uraditi tako.

 

Biti kritičar, znači:

  1. Nemati vlastite granice.
  2. Shvatiti tuđu granicu.

Ovo je osnovno što mnogi kritičari danas nemaju i to je žalosno. Kritičar bi trebao biti nešto što je vreme za čoveka, čoban što je ovcama. Kritičar bi trebao usmeriti umetnika da je skrenuo s puta. Kritika je žilet, a danas su žileti veoma prljavi, lako se možemo zaraziti. Poštujem svačiju kritiku ali mi je krivo samo jedno:

Da li je kritičar ikada sebe kritikovao?

Namazati margarin na komad hleba i istrčati na ulicu jer si u žurbi, bitno je nešto strpati u stomak da ne budeš gladan, da te ne mori još i on. Pogrešno stajalište, a ovo je osnovna greška današnjih umetnika. Većina njih piše užurbano, zbog rokova na konkursu, zbog početka neke manifestacije i slično.

Šta se dešava nakon toga?

Umetničko delo u očima autora zapravo blista, čovek ne misli, čovek zna da je požurio jer se ranje davio oko drugih poslova kod kuće, na poslu itd… Ali, zašto se takvi autori naljute na kritičare kada im kažu: Nije dobro.

Loš – boljeg ne priznaje.

Ovo je već nešto drugo a to drugo je postalo glavno i jedino. Nažalost.

Postoji mnogo unikatnih zbirki poezije, mnogo mudrih aforizama, mnogo je divnih proznih dela, slika kojima bi pozavidele slike vredne milione dolara, note sklopljene kojima bi pozavidele neprocenjive violine, uši davno, davno sahranjene, postoji mnogo toga što ne razumemo.

„Poeziju će svi pisati.“

Danas svako piše. E, tu dolazi do izražaja Branko Miljković kojeg mnogo cenim i poštujem. Odemo li do sajma knjiga, šta ćemo pronaći? Videćemo more papira u kojima tek nešto malo vrednosti postoji.

S knjigama je isto kao i sa životom: Ako imaš koju kintu više i ako imaš malo više mašte – možeš postati pisac, ako ne neki građevinar ili prodavač grickalica na ulici, na nekom trgu. Treba poštovati ovaj način zarade jer ljudi zaista nemaju posla, a vreme ide.  „Treba jesti, treba se i obući.“ Nemojmo svašta grickati!

Koliko se pisci mogu najesti od svog umetničkog dela – ja to zaista ne znam ali znam za većinu koja se nije najela ali se proslavila svojim delom. Ako pisac imalo ima višak te neke lude sreće, slučajno će neko ‘važan’ pročitati recimo taj roman i napraviti film od toga, kao što se to odavno dešava, kao što se mnogo puta desilo da i ukradu iz romana gotovo sve i naprave jedan urnebesni film. Šta će pisac o tome imati za reći? Zar će otići na sud? Pa tamo će ga ismejati jer, čovek koji ima moć da napravi film, taj ima moć da kupi celu palatu pravde, a ne samo bednog sudiju.

„Ima velike sirotinje među našom decom kojoj sem para, roditelji nisu mogli ništa drugo dati.“

Naš Duško Radović je također davno naglasio jednu tačku. Sramotno je što se danas gotovo sve može kupiti, pa tako i odluka naših kritičara. Podmiriš ih sa kojom novčanicom, pa te tako lepo pohvale da čak i ona devojka u Indiji čuje za tebe. Prodaš svoje delo na milione primeraka i baš te briga.

Većina ljudi ide na ono:

‘ej, pročitao sam knjigu, kako je samo dobra. Moraš da je pročitaš!

Ja obavezno pitam: Moram, šta? Šta je to što moram ako nije da želim? Svega par stvari u životu ima koje se moraju ali, ne moram barem biti klon jednog društva da bih se samo dobro osećao, hvaleći nešto što sam čitao do možda pola knjige, pronašao par mudrih stvari, a zatim vratio u biblioteku, izašao na ulicu pa zaurlao na sva usta kako je taj i taj mudar.

Bojim se da je vreme strogo, nažalost, vreme ne ume da govori ali zapamtite jedno:

Vreme je najbolji čovekov kritičar.

One Response to Srđan Katić: Jesmo li mud(r)o društvo?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*